субота, 28. април 2018.

Нада Петровић / Читање трагова тишине


Читање трагова тишине


За њу су говорили да је прозорљива, да зна да чита знаке који стижу из сутра посматрајући у отиске које смо јуче начинили, да нас подсећа, с мене на уштап, једаред на клетву Лазара, други пут да мрмори ону клетву што је Његош изрекао, трећи пут да ћути и само се крсти, а после дугог круњења тишине, у себи, крене преко сваке обале на којој је наша крв процветала, и где капље сада и клицом бола семени, или где ће да кане сутра, ако крви буде било, ако људи буде било, ако нас буде... И сваки пут од обале до обале благословом спира псовку која је вољно и невољно прешла преко наших уста. Има и оних који су је, кажу, виђали како откида младе листове од врбе и у њих химну свира, али не ову, нити ону, него заборављену, коју можемо још само у сновима да се сетимо и то након уздржавања од свега што је везано за било које чуло. Њеним именом су децу страшили и болне лечили, везли јој прво слово у ђерђефом утегнуто ланено платно, које је скинуто са умирућег, након некох пробоја, боја или битке, па све то у чворове везивали и отворене ране и дивље месо утезали док су бајали: Болни Дојчине, дижи се, време је... Да, време је да се и она заборави, да се избришу сећања, да се исперу завоји и спале у високим пећима, да дувачи стакла имају ватре да нам направе крива огледала у којима ћемо видети како не треба живети, како су наши стари погрешне нам приче причали, како смо у ритама као у царском новом оделу, без покрића подизали главе и ширили руке, како не постојимо и никада нисмо постојали, како су нас они измислили да трајемо само онолико колико траје дечији цртеж на песковитој обали Мораве нацртан неколико трена пре пљуска... Време је да се заборави, да се изгребе макар ноктима, спере знојем ил' избрише рубом рукава, да као магла јутарња нестане, али како када су нам њоме спојена оба плућна крила, кад испод грудњаче, понекад заигра моравац или ужичко коло, па не уме да стане, када нам диже руке У име оца и сина, када пали славске и свеће помена? Како када нам се у црнило завукла, под ноктима, па нам сваки залогај мирише на гробове јер на свакој стопи је нечија глава клонула? Како када знају чак и птице које се јаве с пролећа, док нам под старим стрејама свијају гнезда, да смо с њом оваквом каква је нико и ништа, ал без ње има да нас нема? Како и куда ћемо са тешком клетвом уместо крста и умемо ли да клецамо без ропца по туђој земњи која је до јуче била дедовина, очевина, и где су нам кости из којих смо ми постали кост? Она предуго ћути, занемела, обневидела, руку везаних на слабине, повијене главе, док клечи... А ми? Ми се вртимо у глувом колу без речи на утрини, крај урвине... И чекамо да неко преокрене судбину, ко новчић, да падне на ону страну куд треба да кренемо, да бисмо пронашли прелаз са једне на другу обалу тишине.

                                       Нада Петровић


четвртак, 26. април 2018.

Nada Petrović / DECU VAM NEĆEMO DATI.


DECU VAM NEĆEMO DATI.




Ne zanima me koja partija drži kormilo u rukama. Ne zanimaju me imena onih koji odlučuju o našim sudbinama… Ali zdravlje i životi naših potomaka izuzetno su mi važni… I neka ja budem večita opozicija, baš me briga… Biću opozicija i opoziciji kada je bude bilo i kada se ona nakekeči na čelo parade…I tada ću pokušavati da ih nateram, kako znam i umem, da svoj posao rade… Makar i ovako… Šireći onu trunčicu istine koju znam… Govoreći o onome o čemu se ćuti… Onog trenutka kada dovoljno ljudi zna, pojaviće se neko dovoljno jak da pokrene debelguze da nam od PIRALENA očiste zemlju ili bar obeleže ona mesta gde ne sme da se sadi ili stoka napasa… Kada obeleže bunare koji su zagađeni… Kada našoj deci daju makar minimalnu šansu da svoj porod iznesu i da ga sačuvaju.


