субота, 31. октобар 2015.

Нада Петровић... Самотиња


Самотиња

Док товарим нико не пита можеш ли,
док трпим никога није брига имам ли,
док вучем никог да погура,
када ћутим нико да ме разговори,
више се и не љутим, за свађу треба двоје,
кад пођем нико да ме напрти,
кад стигнем сама себе распртим,
где год да кренем само сенка ме прати,
куд год да стигнем она ме престигне
и дочека...

Тако је откад је света и века,
говорили су док су говорили,
сад заћутали,
немам коме мисли да натукнем.

Празним длановима се не рукује,
и томе су ме учили,
али  и кад су пуна наручја
нигде никог да се рукујем.

Окрећем се ко ветрушка,
треперим ко трепетљика,
свуд око куће празна кућишта,
заборавила бих како човек изгледа
да није слика обешених по распуклим дуварима,
а да није натрулих крастача на гробовима
уста би се паучином премрежила...

Нада Петровић


Фотографија је из приватне архиве

петак, 30. октобар 2015.

Нада Петровић : Лево спадало


Лево спадало

Лево спадало, тако су говорили стари... Чула ја иако мени није било намењено... Тај и тај је лево спадало... Е па муке моје... Никога нисам смела да питам јер би морала да рекнем да сам уво на чашу ставила, а чашу на дувар...
И дође дан да и ја вам рекнем за оног да је лево спадало... И не питајте за ког... И код мене има зидови и то са све четири стране, па је неко можда примако теглу ил' филџан...
Е, тако, то сам тела... Ајд сад у здравље и ће се видимо кад се видимо...





Нада Петровић: БУЂЕЊЕ


Буђење

Будим се и не знам ко сам
знам да негде треба да идем
а не знам куда и не знам зашто
знам да ме тамо чека неко
да цупка и на излазу и на улазу
да погледа на зидни сат
да преврће очима и врти главом

залуд покушавам да се сетим
не помаже ни хладна вода
ни врела црна кафа наискап
окрећем се ка зиду и загледам
казаљке које су побегле са осовине
како исцртавају кругове на белини
и препознајем смрт која се заиграла
између два изгубљена сна
и две тек пронађене јаве

                                        Нада Петровић



                               Фотографија из личне архиве










Нада Петровић... Градилиште

Нада Петровић
Градилиште
Фотографије из архиве






Нада Петровић: Градилиште


Градилиште
Фотографије из личног албума
Нада Петровић








четвртак, 29. октобар 2015.

Нада Петровић : РАШЉАР




Рашљар


У сваком углу
дворишта
по једна кућа

Мале
разбацане
ко кутије шибица

Рашљар
од врата
до врата

Отац жедних очију
дочекује зору
зидајућ сантраче
дељућ вратила
на сред огњишта
неизмерном снагом
тихо псује

Сенка моје сенке
мрвицом хлеба
и зрном соли
сваког јутра
пре свитања
рашљара дочекује


                            Нада Петровић

Фотографија из лучне архиве

уторак, 27. октобар 2015.

Нада Петровић: НОВА ПЕСМА




Нова песма

Написаћу песму
од које ћеш плакати три дана

Умочићу је у црни лукац
у туцану љуту паприку
у млевени бибер
и рен рендани .

Нећеш ти мени
окретати стране
исправљати речи
делити слогове
уметати тишину.

Читаћеш је
као да водиш љубав
ил дресираш змију отровницу

А ја ћу скупљати твоје сузе
знацима питања и узвичника
и спуштати их пажљиво
у благо скупљен длан
који се пред твојим очима
претвара у мастионицу.

                                                         Нада Петровић

(Фотографија је из личне архиве пријатеља)

понедељак, 26. октобар 2015.

Нада Петровић: ГАТАРА




Гатара

Празно се проводиш говорила је циганка
загледајући у моје дланове.
Опет су ти очи мреже којима ловиш одласке,
те мртвачке главе уцртане у крилима лептира.
Ниси више оно што си била, нити су твоје руке
оне исте у које си носила дарове.
Имаш два пута пред собом
а ни на један нећеш да кренеш.
Сенка ти је подпрагуша и ти то знаш.
Ово све ти за твоје добро говорим
да знаш. Само да знаш.
Нисам од оних што лажу
Ни за ниску бисера ил' дуката не би,
ал ако ми даш још једну пару
прочитаћу ти бољу судбину,
ону која је зацртана у теби
са друге стране огледала.
Нашла би, уз моју помоћ, прави пут
за који ниси знала, нити ти је дато да знаш,
Празнина може да се испуни очима
ако научиш да разроко гледаш.

                                                   Нада Петровић

Нада Петровић : САЊАО САМ...



***

Сањао сам ,
да су нам плакала деца нерођена,
и да сам лутао од једних до других врата,
звонио, куцао, песницама ударао упорно и дуго,
ослушкивао, гвирио кроз кључаонице,
али узалуд...

Нигде их није било,
ни тебе није било,
ни Коена,
ни Ауроре Бореалис.

Јутрос сам се пробудио
са свежњем кључева у рукама
и спознајом да су сенке зазидале
све отворе у зидовима.


 Нада Петровић
 


Фотографија је из приватне архиве

недеља, 25. октобар 2015.

Нада Петровић : Педалање





 Педалање

Ни сама не умем себи да објасним како, ал’ одједном, као гром из ведрог неба, синуло ми је да су штипаљке важне... Да су ми постале нешто без чега се тешко одлучујем да закорачим у свет, да педалам кроз дане...
Неко има цилиндар, други кишобран, трећи штап, а мени је за излазак потребна само једна штипаљка и мало добре воље... Знам, смејаћете се... Ако, смех је здрав... Можда би и мени све ово било смешно да умем другачије или боље... Ма, кад ставим прст на чело и кад мало боље размислим умем ја и другачије, ал то не би било то... Био би то неки други пут и неко другачије путовање, а самим тим ни овај живот не би био мој...

