субота, 26. новембар 2016.

Нада Петровић / Изгубљене речи




Изгубљене речи

Видех очи и у очима смрт
као што сада тебе гледам
и она ми покaза пут
куда да кренем док се враћам
и видех прст као стрелу
која у гледац гађа
да обневидела кренем 
и слепа стигнем,
а би ноћ ко ова сада,
ноћ заборава.
Оглувех тада од тишине
па ни ову садашњу не чујем, 
постадох кљаста међ кљастима,
и постах саката међ сакатима,
изгубљена у речима изгубљеним.

                                     Нада Петровић 




Нада Петровић / Стопу по стопу ћутке


Стопу по стопу ћутке

Корак по корак
кроз пустињу и пустару
кроз гладне године које се ређају
крај пресушених извора крајпутних
засути кишом куршума
тучом из ведрог неба
очима испраним од суза
душом неутешном и рушном
наручја празних сањамо јаук из сепета
и мач над главом који се клати
трзамо се у сну и загледамо у сенке
те стоглаве крвопије и душеваднице
како се домунђавају
како нам и тај један једини пут 
обрушавају и урушавају
како реже и режу реч као да је колач славски
а славу и преславу заборавили
обневидели од безверја и неверице
скидају маске као да не знамо
да испод сваке од њих не постоји лице
но рачвасти језици којим палацају 

Стопу по стопу ћутке
тишина одјекује трагом бескућника
постасмо скитнице и успутници 
који на путу ка гробљу завиде мртвима
а за то време кости се под земљом преврћу
и шкрипе и шкргућу и хтеле би да смоницу                                                                        разгрну
да нас пригрле и заштите и склоне од                                                                                  злотвора
и слепаца који нас у нове безданице воде
као да нам није доста јама и кама
цео нам живот оде а ми и даље корачамо.


Нада Петровић



Иво Андрић / Знакови поред пута



Последња страница свеске.

Последња страница је за неизвесност. За срећно незнање с
којим се легне под теретом мрака и устаје на позив сунчеве
светлости. Неизвесност је имање оних који немају ништа и велика
нада оних који нису навикли на добро у животу. Неизвесност је
за разумне и поносне људе оно сто је гатара за будале, слабиће
и себичњаке: наговестава добро и зло, погађа ретко, али зато
допушта све, и најпрецније, могућности.
Како да не будемо испуњени постовањем према неизвесности
која се стере пред нама, кад она, можда, крије у себи наш спас
и избављење.

                               Иво Андрић

                        Фотографија из личног албума Наде Петровић

Нада Петровић / Без аманета




Без аманета

И зар мора тако,
оџак да склизне, 
слемењачу уруши, 
зидове разниже, 
и скућено раскући
и укућене обескући?

Верижњаче ветрометини,
икону славску пепелу, 
кандило ко да никад није,
а све зарад ничега?

Зар је ништа важније од свега?
Како укућанин у ништа да се сакрије од звери?
Која врата домаћин да отвори и дочека ако нема ни дирека?
Како ћемо, роде, без зидова за опело, у црну земљу?
И она ће бездомне да нас избаци.
Зар да нам костима орлушине гнезда праве,
да нам се и срж изгуби међ изгубљенима?

Кажите ми шта деци да кажем на самрти, 
чиме да их научим и посаветујем, 
шта да им у аманет оставим?


Нада Петровић


Suzana Tamaro - Idi kuda te srce vodi




"...Na žalost, nismo bića koja lebde u mehurima od sapunice, srećne lutalice u vazduhu: postoji jedno pre i posle u našim životima, i to pre i posle jeste klopka u koju smo uhvaćeni kao plen u mreži. Kažu da krivicu očeva ispaštaju sinovi, krivica dedova pada na unuke, a ona pradedova na praunuke. Ima nekih istina čiji je smisao oslobodjenje, i onih drugih koje nas užasavaju. Ova moja, pripada drugoj kategoriji. Gde se završava taj lanac krivice? Kod Kaina? Mora li da se ide tako daleko? Šta se krije iza toga? U jednoj indijskoj knjizi sam pročitala da je sve u moći sudbine, dok je snaga volje samo privid. To me je umirilo, ali listajući dalje pronašla sam da naša sudbina nije ništa drugo do rezultat naših prošlih radnji, što znači da, ipak, sami odredjujemo svoju sudbinu. Opet sam bila na početku. Gde je rešenje, pitala sam se. Koju nit treba razmrsiti? I da li je u pitanju nit ili niz? Može li da se preseče, da se prekine, ili smo zarobljeni zauvek?..."
Suzana Tamaro - Idi kuda te srce vodi



Ги де Мопасан / Разумеш ли ме?



