Укупно приказа странице

недеља, 30. октобар 2016.

Nada Petrović / Iza spuštene zavese...




Iza spuštene zavese...

Kada hoću nekoga ko je tužan da utešim 
kažem mu da nisam plakala poslednjih 14 godina 
i da je lako preživeti bez suza... 
Prećutim da se nisam ni nasmejala
tih istih poslednjih 14 godina
i da se može preživeti i bez smeha...
Da...
Može se preživeti
i bez suza i bez smeha kao i bez pesama
ali bez maski nikako...
I zato...
Čim ustanem,
izvadim masku iz ormana,
stavim na ofinger lica i šetam je celog dana,
a kada se umori zaključam ulazna vrata
i ljuštim osmehe i suze
da bih ogoljena pred ogledalom samu sebe pitala:
Zašto šaptači nakon spuštanja zavese ćute...


                                                Nada Petrović







субота, 29. октобар 2016.

Нада Петровић / Фројд појма нема


Фројд појма нема


Понекад сањам да си заборавио да корачаш
На ребрима плазиш по камењару снова
Свлакове скидаш и нов се враћаш
На извор, да долијеш кап отрова
У некој другој мори ме мориш
Око грла упредаш плетеницу жеља
Заустављаш дах на пола
Будим се у сумрак, усним у зору
Кораке пуштам као птице из кавеза
Које су заборавиле да лете
Враћајућ се у исте отиске
Где исти жуљеви боле
Тетурам буновна
Док у мени спава жена
Али то је нека друга прича
Увод није за наглас читање
Разрада тотално промашена
Закључак заслужује прелазну оцену
Фројд појма нема.


             Нада Петровић 

петак, 28. октобар 2016.

Нада Петровић / Сазнање



Сазнање

Болно је сазнање које са рађа у немоћи.

Ништа не можеш да оставиш,
ништа да понесеш,
никоме да се повериш...

Велики господар светла и таме
отвара и затвара једна иста врата
која никуда не воде...

Стојиш са стране и чекаш,
жмуриш и чекаш,
ћутиш и чекаш.

У чекању живот прође.

                                              Нада Петровић




среда, 26. октобар 2016.

Miloš Crnjanski / Priča

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.
I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.
Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.
Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.


Fotografija Nada Petrović

Gradinar - Rabindranat Tagore

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.
Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.



Милена Павловић Барилли / Поезија


* * *

Спалићемо месец
да употпунимо ноћи
да одрешимо снове
да зауставимо дах.
Онда ће Игра
потећи из наших дланова
сухих од живота. Ни хитра
Ни спора неће бити
Биће сама
Као велики шестар
потпуно упоредна
с механичким ритмом
распадања.




недеља, 23. октобар 2016.

Нада Петровић / Камичак из мозаика романа у рукопису





У наше село ретко ко је из бели свет уцело се врћао. Чим низ пут ко замакне, мајке прво лавор воде проспу за њим, а онда почну полугласно да се моле, кад устају, а кад залежу да се бајалицама успављују. Само да им се поврну уцело. Са душу и тело неначето. А ако се и кад се, после неколкe године избивање, било по своју, било по државну работу, врну, срећи њиној нигде крај.  Поготово ако иду на обе ноге, ако сами могу да се измију, ако чују и виде, ако могу у воду неначету да се огледају. Све остало је ништа. Трице и кучине. Не помиње се. Још веле: Па шта ако је обележен? Белега кућу не раскућује, нит огњиште распирује. Са белегу се не оре и не копа, а вала се ни пород не подиже.

                                                           Нада Петровић




Мирослав Б. Душанић / Пресјек



Пресјек

откад више нема људи у мојој соби
почео сам да их тражим у књигама
а онда сам срео Њега који ми рече:
душа ти је изгубљена мислиш
занавијек
не чуди се превише
чудни су људи и ти када си им чудан
док се земљи не предаш
немој да ти дани пролазе упразно
гријех је стојати беспомоћно
у пјесничком мраку
јер ми смо сами своји спаситељи
призови из далеке прошлости
свијетле слике
и нека ти срце буде раздрагано
изађи напоље
подијели их успутним пролазницима
многи од њих ће ти из захвалности
покуцати на врата


Мирослав Б. Душанић








субота, 22. октобар 2016.

