петак, 27. јануар 2017.

Nada Petrović // Neko zatvara vrata



Neko zatvara vrata


Neko zatvara vrata
nogom u prolazu.

Škripi veza
škrguću zubi.

Žižak vremena
u trinju pretvara
azil za senke
koje smo crtali
na pesku pre plime.

Odlaziš odnoseći
u kartonskom koferu
okrnjene reči.

Ništa se ne menja
sem mesečevih mena
i tišine.


                                        Nada Petrović






четвртак, 26. јануар 2017.

Нада Петровић // Након

Након
    (Након „Последњих речи“ Силвије Плат)

Након „Последњих речи“ дуго ћутање
и урезивање одраза у разроко огледало, 
у искричавост жуте минуте
у коју сам ко у сопствене зенице загледана,
у одјек кога нема док се глас не роди,
у зид на ком је некада био сат на навијање
који и даље откуцава као да је жила куцавица, 
било, дебљина прста изнад длана. 
Након „Последњих речи“ питам се
да ли их је ико чуо док су изговаране, 
да ли су се на непцима уобличене
прелиле преко усана
и закотрљале, 
или је све белина кречног млека
и сивило ољусканих зидова 
које сам изгребала из свог погледа,
покренуле лавину гушења и гнушања
и потребу да се отргнем и потрчим
до прве обале. 

Нада Петровић

                                  

среда, 25. јануар 2017.

Нада Петровић // Репати страх




Репати страх


Када би на камару
све страхове
који су нас прогањали,
пред којима смо се склањали
или их призивали
у данима зла,
да нам се нађу при руци
као излаз из мрака...

Када би за нас
исте омче везивали,
конопце упредали,
сечива оштрили,
на исте пањеве погледали
где се не одмарају руке џелата...

Када би исту међу
бодљикавом жицом дограђивали,
затварали нам пролазе до јединог брата,
и сестре рођене, од софре склањали
да душмани испијају славско вино,
без наздрављања у наше здравље...

Када би све але и вране,
што су нам очи копале,
и коњске репове
на којима смо разапињани...

Када би све то
и још од свега што је прошло,
чега више нема, сем у сећању,
на једну страну теразија,
а на другу дан који је пред нама,
коме се не зна ни почетак ни крај,
коме је унапред одузета вера и нада...

Претегло би, знам и знаш,  на ону страну
на којој се свакодневно умире,
али се живот ко реп зелембаћа
сопственом затрованом крвљу лечи
и продужава.

У страху од страха
изнова бирамо познати страх.

                                                           Нада Петровић


уторак, 24. јануар 2017.

Nada Petrović // Kontra čika Rade



Kontra čika Rade


-          Fejsbuk voajere treba izbrisati, reče mi drugarica.
-          Koji su ti sad pa ti? pitam.
-          Pa oni, veli, što ništa ne objavljuju, nikome ne lajkuju niti komentarišu, a sve čitaju.
-          Kako znaš da čitaju, baš me interesuje? opet meni nešto nije jasno.
-          Gledam kako se pojavljuju da komentarišu samo i jedino onde gde mogu da kontriraju, po meni to znači da sve čitaju, a gde god mogu provociraju; a ima i onih koji ne komentarišu no samo voajerišu.
-          Ali onda to nisu voajeri, počeh i ja da pametujem, to su kontraši.
Kad pomenuh kontraše setih se i ispričah joj anegdotu iz vremena kada je retko ko imao dvotočkaš. Naime, Rade samo što je kupio bicikl i kako reče krenuo „će se brzo vrne“, udario onom ulicom gde je nizbrdica ko  staza za ski skokove. E pa na toj nizbrdici zaboravio gde beše kočnica pa u strahu počeo pedale još brže da mota. Tu se zadesio Simeon i počeo da viče : „Kontra čiča Rade, kontra“. Rade još više prestrašen jer mu se učini da ovaj viče nešto drugo, za to drugo nikad nije hteo da kaže šta mu se učinilo, pa je ubrzao niz strminu. Verujem da je u trenutku kada je aterirao postigao svetski rekord u brzini velesipeda. Posle desetak dana kada se pridigao i kada su mu rekli šta je Simeon vikao on ga prozva Kontraš i još mu opsova sve od poljskog miša do miša u duvaru. Ne sećam se ko je prvo umro al’  znam da nikada ni reč jedno sa drugim više nisu progovorili, da onaj što preteče ni sveću nije ’teo da mu upali. Pričaju da se njihovi potomci i dan danas krve oko međe i da se dok psuju jedni druge obraćaju ne imenima nego podsmešljivo sa: Kontra čika Rade i Kontraš ti ga nane nanine, posle toga još nešto pogano dodaju, ali o tome ne bih da pripovedam.
... I tako... Dobro je, dobro dok postoje kontraši, jer oni me uvek i iznova asociraju na anegdote i priče koje bi potonule u zaborav samo da ih se s mene na uštap ne prisetim. Reč voajeri ne volim. Zaudara na bruku i sramotu, na nečoveštvo i smutipaprospičoveka.
Jes vala, volim naše reči, a sve su naše onog trenutka kada se u nadimak pretoče i pretvore.