Међу свим тајнама људског живота, има једна коју сам проникао: наше велике муке за живота потичу отуда што смо увек сами, и сви наши напори, сви наши поступци своде се на то да избегнемо усамљеност.
Од пре неког времена подносим грдне муке зато што сам схватио, што сам открио страховиту усамљеност у којој живим, а знам да је ничим, ничим не могу уклонити, разумеш?

Ти мислиш да сам мало шенуо, је ли?

Чуј ме! Откад сам осетио да сам тако усамљен, чини ми се да све дубље упадам у неко мрачно подземље, чије ивице не могу наћи, коме не видим краја, а можда оно и нема краја! Упадам у њ без икога уза се, без икога живог који би ишао тим истим мрачним путем. То подземље је живот.
Понекад чујем шумове, гласове, узвике...и пипајући полазим ка том нејасном жагору. Али никада не знам тачно откуд он долази; никад се не сретам ни са ким, не наилазим на другу руку у том мраку кoји ме окружује.

Разумеш ли ме?

Нема ничег страшнијег од сталног додира са бићима које не можеш прозрети!
Волимо једни друге као да смо оковани у ланце, сасвим смо близу и тражимо руке, а не можемо се дотаћи. Мори нас и раздире потреба да се здружимо, али су сви наши напори узалудни, наше су оданости сувишне, наша поверења јалова, наши су загрљаји без снаге, а наши пољупци без икакава значаја. Кад зажелимо да се здружимо, ми се сударамо у своме стремљењу једнога ка другоме.
Никада нисам усамљенији него кад отворим срце некоме пријатељу, зато што онда још јаче осећам да је јаз непремостив.
Тај човек је ту; ја видим његове бистре очи које ме гледају, али ништа не знам о његовој души која је иза њих.
Он ме слуша. Шта ли мисли? Јесте, шта мисли? Ти не знаш каква је то патња. Можда ме мрзи? Или ме презире? Или ми се руга? Он мисли о ономе што му кажем, процењује ме, осуђује ме, налази да сам глуп или просечан.
Како да сазнам шта мисли? Како да сазнам да ли и он мене воли онако како и ја њега волим?

А ја узалуд желим да се сав предам, да отворим сва врата своје душе, а никако да се предам!
Разумеш ли ме бар ти у овом часу? Не, ти мислиш да сам луд! Добро ме загледаш и чуваш се од мене! Али ако успеш да ме схватиш једнога дана, да заиста наслутиш моју страшну и подмуклу патњу, дођи и реци ми само:“Разумео сам те!“ , па ћеш ме усрећити, за тренутак.
Када човек сазна шта је Љубав, чини му се да је добио крила. Обузме га надљудско блаженство! А знаш ли заиста? Знаш ли откуда потиче то осећање неизмерне среће? Оно се јавља само зато што човек уображава да више није сам. Усамљеност, напуштеност људског бића као да је престала. Каква заблуда!
Што се мене тиче, ја сам сада затворио своје срце. Не казујем више никоме у шта верујем, шта мислим и кога волим. Пошто знам да сам осуђен на усамљеност, ја посматрам ствари не говорећи шта о њима мислим. Шта се мене тичу туђе свађе, задовољства, веровања!
Пошто не могу ништа ни са ким да поделим, не хајем ни за шта.

Разумеш ли ме?

Само упамти: кад нестане твоје младости и твоја лепота ће нестати с њом, и изненада ћеш схватити да великих победа за тебе више нема. Мораћеш се задовољити ситним победама које ће сећање на твоју прошлост учинити горчим од пораза.

