Укупно приказа странице

уторак, 28. фебруар 2017.

Нада Петровић / Разбрајалица

... Сећете ли се разбрајалица? ... 
Тако смо учили редослед у азбуци.... ( Чини ми се да ми је овако мајка причала... Можда се нешто успут измењало али не много тога...)

А-Аврам
Б-Баврам
В-Виде
Г-Голо
Д-Дупе
Ђ-Ђаци
Е-Ено
Ж-Живе
З-Зими
И -И
Ј-Јесени
К-Кано
Л-Лепи
Љ-Људи
М-Ми
Н-Немамо
Њ-Њихово
О-Одело
П-Па
Р-Рашивамо
С-Старо
Т-Татино
Ћ-Ћебе
У-Увртесмо
Ф-Фронцле
Х-Хаљине
Ц-Целом
Ч-Чаршијском
Џ-Џадом
Ш-Шетасмо

                                                          Нада Петровић




                          

четвртак, 23. фебруар 2017.

Нада Петровић / Чичак

Чичак
Руке ме боле од празнине коју на недра привијам
од урвине која се урушава под длановима
од птица које су заборавиле гнезда да свију
од ластавица које се не враћају
од пријатеља туђих који су моји били
све док се могло и док се имало
док се текло и стечено расипало
на светлост да им обасјам путе
исте оне стазе којима су се враћали
уз јарболе са новим заставама
и химнама неким издуженим сенима
Остала сам заробљена тишином
љуштуром из које су бодље избијале
оклопом и безвидом са перископом чула
да препознам себе заблуделу вером
у неко боље сутра. У дан који се памти
и у памћењу све потоње дане траје
Ево ме пред вамо, чичак на длану,
спремна душу да вам као орден дам
за реч једну, макар недоречену, у трену
кад се та једна једина покаје.

                                  Нада Петровић



уторак, 14. фебруар 2017.

Нада Петровић // Наук



НАУК

Научила сам
на брњице и поводце,
продужене руке
безруких сени.
Колико је ланац дуг,
дуга је слобода
за моје пратиоце,
док је моја,
бескрајна,
у мени.

Нада Петровић


четвртак, 9. фебруар 2017.

