среда, 31. август 2016.

Горан Ранчић / Открадање





Открадање

мислиш ли да живот почиње да губи
смисао и да се осети потреба за тишином
када се не јавља жеља да се украде сан
истинском песнику какав никада нећеш бити
- упита ме анђео
када постане неминовно и постане исто
ићи степеништем навише или наниже
када камен поприма облике надања
када зачујеш тапкања искрадања то је
знак да је јесен у ланцима равнодушности
и да се мене ослободити нећеш никада
а степенице су се њихале као на ветру
шкрипа нас је одавала презривом уху
на сваком неопрезном кораку сновиђења
и мрак је обузимао сво оно разголићено у
предвечерје наших грехова које смо скривали
понајвише од нас самих јер су могли кликнути
као рањени орао и пасти нам у сузне очи и
изазвати цунамије концентричних кругова
тако и душа наша пашће у страху плаветнила
без сазнања да није успела у намери
да не поплаши оне ситне птице у трњу
машући истином као злом у белој хаљини

                                               Горан Ранчић 


Споменик породици,  љубави и верности...Московска област...Фото: Јелена Х

Danja Gašpar Đokić / Sarajevske redukcije



Sarajevske redukcije

sinoć je moj pas na uzici
imao bliski susret
sa pit bulom bez uzice
i njegov me gazda
prostrijelio pogledom
pa smo oboje drhtali
sve od straha nekog

kupila sam u Mercatoru
konzervu pseće hrane
(jedinu preostalu na polici)
i podijelila na tri dijela
i on je odmah zatim
morao izvršiti nuždu
nakon koje sam sve pokupila
i odložila u kontejner opet drhteći
jer su dvojica staraca tražili u njemu
ostatke nekih dobrih starih vremena

kontejneri su puni svega
osim onoga što treba
ali Sarajevo je ipak
donekle očišćeno
kako neki kažu
van pameti

predstoji nam i ujutro šetnja
da moj pas na uzici
obavi sve ono što mora
jutarnja gimnastika
i dva kruha u vrećici
sasvim dostatno za našu sreću

noćas opet nije bilo vode
jer jutros pjevaju cijevi
u još neprobuđenoj zgradi
skroz po vertikali


                                                Danja Gašpar Đokić



Нада Петровић / Луч у народној медицини




Речи наше насушне

Луча- светлост, зраци, видело,
Луч – буктиња, иверје сачињено од четинара за потпалу,
Лучоноша – онај који доноси светлост
Лучар – онај који прави и продаје луч 
Случити – десити, догодити ( некада се веровало да се ништа не догађа без Божије промисли, а самим   тим без светлости спознања коју нам Бог доноси)
Разлучи – раздвојити ( овде се у почетку кренуло од раздвајања светло од таме, доброг од зла... )
Одлучи – одлучује само онај ко има слободну вољу и могућност избора, и изнова ово има везе са светлошћу, јер светлост је изабрати најбоље
С лучом – са светлошћу, са вером, кренути напред и изаћи на светло
Лучити – одвојити,
Случајно је касније, много касније настала као реч, јер ништа се случајно не догађа... Све је избор и могућност, или присила и морање...




                Луч у народној медицини

-          Против зубобоље - Метнути у џезву три обичне (кафене) шоље јаког винског сирћета, пола пакла дувана, ситно исецаног луча и кашику соли, па то све промешати, прокувати и одвар у устима држати.
-          Красте или ране на глави - Кад се појаве красте по глави (коси и лицу), онда треба узети стару (трогодишњу или старију) сланину, па исту згорети у тигању с угљеном од луча и оним гаром намазати красте, па ће брзо да прођу.
-          Против убоја - Напарити луч тако што се цепка загреје на шпорету или крај огњишта, па привити на болно место... Смола из луча повољно утиче да се рана не подљути, а постоји веровање да луч не даје злу да се укорени у човеку, да тера зле силе из ране... Кад помињем зле силе треба знати да у недостатку тамљана може се кућа или човек окадити и лучом, само треба пазити да се са обе стране цепка не запали јер таква уместо здравља доноси  болест...

       
                                   Нада Петровић


уторак, 30. август 2016.