Разумеш ли ме?




Ги де Мопасан


Fotografija sa Pinteresa


Нада Петровић / Глад очију




Глад очију

Плане и све сагори сем сећања
и изнова се корача као да ништа
и ником ни реч, а и шта рећи, 
и коме, би ли разумео глад очију
и жеђ у пустињи из које излаза нема
јер све је данас и увек је данас
док пепео заборава не покрије Све.


                                 Нада Петровић 







Нада Петровић / Укалупљена мука




Укалупљена мука

Мука с муком сатерала до под греду
подбила у калуп сламу, плеву и блато
сабија босим табанима и пева без гласа
ил' ми се чини док  чекам јавку из далека
да је и ова игра завршена, да се креће испочетка,
а на почетку ко и на крају клецају речи и колена
под ведрим небом на коме стрвинари лете у круг. 


                                                                              Нада Петровић



четвртак, 24. новембар 2016.

Нада Петровић / Пиљење у речи

                              


                                   Пиљење у речи


Мало из шале, више из збиље кренух да видим колико се сада и овде разуме значење оних речи које тешком муком опстају у свеопштој навалици туђица које се за нас лепе као крпељи. Рекох сада па да додам, сада у односу на оно време када се говорило: „И деца се из шале праве“. Елем, миц по миц, по принципу: Дођем ти га, дођеш ми га, започех са ветрењем једне речи, а другари и другаричице помогоше да се шкриња отвори и штошта, од онога што је годинама било закатанчено, изнесе на светло дана. А реч је наша, онолико колико смо ми своји.



                                                     Упиљити

Таман хтедох да таламбасам, да се правим важна, да објашњавам и допуњавам, да сећања из фијока и фијочица извлачим, кад ето ти белаја... Јави се другар Душко Б. Новаковић и из цуга ме матира. Записа иза речи упиљити објашњење коме није потребно појашњење. Вала натера ме да Нарциса у себи загњурим у водено огледало и да га не пуштам све док не разјасним и себи и другима речи које сам као дете слушала и ослушкивала, од људи који су крајем препрошлог века рођени. О јасноговорницима ћу још мало, али не сада. Прво ћу да цитирам дојављено објашњење и појашњење за реч Упиљити...
„Упиљити је старинска реч и потиче са планине Грмеч.  Има и поседује апсолутну једнозначност ...Сва нова значења су бесмислена. На планини Грмеч постоји  'тица тетреб, па се каже: "Шта пиљиш к'о заљубљен тетреб." Да би човек схватио у правом смислу значење ПИЉИТИ ... мора и да зна како је најлакше уловити неухватљивог тетреба ... Ко се дружио са Б.Ћопићем он зна!  Значи пиљити, је "тешка" реч за разумевање, осим ако нисте били заљубљени као млад ТЕТРЕБ са Грмеча ...Синоними за реч пиљити, НЕ ПОСТОЈЕ “


А сад да се вратим тим језичким горостасима које сам затекла у тренутку када су своја сећања премотавали из клупка прошлости у клупко садашњости. Нико од њих није имао деменцију, сем ако се то тако не зове што су неки од њих увек у унутрашјем џепу џубета носили шише са благом ракијом. Касније ми рекоше да та реч џубе нема везе са нашим језиком сем што су је понекад, као љуту бомбону, по устима преметали.  Сазнала сам и то да се овде све што се огртало преко крста и слабина, ил’ навлачило преко снаге и грбине баш тако звало... Али, стооој... Ако овако наставим никада ово писаније нећу завршити, јер ако треба објашњавати да снага тадашња није снага садашња, да се све сада мери коњском снагом, а да се тада једино на своја леђа рачунало, па је тадашња снага значила тело које може да подигне и понесе. Снага је била и све оно што је под ребрима, а то је и логично, јер онај ко је имао јефтику није имао снагу почесто ни праг да прескочи, а камо ли преко прага нарамак дрва да унесе.
По свему судећи наново ћу се вратити људима са благородним речима, ал' сад да покушам да разјасним, бар онолико колико је мени јасно, захваљујући њима, разлику између две речи које се најчешће потискују или почесто подсмешљиво изговарају.



