петак, 30. септембар 2016.

Нада Петровић / Вучије сабориште



Вучије сабориште


Ако си се,
злу не требало,
зло сакупио.

Ако си се незван
у сватове упутио
и вратио
или те вратили.

Ако су те вучији трагови
до огњишта пратили
а ти се престравио.

Дођи, види,
добру се надао,
чио и млад.

Корак по корак
са камена
на камичак,
на трн.

Ни ђаво није
увек црн.
Не може до века.

На вучјем саборишту
тебе увек неко
жељно чека.


Нада Петровић


Песма објављена у „ Срце откуцава“ –мини антологији Шумадијстих метафора за 20 година постојања




Gia de Nostal / 2012






2012


ja ne umem da stanem
dok u meni ne umre sve
valjda je to veličina proporcionalna severu
gde se od kamena pravi hleb
a od hladnoce izmišlja sunce
ako kraj postoji
onda ima nade da i agonija
o ljubavi
okončava


Gia de Nostal






четвртак, 29. септембар 2016.

Братислав Петровић / Госпава и марихуана


Госпава и марихуана

Нема ју Госпава... Нит' збори, нит ромори. Уњурила се. Вечито су вој њојни губили по политикуту па се опраји, а са'... Ма да је политиката у питању преболувала би до са'. Некво туј има друго... Да је болна, чул би, испратила би ми по нећега абер. Нече она да отиде у болницу да ми не јави. Ма, неје тој што ме толко воли, била је она у болницу кад ју беше вол убол. Па само телеграм што ми неје прачувала да идем куде њу. Знам и за какво ме т'г ока. Знаје она да ја нумејем да купујем наранџе и банане... Него си вој понесем полокче сас рећију. Кутамо га по болницу, ал' ете, насмрадимо се сас њег. Она, т'г, като ју вол беше бол, држи катедру на докторини:
-   Докторе, џабе ви оваја ваша медицина... Да ми Браце неје донел полокче,
 још недељу д'на би ме држали. Овак, рећијицава прошири вене и крв зач'с донесе лекови где им је место.
Мора дидем да видим кво работи. Кад дојдо, промлну ме преко стомак!
 Видим аутиштено на Ђуру гробара преди порту. Испред њег и моторче на Стојка шумара. Кад понатам и Ауди 6 на поп Симу...
-   Аууууу! Да ли га от'нћа наша Госпава?! – гласно изорати.
Улазим пол'к ко овија специјалци, ама неје затој да ме нићи не чује, него ми се нође одсекоше. Видим Гарчу пред амбар... Ма јок... Ко и увек, дигал ногу, забил њушку поди ногуту... Глоцка ли глоцка... Ама да вој се некво десило, стока, животиње, тој осечају. Нити рову говеда, нити па Гарча завија. Дојдо до басамаци... унутра:
-   Аоооооооооооииииии....! – чујем ју како се уврискује.
-   Хахахахахахахахаха.....  Ауууууууу..... попе, де причај још једнуш како
 си на Смиљу воду светил?! – чујем и Стојка шумара. 
-   Ајме господе Исусе Христе, хахахаххаха.... праштај.... праштај и ти дева Маријо.... хахаххаха.... жив ми деца и моја и туџа, браћо, тека је било....! – ока поп Сима.
-   Чу замотам још једну, па мора си идем.... хахахахах.... – чујем Ђуру  гробара. – Мож' нећи да је умрел, а ја немам домет овдена на мобилан.
-   Де Стојко, мањуј поп Симу – чујем и Павлију – вреви ти малко оди правницуну?!
-   Ааааааа..... овија се чврсто нашвиркали! – радујем се, како сам и' тревил у амин.
    Чукам на врата, а веч ми пред очи, како је на астал пун чорбал'к сас овчјо сирење и жл'та сливова рећија. Че буде журка. Не чекам да ми и' некој отвори, улазим. Одма маши сас очи кво има на астал. Нити има чорбал'к  сас сирење, нити шише сас рећију. Госпава забрњила цигару, овеја са што и' праве, а држи ју сас онија чољави прсти, види се одма да не умеје ни да ју држи. Ма видим сви зачурили... Ма и поп Сима! Он си, додуше, пушеше, кута се оди владику, али чури. Посебно тека кад је по богопроснице, па кад има куде да се огребе овеј странсћеве. Стојко шумар неје пушил, али је на правницуну редовно купувал. А Ђура гробар, пуши само кад вози ауто без мртавца, ваљда га т'г нервоза увати, па сас њу смирује живци. Павлија, оче да забрњи по неку, тека кад је у друштво, ал' неје никад купувала. Чур у собуну ко у ижу кад се пуши месо. Ма какви кафићи... По чур! Ђура се диже, напраји ми место, те седо на клупу до поп Симу. Видим, Павлија принела на троношку столицу радио и само врти станице на које има музика. Најде Антену. Треви се Мира Шкорић и њојнана песма „Отворише се манастирска врата“.  Кад је поп Сима дигал руће....
