недеља, 31. јул 2016.

Nada Petrović / Tek onako... Da se ne zaboravi...





Ispisujem stare sorte jabuka... Tek onako... Da se ne zaboravi... Nekih se sama setim, za neke pitam još ono malo starijeg naroda što nije izlapelo, neke od njih imam u okućnici i njivi koja je u blizini kuće...
·         Batulenka
·         Belojabuka
·         Budimka ( đula)
·         Devojačka crvenka
·         Đulica
·         Funtača
·         Kablarka
·         Kolačara ( pogačara)
·         Kožara
·         Krstovača
·         Lubeničarka
·         Masnjača
·         Ovčiji nos
·         Pamuklija
·         Petrovača
·         Rebrača
·         Senabija
·         Slatkara ( slatkuša)
·         Šarunka
·         Šimširka
·         Šumatovka
·         Tetovka
·         Timočanka
·         Vidovdanka
·         Zelenika
Kolačara rodi za pune kanate, al’ ne zadrži se ni desetak na grani da se obere... Traži i ona od pre desetak godina da se prska otrovima... Ne prskamo je... Nek samo tri na granama ostanu biće dovoljno da deca i ja ne zaboravimo kako sjakti kada se obriše o rukav i zagrize, i usne stisne, i zamiriše... A ono staro stablo pred kućom skoro da nema grane... Napala ga guba, pečurka koja kao trud raste i ispija ono malo sokova što je u njoj još ima...

Sedim pod vinovom lozom, autohtona vrsta, koja je pustila lijane preko dunjca pa na tu jednu jedinu granu starice kolačare... Posmatram kako je šimširov moljac uništio grmlje preko trideset godina staro... A nije ga ranije bilo... Došlo vreme i šimšir otrovima da se šprica... Pogled mi pada na bor preko dvadeset metara visok... I on se prošle godine osušio, kao i brest... Nešto se čudno dešava... 

PS: Ne pomenuh ti ujnu, vidoh je juče,.. Žali se da mora kokoške da kolje, onih nekoliko komada što ima... Danima unazad razbije jaje, a u njemu nigde žumanca... Ma rekoh ti nešto se čudno dešava...






PSS; Evo setih se i pesme Vojislava Ilića Mlađeg (1877-1943)
pod nazivom

EVO JABUKA!

Dobro došla, draga deco!
Neka vam je sretna škola!
Donosim vam puno sreće
I jabuka puna kola:
Narandžaste i rumene,
Bele, žute i crvene!
Nemamo noža, ni tanjira!
Svak po jednu neka bira!
Svaka od njih - razne boje _
ima lepo ime svoje:
Gospođinke i budimke,
I podrinke i dobrinke
I malinke i maslinke,
Arnautke i prokupke,
Carke, šarke i arapke,
Bećanlije, ciganlije,
Šećerlije, šerbetlije,
Senabije, đulabije,
Ovajlije, popadije,
Pamuklije, zvorniklije,
Poskurije i zlatije,
Pepeljuše, rebeljuše,
Kolatuše i mekuše,
Kiseljajke, kosturajke,
I perajke i đulajke,
Džemurlike, šarenike,
Rumenike, belunike,
Okruglice, madžarice,
I sitnice i ružice
I limunke i sladunke!
Jastrepčanke, kadumanke,
Timočanke i trnjanke,
Pegavuše i šarulje
I zimuljke i dugulje,
Kolubarke i kopljarke,
Zaječarke i zvečarke,
I lešnarke i maslarke,
I erdeljke i žuteljke!
Kolačare i KOŽARE,
I grožđare i projare.
Nikolaje i sretnaje,
Ilinjače, medenjače,
Ivanjače i zimnjače.
Petrovače, vidovače,
Simkovače i tikvače,
Kolajnače, prosenjače,
Tanjirače, gradinjače,
Ovrljače, kotrljače,
I slatkače i rebrače,
Mirisavke i
Resavke!

                                         Nada Petrović


Нада Петровић / Огрнем се самоћом и јездим кроз мркли дан...