Nada Petrović // Sve po redu preko reda

Sve po redu preko reda

„Što li je ovoliki red, kad se zakazuje?“- bila je prva misao dok sam pokušavala da se kroz gužvu probijem do vrata labaratorije. Osećala sam kako se kapi znoja slivaju ispod rolke i klize niz uvalicu kraj kičmenog stuba. Neko je u redu bazdio na ubuđale krpe. Neko se osećao na beli luk. Primetila sam ženicu koja je medicinskom maskom prekrila pola lica i gospodina koji je toliko nos i usta pritiskao pletenom rukavicom da su mu jagodice menjale boju kao da se guši.
Nisu dozvolili da prođem ni gospođa sa olinjalom bundom ni gospodin sa jaknom iz čijeg je okovratnika virila etiketa sa cenom. Ustuknula sam pola koraka u trenutku kada je jedan spečeni počeo da viče na neku ženu što se gura. Pade mi tad na pamet da se možda treba ponovo prijaviti na šalteru i priupitah: „Izvinite, molim vas, da li prozivaju ili mora knjižica da se preda“, kamo sreće da sam ćutala ili prišla ženici koja je sedela i nju pitala. Onaj što je ličio na motku kojom se žica za veš podiže dobi histeričan napad. Te ko sam ja da idem preko reda, te on je došao još u pola šest, te kako me nije sramota. Opsova nešto što nisam najbolje razumela. Izbi mu pena na usta. I pored toga dosta pomirljivo sam pitala da li prozivaju ili se knjižica predaje za one koji su zakazani. I to kao da mu doli ulje na vatru. Pa i on ima zakazano, te ja sam bezobrazna, te i onaj što je iza mene i on je bezobrazan, pa on će mene da udari ako samo još jedan korak napravim. Za to vreme mi je njegov uput podmetao pod nos, pa sam videla da mu je zakazano u pola osam, znači petnaest minuta kasnije nego meni. Taman reč da progovorim, naiđe mlađa ženica koja je po svemu sudeći u petom ili šestom mesecu trudnoće. Ista histerija se sručila i na njena leđa. Al ne bi to dovoljno no se i gospoja sa očiglednim pedigreom priključila, kako je to bezobrazluk, kako ona može da dođe oko pola šest i da čeka, a eto sestre ne prozivaju iako je deset minuta prošlo od njihovog početka radnog vremena, sve bi to ona po kratkom postupku. Glas joj je bio takav kao da bi streljala bez vezivanja očiju. I opet mi nije bilo jasno šta su tražili toliko pre početka smene ako je zakazano i stoga pitah još jednom tek da ranoranioce nerviram: Da li prozivaju ili se knjižica predaje. Tad onaj vižljasti, onaj ko pritka za boraniju pritkaru, poče još žešće da mi preti i psuje i verovatno bi do kraja smene tako vrištao da mu nisam pokazala ono što sam mu pokazala i još došapnula da će ako ne ućuti pod hitno morati kod protetičara da mu protezu menjaju. I gle čuda odmah je zaćutao i u stranu se pomerio. Pomerih se i ja da ustupim mesto trudnici, na šta se ona osmehnu i odmahnu, pa se uputi ka izlaznim vratima. U tom trenu se otvori šalter i poče sestra po spisku da proziva, na šta se matori pobuni da je i to bezobrazluk jer eto on je došao pre prvih petlova a to niko ne zarezuje, te da je Tito živ sve bi on nas na Goli Otok. Sestra se jedva suzdržavala da se ne nasmeje, ali smo se zato većina nas koji smo stajali glasno nasmejali. A smeh se pojačao onog trenutka kada je prakljičavi shvatio da je i uput i knjižicu zaboravio.

                                                                      Nada Petrović




Нада Петровић // Белутак



БЕЛУТАК

Време је.
Узалуд чекања.
Ако нећеш сад,
кад ћеш.
Ако нећеш са мном
с ким ћеш.
Међа ко међа.
Међаш- белутак
убелео очи.
Не питај
да ли ћеш моћи.
Ту сам
да ти помогнем,
да те подсетим,
да се разграничимо,
да разделимо све.
Чак и оно
што никад
нисмо имали.

Нада Петровић

                          Слика - Alejandro Marco Montalvo


Нада Петровић // Жетва




ЖЕТВА
У разбоју ноћи
немуштост језика.
Чуњ кроз потку
из леве у десну
сакату руку.
Распреда се пређа месечине.
Део сопственог мука
приносим на олтар
општем муку.

Нада Петровић


среда, 8. фебруар 2017.

Нада Петровић // Не погани међу


НЕ ПОГАНИ МЕЂУ

Не погани ми међу.

Напунићу ти уста пепелом,
запепелићу те,
затрећу хајдучицу крајпутну
у твом беспућу,
обелећу ти црно под ноктима,
сенку ћу ти
надвоје, натроје,
ићи ћеш троношке,
четвороношке,
ма нећеш ићи,
лутаћеш
са језиком на табанима.

Не знаш ти мене.
Нада Петровић


уторак, 7. фебруар 2017.

Nada Petrović // Lutke koje lutaju



Lutke koje lutaju


Verovala sam u snove
koji su dolazili i odlazili,
krili ili ostavljali tragove

U lutke koje lutaju
iz sna u san
i koje se vraćaju u sećanja.

Verovala da ću, kada porastem,
imati svoju prodavnicu igračaka
i da ni jednu nikada neću prodati...

Više ni u šta ne verujem...
Tebe sam upoznala...