-   Ма да ли че попе да се калуђериш?! Хахахахаха.... – замлачује се Стојко шумар.
Зевам по асталан... Нити има рећија нити друђи пијел'к... Од кво да су оволко замлатени, б'ш се питујем у себ. А некво ми мирише познато, ал' не могу да се сетим кво. Поп Сима сеца цигаруну, распекљам мантијуну и орати на Стојка:
-   Ти си Стојко печен да се калуђериш. Навикал си по шумаци на самоћу, зач'с ти има пројде искушеничћи стаж.
-   Очу попе, две ми очи! Ал' да закулђериш и правницуну!
-   Не може њу... Попадија ми болна, па си њу чувам за попадију у резерву.
-   Нече ти владика даде по друђи пут да се жениш... Аоооооооооииии...! –заоди се Госпава.
-   Де... Како је почел да пуши густо, владика га има распопи – умргује се Павлија.
    Ма видим, овде несу чиста посла.... Нема рећија, а сви блесави. А Госпава ко да ме не познава... Ја бре кад улезнео при њу, кво госје да има, дочека ме код краљ' Милана Обреновића. А са ме не ферма. Ма нече ни сас рећију да понуди. Чујем Павлију:
-   Де, дај Госпаве на Браце једну... Он млого воли цигаре. 
Стварно, волим ја мотаневе. Узо, запали ју.... ауууууу... Сети се одокле онија мирис! Питујем Госпаву:
-   Где најдосте цигареве?
-   Аооооооооооиииии.... Пушимо грснице!
-   Кве грснице?
-   Аооооооооиииии....! На сестру ми унук, пролетос ми беше нагосје. Па најдо му, кад си отиде, семе у шибицу. Заборавило јадно детиштето. Они ми малко сине занешено, ко да неје од моју сорту. Аооооооииии!
-   И?
-   Позна га да је оди грснице. Истрови, а имали смо бели свет семе оди њи. И тури у градинче те засади.
-   Па?
-   Нарасле... Ма поголеме скоро оди шефтелијуну. Гле кве су! – вата ме за мишку и изводи ме на басамаци те ми показује. Она кад је наврзала и' поди стреју на амбар. Све у врзанице.
    Гледам у дуванан што им Павлија прави цигаре, ама неје жл'т, нити каџав, ма зелен бре.
-   Где најдосте дуванав?
-   Оди детено остал. Беше, кадно беоше избори нећи д'н нагосје, па си оде за Београд. Ја му показа како сам оди њиговоно семе посадила, оно се јадно обрадова. Пуну кесицу нареза и однесе. Толће године имам, ја нес'м, синко, знала да се мож и грснице пуше. И поблађе цигаре оди њи. Беше т'г и баја Стојко... И он кад га је пробал, нареди на детено да направи неку за правницуну.
    Ако су овија нормални љуђи, ја сам фараон, мислим се у себ'. Питујем Стојка:
-   И? Како правницана кад вој однесе цигаре?
-   Хахахахахахаха... Еј... силдисује ме и у радно време.... Хахахахаах....
 Поткарују цигареве!
-   И пушите грснице? – усмивкам се.
-   Па кво да работимо кад ни држава доведе да нема 'леб да мож' да једемо, а кам ли цигаре да купујемо! – протествује Ђура, поздрави се и оде си.
    - Моја најмладе сестра – орати Павлија – живи у Пазову, синко је у инфлацијуну пушила невен цвеће. Стрља га стрља па га помеша сас босиљак да вој љуте...
    - Босиљак је здрав... – мудрује поп Сима и обрта си на своје воденично коло – то је Божија биљка.
    - Марихуана је поздрава! – муну му га.
    Стојко се умисли... Гледа у цигаруну, па у мене, па у њу... Па проорати:
-   Ма видим ја, кад се напушим сас цигареве, ем бегам од правницуну, ем ми неје јад на директора што ме једноман тера на дисциплинску.
Госпава лопов, видим отвори врата на Смедеревца и врљи цигаруну. Ја вој казујем:
-   Видим сабрала си шушљак на гомилу да га палиш... Тој кад работиш и грсницене да изгориш!
А она:
- Алеле... Да ни тека напраји унуче од сестру.... Да смо залос љуђи.
А Павлија, ма српска работа, све како живи сас Госпаву, а муа вој га:
- Овој мора Госпаве, грсницеве, преди избори да ни даву, те тека шашавејемо, па не знамо ни куга гласамо!
    А поп Сима, још га држи, диза се да си иде, орати:
    - Божја ствар... Божја ствар! Људи су ближе богу....  Људи су ближе Богу! Збогом!