Шкиљити., Чкиљити и Жмирити

Шкиљити значи да се гледа на оба ока, ал' кроз трепавице. Понеко тако погледује зато што добро не види, други шкиљи зато што мисли да тако може да види невидљиво, трећему је то навика, ни мало лепа, јер се тад збрчка чело ко памучна крпа неопеглана, а кожа на носу се набора као тергалка... Упс... Опет речи, речи, речи... Колико је оних који памте реч тергалка? Верујем мало и да је то сорта у изумирању... Ајд опет да кренем наоколком.. Тергал сукња је нешто најелегантније што је могло да се набави из белог света, у оно време када је школовање било бесплатно, лечење такође, када су постојала радничка одмаралишта, када је свако ко је хтео да ради могао да се запосли било са својом школом или преквалификацијом. Јесте да је било и оних који су након осмољетке неке курсеве завршавали и оних који су преко вечерњих школа рипали са једног на друго радно место, јесте да не буде да није, али тада је свако могао да подигне кредит и да га отплати, да кућу направи, а многи су вала станове добијали... То је оно време када се фићом ишло на летовање, понеко је ишао и на зимовање, ал’ то су већином они који и дан данас иду да се шврћкају по белом свету. Да не буде забуне и ја бих се тад шврћкала и моје комшије би такође, ал’ се шврћкао само онај... У где ја одо... Рикверц... Значи тергалка је сукња која није морала да се пегла, којој су фалте фабрички препеглане и са којом је могло да се седне и да се у путну торбу стави, а када се извади само да се тресне ко што се истреса мокри веш пре него што се на жицу окачи.

За неког ко чкиљи не може да се каже да шкиљи. Нијансе су мале, али нису занемарљиве... Чкиљи петролејка онда кад се помисли да ће да се угаси, да ће још мало па да се утули, фитиљ почне да јој отпушта гареж и дим, па се поврати и поново плане. Значи, чкиљи се на једно око, кад се гледа тако да други не виде да се погледује. Неки се сећају жмурке, једне од дечијих игара. Скоро се увек међу дечурлијом неко нашао паметан да чкиљи између прстију на длановима којима је покривао лице, ко бајаги да не гледа, а све види... Кад то помињем дубоко верујем да су ти што су чкиљили тада док су се жмурке играли, да су касније кроз живот брже и лакше пролазили, ал' не бих о томе јер то би било ко да крећем од Кулина Бана на овамо... Само да поменем кликере, труле кобиле, јелечкиње-барјачкиње, иде маца око тебе, фоте, ластиша ( неко каже и ластежа, о томе имам негде нешто записано, ал' сад да не тражим, одужиће се ко гладна година), пар-непар или ти тапке, школице, зуце, шуге, глуви телефони... Има тога још, али нисам се упутила на ту страну...

И да се вратим на почетак шкиљити и чкиљити је скоро исто, а није, а разликује се и од овога што именујемо са Жмирити... Жмирити је скоро исто као жмурити, само што се у жмирењу мало лажуцка ( нико није поменуо крадуцкање, илити  гледање кроз прсте...) и кроз трепавице погледује...




Загледати

Често, и пречесто а у последње време најчешће само загледамо, па не бих о овој речи. Свако зна шта загледа, а шта само гледа, тек онако...