Мирослав Б. Душанић / У ноћи безнађа


У ноћи безнађа

Ноћ бесана
Тишина добија на интензитету
У изобиљу њеног рашћа
Схватам како сам изван видокруга
И Бога и Ђавла

Откинут од свога коријена
Кроз ноћ лебдим
У њу се укорјењујем

Мирослав Б. Душанић


Nada Petrović / Blato i oblaci



Blato i oblaci


Koračam sa naporom
najradije bih da sednem
i napunim dlanove obrazima
a ti me učiš da letim
Posrćem sa tegovima oko članaka
čini mi se da trčim iako se jedva krećem
a ti me učiš da letim
Započinjem put od hiljadu milja
jednim jedinim polukorakom
a ti me učiš da letim
Glava u oblacima
noge u blatu
usta puna smonice
mitare se slomljena krila
a ti me i dalje učiš da letim





Владимир Вуковић / Када у дечаку расте дрво



Када су отац и мајка голи
и стењу му име у курвању са
бедом: у дечаку умре дрво.
У њему се разграна
нешто чему не зна име
и он бира и он схвата:
како живи робље,
како певају слободни људи.

Владимир Вуковић

Nada Petrović / Slučajno



Slučajno

Srešćemo se u snu
kao što se sreću dve senke
dvoje nepoznatih ljudi
u prolazu

Ne brini
i pad je let

Dodirnuću ti slučajno
sasvim slučajno
ožiljak na desnom kolenu

Ne brini
i pad je let

Skinućeš mi sasvim slučajno masku
( i ti i ja znamo da slučajnosti postoje samo u snu)
i vratićeš je  uz izvinjenje da je bilo slučajno...

Ne brini
i pad je let

Arlekino na masci ima osmeh koji voliš
a ne suze koje podsećaju na bauljanje
dok se usta pune zemljom

Ne brini
i pad je let
nimalo slučajno

                               Nada Petrović 


Нада Петровић / Хајрудин и Стојан



Тамо негде деведесетих, у армирачкој бригади, као испомоћ, стигли  су Хајрудин и Стојан… Били су из истог села из околине Сарајева… Делили последње парче хлеба… Ишли заједно на посао и с посла… Жене су им заједно бежале у шуму са децом у наручјима… На смену су звали телефоном… И није било битно која се од њих јавља… Јављала је и за ону другу… Стизале су вести да се пуца са свих страна и да пуцају сви… И тако данима, све до исплате, а тад су се ућутали… Сутрадан их није било на прозивци… Првим јутарњим аутобусом су отишли за Београд… Одатле даље ка својима…
Причају они који су тада ка Сарајеву путовали, да нису ни у истом реду седели…И причају да су се само још једном у животу срели… На ледини између два рова… Да су  голим рукама давили један другог…
Сад свако има своју истину… А Хајрудина и Стојана нема… А тако су лепо о свом Сарајеву причали… Показивали ми слике деце која се у истом песку играју…

                                                        Нада Петровић


            Фотографија покупљена са нета... 


петак, 7. октобар 2016.

ДРАГИ ИВИЋ·ПЕТАК 7. ОКТОБАР 2016. / ''Топ ган'' : вештина манипулације

''Топ ган'' : вештина манипулације

Чему овај трактат ? Чему упозоравање на разорну моћ манипулације? Много пута , чак и на дневном нивоу, употребимо ову реч, готово привикнути на њено право грађанства, при том заборављајући тектонски разорну моћ коју она има. Манипулација, једно од најподмуклијих средстава комуницирања и владавине, јесте важна као предмет анализе. У односу на друге комуникацијске системе и методе , манипулација је царица у царству неистина и полуистина. Она се користи свим недозвољеним средствима, као што су основне емоције, преко асоцијација и реминисценција, до патетике и лагања у свим могућим и немогућим , машти дозвољивим облицима. У арсеналу јој се редовно налазе полуистине, а врхунац успешне манипулације јесте злоупотреба истине. Томе сваки манипулатор тежи, то му је идеал вештине. Озваничена је, практично призната, као основно средство политичара и стратега , а понекад и војника. Шта је предмет манипулације? Све! Све што може произвести корист за манипуланта јесте предмет манипулације. Која је циљна група, ко је то интересантан манипулантима? Сви! Сви који се покажу као корисни и подобни. Из свакога се може исисати нешто употребљиво - енергија, новац, глас на изборима. Уколико је, рецимо, манипулација активирана у предизборној кампањи, неће бити никакве гадљивости према било ком припаднику чак и најнижег слоја јер и његов глас вреди и може пресудити. Распон је, као што се видети може, од минус до плус бесконачно. Манипулише се чак и манипулантима. Питање је само на ком делу пирамиде се дотични налази.
Кренимо очигледним примером. Деведесетих година, смањивањем некадашње Југославије, смањивала се и њена армија, па су се смањивале и потребе , а мењале навике које су у њој деценијама изграђиване темељно и савесно. Подсетимо се да ЈНА уопште није била аматерска, безазлена и трапава творевина у којој су ствари текле партизанским методама и стилом. Не, напротив. Може се рећи да је ЈНА била на неки начин држава у држави. Није то , наравно, био отуђен систем ког не би било могуће контролисати. Контролисао га је онај ко је то направио и ко је био дужан да контролише. Пре бих рекао да је у систему Оружаних снага (како се, на врхунцу моћи, називало све што је под оружјем) ЈНА била целовит, заокружен систем са својим судством, здравством, просветом, економијом, баснословним стамбеним фондом и катастром непокретности, туризмом, забавно-рекреативним и културним системом, мрежом спортских активности и такмичења, музичком и филмском продукцијом, итд. Ако сам шта пропустио, додајте и ви - није тешко. Само се подсетите шта једна држава треба да има поред основних атрибута.