                                                    Nada Petrović







Nada Petrović // 18. usputna beleška


Poslednje vreme

Pre nekoliko godina je krenula Orvelovska pomama u mojoj uličici. Prvo je sinovac podigao zid visok preko dva metra prema stricu da ne gleda svinjac iz svog dvorišta, kako je sam rekao. Svi smo znali zašto je to uradio, ali niko nije prozborio ni reč, a i zašto bi? Posle je njegov komšija odlučio da i on podigne isti takav bedem, sa druge strane. Opet niko nije naglas zucnuo, ali su se komšije pomalo zagledale, pomalo došaptavale. Kada su kamioni sa blokovima krenuli da pristižu i da se novi zidovi grade, šaptači počeše i sami da razmišljaju gde i kako da nađu pare za svoje zidove.
Još nekoliko kuća, još nekoliko okućnica ograđenih i eto nama zidova plača na svakom koraku. Iza tih zidova ljudi koji sve više tonu u apatiju ispred TV ekrana. Niko ni kod koga više ne pije kafu, niko se ni sa kim ne druži. Sreću se ljudi po grobljima, na sahranama, slatko se ispričaju kao da su udaljeni tri careva grada, požale na svet koji se promenio, priupitaju se za zdravlje i vrate u svoje zidine da osluškuju tišinu.
Poslednjih nekoliko nedelja oko Velikog Brata je zaheftano na većini stubova pešačkih i kolskih kapija. Oni bogatiji na svakom ćošku kuće zakače bar po jednu kameru, a najbogatiji su već ugradili reflektore usmerene ka ulici koji se senzorski pale na svaki pokret.
Da je baba Gida živa krstila bi se i levom i desnom rukom kada bi sve ovo videla i nekoliko puta zaredom ponavljala jednu istu rečenicu koju je od nekoga čula: „ Ej bre ljudi, ništa vi ne znate. Zar vam niko ne reče da kad spavate sa svinjama mora da smrdi, al je bar toplije“. Znam da bi poćutala malo pa bi se još nekoliko puta prekrstila i dodala: „ Ni previše dobrog ne valja, a ovo je tolko zlo da je od zla gore“. Posle bi prestala naglas da govori. Rečima bi ustupilo mesto mrmorenje koje je jedino moglo sa usana da se čita. A da je deda Borča živ verovatno bi prvi put nakon pola veka prestao da zvižduće, a to danonoćno istiha zviždanje mu je postala navika od onog dana kako su mu rukave na beloj košulji odvezali. I možda bi tada umesto zvižduka preko jezika procedio: „Rekoh ja, zatvori i groblja će biti na svakom koraku, a niko mi nije verovao. Rekoh vala, al niko ne htede da čuje.“. Od zvuka sopstvenog glasa, znam, obazreo bi se oko sebe, otpljunuo u stranu, nastavio pritku da šilji i nastavio da zviždi kao da nije ni prekidao.
Pade mi na pamet još jedna komšinica koje već decenijama nema. Ona je umela svakog dana da obiđe rekom sve kuće u ulici. Krenula bi ujutru sa svog praga, vratila bi se uveče. Pomogla gde je imalo, ručala gde bi je ponudili. Ako me pamćenje ne vara, a ne vara me, umela je kad bi popila čašicu-dve da kao pokvarena gramofonska ploča ponavlja: „Ovo sad je pogano vreme za pogan narod, al’ doći će poslednje vreme kad će da se izrodi pogan od zaularenih ljudi “

                                                    Nada Petrović


Nada Petrović // Sveća



Sveća

Ničija do zore
I tvoja će
Ma koliki fitilj

Tad ću te
U mraku

Za sve

I ono što jeste
I ono što nije


Zbog tebe


                                  Nada Petrović



недеља, 5. фебруар 2017.

Nada Petrović // ... Tako je to kad neko upali sveću za mrtve, a čovek živ...


