уторак, 23. фебруар 2016.

МИРОСЛАВ Б. ДУШАНИЋ / ИСТИНЕ СЕ НЕ НАЗИРУ



МИРОСЛАВ Б. ДУШАНИЋ



НА ПРОПУТОВАЊУ

и тако брзо воз
у ноћ уђе
као да му градова
никад доста

и нико не видје
и не ухвати
цијеле ноћи
ништа

и вратише се кући
назад
у омиљену улицу
тако радосно

као да је само ту
у осами
преживљавање
могуће




НЕ ПРЕПОЗНАЈЕМ СЕ (НИ У ВРИСКУ)

Драги С., све што написах и што
напишем, читам себи сам,
читам редовно, скоро сваки дан
и увијек се разочарам...

Размишљам — ако у пећини није
мрак, није ли мрак у мени —

Хомер је био слијеп, Хорхе Луис
Борхес ослијепио,
а видјели су све то што ја нисам
способан да видим —





ДАН


Дан се отвара споро
Бешумно
Силази с брда

Земља стрпљиво
Чека свјетлост
Већ се назиру путеви

А ја сам неодлучан
Којим да кренем
Истине се не назиру


Фотографије Наде Петровић




недеља, 21. фебруар 2016.

Nada Petrović / ***



***


Moja Marija, evo me,
dugo me nije bilo,
večnost je tren ako ne mislim na tebe.

Ti, obučena u Auroru Borealis,
ti, moja tišino između dva ćutanja,
moj dodiru svetlosti u rudniku,
moja kerozinska lampo na čelu...

... I kada sam lud,
a i danas sam lud za tobom,
ne nestaješ i ne posustaješ
u besprekidnom,
skoro monotonom nagovaranju,
da ispratim Virdžiniju Vulf do obale,
da Silviji šapnem reč dve o tebi...

Koen po navici plače u mikrofon, a ja...
Sve bih dao da mogu da zaplačem...


                                                         Nada Petrović










субота, 20. фебруар 2016.

Нада Петровић / Умберто Еко и маргиналне ствари




 Умберто Еко и маргиналне ствари

У сатима које проводим радећи маргиналне и споредне ствари које не захтевају ништа друго сем пегле, крпе за прашину, варјачу и сличне реквизите, којима као мађионичар крећем од нулте тачке да бих стигла до оног ћирибу ћириба, сад га видиш сад га не видиш; у сатима када се најежим од сопствених мисли куда и како даље, када се враћам у прошлост или покушавам да будућност сагледам, и уплашим се мрака који је и напред и иза; у тренуцима када покушавам да, макар на тренутак, заборавим да је све овде и сада, а да ја то што једино постоји ( јер прошлост је можда сан, будућност фатаморгана и опсана), утуцавам у авану механичких радњи које се виде тек када се не одраде; у таквим и тим сатима понекад слушам звучне књиге... Јутрос ме је изненадила вест да Умберта Ека више нема... Не зато што је млад или зато што ми представља проблем да схватим пролазност... Познајем многе који су дупло млађи од њега и који су тренутно на хемотерапији са тмурном прогнозом да ће бити срећници ако следеће новогодишње славље дочекају... И да не набрајам зашто све не у вези изненађења, довољно је да кажем да сам баш на пола слушања његове књиге „Име руже“, коју сам пре десетак година прочитала, па ми је ово подсетник, а треба се подсећати добрих и лепих ствари... Да... Треба се сећати и подсећати малих тренутака радости да би смо у смутним временима која су пред нама бар мирис среће у свим чулима задржали...

"Ime ruže" ovde možete poslušati 
https://www.youtube.com/watch?v=D7qWX0Jbodk    


                                                     Нада Петровић 





уторак, 16. фебруар 2016.

Nada Petrović / Graditeljka


Graditeljka

Pošla sam ka sebi
i udaljila se od sebe
zaboravila da čitam putokaze
da sledim predosećanje
Čula su zamrla
imam oči koje ne vide
i uši koje ne čuju
ni ukus ne osećam, niti miris
dodirom ne prepoznajem oblike

Pošla sam ka sebi
kao kada se putuje preko pučine
sa prslukom za spasavanje oko grudi
koji je napravljen za novorođenče
Guše me sopstveni strahovi
dave stečeni refleksi
navike zaustavljaju pokrete

Usamljena sam iako nisam sama
iza mene ljudi ili zveri
svojim telima bedeme prave
ne daju mi da se vratim,
da još jednom pokušam

Pošla sam ka sebi
ne znajući da su oznake postavljene
samo i jedino za one koji kreću
sve svoje prošlo i buduće da ruše,
a ja bih još uvek da gradim...