Светски позната филмска кућа ''Застава филм'' радила је врхунске наставно-школске филмове за потребе обуке, али није презала ни од документарног, па ни играног филма. Многобројне престижне награде са светских фестивала сведочиле су о томе да је све изводљиво и дохватно ако се уложи у људе и средстава - а улагало се. Имало се, могло се. Тако је било и са издавачком делатношћу: сваки род и вид имао су свој часопис; свака армијска област имала је свој недељник. Све то, наравно, под будним оком стручних уредника и новинара, са заједничком, јасном и недвосмисленом методологијом и циљем. Научно-стручни часописи служили су референтном научном систему, а недељници какви су били ''Фронт'' и ''Народна армија'' (уз многе друге), били су популаризатори ЈНА као такве. Рекло би се, гледано из садашње перспективе, да ЈНА није морала много да се труди око свога угледа и имиџа, али није тако. Армија која је у свом темељу имала традиције НОВ и ПОЈ, херојску , крвљу натопљену историју и традицију, није морала да брине о популарности код народа. Говорило се - ''ко није за војску, није ни за девојку'', а све касарне и домови ЈНА, где год да су били и колики да су били, представљали су веома популарно место окупљања и бројних друштвени акција. Професионални официри и старешински кадар уопште, били су опредељени за рад у таквим установама, па су Домови ЈНА у многим местима били централно културолошко језгро; у великим гарнизонима то су биле чак веома престижне институције (Дом Гарде у Топчидеру је одличан пример за то). Врло промишљено вучени су потези с циљем да се она представи као непогрешива, самопрегорна, заједнички именитељ шаролике државе, гарант мира, безбедности, суверенитета, итд, итд. Колико је само путева изградила инжињерија, колико пута су војници прискочили у помоћ приликом поплава, елементарних непогода и томе слично. Све су то вредно бележиле камере, апарати и пера, не спомињући при том ком стратешком циљу тај пут служи и код кога је катастарски књижен. Сваки ''излазак'' ЈНА међу грађанство, па и због таквих ствари какве су биле непогоде, био је пажљиво испланиран и представљао је, истовремено, проверу борбених способности трупе. Између атрибута непогрешивости и ЈНА стављан је знак једнакости. Често с правом. Као пример тога нека послужи фама о ВМА која ни до данас није пала у воду, без обзира што је болест слепа и не разликује беле мантиле од униформе. Исто то важило је и за униформисана лица. Врата су се свуда лакше отварала када се знало да носите униформу ЈНА, а постојао је чак и подзаконски акт којим се олакшавало запослење ''брачних другарица'' приликом прекоманди. Све у свему - одлично уређен систем који је потом скупо платио цену свог конфора и недодирљивости, али то је нека друга прича.