Уобичајених двадесетак минута хода од смештаја до градилишта се баш одужило... Два дана и две ноћи стомачних тегоба отежало је глежњеве као да су и са леве и са десне стране прикачене кугле од по десетак кила... Откључавам канцеларију уз шумно избацивање ваздуха из плућа... Врелина ми пали усне... Температура не јењава, помислих, док сам остављала ташну на сто... Уместо да седнем враћам се ка улазним вратима и лагано одлазим до ископа за нову зграду... Срећем девојку која ради у извођачкој фирми и питам за планове, за број људи, за детаље, дајем сугестије... У једном тренутку осећам како ми ноге клецају... Седам на делић угаоне гарнитуре који су радници однекуд довукли... Након неколико минута предаха пењем се преко фосни споредног подрумског улаза у другу зграду, то је најближи пут до канцеларије... Стојим пред вратима неколико минута у покушају да ухватим ваздух, а након тога улазим... За малим столом послодавац... По свему судећи и јутрос мамуран... Савио главу и загледа неке папире... Да нисам приметила да су наопако окренути помислила бих да чита...  На моје Добро јутро, једва процеди одговор, не дижући поглед... Очекујем да крене са виком, што ми је уобичајена јутарња порција једа коју последњих скоро месец дана добијам... Али не, он ћути... Ћутим и ја док прилазим свом радном столу... Одједном скоро крик: „Ти више не седиш ту.“...Навикла сам на његове хирове... Ћутке отварам фиоку да узмем започету табелу, да је допуним подацима... Изнова се проломи глас: „ Не дирај, то није твоја фиока“...  Мука ми је... Поново ми се повраћа... Помало ми се и врти... Вероватно притисак иде испод свих граница разума... Морам да попијем кафу... Ако одлучим да је скувам знам да ће опет да буде хистерични напад... Крећем до врата, са намером да у оближњем кафићу наручим... Питам да ли и он жели, као да је то нешто сасвим нормално у тренутку док он тражи начин да ме повреди... Нешто је промрмљао, нисам разумела шта, али по његовом слегању десног рамена, преко ког је масни перчин седе косе пао, схватам да неће...  Задржавам се неколико минута напољу, таман толико док се закува кафа за понети и враћам се у канцеларију. Седам за сточић резервисан за помоћно особље градилишта.... Изнова вика да ни ту не седим... Смиреним гласом питам где да седнем... Показује ми, од дуванског дима пожутелим кажипрстом, на столицу где седају људи који нису део екипе градилишта. Тек тада видим да је враг однео шалу, али ни једним покретом не показујем да ми ништа није јасно... Отварам поклопчић са кафе за понети, чекам да се 'ладне да сркнем, отварам роковник, датум бележим, почињем да записујем ко је дошао на посао, шта ће да се ради... И изнова ми забрањује да било шта у његовој канцеларији радим... Затварам роковник и испијам кафу... Па није ми први пут да се овако понаша... Да му све смета, да му ништа не ваља... Он нагло устаје, столица иза његових леђа замало што не падне, пролази поред мене не гледајући на моју страну, долази до улазних врата и пре него што изађе, не окрећући се пита да ли сам разумела шта ми је рекао... Климнула сам главом иако сам знала да то не види... Изашао је и тек након петнаестак минута се вратио... Још са врата ми је добацио да данашњу дневницу немам зато што ништа не радим... Иако ми је навика да ћутим, да трпим и да се не буним, нисам могла да издржим.... Са осмехом на лицу сам му одговорила да радим... Када је питао шта радим, одговорила сам му да радим и то баш оно што ми је рекао, значи да дословце испуњавам његов радни налог, а ако жели да сам вољна на други задатак да пређем... Тад ми је наредио да крстиће за керамику бројим... 1, 2, 3, 4, 5,... 105, 106,107... 302, 303, 304... 858, 859, 900... Па нану им њихову спаковали су девет комада мање него што у спецификацији стоји... А шта ако нису?... 5, 6, 7... 205, 206.... 678, 679, 700...  Тек сада схватам како је онима који имају несаницу и који броје овце увек из почетка... Очи ми ко филџани... 789, 800, 801... Гарант сам се негде забројила...         