Нада Петровић / СОКОЋАЛО С ПРИКАЗАМА



СОКОЋАЛО С ПРИКАЗАМА

Ја нисам чула патријарха  са све његовим возним парком , и нисам чула оне академце, а вала ни оне што имају националне пензије, да не помињем медијске личности, баш да их не поменем... Јес, вала, нисам чула  да ико од њих помену да децу лечимо СМСовима, да не изумиремо више на парче него да комаде, да се прегледи код доктора заказују унапред неколико месеци ил' година, ко да ће да идемо на Венеру или Марс... Нисам их чула ни да су било противници рата, ни да су се побунили када су продаване фабрике, када су радници истеривани на улицу, када су мученици секли своје прсте, лежали на шине, када су кренули утеривачи и истеривачи, када су нагрнули Сулејмани и хареми, вала ни тад нису зинули, када су ријалити паковани на ријалитије нису ни бекнули, а када је преживљавање постало луксуз, тад су скроз занемели... Кад поменух луксуз, и струја нам је луксуз зар не? Акцизе на 300 киловата и мање...
Аман, људи... Елита су нам курве, педери, лопови, убице, ратнохушкачи, фалсификатори... Ма кога брига? Важно је да добијемо лајк по лајк, ето га успешан статус... Жив ти ја, ти мени ја теби...   Ма ко шмиргла учене, ће се врљамо са падежи... Овде смо лепи, паметни, гологузи ил' обучени... Овде заборављамо да живот пролази... Онај један једини који имамо... Ма, што се ја буним да ми ко каже, кад је све записано... Рече ли Милош из Кремне како ће да буде? Рече!!! А за оне што су заборавили да их подсетим: „„Направиће чоек сандук и у њему ће бити неко СОКОЋАЛО С ПРИКАЗАМА, а да неће умијети са мном мртвим да бесједи, без обзира што ће то сокоћало бити близу овоме другом свијету ко влас до власи косе на свијем људским главама. Уз помоћ тог сандука са сокоћалом човек ће моћи да види шта се свудје на овоме земаљском шару чини.“

Ајд, шта чекаш? Лајкни ми... Без лајка залуд ми сокоћало... 

                                             Нада Петровић


Речи Исидоре Секулић




Сан, храну, доколицу, починак, све сам себи ускраћивала, и ускраћујем, Господе. Али све то, и све способности и сав рад робијашки сталан и једнолик, не преображавају ме доста. Што ћу ти најзад принети од себе, Боже, неће бити употребљено ни за прашину будућности људске.
   То, Господе, тај напор из свих сила, и то будно знање да је све мало и слабо, то Те молим да примиш као службу моју Теби.
   Ја верујем, Господе, да има достизања, али ја мучно и узалудно чиним покушаје да стигнем и до прага достизања.
    Но, немам последње очајање због тога, Господе!
    То саопштење, то је данас крај моје молитвице.“ 

   
               Речи Исидоре Секулић






Писмо српског ратника

 Писмо српског ратника Јосива Димића из Црне Траве, писано 1915. године у Пећи пред повлачење српске војске преко Албаније

Здраво, мале,

ево дојде време да ви се јавим да сам здрав и жив. Иако се гине сваки час ко да смо се ородили сас смрт. Мене неје ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за овуј нашу мучену Србију. Али право да ти кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам ти мале син јединац, па ако се жив не врнем нема куј да ви рани иако знам да и ви саг трпите паклене муке, па не знам коме је потешко. Ко да смо се ми Срби у бога сас камење гађали.

Ми смо саг на нашо Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се саг малко одмарамо пред град Пећ, збирамо , душу па да појдемо преко тија пустињак. Мале води рачун од дечицу, слушајте Стојанчу мојега, он је мушко, Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак. Ако се жив не врнем казујте му куде сам оставил коске. Неје ми ни млого жал за мене, осветил сам се на онеј швапске але малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.

Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било је крв до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви. Али швапске але су але биле и остале па се поврнуше. Ко пцета су, колико ги тепамо, а они ко да извирају из земљу. Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу ви жив дојдем. Ма неје мене стра за мој живот него стра ме што ћу да оставим онај пилишта сама, још су нејака за живот. Кад дојде јесен које од рану приберете ископајте рупе па крите немој на онија бугарски зликовци да давате. Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повртамо у рат ко куче на корито.

Писал би ви још пуно, али еве викају из команду да се спремамо да појдемо преко онија пустињак, ама неје мене стра од њега, него стално мислим на вас мале и на дечицу. Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу. Саг мале да ви поздравим, тебе, жену, мојега Стојанчу, моју Симкицу и нејакога Јакова који побеже од мене кад појдо у рат. Ти ми мале таг даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди. Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам осветил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.

(Када је Јосив Димић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије. Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо (пошто је прешао “пусту“ Албанију гробница му је постала модра вода Јонског мора)… Када је писмо стигло бог зна како, после три и по године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици. Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћер Симка (у двадесетој години). Ратнe голготе једино су преживели Јосивова жена Перка, и осмогодишњи син Јаков, којима је најчешће корен слатке папрати била једина храна).