Због чега оваква експликација? Не због ламента над ЈНА (како је, коме је и колико је послужила сада сви знамо, сурово отрежњени од спавања на ловорикама које су се звале ''ништа нас не сме изненадити'', већ због приближног скицирања слике стања у друштву (па и у ЈНА, која је увек за нијансу лепше бојена и осликавана) које нам открива многе педантно и систематично изграђиване тајне и митове. За лакше праћење текста и онога о чему пишем потребно је, свакако, извесно предзнање.
Медија центар ''Одбрана'' није се увек тако звао. Некадашњи Војноиздавачки завод од оне турбулентне, 1993. постао је Војно-издавачки центар . Сходно сужавању државе и смањењу армије, укидани су један по један часопис. Остао је, као централни, ''Нови гласник'' који је био (и остао) врхунски светски часопис у пуном смислу те речи. У једном од тих бројева изашао је интересантан чланак из пера професора доктора, пуковника Светозара Радишића, ''плавца'' по основном усмерењу. Бавећи се ратовима знања, тај (испоставиће се касније) необични пуковник направио је веома интересантну лествицу војника будућности. Лествица генеричких модела војника будућности изгледала је овако (уз максимална поједностављења) :
Рамбо - идеал модерног војника ''аналогног'' типа; савршенство издржљивости, вештине и могућности човека као биолошке појаве, односно - максимум онога што познато људско тело може постићи.
Киборг - човек који користи кибернетичку технологију да би усавршио своје ратничке могућности. Могло би се рећи - пола човек, пола машина. Користи механичка помагала да би побољшао своје перформансе. Теоријски, то су чак већ и људи са пејсмејкером. Најпознатији јунак те врсте је робокап.
Андроид - пола машина, пола човек. Дакле, на кибернетичку формацију и структуру додају се хумане особине - изглед, гестови, итд. Свакако сте гледали филм ''Блејд ранер'', па онда знате о чему је реч.
Терминатор - кибернетичко тело, склоп који је ''одевен'' људским телом. Лишен емоција, замарања, мука, дилема, предрасуда - реагује као машина и ради као машина.
Познато, зар не? Наравно, све то је стигло заобилазним путем у наше мозгове, односно: идеје наметања милитантног начина размишљања и потчињавања туђе свести рођене су у мозговима људи које ми никада нећемо упознати, а који седе у одсецима и одељењима безазлених имена у Министарству одбране САД. Из њихових мозгова уредно и предантно стижу на екране биоскопа, телевизије, на портале, мрежне групе и форуме, ликови и идеје које вас, најпре подсвесно, а затим и свесно, упућују на то да сте немоћни и да ваша будућност зависи од онога ко је већ ове идеје размотрио и усвојио. Антиципација будућности тако је заједничка - али на штету онога ко је то последњи приметио. Када би се наш војник срео са киборгом на ратишту, већи део храбрости и моралних мотива изгубио би при самом присећању шта нам је у филму демонстрирано. Порука је јасна - сваки отпор је узалудан, а свака идеја свог виђења света и односа у њему - бесмислена. Радићемо онако како нам то налажу јачи и далековидији. Није то, наравно, амерички изум, али је прихваћен свуда по свету. Све кинематографије и све државе које нешто значе у глобалном одмеравању снага имају продукцију која се редовно, планирано и системски бави производњом рекламно-пропагандних филмова иза чијих, различитих, садржаја увек стоји намера да се покаже премоћ дотичне силе. То се ради откад је измишљен филм и представља потпуно другу , садржајно другачију тему. Но, подсетимо овако, укратко. Велики број ратних филмова (посебно оних после Другог св. рата ) био је наручиван од стране државе из разних разлога: како би се прославила заслужена победа, споменули погинули хероји, истакла искушења, ојачало место у историји. Посебно је та лавина покренута педесетих година, када су се током Хладног рата велике силе утркивале ко ће помпезније представити своју улогу у крвавом рату. То се догађало чак и присебним (али и подмуклим ) Албионима чији је филм ''Битка за Британију'' прави пример пропагандног филма великих размера. О Совјетима да и не говоримо, пошто су они снимали тзв. ''кино-епопеје'', од којих посебно треба издвојити циклус ''Ослобођење'' великог редитеља Азјерова. Други талас таквих филмова наишао је са вијетнамском калвадијом . Американци су узвратили ударац тако ефикасно да су њихови највећи ривали, Совјети, направили своју верзију Рамбоа. Сваки локални рат (од којих су вијетнамски и афганистански, а затим и чеченски имали глобалну димензију) носио је са собом све већу ''понуду'' филмова који нису били само пропагандни већ су преферирали и на највише уметничке домете. У том смислу, постоје десетине топ-листа бриљантних филмова са вијетнамском тематиком. Од преко 250 таквих филмова, наслови као што су ''Ловац на јелене'', ''Апокалипса сада'', ''Вод'', ''Повратак ратника'' (можда и најбољи) припадају реду најбољих филмова светске кинематографије свих времена. Опијеност снагом филма јесте таква и толика да су чак и сиромашне (па и бедне ) земље какве су земље некадашње СФРЈ стигле да сниме своја виђења распада, све у циљу доказивања да они други нису поступили исправно. Сви су гледали филмове ''Лепа села лепо горе'', ''Вуковар - једна прича'', ''Дезертер'', ''Вуковар се враћа кући''', ''Пре кише'', па нема потребе да то посебно апсолвирамо. Довољно је подсетити се да ни нас то није мимоишло. Не треба заборавити да и друге кинематографије, пре свега кинеска (''Збор'', ''Таихан планина'', ''82 хероја'', ''Мирна караула'', итд) вредно раде у овој области, не чекајући да им неко други индоктринира становништво. Умеју они то и сами.