... Tako je to kad neko upali sveću za mrtve, a čovek živ...
Krenuh da pišem roman iako znam da neće da bude objavljen... Takvo vreme došlo... Ko ima pare il ide u kafanu il objavljuje knjige, a onaj što nema sedi međ četiri zida i zapisuje na `artiju, ukucava u „Olimpiju“, il kucka po tastauri a slova se ređaju...
Krenuh, al ne dade se da ga završim onako kako sam planirala... I mnogo puta u životu, dešava se to, ucrtamo put, krenemo, idemo, al nas nešto na pola put zaustavi, pa ni levo ni desno, ni napred ni nazad, tako bi i ovaj put...
Mozak mi stalno vrta se na onu stranu na koju on oće... Pa i ovo pisanje je samo pokušaj da izađem iz lika koji je u romanu... Čovek koji se vrlja sa padeži, koji se podžapao sa gramatiku, koji je narodski, i kome je posao da drži riljač i lopatu, i kopa rake a zatpava grobovi... Pokušavam da se odmaknem od njega, da prestane da mi odzvanja ta vrsta govora, da se vratim u prirodno stanje, da zapišem nešto što nije za njega zakopčano, al nekako mi danima ne ide... Krene, pođe, pa stane...
E, da bi to uspela, evo, pokušaću, a da l` ću da uspem i nije me briga, ionako će to samo za moje oči da ostane, a pitanje da l ću i ja da ga pogledam...
Sad, dok pominjem grobara i kopanje rake padoše mi na pamet sveće koje sam palila, ili koje sam u rukama nosila, ili koje sam pružala...
Venčavala se nisam u crkvi al sam gledala kako drugi bele sveće nose i idu oko oltara ko marvinčići oko stožera kad vrša krene... Pa i one bele umotane zlatnim trakama, dok se deca polivaju vodom, i belo platno drže, kad ih krste... Pa one slavske od čistog voska, pa one za dušu kad, neko, ne daj Bože, umre, pa one male, opet za dušu, na sahrani, dok se opelo čita, pa malikerke koje razgrnu mrak kad nestane elektrika... Ima toga još i sigurno sve da nabrojim nešto ću da izostavim, da zaboravim, da prominem... Kako da se ćovek svega seti i odmah zapiše... Pročitano, viđeno, doživljeno... Paljene uz molitvu za žive, pa za mrtve, pa i one što se pale kako su čergarke govorile naopako da se obistine crne mađije, pa one što se čuvaju negde ako zapne, za jedno kupe za drugo iskoriste, pa vosak otopljen kojim se prelivaju krila slepog miša i ušiva vojniku u skut, kad u rat krene, a puška pod mišku, pa ona kojom se lepi dukatić detetu na čuperak koji pada na čelo, da ga zle oči mimoiđu... Ma, setiću se nekada, vratiti svemu ovome, možda nešto tad i zapišem, al nisam htela o tome...
Desetak dana me proganja misao i ne znam kako da je se otarasim... Ona zbog koje sam i sa romanom stala... Zapalih sveću za nekog za koga javiše da je mrtav.. U crkvi... Dole, bliže zemlji, gde se za mrtve pali... A taj neko, posle javiše da je živ... I ne znam šta sad... Kako dalje... Jer ista osoba je umrla, ista javila za sopstvenu smrt, ista je seknula reč i opet bila živa, za tu istu sam sveću na pogrešno mesto upalila, pa me obuzima strah kad pomislim da tako sveća upaljena, osvetljava put onome koga tamo nema...
...I setih se baba Gide... Da je kojim slučajem živa, sad bi me posavetovala... Rekla bi: „ Ma pusti dete, nije gre` na tvoju dušu... Ta što ti javila, ona se zaigrala, pa nek svoju igru, volj joj po mrak il po svetlo, nastavi, a ti, počni da misliš šta ćeš za ručak, šta za večeru, dan ti pobeže, a kad se dan odmetne nikad se nikom ne vrati“
Ju, crnoj meni, pogle koliko je sati... Podne, iako se sunce stopilo u mutljavinu neba... Odoh da ložim vatru, da stavim neku koščicu da se kuva... Da nešto uradim pre nego što mrak padne... A usput može da se desi da mi se vrne u pamet i ideja kako roman da nastavim... A ako se ne desi, pa nije ni važno, naći ću nešto drugo čime ću duge zimske noći, da prekratim... Uvek se nađe nešto kad čovek uporno i dugo traži...