Na fotografiji se vide radnici na gradilištu gde sam radila. I moje radno odelo je bilo ovakvo. Ispitivanja su pokazivala da je i metar debeli beton piralen probijao, da je išao i po dva i više metara u dubinu… Samim tim da je i sve okolne podzemne vode zagadio…
I još nešto… Nije samo Kragujevac u pitanju… Gde god da se nalazite, odavde do Crnog mora, i vaši životi su ugroženi. Piralen je izuzetno kancerogen materijal gde je dovoljno jedna jedina kašičica tog ulja da se ogromno jezero zagadi i da postane otrov. A ako kojim slučajem niste u blizini rečnog sliva gde je mogao taj otrov da se pojavi, pitajte se šta i odakle kupujete na pijaci, lanac ishrane ako možete ispratite.
I da ne zaboravim… Piralen češće pravi problem kod žena gde se javljaju kanceri dojki… Skorije sam čula da i kod muškaraca izaziva kancer testisa… I… Još nešto je strašno, a to je da lekove dobijamo od onih koji su nas bombardovali, da od njih dobijamo zakone u vezi zdravlja koje su propisali oni koji su sve uradili da nam seme zatru… I zato… Oslušnite šta još propagiraju NATO lobisti… Dobro poslušajte…  I uključite mozak… “Ugasite TV, upalite novine”… I pokušajte, bar malo pokušate da shvatite… Mi smo u njihovim očlima glineni golubovi za odstrel. Što se mene lično tiče, ponavljam, i hiljadu puta ću ponoviti, ako treba ( a izgleda da treba), sve dok svi ne povičemo u jedan glas: DECU VAM NEĆEMO DATI.
                               
               Nada Petrović

субота, 21. април 2018.

Nada Petrović / Kome i kako?



Kome i kako?


Kome pisati kad smo slepi za istinu,
na vašaru gde je laž na ceni,
gde otvorena se Pandorina kutija reklamira kao raj
u kojoj su se silikoni, sperma i Sodoma udružili
protiv onoga što sam ja, što si ti, što smo mi,
bili i jesmo sa kolena na koleno,
sa suze na suzu i znoj,
sa crnih povoja i zapeklih zavoja?
Kome reći glad kad prevode da je post, držanje dijete,
nesposobnost, nemarnost, nerad?
Kome reći da boli kad do skora se bolest krila,
a sada leka nema od te nepreboli?
Kome svedočiti kad njihovi svedovi su podkupljivi,
reći će da je sve ovo obmana i privid?
Prizvaće i kuso i repato, dokazaće da je depresija,
šizofrenija, autizam, demencija,
i lečiće sećanja do zaborava,
do otkidanja poslednjeg lista iz Začarane šume
iz koje i kada se uzima i kada se ne uzima,
uvek se iznova kaje?
Kome i kako kad sve je jektanje između dva jecaja,
a za većinu koja se samozavarava
potrebno je, poželjno i preporučljivo
rijaliti šou bede da bude na početku
i na kraju?

Nada Petrović



Нада Петровић / Песме М. Душанића



Песме М. Душанића

Пре сваке песме
заустави се дах
продишем слоговима
ослушкујем речи
које гргоље на непцима
и чини ми се да ће да проговоре
пре него што сасвим заћутим. 

Након сваког стиха
останем заробљена спознајом
да ме је претекао 
и захватио са кладенца суштине
све одговоре.

Након свега
не постављам питања, 
довољно ми је да тихујем.

Нада Петровић




Nada Petrović / Samo da ti javim


Samo da ti javim

Dobar dan dragi.
Dobar dan draga.
Samo da ti javim, kupih pileću grbinu i dva krompira,
šargarepu, malu veknu hleba...
... pešačila sam dve autobuske stanice, nije bilo dovoljno para...
...videla sam tri šetača, četiri psa bez povodca, verovatno lutalice,
penzionisanog nastavnika što skuplja kartone ispred prodavnice,
komšinicu što garderobu iz kontejnera vadi,
rekoše mi da je posle na ruke pere i ponešto opegla,
ušiva dugmad i porube, prodaje to po vašarima...
...videh i bilbord na kome piše: „Srbijo hvala“...
Svratila sam do biroa za zapošljavanje,
gužva do ulaznih vrata...
...i tišina...
...Naslušah se tišine i ćutanja...
Ćutke sam izašla, rekoše: „Na zapadu ništa novo“,
samo da ti se javnem pa idem dalje.