Ко је рекао ''Топ ган''? Зар је тај питки, полу-дечји филм заслужио оволики увод? Јесте, наравно, јер је снимљен искључиво и једино са намером да буде средство презентације, популаризације и наметања слике о премоћи једне армаде. Американци не би били то што јесу да он, успут такорећи, није зарадио и велики новац.
Како је овај филм тако вешто закамуфлиран? Све је урађено да он буде представљен као холивудска висока ''Б'' продукција, љубавна прича такорећи. Кренућу обрнутим редом: камера, костим, реквизита, ефекти, сетови...Све је урађено с холивудском педантеријом (ако изузмемо непостојећи модел МиГ-28 (Northrop F-5 E Freedom Fighter II ) који је намерно тако назван, да ствари не буду баш превише јасне и ''провидне''). Камера и фотографија јесу врхунске. Музика је доживела једну од лепших судбина када је реч о филмској музици. ''Отргла'' се од филма и почела да живи свој дуг и леп живот. Музички мотиви тог филма (било да су комбинација већ извођених или нових композиција) и данас лепо одзвањају у одређеним приликама. Костим? Креирана је чак и посебна јакна (до тада није постојала у формацијском задужењу) која је постала врло популарна и доживела много варијанти. Пејзажи, комбинација планина, мора, палми, булевара поред обале, све се то лепо осликало и представља вредност саму по себи. Филм може гледати и неко ко је незналица за војно-политичку проблематику. Редитељ је све то лепо упаковао у целофан непобедивости, ушминканости и реда и ставио на то машницу у облику победе и на бојном и на љубавном пољу. Тако долазимо и до главног јунака овог приказа, а то је његово величанство Сценарио. Он је, наравно, написан ,за сваки случај - без икаквих литерарних претензија, ; чему дилеме, конфликти? Зашто мењати успешан шаблон? Комбинација ратника, заљубљене жене, трагедије и романтике, судар полова, унутрашњи конфликт главног јунака у односу на покојног му оца (додати мало Фројда да ситуација баш не буде скроз провидна)... Овакви односи увек дају добре резултате. Врло брзо се гледалац определи за главног јунака, а није му ни тешко. Том Круз јесте прави холивудски производ у који је уложено много новца, али без оскаровских претензија. Леп, паметан (његов главни недостатак - висина - на филму се лако заобиђе), брз на речима и потезима, шармантан. Она, Кели Мекгилис, заносна, чак и фатална. Он је црн, она је плавуша. Не може се погрешити никако, с које год стране да посматрате. Још је Маркс промовисао јединство супротности као дијалектички квалитет, зашто би ико то порекао?
Мрски непријатељ јесте , наравно, озлоглашени и претећи МиГ - 28. Нема везе што њега ''глуми'' Ф-5. Тај вижљасти, маневрабилни авион иначе се користи као непријатељски у стварном животу у тој школи за вишу пилотажу, па је било превише очекивати од продукције да набави неколико МиГ-21, бар не пре распада СССР. Имали су продуценти могућност избора и неког другог борбеног авиона, али је историјска истина да су ''алеја мигова'' у Кореји и небо изнад Ханоја заувек утерали страх у кости и реалним, али и измишљеним причама америчких митолога. О томе, шта је све било по базама у Источној Немачкој, која је била борбена зона прве категорије за ВУ, не треба ни трошити речи. Тамо је стизало све најбоље и тамо су проверавани, кроз разна надмудривања, борбени системи. О томе шта је чувало шири реон Москве и Лењинграда владала је посебна фама. Нису сценаристи морали много да измишљају и маштају јер су ови мали, окретни и као осе опасни авиони Микојана и Гурјевича, почевши од МиГ-15 , наносили и нанели библијску штету извиканој армади прескупих , софистицираних летелица Запада. Често подједнако опасни и за своје власнике, ови авиони правили су дар-мар изнад Северне Кореје, Вијетнама, Синаја , с правом носећи епитет опасног непријатеља. Део тог мита смишљено је коришћен и у РВ и ПВО ЈНА, без обзира на то што су стручњаци обеју страна добро знали да из СССР тзв. непоузданим савезницима стижу осиромашене, поједностављене верзије. Пилоти су представљани као надљуди, а сликани су обавезно у скафандерима у којима су неодољиво подсећали на космонауте. Увек се наглашавало да пилотирају суперсоничним авионима двапут бржим од звука...а никада се није говорило да том брзином они могу летети највише пет минута и то на форсажу.
Шта сценариста (односно наручилац сценарија) показује? Ништа од онога што би могло наудити угледу свемоћне US Air Force. У току уводног дела филма командант базе (гле чуда - ратни друг Мевериковог оца) прича о негативном односу оборених и изгубљених авиона изнад Вијетнама и то напомиње можда само у једној реченици. Кад већ не може да избегне истину, онда ће је колоквијално релативизовати. Надобудном, кочоперном, младом, пилоту представља нашминкану и ублажену истину о томе да су амерички авиони и пилоти инфериорни у односу на те јевтине скаламерије које долазе из комунистичких фабрика, не марећи за углед гиганата какви су ''Мекдоналд Даглас'', ''Боинг'', ''Нортроп'', ''Боинг'', ''Норт Америкен'', итд...Вијетнамски пилоти сигурно нису имали комплекса када је ваздушни бој био у питању. Није та реченица (као , осталом, ниједна запета, знак узвика или било каквав артикулисан звук ) написана случајно и пласирана баш тамо где треба - у патетично окружење разговора у четири ока између младог пилота и искусног борбеног официра. Разговор у четири ока може да буде веома користан када је лагање у питању. Увек се може оградити у стилу - ''ово ти никад нисам рекао'' или ''ово се није догодило''. Опрем! У почетној фази рата однос оборених авиона био је 1,2:1 за Америчке (на један вијетнамски обарано је 1,2 америчких авиона), а онда је стигао МиГ-21 и однос је скочио на 4:1! (за осам месеци оборено је 47 америчких и 12 северновијетнамских авиона). Ето, догодило се и не може се прећутати или сакрити.