                                                                 Nada Petrović


субота, 4. фебруар 2017.

Nada Petrović / Muž feder i ostali



Muž feder i ostali...

Vidim, dete, da je to sad nekako drukčije... Bolje.... Može ko koga oće i koliko može... A u moje se vreme znalo šta se sme i van toga ni makac... Eno, onaj moj nesrećnik,  lagao me da ima šuljevi... Da i` leči, lečili ga, na onaj svet, sa lijander i ludaju... Kad sam ga zatekla, sa spušteni untruci do ispod kolena, sa Mirčeta u polje, dok su u zamenu, jedan drugom pomagali da oru, pa jedan vodi, a drugi tera, a posle onaj prvi tera, a onaj drugi vodi, i kad sam pitala što to radi, i kako to da pored živu ženu stavlja mušku nogu u brazdu, on me oplavi... Nosila sam masnice taj ceo mesec... I ćutala... Kome da kažem bruku i sramotu?.. I šta da kažem?... Čime sam to zaslužila?... Jes, vala... Tada je bilo vreme kad se pitalo, ako je žena motku preko grbinu dobila, sa šta je zadužila, gde se ogrešila... I još nešto, ko bi mi verovao?... Pa nisu poverovali ni Radunki što ode od čoveka jer ne oseti čoveka, no su govorili da je on oterao zato što je sa zadignutu suknju, na gomilu, uvatio.
Pre neki dan mi, kad sam joj o to zborila, Nikodija reče, mlađa, školovana žena pa zna, da mi je muž bio feder... Kako bre feder, dete, pitam, a ona se zaceni... Nije tetka Perso feder nego peder... I tako ti ja nauči novu reč... Dobro je da se živ bude... Uvek se nešto novo utuvi u pamet ... I da se ne bi zamlaćivala sa nešto što ne razabirem,  još jednom rekoh da proverim: Je l` to, Niko, ono kad onaj onom stavi ono u ono?... Odgovori mi da jes vala... A, ja, priprosta kako me Bog dao, ne razumem... A što? Pa dobro, dok je bio u zarobljeništvo snalazio se svako kako je umeo i znao, al' ovde ? Što ovde? Jes da je lakša navika od odviku, al' opet što?  Pa zar mu nije malo što je mogo i pod put i nad put nego udario preko  vrzinu... Pa samo lud čovek ide u slepak i ćorsokak i gleda u grbinu, sve sam tako mislila, jadna ja...
...Džaba sam se tad sikirala... Tek sad vidim... Jer ovo što je sad, to ti je za smej i ćutanje... Ču da je u gazda Mrkši mlađi sin doveo brkatu snajku, al'  da ovaj put ne dade ni jednu čašu rakije, da se nazdravi, da se pohvali, a za starijeg sina tri dana se pilo i tri noći lumpovalo... Svi nešto tad rekli a ja jok... Ni reč... Stra me uvati da me neko ne oplavi... Il’ još gora muka da me snađe, pa da počnu po selo, od usta do usta, da sam i ja feder... Posle me ne opra ni mutna Morava... Zato vodu u usta stavim kad god iz dom izađem...