                                           Nada Petrović






Нада Петровић // Града и Станија




Све је било спремно за дочек гостију. Ручно рађени дрвени столови су били стављени и прекривени белим чаршафима, штирканих шећерном водицом. На саставу два стола, баш на оном месту где се преклапа белина памучног платна, славски колач, флаша црвеног вина, кадионица, кутија од шибице напуњена тамљаном.
Града је ушао у стајаћу собу благо се заносећи, сео на прву столицу до врата, одгурнуо тањире од себе, дуго се загледао се у свећу и рекао жени, која је цептећи од страха, крај њега стајала: „Донеси нож и жар.Колач треба још једном да се пресече“...
Станија је стајала као укопана и себи у браду, безгласно, мрмољила. Само су крајеви стиснутих усана откривали делиће тог унутрашњег монолога. Ломила прсте на којима су нокти покидани до самих јагодица, све док није, након целе вечности тишине, сакупила довољно храбрости и наглас проговорила: „Градо, 'ајдемо у другу собу. Поставила сам да једемо. Тамо ћемо...“
Пре него што је реченицу завршила до краја, а можда ни једну једину реч више није хтела да каже, Града је скочио као да га је муња опрљила и дохватио крај столњака да би све на под сручио... И тањире, и сланик, и свећу и колач, само се неким чудом флаша са вином на столу задржала. Кренула је вика где се помињала и слава и преслава и црквено звонце и црквен дирек. Чинило се да се псовка одбија од зидова и умножава.
Ко зна докле би све то трајало и како би се завршило да у једном тренутку није први гост закуцао на врата и прекинуо бујицу поганих речи, зауставио руку која се спремала за ударац. Града је на исти начин нагло прекинуо као што је и започео, из два три корака стигао до улазних врата и нагло их отворио. Станија је без речи посматрала како се поздрављају, како им он говори да не морају да се изувају, да тог дана не морају... И још је додао, како се Станији десио малер док је тањире намештала и како ће све то она брзо да среди... Сад ће она, док ми наздравимо по једну, додао би језиком заплићући.
Станија је једва неколико речи преко језика превалила тешком муком успевајући да дрхтавицу задржи под груди, у оном делу где је понекад толико заболи да тад не може да хода. . Само неколико тренутака је ћутала, занемела пред ужасом за који је веровала да је огуглала, да више никада неће да јој се деси. Кренула је ка госту, бришући мокре дланове о кецељу и развлачећи усне у благи осмех. Благо муцајући тихо је проговорила:  „Извол`те драги гости и добродошли. Извол'те... Сад ћу ја... Ево сад ћу...“
Града је погледа као да је први пут види:“ Боже, Станија, што си се ушепртљала. То сваком може да се догоди“.


                                                        Нада Петровић





уторак, 17. јануар 2017.

Нада Петровић // Из угла мрклине

Из угла мрклине

Понекад играчи,
чешће играчке,
као што сумрак постаје ноћ,
а дан је кад се из угла мрклине гледа,
а за то време талас шизофреничне игре
запљускује нам стопала,
стиже до бедара,
потапа недра,
и даље вира и извире,
и врти као небеска злослутна чигра,
и све је ко да ништа није у очима оних без вида,
а Песник који осећа избаци цевчицу речи и хвата ваздух,
и пуни мехове као риба, да не потоне и челом додирне дно,
да се одупре и ослушне долази ли нам однекуд спас ил’ лек
ил’ је унапред одређено ко је победник, а ко побеђени,
и где су раскућене речи само неважећи жетони за алаве крупијее
и зечице које се коте на све стране и ломе играчке и наше сећање.