До отварања за јавност ЦАМО РФ ( Централни архив Министарства одбране РФ), Американци су могли да измишљају све могуће и немогуће статистике о корејском рату, да глорификују своје хероје, проглашавају ваздушне асове, сахрањују стотине совјетских, кинеских и корејских пилота. Могло им се јер је устаљена пракса било то да се иза ''гвоздене завесе'' не може ништа видети. Према томе - не могу се видети ни докази о бројним обарањима надмоћних (мислило се до тада) америчких авиона најновије генерације. Али! Велики шахисти, Руси, вуку сјајан потез. На 36 километара од центра Москве налази се тај чувен архив, обавијен велом тајни, па и митологије . Простире се на 32 хектара на територији некадашњег пешадијског училишта, на углу улица Кировљеве и Првомајске. Ко не зна о ком простору је реч, да напоменем да су из тог училишта петог октобра 1941. године у летњим униформама кренули легендарни Подољски курсанти са задатком да ''купе време'' и затворе брешу према Малојарославецу. Скупо су продали своју кожу. У том училишту налази се ''виставачни зал'' који су Руси изненада, 1982. године отворили за јавност, заједно са многим архивским блоковима. Шок за историчаре био је потпун ! Све оно о чему се нагађало било је ту. Деценијама су западни историчари полемисали са совјетским научницима предосећајући да нису све карте стављене на сто , па су сходно томе били и опрезнији у својим дебатама од осионих новинара, политичара и војника. У тој изложбеној сали могу се и видети оригинални планови ''Барбаросе'' (три топографске мапе од по три квадратна метра), лична документа Павлова, Паулуса, Карбишева, Панфилова, оригинални борбени дневници Стаљинградске битке, ''шифровке'' Жукова, књига капитулације фашистичке Немачке (акт о капитулацији износи око 500 страница), итд, итд. Међутим, за ову причу, овај оглед о манипулацији истином (и њеном разоткривању) битне су неке друге карте и артефакти. У једном делу сале налазе се , ни мање ни више, штабске карте чувене ''Алеје мигова''! На једној од њих лепо пише: ''Места падова америчких авиона оборених ватром ловаца 63. ловачког авијатичарског корпуса''. Црно на бело, десетине локација. Да то не би остали голи цртежи на мапама, у неколико следећих витрина налазе се: таблице скинуте са мотора оборених авиона (North American Aviation, Inc. property of Government...), пилотске секције, рукавице, кациге, матрикуле, техничка упутства , итд, итд. Све изнето, као на тацни у стилу - ако коза лаже, рог не лаже. Овај шок изазвао је једну другу лавину. У близини ЦАМО налази се чувени хотел ''Подмосковље'' у коме годинама већ нема слободне собе! Ми, учесници конференције у ЦАМО, морали смо да одседнемо у пансиону ''Отаџбина'' (Родина), 15 километара даље, неких пет километара од Домодедова, управо испод коридора слетања и узлетања на једном од највећих светских аеродрома. Рођаци погинулих америчких пилота нагрнули су и не престају да долазе како би истражили судбину својих родитеља. Држава и идеологија јесу једно, а крв је нешто друго. У читаоници сам видео три зрела човека , Американца из Чикага , који трагају за документима који би их одвели до остатака њиховог оца. На тај шок изазван рушењем мита о непобедивости америчких пилота и њихове технике, требало је одговорити нечим типично америчким, нашминканим, увијеним у обланде патриотизма . Да ли је било важно што је одговор лажан? Наравно, биоскопској публици - не. Просечном Американцу, који не зна ни где је Србија, такође не. Научници , историчари, знали су истину - али ко у САД чита научне радове? Зато је наручиоцима посла било лако да осмисле и пласирају филм какав је ''Топ ган''. Појављује се тако тај улицкани филм који једним ударцем треба да убије неколико мува: да поврати веру у америчку ваздушну моћ и техничку супериорност, да релативизује губитке које су им нанели ''полудивљаци'' и да анимира младе који су знатно опрезније бирали посао пилота у америчким ваздушним снагама. Није ни чудо. Подсетимо се оријентационих бројки губитака само изнад Вијетнама: осиона америчка армада за време дванаест година рата изгубила 3706 авиона и 4.866 хеликоптера!!! У 480 борби у ваздуху Американци су оборили 134 противничка, уз губитак 352 своја авиона! Остало су учиниле двине , волкови и ЗСУ свих врста. Примитивни ''Жутаћи'' нанели су неподношљиво масовне губитке најјачој армади света рукујући опремом које би се било која западна корпорација с багателисањем одрекла и постидела ! Ето, с тим бројкама је требало некако изаћи у јавност. Ту чашу жучи требало је затрпати некако нечим лепим. Е, ту долази типично амерички производ, филм , и битка за публику почиње уз пажљиво бирање средстава.