приредио: унук Јосива Димића


У дневнику који скоро свакодневно пишем и у коме записујем не само своје мисли него и све оно што ми је одузело дах, нађе се и ово писмо... Одакле је покупљено нисам сигурна, али сам сигурна да је дословце преписано... 
                                               
                                                                              Нада Петровић





Нада Петровић / Играчи и играчке




Играчи и играчке


Играчи ломе своје играчке
пре или касније

Из уобичајене радозналости или неразумног беса
непажњом својственом расипницима емоција
жељом да се уђе у срж и суштину
потребом да се крене даље

Понекад играчке ломе играче

Време, стара курва  мења маске,
остаје сама на позорници.
У публици све више празних столица.

И играчака и играча све мање.


                                                              Нада Петровић 






Нада Петровић / Нека друга прича



Нека друга прича


Кажу, све је мање играча...

Играчке разбацане
по тезгама са половном робом,
затрпане папиром за рециклажу
или нераспаковане
скупљају прашину...

Гутачи среће смеју се са билборда,
из контерјнера за смеће не чује се смех,
у лагумима провинције живот лагано изумире...

Али то је нека друга прича...

Деца се играју прстима...

                                             Нада Петровић






понедељак, 29. август 2016.

Нада Петровић / Толковање



„Обесни сте, децо... Не знате ви... Ем што не знате, ем неће ни да знате... Само вас гледам са ови моји гледци... И што видите не видите и што чујете не чујете...“, тако је све кренуло... Тим речима... Чула сам их негде успут, на једно ушле, на друго изашле... Од тад је многе росе подне покупило и још више џопке сунце избледело...
Понекад ми налети нека стара реч као зунзарица па зврји и не да мира... Нарочито када читам новосклепане речи које на силу покушавају да нам угурају под језик... Оне које у нашем оратењу висе ко учукани тепавци на негдашњем нерасту... Оне које грубе говор и глагорање, око којих се језик саплиће...
Погано је то што мнозина гњете речи, што и'у градинче говора не негује, што и' у грне обданице не мета и што у огњиште прадедовско се исшмркује...
Још колико сутра видела неће да буде... Удружило се и кусо и репато да нам згасне последње тињалице...
Само још једну реч да рекнем, пре но што заклопим вратнице... Знате ли шта је гологуза? Е то вам је травка која се још зове и водопија,  цикорија и голица... Али једино гологуза показује за шта је, јер она је најбољи лек код пролива, сраћке, трчкавца ил сад како нас научише дијареје... А голо-гуза, сама реч каже да је учкур више на коленима но око појаса... Да онај кога често притерује на крају почне да псује оног што је крпу за део где ноге почињу измислио...



... Ајд да истолкујем неке речи
-          Обесни су сви они који су навикли на новотарију па старину не признају... Обесни су они који преко погаче хлеба траже, обесни су они се спрдају са старим ма колико да је добро и прихватљиво... Кад поменух реч спрдати, социра ме на попрђивање... Скоро видех на сокоћалу да је кренуло и надпрђивање, то јест такмичење у свирању прдежом...

-          Гледци су зенице... За нас зеница нема дубљег значења ма колико гледали, али зато гледци су оно кроз шта се гледа...
( у првом плану фотографије су два гасарчета, тиљалице, чуче...)

