Укупно приказа странице

среда, 28. март 2018.

Nada Petrović / Takođe

Takođe

Tražim ogledalo,
strah me je otići ću
a neću se pozdraviti sa sobom
misleći da me potpuni stranac
do vrata ispraća.
Čeka me dugo lutanje
između dva pomračenja sunca
u sopstvenim očima.
Još duža čekanja
da se sebi vratim iz bezdana
i donesem ko uzme kajaće se
ko ne uzme takođe.
Nakon sedam godina nesreće,
to takođe je odlivak odraza
koji ću da dovučem
do kućnoga praga.
Vreme je sama sa sobom
konačno da progovorim.

Nada Petrović


Нада Петровић / Генско сећање




Мајка је умела да плете коло. Од павита, лијане, младе лозе... Коло које је стављала у кацу преко купусa који се кисели , у качицу са туршијом... Плела је и колце, мало коло, на које би стављала шерпу са врелим ручком, да се ладне, да храна дане душом, пре него што се у тањир сипе. Док је то радила умела је да ми прича о колу као симболу над свим симболима. Тада није ни чула за реч симбол, али је генско памћење имало мудрости. Умела је да каже да је точак такође коло. Коло са паоцима. После сам сазнала да се средишни део дрвеног точка кроз који се провлачила осовина зове главчина, да је на главчину најчешће насађено туце паока, а паоци су повезани са ободним делом точка, оним делом који је ојачан металном шином, и који се ослања на земљу. Умела је још да каже да никад ништа не траје вечно, ни добро ни зло, да паоци који су у блату увек изађу на светлост дана само ако се кола крећу, да кола треба да се увек крећу и иду напред да би точкови остали уцело, јер ако је нама добро, а некоме ко је у нашој близини лоше, све ће да се уруши. Значи кретање је и смисао и сврха и радост живљења.
Сада је друго време, многи су заборавили неке од наших старих речи а неке су на ивици заборава... и то није најстрашније... оно што је проблем са којим се у овом времену суочавамо је то да већина само и једино на своју добробит гледа, заборављајући да само саборност и солидарност у кретању ка напред, све нас који смо на колима и у колу, из мочваре да извуче.
И за крај, да би точак могао се без проблема да се креће треба да има најмање 8 do 12 паока то јест цело туце. Јединка ни за где није, ни за жалост ни за весеље. Јединка се знало некада давно да иде само да чучне над нужник. Али о томе други пут. Не може се сва вода света у једној чаши усути.

                                                          Нада Петровић 




уторак, 27. март 2018.

Нада Петровић / "Ни тамо ни овде"








„Ни тамо ни овде“, наслов је дневничких записа из Русије. Поднаслов „Ноћник Русије“... Зашто баш тај наслов и зашто тај поднаслов то ће се видети, када се склопе коцкице да се овај рукопис објави. Али о том потом... 
За сада се може прочитати неколико почетних страна тог мог писанија у часопису за књижевност, уметност и баштину „ИСТОК“ из Књажевца.
Захвална сам редакцији која је одвојила простор да премијерно објави делић из забелешки о скоро шестомесечном аргатовању на градилишту где сам у оперативи била једина жена међу 1200 мушкараца...

                                                   Нада Петровић



понедељак, 26. март 2018.

Радоје Домановић - "Страдија"




"У једној старој књизи читао сам чудну причу; а враг би га знао откуд мени та књига из неког смешног времена, у коме је било много слободоумних закона, а нимало слободе; држали се говори и писале књиге о привреди, а нико ништа није сејао; цела земља претрпана моралним поукама, а морала није било; у свакој кући пун таван логика, али памети није било; на сваком кораку говорило се о штедњи, а расипало се на све стране, а сваки зеленаш и нитков могао је себи купити за неколико гроша титулу: велики народни родољуб. "


Радоје Домановић - "Страдија"




Fotografija iz albuma Nade Petrović 

Нада Петровић / Од нас зависи...



Од нас зависи...


