Срећну
звезду на небу,
тек
неколико одабраних виде,
још
мање је оних који верују
да
је у сутону, да је у обзорју,
да
је чак и у очима
када
затворим капке, а не сањам
и ево ме где на коленима
међ'
онима који бауљају
како
вагам да ли да је скинем
да
им примакнем очима
и
где одустајем
јер
ако падне на земљу упалиће траву и шибље
и
сажежаће очињи вид онима што тмину носе у виделу
ако
је приближим праху и пепелу
запепелићу
је у чемеру и јаду
зато
(и не само зато) ево ме како ћутке наричем
над
судбином невидећих и неверујућих
што
подмећу грбине за самаре и дрвена седла
да
узјаше белосветки олош и да одозгоре надгледају
како
светлост трне са надом што тоне
како
Карастрадију из дана у дан запљускује црно
и
од црнила још црње и горе.
Нада Петровић