Ne idi nigde, u kuću se što pre vrati,
isključi telefon, isključi TV, isključi internet,
„Dolaze teška, teška vremena
Ti znaš
Dolazi zima, duga i hladna
zatvori vrata, upali vatru“,
ako si kupila dnevnu štampu usput je baci,
da ne zaboravim: „Ne naginji se kroz prozor“
ti znaš... Čekam generalnog da potpišem otkaz...
Dolazi zima... Duga i hladna...

I još nešto: Laku noć draga...
Laku noć dragi...

Nada Petrović

21. април 2017.


субота, 07. април 2018.

Нада Петровић / РЕЧ У ЗБЕГУ



Збирка прича "РЕЧ У ЗБЕГУ" говори о свему ономе о чему се ћути... А ћути се...
Ћути се о онима који се нису из рата вратили...
Ћути се о онима који су из борби једва живу главу извукли...
Ћути се о онима који и дан данас кошмаре имају...
Ћути се о онима који су због бомбардовања завршили на психијатрији...
Ћути се о онима који свој једини оброк у контејнерима траже...
Ћути се о онима којима извршиоци шаљу решења за попис имовине...
Ћути се о онима који су добили решења за рушење својих уџерица...
Ћути се о онима који су са дипломама и који раде на пијаци цептећи од страха да не наиђу комуналци....
Ћути се о уништеним фабрикама након ослобођења од тираније...
Ћути се о федерима ( погле чуда забранише да их зовемо речју која постоји у званичном језику нашем)
Ћути се о бездушнима који оставише старе да сами у селу цркавају...
Ћути се о лоповима који и црно испод нокта отимају...
Ћути се о поповима који се моралних норми не придржавају...
Ћути се о пијанцима и о њиховим породицама.
Ћути се о онима који су отишли преко границе и на своје заборавили...
Ћути се о онима који беже са прадедовског огњишта иако им се душа у парампарчад кида...
Ћути се о опустелим селима...
Ћути се... Једино понека РЕЧ У ЗБЕГУ остане... Као цртежи у пећини...
Ћути се... А не би требало...
Како ће нам деца ћутање опростити?

                                       Нада Петровић


петак, 06. април 2018.

Нада Петровић / Велики петак




Велики петак

Космет скоро нико више не спомиње
И Христa су на крст разапели
Окупљају се стрвинари у Рашкој
И Христу су клинове у дланове закуцали
Пилат креће на север где је море пресушено
Поново би Србијицу ко Голготу да помињу
На југу нам сузарнице спремају
А Христ разапет не плаче
Опрости им Оче, не знају шта чине,
Прах и пепео ће и на исток и на запад
А ми... Ми се помолимо за памет обездушених
Стигла је вест: Христ и Србија ће васкрснути


Нада Петровић 06.04.2018.




понедељак, 02. април 2018.

Нада Петровић / Реч у збегу


РЕЧ У ЗБЕГУ
Живимо у времену у којем кратка прозна форма све више добија примат над традиционалним формама. То је врло добро осетила Нада Петровић и овом својом књигом, која никога неће оставити равнодушним, показала да кратка (и још краћа) прича може да у себи сажме сву комплексност живљења савременог човека...
Књига почиње антологијском причом “Ловац на змије”, у којој је у неколико реченица проговорила и прокрварила сва наша трагика с краја прошлог века. И остале приче које следе су са савременом тематиком и верно одсликавају све оно што се у души данашњег човека ломи и прелама.
Тематском ширином, дубином сагледавања стварности, снагом свог унутрашњег доживљаја, бистрином мисли и реченице, Нада Петровић успева да, маниром врсног виртуоза, тај свој доживљај пренесе нама с таквом јасноћом да нам се чини као да је наш био одвајкада, само што је неко други пре нас уперио прстом у њега.
На почетку рекох да живимо у времену кратких форми. Зато ће и ова препорука читаоцима бити у складу с тим. Једноставно, пред вама је књига у којој ћете сигурно препознати себе и открити у њој неке своје унутрашње приче за које сте мислили да их само ви чујете.
Искрено, с нестрпљењем очекујем да рукопис књиге „Реч у збегу“ обуче корице и закорачи у свој пуни живот.
Део рецензије књижевника Ранка Прерадовића