                                                                       Нада Петровић



Нада Петровић / Стамено каменимо




Ни прикрадамо нити  склањамо
стамен каменом стамено каменимо
јеком одјек јечећи крунимо
себе одасуте досипамо у нутрину

Мрамором оптачемо ћутање мраморно
басамцима оковани подпрагушом и витим ребрима
своји на своме јесмо а ко да смо се скрили у туђини

Митимо и мамимо мајчиним млеком и очевом клетвом
из трмке дувара прадедовских, стару матицу за прегршт воска
тек рођеним кћерима и синовима крила за праг да залепимо

                                                                                    Нада Петровић






Nekome su Pokemoni cilj a nekome knjige meta...



Internet je čudo... Svako nađe nešto od onoga što traži... Nekome su Pokemoni cilj a nekome knjige meta... Pošto sam završila ( pre nego što sam počela) sa Pokemonima, evo me gde tražim knjige koje se mogu na netu čitati... I bingo... I citati...

„Evropa je u krizi, kako ekonomskoj tako i političkoj. Njemačka mora odlučiti da li će svoj razvoj i stabilnost žrtvovati zarad opstanka EU. Na horizontu se nazire novi multipolami svijet, ali svijet koji se mora uobličiti novim međunarodno-pravnim poretkom. Ujedinjene nacije su iscrpile svoj legitimitet i postale su jedan glomazan birokratski, uveliko korumpirani aparat koji je, u praksi, često negacija samom sebi i proklamovanim ciljevima. U tom kontekstu, nesumnjivo je da je Amerika i dalje potrebna svjetskoj politici, ali u sasvim drugačijoj ulozi.“ –citat iz knjige  Saše Markovića „Manifest protiv imperije“ sa podnaslovom Prilog istoriji američkog (neo)impejalizma...

„U dvadesetome stoljeću (držat ću se ovdje nekakve liberalne, progresivne stran spektra - druga strana je puno okrutnija) narod se smatra "neukim i dosadnim nestručnjacima" koji imaju ulogu promatrača, a ne "sudionika", osim u povremenim prilikama kada mogu birati između predstavnika privatne moći. To zovemo izborima. Za vrijeme izbora mišljenje javnosti je nebitno ako je u sukobu sa prohtjevima bogate manjine koja vlada zemljom. U biti, te stvari se upravo sada događaju.“- citat iz knjige „ Mediji, propaganda i sistem“ Naomi Čomskog.

PS: Ako su vas citati zaintrigirali da i sami nešto iz ovih knjiga pročitate dovoljno je da ukucate naziv knjige i PDF...


                                                                                     Zlatni Skarabej








Teorije zavere više ne postoje, postoje teorije istine, zar ne???






Veliki Brat zvani Pokemon ušao je u naše dvorište, preskočio prag, zavukao se u podrum, frižider ili orman... Pa neka ga, reći će mnogi... Pa neka ga reći ću i ja, pre druge kafe, dok se još nisam probudila... Pa neka ga, reći će i oni što prodaju izvore vode, banje, rudnike, ko da im je to „tatko na tapiju upis’o“... Pa neka deca izađu malo napolje, ionko stalno kukamo da su se zakucala samo i jedino za monitore, čujem kako neko tamo negde mrmori...
Dobro... Ne mislim baš da je nekoga briga šta radim ja, šta radiš ti, šta radi on... Al’ verujem da je nekoga tamo briga za to šta mislimo Mi... Orvelovsko ispiranje mozga ne može da se dovede do kraja ako se misao ne rasčivija i učvori onako kako VB odgovara...
Nego... Ajde nekoliko pretpostavki:
·         Haker, pedofil, skine putanju vašeg deteta...
·         Lopov, haker, sazna gde, kako, koliko...
·         Terorista, haker, vidi, čuje, zna...
·         I iznova, decu nam dresiraju da trče ka Pokemanima...
Priklonismo se Noći veštica, zaboravismo Komendije i Maškare... Stoj... Moram da prekinem... Čekaj me...Vratiću se... Vratiti čim kliknem na Pokemona...

                                             Zlatni Skrabej





среда, 06. јул 2016.

Nada Petrović Disanje




Disanje

I kada noć
i kada dan
i kada udah
i kada izdah
dišem tvoju bol
i bol mi diše za vratom
da se vratim u san
da se vratim u svetlost
a svud je mrak

                                        Nada Petrović