Ц’клити

„Кво ц’клиш у мен“, при нас орате - тако Горан Ранчић објасни реч упиљити, ал’ мене нису тако учили. Ц’кли или цакли се кристал... И то баш онај кристал који се доносио на свадбе у оно време када је био политички мрак („мајке му га спалапрцам ко упали светло“ бупну један, па остаде жив)... У оно време када су штедне књижице и касице прасице биле нешто што се подразумевало, када су и дечаци носили хулахопке ( а сад су као заборавили), кад нису постојали извршитељи и кад је радио Милева била најбоља информативна станица, када је и комшија смео да лупи по дупету комшијско дете, али тад отац ил' мајка детета не би пријављивали за злостављање, него би комшију частили што помаже да се дете правилно васпита. Тада је васпитање детета била колективна одговорност, а сада су нека друга времена када се комшија пријављује зато што оставља дечија колица у ходнику, ал' се зато ћути када неко некоме дере кожу на живо, по принципу: Нећу да се мешам, то је приватна ствар...
Да се вратим на цаклење и оно „кво ц’клиш“, то је када се у погледу види сјај, када се гледа са радошћу, ал’ се радост покушава да скрије, када се момче у девојче загледа,  а жеравице му из очију избијају... Цакли се стакло на петролејки ( опет петролејка као стуб светла и видела у мрклини) кад је чисто...Имам причу о томе како је жена тражила где има да се купи стакло које ће увек да цакли и како је такво стакло нашла и колико је коштало, али да не дужим... Има дана за мегдана... Ако ја ту причу не испричам испричаће је ( ваљда) неко други...


Зурити и бленути

Ако ме памћење не вара ( а не вара ме), они који су зурили увек су по лабрњи добијали или су му говорили, као блажу казну, „Што зуриш ко теле у шарена врата“. Неко би додао: „Јес вала, бленуо


Мерачити

-          Е овај се намерачио на ону, па то ти је!!!
-          Па што теби смета, мерак му... Запала за око... И ти би се намерачио но немаш да ти не кажем шта, но имаш да ти опет не кажем шта.
-          Е вала, све си реко иако ништа ниси реко, а ја... Па ја ћу да ти доакам за то, кад тад. Намерачио си се на погрешог а то још не знаш.  


Буљити

Још увек се сова у неким крајевима зове буљина због избуљених очију...
„Избуљио се ко буљина на мене Милисав само зато што сам му реко да не може да прерипи поток“... Ни реч није реко но се залетео... И ене га сад како се укочањио... Смрзли му се и скочањили и шлофијанка и шифонске гаће... Ма још нешто му се скврчило ал то није за причу. Тако ти је то кад се по мрзлину поток прескаче. А мого је, није да није, мого је...“ Шта је све Милисав мого није Радисав не теде наглас тео да каже, а вала ни његова жена о то није ни зуцнула. Јес вала...


Вероватно има још свашта нешто да се допише, још вероватније је да ћу кад тад дописати, али, ево баш сада, ко никад пре, не пада ми ништа на памет сем шушкавца, Трста и гондола, „Говори српски да те цео свет разуме“,  информације да је распикућа Тито задужио целу Југославију двадесет милијарди долара, а да сад скоро свако мало веће насеље толико утроши да би само окречило оно што се у његово време саградило... И... Немам појма зашто ми паде на памет политичар Радоман Божовић који се некад давно ко геометар шпартао по земљи Србији да би школе отварао, исте оне школе које су биле верна копија Потемкинових села, значи напред фасада и фанфаре, а иза подупирачи ил’ шпрајцеви... Таман тедо да поменем фироге, ал' нећу... После и ту реч морам да објашњавам...

И после свега, ево сад, из места, уступачке рипам...  Одох да се упиљим у нешто конкретно ко заљубљени тетреб...  Веровато ће да буде сокоћало и покушај да нађем како се зове женка тетреба и мужјак корњаче и жирафе...
Доста је било подглеткивања, провиривања, зиркања, звиркања, очијукања, кибицовања, шацовања, ждракања... време је да се дангубица скрати... И... Кад поменух реч Доста, паде ми на памет, опет, како су говорили наши стари: „ Никад доста док не оста“. 
Ајд у здравље... Остајте ми живи и здрави...


                                     Нада Петровић



уторак, 22. новембар 2016.