Братислав Петровић, 
Бела Паланка, 
29. септембар 2016.


Фотографија из личног албума Наде Петровић




Биљана Китић Чакар / Лоповски сонет


ЛОПОВСКИ СОНЕТ

Кад се лопов у поштење куне
Небо плаче, а земља се тресе
С главе лете праве царске круне
А старлете постају контесе

Преко ноћи постају господа
Они што су затвор упознали
Где је сапун један од метода
Стари да се наплате пенали

Поштен човек нигде места нема
Изопштен је из овог система
Тату савест у обиљу дрема

Само мисли, нову шему спрема
Како покраст што покраст се може
Задњи вакат дош’о нам је Боже


Биљана Китић Чакар


Фотографија Наде Петровић

Jagoda Nikačević / Haiku i tanka





MOJA TRI HAIKU I JEDNA TANKA (isluženo strašilo)
jesenji vetar
niz njivu zakotrlja
strašilov šešir
*
sumrak na njivi~
šaputaju strašilo
i neobran klip
*
u posečenom
polju kukuruzišta
samo strašilo
*
u predvečerje
njivom zabreknu traktor
natrpan šašom
na šuštavoj gomili
i ćutljivo strašilo


Jagoda Nikačević



Горан Ранчић / Поезија





шта
учинити са ратом
поклониш се
девојчици
волшебно усадиш
осмех
у њену душу
ставиш маску
од гипса
и
увериш је да долази
дан без смрти
онда нестанеш
са зачуђеног лица
јер је свитало
после чуда
девојчица ће
на полици са књигама
ставити гипсаног кловна
и загрлити јастук
без страха
да ће тенкови
пролазећи улицом
газити њено небо

                                                            Горан Ранчић



(лов на славуја старијег од песме, 2013. Свен, Ниш)

Фотографија Наде Петровић



среда, 28. септембар 2016.

Нада Петровић / На капији




На капији

Отац често
стоји на капији
броји трагове

У целац би
ал пртине свуда

Мајка из куће
ни оком да макне
само праг почисти
уз огњиште се врати
да окопни
чека

Ја опасана
урликом звери
понекад свратим
издалека
сатима причам
како је у земљи
где реч топи
мрзлину дана

Мојој деци
кад у кућу уђу
зажарених образа
и промрзлих дланова
згасне свитац у очима
гледајућ ме
како разгрћем пепео
згаслог огњишта
сама

                                                          Нада Петровић







понедељак, 26. септембар 2016.

Нада Петровић / Тишина







Тишина

Чујеш ли ишта, питам кога год сретнем,
нит’ ме ко погледа, нити одговара,
мој глас, моју слутњу, мој страх,
као да не чује или ме не разуме,
једино сенка застаје и окреће се,
све четири стране света ослушкује,
сустигне ме након неколико корака,
прошапће као да ми тајну поверава:
Није то тишина, то је несрећа која ћути.

                                               Нада Петровић




Нада Петровић / Вечност



Вечност


Ако је вечност бескрајна
Зашто онда ти и ја нисмо у истој равни
И како то да смо на два краја
Супротна иако не супротстављена
Или је Све само фатаморгана
Рингишпил са четири димензије
Безвременог кретања
И понирања и узлетања
У истом трену
Гравитациона сила
У правцу прихватања
Изгубљених илузија
Или губљења
Тек прихваћених
Импровизација


                                  Нада Петровић