Нада Петровић


недеља, 15. јануар 2017.

Nada Petrović // Kopitnjak kao hrana i lek




Biljku kopitnjak (ili kako je neki zovu malakofilija zbog načina oprašivanja) sam viđala kao dete. Koristila je baka koja je i u sedamdesetoj godini retko koju sedu vlas imala, a pletenice je mogla nekoliko puta da obmota oko glave i da pretekne. Da bi taj plast od vlasi obuzdala ispod marame je nosila vezoglavku, maramu na tri pera... Sećam se da je spremala čaj od kopitnjaka i da mi je govorila da može da se napravi nešto sa rakijom komovicom, tada nisam znala šta, kasnije sam saznala da se to zove tonik. Gledajući sve i svašta na netu naletela sam na dr. Šulca koji objašnjava da je za tonike najbolja votka ili jabukovo organsko sirće. Ali pored te informacije sam naletela i na informaciju da jedina biljka koju oprašuju puževi i da se osušena i samlevena koristi kao zamena za biber. Treba napomenuti da životinje ne jedu ovu biljku i da je zato treba koristiti veoma obazrivo  jer u sebi sadrži supstance koje izazivaju povraćanje. Treba još napomenuti da se ranije ova biljka koristila za lečenje upale zgobova-atritisa-gihta.
Ovaj tekst je meni podsetnik, ali i svima onima koji bi da isprobaju ovaj melem. I ne samo to... Bitno mi je da bar neko zapamti i znanje prenese dalje. Ovo je naša tradicija, naša hrana i naš lek. Ovo smo mi u elementarnom obliku, mi kao deo prirode.
Pošto duboko i do kraja verujem da je svaka ćelija u organizmu povezana sa ostalim ćelijama, i da jedna drugoj prenose i pozitivne i negativne nadražaje koji im ( ili koje nam) stižu iz spoljne sredine, odlučila sam, ako bude zdravlja, da čim dođe vreme cvetanja kopitnjaka, da ga potražim i napravim od njega tonik za zglobove i vlasište glave. Ono u šta sam sigurna je to da meni neće štetiti, a moći će da pomogne ili spreči da se bolest ne dobije i ne razvije. Znači tonik treba koristiti za mazanje spolja, a od usitnjenog sušenog kopitnjaka ponekad po prstohvat tek toliko da se ukus jela promeni i omiriše prošlost.
PS: Ponekad je otrov lek, ponekad je lek otrov, a ništa ne može da bude lek ako se izgubi kontrola koliko treba, koliko se može i sme.


                                                               Nada Petrović


Нада Петровић // Још једна лутка



Још једна лутка

Корачам на прстима између играчака.
Конце повлачи рука играча.

Марионета са маском која се смеје и плаче...
По потреби...

Руке су све дуже, корак све краћи...

Хтела бих да одем, да будем негде где јесам,
да корак не зависи ни од кога
и лутање да је ствар избора.

Конци се затежу, најмањи покрет усмерава.
Премала снага да воља надјача.

Изнова ја сам само још једна лутка
којој затегнути конци и невидљива рука
одређују куда и којом брзином да корача...


                                      Нада Петровић



Nada Petrović / Žongleri




Žongleri


Iz jedne u drugu ruku,
iz jednog oka u drugo oko,
iz kupea u kupe, na otvorenoj pruzi...

Zaustavljen pogled deteta na krpenjači,
razroko zagledanog u odrastanje i odustajanje,
raspukla trešnjina koštica pod jezikom
jedini dodir sa svetom...

Zametak tišine i njen plod
u igri opsena i seni.

Život klizi kroz prste,
otima se od nas, žonglera,
na praznoj sceni.

                                                                  Nada Petrović  




недеља, 08. јануар 2017.