Сценариста овога филма уопште није наиван! Он пажљиво бира противника, али при том не даје никакав податак о његовој припадности. Ствари се дешавају у турбулентној области Индијског океана, па мигови могу бити и са потконтинента, али и са афричке обале. Имају звезду, али нико не каже да су руски. То што њихов радијус ни изблиза није довољан да дођу до места битке, то смо већ разјаснили - од америчких (и осталих) површних гледалаца они не траже знање, већ веровање, а могућем сценарију није тешко поверовати. Поготово кад на крају победи ''правда'', ''демократија'', ''слободни свет'', итд. Добри зналци ове тематике одлично знају да замишљени противници у миговима нису полетели на своју руку, да и они имају ланац команде, земаљску подршку и навођење, и ако ништа друго - стална и правовремена упозорења да се налазе у опасности. Мигови се појављују ни од куда и одлазе - негде...''Томкети'' вишетонске борбене машине, с лакоћом раде оно чему нису намењене - улазе у догфајт и побеђују. Само тако. Паљбу из противничких топова (специфична оруђа изузетне ефикасности) избегавају простим ваљком кроз рафал и - то је то. Ником ништа. Има гафова, наравно, још, али нема потребе да их посебно наводимо јер су зналцима јасни . Детињаста, али не и наивна, прича није свуда прихваћена. Као што је познато, урађено је више филмова по узору на ''Топ ган'', као то је урађено и више пародија у којима се може одлично видети шта је све предмет подсмеха (пародирања) у изворном филму. Пародије су снимали (опет) Американци и оне су биле у истој линији - да се уз дозиран хумор даље поради на популарности основне матрице.
Филм је имао комерцијални успех, али и онај други, много важнији: смисао манипулације туђом свешћу постигао је свој циљ. Широм света ницали су клубови фанова, модна индустрија порадила је на пласирању делова одеће, па се и код нас до данас задржало неколико произвођача јевтиних копија јакни које су (како већ написах) измишљене за потребе филма. Да ли уопште треба истаћи да је војничка судбина ''мачора'' била много приземнија и скромнија него што је то представљено у филму? Тај извикани, хало-ефекат деловао је, међутим, веома ефикасно. Тако и толико да су новинари, извештавајући с ратишта и разних чарки посебно обраћали пажњу на улогу овог авиона, подсвесно притискани свешћу о његовој популарности - насталој преко филма, а не у реалној борбеној ситуацији. Може се рећи да је Ф-4 фантом 2 био много пре ''виђен'' за ту улогу, па чак и скајхоук, авион који је пројектован ургентно, као привремено решење, а показао се као прави радни коњ изнад вијетнамског неба. Ако су хтели да одају почаст хиљадама погинулих и заробљених пилота, нису то морали да ураде томкетом. Као и за сваким популарним (читај и извиканим ) филмом, и за овим се створила митологија изаткана од разних тривија, односно бизарности које никоме не служе, али фановима тог филма хране радозналост. Сценариста, Џери Брукенхамер, учврстио се на листи најмаштовитијих текстописаца јер је касније потписивао такве мега-серије какве су ''Ред и поредак'', ''Место злочина'', итд. Музика, коју сам већ споменуо, постала је посебно популарна, а песма ''Take the breath away'' групе ''Берлин'' сматра се једном од веома успелих балада. На касама је овај филм прикупио готово четири стотине милиона долара, а колико је инкасирао захваљујући видео игри ''Need for speed'' нико стварно не зна. Наравно, критика је рекла своју реч јер она никоме није на платном списку, па овај филм свакако неће бити упамћен по хвалоспевима. Детаљи са снимања и данас се повремено активирају и одржавају знатижељу обожавалаца. За снимке ваздушних борби из позиције FPS коришћен је лирџет чија широка кабина даје велике могућности за симулацију пилотског места томкета.
Вратимо се основној теми. Ко је рекао ''Топ ган'', односно ко је кодирао митологију? Тај ко је то урадио и сада вредно најављује будућност у разним облицима. Никога више не чуди појава филмова у којима су Срби лоши момци, а сукоби у стилу ''Топ гана'' одвијају се ''негде изнад Босне'' или ''негде изнад Србије''. Ускоро ће се појавити филмови са тематиком и локацијом ''негде изнад Сирије'', итд...Точак среће се окреће, а индустрија смрти, потпомогнута индустријом забаве и индустијом манипулације вредно убира приходе. Из наших џепова. Од нас се, наравно, не тражи да их имитирамо, мада то многи раде. Довољно је да препознамо намеру и методу и да је одбацимо од себе. За почетак ће и то бити више него довољно. Увек сам тврдио да је сваки ратни филм у својој суштини антиратни - али ово није ратни филм! Ово је пропагандни филм увијен у целофан љубавне драме. Чему овако дуга експликација о њему и да ли је он то заслужио? Ако није он, јесмо ми заслужили јер се увек површно и некритички понесемо према нечему што деца лако и брзо назову - ''шарена лажа''. Е, то је ''Топ ган'' - шарена лажа. Следећи пут кад уђете у биоскоп или кликнете на неки линк да одгледате филм, сетите се овог приказа и помислите колико је потребно знања и предзнања да би се оценио један филмски производ. Родиће се, ако ништа друго сумња, а она је савезник истине. Главни.
Текст: Драги Ивић