-          Тињалица, гасарче и чуча су све синоними и означавају лимену посуду, са фитиљем која је служила  за осветљење... За натапање фитиља се користио петролеј...  Петролеј се некада звао гас, па отуда гасарче... Поред гасарчета су девојке најчешће клечале или чучале да би виделе ситна манистра која су низале на конац, који су касније плеле на чипкама, најчешће као део народне ношње... Манистра су перлице са толико маленим рупицама да у старо време није постојала игла којом су могле да се нанижу, него конац влажио пљувачком, да би се уфитиљио... Тињалица као назив је настало зато што је фитиљ тињао, а не горео као код свеће... У нашем језику постоји и реч тиња која означава најситнији песак који се скоро у прашину претвара... Веза између ове две речи постоји и отуд што се песковита прашина која сјаји зове тињци, значи да тиња... У неким местима за овај тињац се каже лескун ( или лискун) , али је лескун мало другачији, јер он се, кад се осуши, сабија, а тињац се не може сабити... На другим местима се тињац назива и муљ, али и ту постоји разлика... Наиме муљ се, кад се осуши, може у грудву стиснути, а тењац се распада и наново у тињу претвара...
-          Џопке је реч, колико је мени познато,  која је остала ван домашаја Вука који је речи скупљао... Означава одевне ствари скупљене на гомилу... Понекад се реч џопке преводи и као прње, ал није исто... Прње су најчешће делови одеће за бацање, старе, поцепане, избледеле... А џопке су оне што се носе било свакодневно ил за празнике, али које су ваљане за и пред свет а и за по двор... вероватно сада треба допунити шта значи „ за пред свет“ и „ за по двор“, али ако кренем има да се затракам... Ево, опет... Затракати значи изгубити се у простору, времену или у причи...
-          Оратење је говор... Кад се оратило није се причало тек да се нешто каже, већ је свако оратење дубље значење и смисао...
-          Рекох „ грубе језик“, могла сам да кажем и да „руже језик“ као и то д га кваре... наиме, и грубити и ружити значи нешто лепо покварити, претварати га у ружно...
-          „ко учукани тепавци на негдашњем нерасту“ значи да је нераст- приплодни вепар ујаловљен, то јест да су му бели бубрези без функције... А реч учукати значи утуцати... И стварно, некада давно се нису ветеринари звали да штроје него су још малим прасићима гњечењем уништавани тестиси, а ако се то не уради док су мали онда се већим, скоро приплодним мушким свињама, то јест вепровима, ударањем то јест чукањем одузимала полна моћ... Овде би требало да кренем да причом о томе какво је месо од вепра који није учукан то јест уштројен, како се чак и уднице осећају некако чудно... Па онда да објашњавам како су уднице сушено месо... Али, то би се одужило ко гладна година...
-          Глагорање је потпуно изгубљена реч... Значи говорење које тече као планински поток...

-          Грне је земљани лонац за куваање варива на огњишту... Захваљујући овој речи добио се назив заната – грнчар...
-          Ушмркује знамо шта значи захваљујући онима који шмрчу, а ишмркивање је потпуно супротно... Да се не би ишмркивало где год се стигне направљене су марамице...
-          Множина је збир, гомила, шума, маса, руља, камара, а мнозина је један по један, дрво по дрво, човек по човек, сламка по сламка... Мнозина је када свако има своје мишљење и осећање, па макар се оно поклопило и прелило у свеопште реаговање и деловање.... Масу предводи неко из масе и самим тим маса постаје јато, крдо, чопор, једно тело, руља, колона...   У мнозини нема предводника, свако је сопствени светионик и гребен на пучини...
-          Гњете значи да трпа у уста, гура на силу... Најчешће ову реч користи неко ко посматра неког ког не воли како једе... „ Да му зготовим да гњете“, то сам чула од баке која је сваког дана од мужа батине добијала...
-          Трупило; трупити значи банути, ускочити ненадно... Трупнути скочити у месту...

Ето ја истолковах понешто, то јест преведох наше на наше... У ствари само делић загребох и то по површини, јер свака је наша реч дубља од тишине и бржа од мисли...  

Полако али сигурно слажу се речи у „Укровљеним речима“... Да л' ће икада угледати светло дана не знам, как'о је време трупило и не верујем... Толико не верујем да само сећања, мисли, речи набацам, тек толико да се не потикају... Ево опет... Реч потикати значи загубити...

ПС: Написано не проверавам у вези словних и граматичких грешкака... Што на ум то на друм, говорили су стари... И још нешто се сетих да сам као мала чула: „не греши само онај који ништа не ради“...

                 Ајд уздравље, одох да ми табани виде пут...

                                              Нада Петровић




четвртак, 18. август 2016.

Нада Петровић / Крагујевац - Шумарице




                                                                 Шумарице


               

Споменик „Сто за једног“ — вајар Нандор Глид, бронза, изграђен 1980. године.




"Споменик стрељаним ђацима и професорима" је дело вајара Миодрагa Живковића, изграђен од бетона 1963. године. 





„Споменик бола и пркоса“ је први споменик који је изграђен у парку 1959. године. Дело је вајара Анте Гржетића.



Спомен плоча свештенику Андреју Божићу


Споменик „Кристални цвет“ — архитекта Небојша Деља, бетон, изграђен 1968. године.



Споменик „Против зла“ — вајар Мигел Ромо, мермер, изграђен 1991.

(Немци су, 22. октобра 1941. године, објавили саопштење у виду плаката којим је Крагујевац био излепљен тог дана,[4] а у коме су навели да је због кукавичког и подмуклог напада у току прошле недеље на немачке војнике, погинуло 10 а рањено 26 немачких војника у знак одмазде стрељано за сваког погинулог немачког војника 100, а за сваког рањеног 50 становника, укупно 2.300)


Фотографије из личног албума Наде Петровић