Nada Petrović // Sve malo i nikad dosta



Sve malo i nikad dosta

Ne znate vi, deco, ništa. Ne znate kako je kad se nema ništa s ništa. Ne znate kako je kad se nema kude, a onde gde si nije ni za kude.
Znam da je pola od vas zaboravilo ovaj govor, a da se druga polovina srami da kaže da se tako i njegovu kuću govorilo dok je niz kolena močao. Taki smo bre, zaboravismo za sav sram,  al’ ovaj nikako da nas batali. Pitate koji sram, ovaj da do juče nismo imali ni onolko kolko se sad pred i pod kučići stavlja...
Obesni ste, pa vam sve malo. Sve malo i nikad dosta. Kad ste se zadnji put setili kolko su vaši stari trpeli da biste vi stigli dovde gde ste sad? Poneko od vas će da rekne da je sve sam stvorio i napravio, da ništa od svojih starih nije dobio niti su mu što ostavili. Će da zaboravi da su mu ruke, noge, oči,... pretekle zato što je neko tpeo gladan, zato što je podmetnuo leđa onde gde neko ne bi stavio ni srčanicu od kola. I... Kako im sad vraćate za to? Kad ste poslednji put išli da im naseckate drvca i iscepate panjevi i oblice, napravite prtinu, odnesete so i brašno? Ako ste sve to uradili kad ste seli i sa njima reč dveprogovorili, kad ste ih zagrlili, kad bilo šta uradili da im se led oko srce raskravi. A ako nisu živi onda kolko često sveće palite? Pomenuste li ih za Badnje veče i Božić? Znate li zašto se slama unosi u kuću? Jeste li zaboravili zašto se po celu sobi ranije slama razbacivala i zašto se na tu slamu jelo? Znate li da je trebalo da se pazi da položajnik prag ne zgazi? I znate li što da ne zgazi?
E, deco... Obesni ste vi. Tolko obesni da vas mrzi da čučite dok creva praznite, nego i tad sedite i čitate novine ko da ste uz astal. Posle se pitate što ste bolesni? Eto i zbog toga ako ni zbog čeg drugog. Rekoše mi pre neki dan da tamo daleko, u daleki Japan za tu se boles na guzno crevo ne zna. A znate li što? Zato što su i po stanovima čučavci. A kod nas, kod nas je sramota da i javni klozeti čučne i da je olakša.
E, moja deco, zar ne vidite, da ste obesni da to nigde nema, da ste videli da se golemi potkivaju pa ste i vi digli noge, da vas ubivaju u pojam, a da vi nikako da priznate i reknete: Jok bre. Moje golo dupe neće onde gde su belosvetske guzice sedele. A šta ako su oštrokavele sa neku boleštinu? Jes vala, dobro kažu: Tange bečke al guzica naša. 


Nada Petrović

Odakle mi sličica nemam pojma. Pokupljena odnekud kao čičak. 

субота, 07. јануар 2017.