                                                Nada Petrović


Тодора Шкоро / САМОЋА



САМОЋА

Носим тајну
у устима
као да њоме хоћу
да нахраним гладне птиће
Носим тајну
од гнезда до гнезда
И ниједно није
моје


Тодора Шкоро


Биљана Китић Чакар / КАО МОЛИТВА





КАО МОЛИТВА

У гору, у воду, у безгласје таме
Где звук само срце препознати може
А стопа се мери тежином осаме
Властитога пакла, док мисли се множе

Заробљен у свету већ минулих дана
Рингишпил живота унатраг се креће
Иза врата прошлог још је пуно рана
Кочница животу и данима среће

Отргнут' се мораш али не знаш како
Руке спаса нема мада силно желиш
Недостаје права, да кренеш полако

У сутра без бола, па се само молиш
Прошлост да закључаш заувек у себи
Да се никад више повратила не би

Биљана Китић Чакар






среда, 10. фебруар 2016.

Nada Petrović / Desiderata


U ranijim zabeleškama nalećem na prevod teksta pronađenog u crkvi Svetog Pavla u Baltimoru, podignutoj 1692. godine...Na drugom mestu piše da je to u stvari delo Maxa Ehrmanna  (1872.-1945.) i da je napisano 1927 godine... Nit imam vremena niti želje da tražim odgovor na pitanje šta je od ovoga istina... Dovoljno mi se da iščitam Desideratu ( bar onaj deo koji je citiran), da napunim baterije čovekoljubljem i ljubavlju i da bez napora krenem dalje...

„ Desiderata

Idi smireno kroz buku i užurbanost i seti se mira koji se može naći u tišini.
Koliko je moguće, budi u dobrim odnosima sa svim ljudima.
Govori svoju istinu smireno i jasno, slušaj druge, čak i glupe i neuke, i oni imaju svoju priču.
Izbjegavaj bučne i agresivne osobe, one su teret duhu.
Ako uspoređuješ sebe s drugima, možeš postati ogorčen ili ponosan, jer uvek će biti i većih i manjih od tebe.
Raduj se svojim postignućima, kao i svojim planovima.
Održi zanos za svoj vlastiti poziv, ma koliko on skroman bio, to je pravo blago u promenjivim vremenima.
Budi obazriv u svojim poslovima, jer svet je pun prevara, ali neka te to ne ometa da vidiš vrline i koliko ih ima.
Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svud je život pun junaštva. Budi ono što jesi (budi svoj), pogotovo nemoj glumiti ljubav i nemoj biti ciničan prema njoj, jer usprkos svoj ogorčenosti i razočarenjima, ona je večna kao i trava.
Spokojno primi iskustvo godina, skladno napuštajući stvari iz mladosti.
Gaji duhovnu snagu da te štiti od iznenadne nesreće. Nemoj sam sebe žalostiti izmišljanjima, mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.
Osim održavanja samodiscipline, budi blag prema sebi.
Ti si dete svemira ništa manje nego što su to drveća i zvezde. Imaš pravo da budeš ovde. I bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje da se svemir razvija kao što bi i trebao.
Dakle, budi u miru s Bogom, ma kako Ga zamišljaš i bez obzira kakav ti je posao i kakve aspiracije u bučnom komešanju života imaš.
Zadrži mir u svojoj duši. Pored sve prljavštine i jadikovanja, ovo je divan svijet.
Budi radostan! Potrudi se da budeš srećan!“


(Napomena: lat. desiderare želeti)

                                                               Nada Petrović


понедељак, 08. фебруар 2016.

Nada Petrović / I bi reč i bi ljubav...



I bi reč i ljubav...

