недеља, 22. мај 2016.

Нада Петровић / Нарицаљка над невидећим




Срећну звезду на небу,
тек неколико одабраних виде,
још мање је оних који верују
да је у сутону, да је у обзорју,
да је чак и у очима
када затворим капке, а не сањам
 и ево ме где на коленима
међ' онима који бауљају
како вагам да ли да је скинем
да им примакнем очима
и где одустајем
јер ако падне на земљу упалиће траву и шибље
и сажежаће очињи вид онима што тмину носе у виделу
ако је приближим праху и пепелу
запепелићу је у чемеру и јаду
зато (и не само зато) ево ме како ћутке наричем
над судбином невидећих и неверујућих
што подмећу грбине за самаре и дрвена седла
да узјаше белосветки олош и да одозгоре надгледају
како светлост трне са надом што тоне
како Карастрадију из дана у дан запљускује црно
и од црнила још црње и горе.


                                Нада Петровић 


петак, 06. мај 2016.

Нада Петровић / Глог




Глог

Пупчану врпцу су ми пресекли српом,
остатак закопали.
Из пупчаника расте глог.
Сад чекају да направе колац.
Срп закачен на зиду иза врата
сија се ко пун месец.
Страх ме је.


                                     Нада Петровић



Нада Петровић / Растанак




Растанак

Нанизали смо циглу на циглу,
направили зид плача,
заборавили прозоре
да нам светлост уђе,
сад плачемо у мраку.
Не видимо сузе туђе,
ни своје, само их осећамо.
Преко зида не можемо,
кроз њега не смемо.
Зазидали смо се у ћутање.


                     Нада Петровић