                                                              ПС: Фотографије покупљене са нета....


уторак, 4. октобар 2016.

Нада Петровић / Играње глувим телефонима




Играње глувим телефонима

Све чешће примећујем да нит слушамо нит чујемо... Задубљени у сопствене мисли немамо ни времена ни жеље да саслушамо... Умеће пажње се учи... А ту лекцију смо по свему судећи преспавали... А на другој страни тог истог огледала знамо да будемо повређени ако нас не разумеју... А и како би кад су и они исту наставу са истом пажњом похађали...


Нада Петровић



недеља, 2. октобар 2016.

Tomas Merton / Stihovi iz pesme “Adolf Ajhman”,



Stihovi Tomasa Mertona iz pesme “Adolf Ajhman”,


“Ja, Adolf Ajhman gledao sam kroz prozorče.
Video sam svakog Jevrejina koji gori i pretvara se u sapun.
Da li vi ljudi mislite da ste bolji
zato što spaljujete svoje neprijatelje
iz daljine raketama?
A da čak ni ne vidite šta ste im uradili?
Hirošima... Auf Viedersehen!”



                                                       Fotografija sa neta

            ( Adolf Ajhman ratni zločinac koji se smatra odgovornim za smrt oko 6 miliona Jevreja... )




Нада Петровић / Окрајци



Окрајци

Немам
Ни куће
Ни кућишта
Ни кров ни огњишта
Ни међе
Пред којом би злотвор
Да стане

Немам
Ни пландиште
Ни амбаре
Ни чаире
Ни урвине
Ни ледине
Ни стајалиште
Ни свратиште
Ни склониште

Немам ни брата
Ни побратима
Ни сестру
Ни посестриму

Нико за мене
Не пита
Ни како
Ни зашто

Наспрам свих
Сама
Бесцино лутање

Немам
Ни смираја
Ни спокоја
Ни одмора
Ни дозива
Ни одговора
На ћутање


                     Нада Петровић


Песма из збирке „ Преко прага речи“, књигу фотографисао

Слободан Мркојевић