                                                              Nada Petrović


Нада Петровић / Вилино коло




Вилино коло



Водене виле
Самовиле
Крај пепелишта
Мене врелу
На врелу
Прегорелу

Бесне псе
И твоју сенку
Истим погледом
Везујем
И дрешим
Док корак
Путеве ми пара
Станпутице скраја

Под тканицом неба
Основа и потка
Твоја сенка и моја
У ткање се спаја

Горске виле
У оро се скриле
Постеља пламена

Из мене
У мени
Бије вода
Из камена

                                  Нада Петровић







петак, 3. фебруар 2017.

Nada Petrović // Kud smo krenuli znamo li?



Kud smo krenuli znamo li?

Kud smo krenuli znamo li? U noć i mrklinu, u bezvid i tminu? A što ćemo tamo, da nas neko pita. Zato što je to moderno? Zato što to svi rade? Zato što ne znamo šta ćemo i kud ćemo sa sobom?
Ako budemo u mraku šta će da vidimo? Ko će nas da vidi? To nam je isto kao da smo bez vida među slepima. Želimo li to?
Noć muzeja nam nametnuše. Kojih muzeja? Onih što ih više nema? Možda će se u tmini nazreti?
Noć knjige nam serviraše. Koje knjige? One bestselere koje nam podmeću ko kukavičje jaje? One tandarabruć rijaliti dogodovštine u pisanom obliku? One koje nam nude samoizlečenje po principu sami ste za sve krivi izlečite se kupoholičarski? One koje posiveše sve nijanse crnog? One što pišu krimosi, domindžosi ( ako ne znate za ovu reč pitajte prvu gataru ona će vam pročitati iz šolje il’ iz dlana), lezilebovići i digsećebovići?
Noć veštice prihvatismo oberučke. A da nas neko pita što ne bismo znali da odgovorimo. Naš se Sava Savanović u grobu prevrće. Vampir je srpska reč koja je postala svetska baština, da li ste to znali? A da li ste znali da smo komendije i poklade naše zaboravili? Pa nije li nam naših mrklina i odviše no tuđe u nedra zbiramo? I Svetog Savu zabatalismo, a prigrlismo Bin Zajedu al Nahjana. Vid u mrčinu potopismo ko sidro u nevidnu dubinu. Kud ćemo i kako ćemo slepi kod očiju? Na galiju pa u potpalublje?  
Svetovid je staroslovensko božanstvo, koliko među nama to znaju? Koliko je nas pročitalo da je Svetovid bog sa četiri glave, kojima može da istovremeno gleda na sve četiri strane sveta. On je „onaj koji vidi svet“, dakle bog koji zna sve. Veruje se da njegov um nadmašuje vreme i da su mu poznati i prošlost, i sadašnjost, i budućnost. Koliko je među nama onih koji gledaju na sve četiri strane, po ugledu na njega. Kojima je podjednako važno i juče i danas i sutra? Koliko je među nama onih koji znaju da se Svetovid preselio i u hrišćansto i postao Sveti Vid?   Koliko je onih koji znaju za ostrvo Vid? Videlom se naziva i obzorje i jutrenje i svetlost i očinji vid. Vidarica je ona koja leči najčešće travama. Bezvidni smo onda kad na druge ne pogledamo, kad nikom nismo oslonac nit uzdanica.
Kud ćemo i kome ćemo obnevideli? Na koju stranu? Kako putokaze da čitamo u mrtvenom vremenu? Kako jedni druge da dozivamo i da se odzivamo kad su nam uši smećem od buke i bespotrebnim informacijama zaliveni?
Kud smo krenuli znamo li? U noć i mrklinu, u bezvid i tminu? A što ćemo tamo, da nas neko pita da li bismo umeli da mu odgovorimo?

                                                    Nada Petrović


Nada Petrović // Lako je umreti



Lako je umreti

Zatvoriš samo oči,
prestaneš da misliš,
dišeš.

Ništa lakše
ako si napisao testament,
sredio račune,
podvukao crtu,
spalio zabeleške.

Nije strašna smrt.