Dok radim po kući ciklično raspoređene marginalne i sporedne stvari kod kojih su samo ruke zauzete, ali zato misli lutaju i udaraju u zidove kojima sam sebe ogradila ili one kojima su me utamničili, dok pokušavam da ne mislim o onome gde sam poslednjih nekoliko godina bila i šta me sledećih nekoliko čeka... U trenucima kada mi je beg od straha, usmeren ka sutrašnjem danu, neophodan... U satima kada nisam u mogućnosti da čitam, zauzeta pokušajem da bar nešto dovedem u red i spakujem pod konac... U časima kada se prepuni nabrajanje imena onih dragih ljudi koji su u ovom trenutku teško bolesni, a kojima niti ja, a po svemu sudeći ni doktori ne mogu da pomognu... Kada se komeša osećanje besa i nemoći zbog posledica bombardovanja, zbog svega onoga čime su nas trovali i pre i posle milosrdanog ( milosrdnu im klicu, da im klicu poganu)... U časima kada mi se oslobođena misao otrgne pa luta od zla ka gorem, u pokušaju da je sprečim, da mi bol dodatnu ne zada... U tim trenucima slušam zvučne knjige i isključim sve ono što me proganja i sustiže... Danas su na redu Somers Em Mom - Izabrane pripovetke...
I dok prijatan glas iščitava naslov, autora i sadržaj, misao mi se vraća na profesorku iz srednje škole koje je umela, u trenucima kada je žagor pubertetlija odjecima gušio njen glas, da otvori knjigu pisca za kog nikada nismo čuli, da počne tiho da čita... Ućutkivanje je kretalo od prvih klupa i širilo se ka zidu na kom je stajala ogromna reljefna karta Jugoslavije...
Možda sam tu kartu premestila u sećanju sa zida osnovne škole, ali nije mi žao... Uvek sam joj sa divljenjem prilazila i dodirivala izbočine planina i uvaline dolina... Osećala se kao beli orao koji nadleće prostranstva, kao ptica koja traži svoje stanište...
Ali, da se vratim nastavnici Miri, koja bi, čitajući, zaboravila i gde je i ko je, koja nas je na najlepši mogući način upoznavala sa svetom pisane reči, gde ne postoji samo i jedino lektira... Da joj se još jednom zahvalim što je postojala, što me je naučila da reči osluškujem, da verujem da će književnost ostati i opstati i onda kada dođe vreme da niko od nas više ne postoji... I bi reč i bi ljubav na početku i na kraju svemira...






понедељак, 01. фебруар 2016.

Nada Petrović / Pitanja i odgovori... I pitanja, za sada, bez odgovora...




Pitanja i odgovori... I pitanja, za sada, bez odgovora...

Navika mi je da, uz prvu jutarnju kaficu, prvo vesti pročitam, pa onda potražim nešto novo da naučim... Čovek je mlad sve dok ima želju da uči, još kao dete sam tu mudrost čula...
Prvi je februar, pravo vreme za početak nečeg novog... Odlučila sam da u sledećih nekoliko nedelja savladam osnove pčelarstva... Dobila sam košnicu i pčele na dar pa je red da se pred darodavcem ne obrukam...
Taman sam skuvala kafu kad eto je komšinica... Dobrodržeća penzionerka koja ne zna šta će sa sobom i vremenom... Još sa vrata, pre nego što je sela, pre nego što je sačekala da i njoj sipam toplu crnu tečnost u šoljicu, počela je da melje:
-          Šta to tražiš po internetu?
-          Nešto za početnike pčelare...
-          Joooj što bi’ ja volela da to čitam...
-          Pa imaš kompjuter, pa čitaj... Može svašta da se nađe i to ne samo o pčelarstvu, o svemu što ti padne na pamet...
-          Al’ ja, iako imam kompjuter ne znam da ga koristim, a baš bih volela da imam pčele... Mnogo volim med... Baš med volim...
-          A što ih nemaš? Imaš para da kupiš dve tri košnice, imaš više od hektara zemlje koja se pretvara u pašnjake i prašume... Imaš sve uslove...
-          Ne mogu... Alergična sam...
-          Kako znaš da si alergična?
-          Ujeo me bumbar pre tridesetak godina...
Ovde sam prestala da slušam... Ujedaju oni koji imaju vilice i zube... A kakve veze ima bumbar sa pčelama da mi je znati... A i sve ovo što do sad napisah nema veze sa onim što na internetu tražim... Neku e- knjigu koja je bukvar pčelarstva... Kada se nauče slova posle je lako čitati... Lako je za one koji žele da čitaju...
Komšinica ispi kafu i ode, a ja evo još uvek tražim... Valjda ću da nađem do sledećeg proleća... Dugačka je godina...

                                                   Nada Petrović