Nada Petrović // Šahovska tabla

Šahovska tabla


Nigde nije sve crno pa crno, ko što nigde nije belo pa belo. Jedno dođe, drugo ode. Nešto dobiješ, nešto ti otmu. Nekome daš, a nekome vratiš. Čak i onda kad pomisliš da je došao kraj odnekud stigne spas. Ponekad misliš da si na pravu stranu skrenuo, a tad kao po pravilu, baš tada zalutaš.
Da mi je ova pamet, a ono vreme, reko bi neko,  al’ kod mene to nije slučaj, nit može da bude. Čim mi padne mrak na oči zagledam se u Lenine zenice i razdani se. To je moj put i moj putokaz, moje sve. I zato mi nije žao ničega, baš ničega sem nje.
Nije mi žao ni onih devet godina što sam sa Markom provela. Kuvala mu, prala, dočekivala, ispraćala, preslišavala za svaki ispit. Što sam moju fakultetsku diplomu bacila pod noge za to vreme. Što sam radila noću, kad je on učio, da imamo šta sutra da jedemo, što sam radila preko dana da imamo šta da obučemo, da ima čime ispite da uplati. Bilo je dovoljno da me zagrli i samo ćuti. Da se naslonim na njegove grudi i ćutim.
Nekoliko meseci pre nego što je podigao magistarsku diplomu, trebao je još samo rad da odštampa, da ga ukoriči i odbrani, doktor mi reče da sam trudna i da mi je to prva i zadnja šansa da dete imam. Nisam pitala što, bilo mi je dovoljno da je pošten da mi to u lice kaže. I Marko je bio pošten, pa mi je odmah, čim sam mu rekla za trudnoću, rekao da ga to ne zanima, da nije somina koja se na tu udicu hvata. Bila sam i ja poštena prema sebi pa sam odlučila da bebu zadržim. Bili su i moji roditelji pošteni kada su mi rekli da tu bruku da im ćerka kopile u kuću unese ne mogu da podnesu. Poštenje je izgleda zarazno pa me je cela familija pošteno odbacila.
I pored toga uspela sam za tih nekoliko meseci da sredim šupu u podrumu, dovoljno da je sredim da imam bebu gde da okupam i gde da legnem. Pomogao jedino Namćor sa drugog ulaza. Čovek koji ni sa kim nije razgovarao i za koga se pričalo da je od stana napravio otpad, jer stalno nešto nosi i u njega ubacuje.
Jednom je video kako sam se, jedva vukući otežale noge,  uputila prema podrumu. Pošao je za mnom, ćutke. Ušla sam u boks i legla na stari madrac, prekrila se preko glave ćebetom. Bilo me je strah tog matorog prepredenjaka za koga su sve i svašta pričali čim bi mu leđa ugledali.
Sutradan kada sam se vratila sa posla, kako sam ja zvala to što prodajem ruže, zaljubljenim parovima po parkovima i kafićima, imala sam šta da vidim. Od mog boksa napravio sobičak. Nisam sigurna čime je obložio daske, ali više nije mogao svako ko uđe u podrum da me zagleda i mumla. Drugog dana je dovukao kabal i doneo rešo sa jednom riglom. Trećeg smo pili kafu ćutke. Nit sam što ja njega pitala, nit je on mene pitao.  Četvrtog je napravio nešto što je ličilo na lavabo. I tako iz dana u dan nešto je dodavao, nešto sam ja donosila, i uvek bi zajedno kafu popili, ćutke.
Ta navika ispijanja kafe još uvek traje. Tačno u pet popodne zajedno smo na našoj partiji ćutanja. Traje evo već osam godina. Iako sam se ja pre tri godine pomirila sa roditeljima i užom i širom familijom. Nije nas Lena dovela u red kako je to uobičajeno, tako se sve bajke završavaju, zar ne, po onom poznatom šablonu: Živeli su srećno i dugo. Moja opaka boleština je umešala prste u to seljenje iz podruma u stan. Zbog te boleštine se pravim da ne čujem kako se ponekad iza mojih leđa komšinice došaptavaju da sam i ja postala namćor od kako se sa namćorom družim. Jednom je to čuo i moj spasioc i tad sam ga videla da se prvi put nasmejao i čula da je progovorio: „Mogu samo da nam zavide, reči su bezvredne.“ . Lena koja je to čula počela je da nam govori strogo kao da nam drži predavanje: „Reči su lepe, poslušajte: Sunce, pčela, cvet, mama, deka koji uči da se smeje“. 
Pre neki dan sam videla Marka kako prelazi ulicom vodeći psa na povodcu. To nije bio isti čovek koga sam znala .On se nije dugo nasmejao, proletelo mi je kroz glavu. I on je mene ugledao i verovatno je video kako mi Lena šapuće i kako se glasno smeje i verovatno je čuo kako se i ja smejem. I možda je posle skoro devet godina shvatio onu rečenicu koju sam mu često ponavljala bodreći ga da proba još jednom sa ispitom, da će biti bolje sreće, da ništa nije ni samo crno ni samo belo, da je život šahovska tabla i da ćemo gaziti i belim i crnim poljima ma koje figure da nam budu dodeljene.



                                       Nada Petrović

Trodimenzionalna šahovska tabla- fotografija sa Pinteresa

Нада Петровић // Злоочник




Злоочник

Ти мене хлебом,
ја тебе каменом,
међашем,
на мојој међи.

Шта ћеш у моје?

Од твог хлеба,
празне чеснице,
зуби поцрнеше,
попуцаше,
језик окамени,
најстарије чељаде
у мом дому занеми,
најмлађе научи
да се крсти,
левом руком
прсти напипавају
мртву кост.

Куд ћеш преко међе?

Ниси ни намерник,
ни комшија,
ни род,
ни помоз бог,
ниси мио гост,
само злоочник
што зао глас ми шаље.

Далеко ти лепа кућа,
Гладнице.

Бежи,
бежи што даље.


                          Нада Петровић
             ( Песма је из збирке „Дивља трава“- 2004.г)




петак, 06. јануар 2017.