Život je taj koji straši,
od koga se diže kosa na glavi...

Život i zaborav

I pitanja bez odgovora

Gde su moje igračke?
Kome ostavljam igru?
Zašto su pajaci postali igrači?

Izvini...
Nemam vremena za smrt.
Imam još neke nerasčišćene račune.


Igraćemo se drugi put.

                                                 Nada Petrović


Нада Петровић // Сећамо ли се Речи, или су нам речи само остале?


Сећамо ли се Речи, или су нам речи само остале?


Речи нам посташе звона и прапорци. Речи које су нам сачували онда кад се глава губила за свашта и за ништа. Речи које су нас одржале. Речи које су биле наша свратишта, саборишта и светилишта. Речи које су се с колена на колено преносиле. Речи захваљујући којима смо били коленовићи.
Остајемо без речи, а боље да смо остали без вида. Вид нам немост и тишина преплавила ко магла и мемла а од вида нам остало једино зурење у једну тачку коју нам прстом показују. У том прсту није истина. У једном прсту никад и нигда није било истине.
Камо среће речи да смо сачували, а не ове слогове које жваћемо и којима једни друге убеђујемо да смо умни међ' умнима, да смо најравноправнији по умности међ равноправнима. Речи које нестају као што нестаје молитва и тиховање.
Уместо молитве један једини слог одјекује. „Дај“  се одувек говорило након „На“, сад није тако и како смо и куд смо кренули никад тако неће бити. Скратише нам дан, скратише месец, скратише годину. Оно што остаде у сенци сунчевог сата више није оно чиме смо се одувек поносили. Нико више не помиње понос јер нам и понос огадише. Нико се ником не обраћа: „ Где си роде“ јер нас са најрођенијим разродише и од њих нас одродише.
Они што су нас бомбама засипали прогласисмо пријатељима. Онима који су истину на папир преносили и захваљујући којима истину и поред познатог нам заборава спознасмо, за њих рекоше да су човечанству непријатељи, истом оном човечанству које се радовало док су нашу децу уранијумом и плутонијумом шкропили. И не би нам то доста но и њихове речи гурнусмо под наше језике.
Знамо ли још увек наше речи или смо постали конзументи инстант речи које немају тежину? Разумемо ли ми писмени оно што су аналфабете знале пре него што су проговориле?
Сећамо ли се шта смо у осмољеткама учили или смо и то заборавили?
Сан је давна и заборављена истина
коју више нико не уме да провери
сада туђина пева ко море и забринутост
исток је западно од запада лажно кретање је најбрже“ речи су Миљковића
“Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла него и своју сопствену корист од очигледне штете.“ речи су Иве Андрића.
„Није питање хоћемо ли да се боримо, него хоћемо ли да постојимо“- речи су кнеза Лазара
“…Цео народ треба да крене путем духовне обнове. Како то можемо постићи? Једноставно, да свако почнне од себе. Не чекајући да други пре мене нешто уради, него да ја по савести урадим оно што могу. И ако сви будемо тако поступали, почевши од себе, а не од неког треба да видимо па да урадимо, онда сигурно је да ће резултата бити… Да, почевши од себе тако допринесемо буђењу нашега народа у целини!“ – речи су Владике Артемија.
„Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве“ речи Његошеве.
„Како радили, тако нам Господ помагао!“ речи које су нас одржале.
Сећамо ли се Речи, или су нам речи само остале?

                                                           Нада Петровић

(ПС: Споменик са фотографије се налази у Ослу)


четвртак, 2. фебруар 2017.

Нада Петровић // Дивља трава


Дивља трава

Донео је шаку земље
у мој дом
семе дивље траве
у њој.
Пузавица ниче за ноћ
прекри зидове за дан
затвори прозоре врата
зароби сан и несаницу.
Милујем сене вукова
дворим виле самовиле
не би ли ми
врата отвориле
или сан вратиле.

Нада Петровић