Marina Adamović / NAJJEDNOSTAVNIJA ODLUKA




Ovo je priča o detetu koje dane provodi na ulici. Leti je boso, zimi u širokim, gumernim cipelama. Odeću ne menja ni nedeljno. Jedino što, opet, leti nosi izbledelu majicu i pantalone do kolena, a zimi, preko toga navuće dugi kaputić. Posmatram ga kao uhoda. Zbog njega obilazim grad svakodnevno. Stalno krećem da mu pružim koji dinar ili odvedem negde i kupim garderobu. Uvek me u tome zaustavi nevinim pogledom: "Još nisi odlučila da li hoćeš?" Stvarno ne znam zašto se premišljam oko najjednostavnije odluke na svetu. Moguć je razlog taj što ga nikada nisam videla da išta jede, da deluje kako mu je zima ili vrućina. Vratim se kući umorna. Sednem i zagledam se u istu tačku. Ne presvlačim se, ne postavljam hranu, samo ćutim, mislim i čekam novi dan. Ponekad se uplašim kiše, vetra, snega ili žege, ali prekorim sebe: "On može, a ti, matora, treseš se od straha, a?" Još par minuta i svanuće. Otvaram vrata, izlazim, hodam, hodam... koji je danas dan? Koja je godina? Deteta nema! Neko me zagrli iza leđa: "Stvarno ti je toliko trebalo da napišeš priču o tome kako se vreme ubija?"


Фотографија Наде Петровић

ФБ одјек - Слободан Мркојевић

Прошле године на данашњи дан ми је стигла једна од најдражих критика коју сам добила преко друшвене мреже. Дословце је гласила:
„Eto iza nje je njena slava i gostinski kolac. Njen andjeo zastitnik i Andjeo njene slave. Naravno nije me pozvala. Samo svoje prijatelje to jest one koji je vole. I svoju rodbinu. Nisam ni htjeo da budem pozvan niti tuzan.
Ali neki me vrag u meni natjera da uzmem sa svoje police njenu knjigu. Ja mjesto andjela u sebi nosom nekog vraga koji me uvjek odvuce k vragu.
Dakle o ovom sam htjeo. Ljepo ja sjednem. I to na svoje dupe. Navodno sam cuo da malo ljudi se usudi sjesti na svoje dupe. Obicno neko mi rece ljudi sjede s tudjim. S tudjom glavom misle ma i s tudjom glavom seruckaju.
Neko rece i to je ljudskost. Vjerojatno kopi ljudskost. Dakle krenuo sam da citam onako polako. Nije mi to bas bilo pametno. Odjednom sam bio u dolini tuge i promasaja zivota.
Odjednom sam znao da je zivot promasaj. Da se radjamo glupi uvjek na svoj nacin. Da je zivot pakao i raj koji cekamo, nasao da sam laz.
Nadjoh se izgubljen u velikom promasaju. Saznah da je zivot samo nasa vreme koje ide kraju.
Nema kod Nade osbnih sudbina, pise o kolektivnoj tragediji duha. O narodu koji uvjek dovoljno voli da bi patio.
Sudija naseg licemjerstva i nasih lazi. Volio bi da sam nasao samo jedan osmjeh. Ali nisam, Nada je pjesnik vremena u kom smo. Vremena u kom smo pogresno birali.
Izabrali smo svjet koji iscezava. Znam Nado da je tako. Tvoja je knjiga je za jake. Ne za mene ja bi osmjeh Nado i nadu Nado.
Bacio sam knjigu od sebe i poceo da placem.“
Данас ми ФБ нуди опцију да погледам успомене, а међу њима је и ова објава. ( Да напоменем да је ово осврт који је написао Слободан Мркојевић, песник измаштаних, понекад и из љубави измештених светова). Добро је док имамо драге успомене, макар те успомене биле виртуелне. Да, добро је...

ПС... Тада је заједно са освртом-записом стигла и ова фотографија... И за једно и за друго му се од срца захваљујем.



Нада Петровић / Четерес и прве



Четерес и прве

Док су у срце, у лице, у длан,
веровали смо покривени дном,
да је коначно паду дошао крај,
да се стид може носити као самар.
Жив се човек на све навикне,
ал' сада кад дође на ред погача и со,
кад пљунуше у сузе и крвави зној,
сећам се баба Цоле која говорише
последње речи свог човека
пред стројем четерес прве
„ Леба вам се и со огадио...
Кажите ми бар што“
                                                    Нада Петровић



Fotografija je iz lične arhive