Нада Петровић // Здравица

Здравица

Добро нам јутро добри људи
у добар дан добрим нек је овенчан.

Пре него што седнете за трпезу
сетите се доброг шта нам добри оставише,
загрлите добре око себе,
нек добротом миришу дланови
и трагови од данас до сутра,
од сутра до вечности.

Добри моји родољуби
љубите род свој
и људе који преплићу отиске
на добром путу ка доброти.

Нек нам је живо и здраво
све оно што нам је срцу мило,
нек доброта сачува срећом
и оне који би да нас самељу
јер срећан човек срећу жели
свима па и себи.

На живот и на здравље
добро нам jутро добри људи
у добар дан добрим нек је овенчан.

                              Нада Петровић

                              Бадње јутро 2017.

Nada Petrović // Badnje veče 2013.



Badnje veče 2013.


Miriše samoća kao močvara.
Između dva uzdaha ni trenutak predaha.
Sopstvenim rukama štitim nedra
kao obručima na bagremovim dugama..
Da ne prsne grudna kost i razlije se tuga
da ne poteče suza otrovnica
i zatruje izvore nade.

U položaju fetusa skupljam snagu
za sve buduće dane,
za molitvu:
Oprosti im Bože,
znali su i znaju šta rade.

                                      Nada Petrović


Fotografija iz lične arhive. Na fotografiji u daljini vidi se Kavkaz... 

среда, 04. јануар 2017.

Nada Petrović // Božićna zdravica




Nekoliko drugara, pčelara, je pronašlo saća pčela u divljini. Nit imaju košnice niti ljudsku pomoć da prežive, ali i pored prošlogodišnje loše godine za pčelarstvo, ipak opstaju i ne samo što opstaju već su u boljem stanju nego većina u košnicama. Postoje i oni koji su izmerili i koji su objavili informaciju da dok je napolju – 15 u samom klubetu je  + 35, znači razlika od oko 50 stepeni.

Fotografija je sa interneta, nema ime autora

Približavaju se praznici u kojima će da se okupimo kao u vrškari ( vrškara je trmka od pruća), loše ćemo glumiti da je sve isto kao ranije, kupovaćemo venčiće na pijaci, donositi nekoliko vlati slame, bacati orahe po persijskim tepisima, a da većina od nas neće znati zašto to činimo, a samom tim neće umeti mlađima da kažu kako je bilo važno i kako smo to što je bitno skrajnuli sa strane, kako smo ga potisnuli; kako je najvažnije reč živu od usta do usta, sa kolena na koleno prenositi.
Evo i mene gde pokušavam da se setim, gde se podsećam, ako ničega drugog onda za početak zdravice za Badnje veče:

„U svitanju hladnog jutra
dok tišina svud caruje
u Hristovoj mladoj šumi
zvuk sekire odjekuje.
Što daleko zvuk se čuje
što sečiva tako zvuče
ne čudi se mio brate
pravoslavac badnjak seče.
Više njega nebo peva,
Gospod mu se blago smeje,
a Badnjake čestita mu čudotvorac Vasilije.
Srećni Badnjaci i Badnje veče,
nazdravlje!“

I evo još jedne zdravice za Božić:

„Dobro jutro kućo stara,
evo sedmog januara,
pod nogama škripi slama
stigao Božić blago nama.
Stigao Božić nek je srećno,
sve vam bilo birićetno.
HRISTOS SE RODI!“


Sad, za sve nas, moja zdravica:


Da smo živi i zdravi
da se složimo i umnožimo
da nam naručja budu puna
i oči site dobrote i berićeta,
da se setimo odakle smo potekli
šta nam je u amanet ostavljeno
ne da trošimo i rasipamo
no ustostručimo i potomcima
uz slavski kolač predamo.
Nek nam je ko u košnici toplo,
ko na ulištu složno, ( ulište je ulaz u košnicu)
da zajedno stvaramo i prinosimo,
da nam je medonosno,
iz dana u dan, svakog dana u godini.
Na život i na zdravlje,
srećno nam Badnje veče
i Božić blagorodni,
na vjeke vjekov i sada,
svima pa i nama,
braćo i sestre po čistom srcu
i starom našem običaju
Mir Božiji i Hristos se rodi
Živeli!!!

                                                  Nada Petrović


Fotografija je sa interneta, nema ime autora