                                             Нада Петровић

Нада Петровић... Крагујевац 2015.година.





Фотографије Крагујевца Наде Петровић

Нада Петровић: Брод



Брод

На овој страни
Устајала вода,
Магла и мемла,
Гуштери и змије
Лежу пегава јаја,
У кукуреку и буњици
А оковима нигде краја,
Нигде враташца
На брњици
Уста да се отворе,
Звиждук да се чује.

Са оне стране
Клепетуша одјекује
И чује се цика помељара,
Мирише топла проја,
А дечија граја
Буди уснуле птице
У зениту небеског свода.

На овој страни
Чекам сплавара
Да пронађе води брода.


                                           Нада Петровић


Напомена: Језик нам се круни као клип купуруза. Једног тренутка ћемо у длановима држати само празну шишарку.
БРОД = прелаз преко реке где је најплиће;
у истом значењу је и заборављена реч ЛАЗ

субота, 24. октобар 2015.

Нада Петровић: ОГЛЕДАЛОМ ЛАЖЕМО



Огледалом лажемо 


Све и свакога осим себе видимо,
нисмо ли онда невидећи
који огледалом лажемо себе?
Истином која је огољена или у ритама
ничим и никако не можемо да улепшамо,
али нас зато лаж свакодневно додаје слој шминке
или је ми новим називиистинама прекривамо...


                                                   Нада Петровић



                        Фотографија Наде Петровић



Нада Петровић: ОДЗИВ



Одзив


Твојим ћу зубима
небо позобати
Испљунућу ти сунце
пред ноге
табане да ти огреје

Газићеш по врелини
играћеш по прашини

Нећеш ти мени

одзиве у невреме

                                                     Нада Петровић

Фотографија Наде Петровић

Нада Петровић: КОМЕ И КАКО?



Коме и како?


Коме писати кад смо слепи за истину,
на вашару где је лаж на цени,
где отворена се Пандорина кутија рекламира као рај
у којој су се силикони, сперма и Содома удружили
против онога што сам ја, што си ти, што смо ми,
били и јесмо са колена на колено,
са сузе на сузу и зној,
са црних повоја и запеклих завоја?
Коме рећи глад кад преводе да је пост држање дијете,
неспособност, немарност, нерад?
Коме рећи да боли кад до скора се болест крила,
а сада лека нема од те непреболи?
Коме сведочити кад њихови сведови су подкупљиви,
рећи ће да је све ово обмана и привид?
Призваће и кусо и репато, доказаће да је депресија,
шизофренија, аутизам, деменција,
и лечиће сећања до заборава,
до откидања последњег листа из Зачаране шуме
из које и када се узима и када се не узима,
увек се изнова каје?
Коме и како кад све је јектање између два јецаја,
а за већину која се самозаварава
потребно је, пожељно и препоручљиво
ријалити шоу беде да буде на почетку
и на крају?

                                                Нада Петровић


Фотографија Наде Петровић 

уторак, 20. октобар 2015.

Нада Петровић : Клецање


Клецање


Пролазим крај људи који немају лица
гримасе осмеха носе на длановима.

Отежалог корака, раширених зена,
пратим оне који су заборавили да лутају...

Отварам пес сопствену зубима,
покушавам гледом да зашијем линију живота,
да зачараном кругу отворим лаз,
да срушим још један зид очаја,
гвозденој завеси размрсим ресе,
уцртам још само један путоказ...

Корачам, клецам,
падам, устајем,
пузим, бауљам,
посустајем...

Заустављам се и посматрам
сопствену сенку која клечи
међ клечећим сенкама.

Одустајем...

                                                                 Нада Петровић


Фотографија Наде Петровић


Нада Петровић : Без љубави




Без љубави...

Исчитавши последње поглавље својих нада,
затворила је корице и одбацила маске,
скинула маскару и осмех са лица,
вратила се у утробу света
да посматра трулеж
без љубави и осталих беспотребних осећања,
без вере да ће се било шта променити.

За то време гмизавци су се усправили,
сва врата за њом закључали,
све улазе и пролазе затрпали,
поставивши своје заставе и химне
постали господари светла и мрклине. 

Негде из даљине допире песма
ил’ лелек који ветар као одјек враћа.

Под прстима прска тетива и лук.
Одапета стрела се преломила по средини,
погодивши мету промашила је све,
а у свему као заметак у јајету
скорашња смрт и свеопшти мук.



                              Нада Петровић


Фотографија Нада Петровић

недеља, 11. октобар 2015.

Нада Петровић / Поезија / Закључани



Закључани

Дуго смо тражили кључ
по џеповима, својим и туђим,
цепали ивице поставе,
истресали канте за ђубре,
одвезивали чвор на марамици,
враћали се унатрашке жмурећи,
мрмљали бајалице и молитве,
палили свеће и клечали,
да би на крају одустали
и кренули занавек закључани.



                                     Нада Петровић


Фотографија из личне архиве 

понедељак, 05. октобар 2015.

Nada Petrović / Poezija / Zlatnom Skarabeju






***

Postoje dani kada proveravam
da li je slučajno
to što ti nisam odgovorila na pismo
koje nisi napisao
ili to što sam sanjala dok se duša mitarila
da sakupljam pera i zapisujem
reč po reč tvojih ćutanja...

Koen je otpevao svoju poslednju pesmu
svetla Aurore Astralis su zgasla
dok učim napamet tišinu
i mucanje...


                                    Nada Petrović