Девету годину сам имала када је отац направио разбој и унео га у собу. Мајка је сваки слободни тренутак који је имала седала у ту скаламерију и ударала Стајала сам поред ње и запиткивала је за делове. Помињала је брдо, брдило или набрдило, витло једно па друго, нити, основу, потку, зев, подложке или папучице, чунак, сновање, лутке од вуне, крпаре, черге, тканице, шару…
Старија жена која је долазила да помогне мајци да оснује пређу, да уведе нити у брдо, да јој помогне код почетка ткања, једном помену како се сећа неког мутавџије који је од козје длаке ткао хлебарнике. Стајала сам и слушала као да говори неким туђим језиком, али тада ништа нисам питала. Друга старица, која је такође тада у кући била, рече да је тако било раније, док Тито није забранио козе да се држе, како је тако од сиротиње направио беду и чемер, како је једна коза довољна да одхрани једно чељаде, како је козије млеко здраво.
О свему овоме ћу неки други пут. Знам да су многима ове речи непознате, да никада разбој нису видели, а камо ли у њега сели и бар неколико прста платнa изаткали.
Хтела сам да поменем оно што ми је мајка рекла када сам први пут кроз зев провукла лутку направљену од трака старе блузе; када сам хтела бар да пробам крпару да ткам. „ Сабијај добро сваки ред. Сабијај док имаш снаге. Сабијај колико можеш зато што онде где није сабијено ту се брже поцепа. Тако је и са животом. Треба га што више сабијати. Да се не прозири, да истраје, да служи доброме. Дани се брзо разреде и прореде. Кроз расењено сећање као кроз решето живот исцури. Зато сабијај да сачуваш све што вреди. Живот је разбој који смо добили, дани су нити које су нам дате. Од нас зависи да ли ћемо и какву ћемо покривку и простирку изаткати.”
Нада Петровић
26.03.2018.


недеља, 25. март 2018.

Нада Петровић / Училе су ме животиње и биљке



Училе су ме животиње и биљке


Постоје смернице које сам добила у детињству. Најчистије животне истине којима су ме училе животиње и биљке. Путокази за које сам, покушавајући да преживим, веровала да сам их заборавила. Међутим,  животно искуство ме је демантовало, наиме,  заборав не постоји, сва сећања трају и опстају у подсвести, питање је само да ли ће и када ће да испливају.  
На једну од тих формула за магично оздрављење од свих животних проблема и препрека јутрос ме је мој Жиле подсетио. Наиме, пси реагују на три начина када наиђу на нешто непознато. Они проверавају да ли је то нешто за јело или за игру. Ако није ни за једно од то двоје, они га запишају.

                                      Нада Петровић


 На фотографији је мој Жиле. Куца коју сам од првог сата живота на цуцли отхранила. 

Нада Петровић / „Шта је најјаче на свету?“




 „Шта је најјаче на свету?“


               Једну од најважнијих лекција у животу добила сам пре него што сам слова научила. Тог дана је мој отац дуго стајао на бетонској стази главе оборене. Кроз прозор сам видела како је клекнуо и спустио оба длана на хладну површину и чула његов глас како ме дозива. Када сам из куће изашла рекао ми је: „Знаш ли шта је најјаче на свету?“. Ћутала сам слежући раменима. Онда ми је рекао да клекнем крај њега и да добро погледам. Тада сам видела влат травке која бетон пробија. 
               Тек касније, много касније сам сазнала да се та травчица зове троскот или троска. Да је одличан лек против задржавања воде у организму, против цревних паразита и као помоћни лек код многих болести. 
              Јутрос устајем са том речју на уснама. Пошто не верујем у случајности знам да је то порука из прошлости: Треба се подићи, погледати у сунце, закорачити ка нутарњој светлости... и победити.

                                                                  Нада Петровић











субота, 24. март 2018.

1999.... 2018...







Zoran Petrović / Fotografije - Zavodi Crvena Zastava - 1999. godine.


                           Svaka fotografija priča svoju priču - Kragujevac 1999.godina
Zavodi Crvena Zastava

 Autor Zoran Petrović









Nada Petrović / CVRC MILJOJKO


Govorili su: „Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити”... 
CVRC MILJOJKO, umeli su naši stari da kažu za ovakvo baljezganje


Godinama unazad srećem ljude koji pokušavaju da mi objasne da je tadašnji sistem kriv zato što je bilo bombardovanje. I dok oni govore iznoseći svoje činjenice ja ćutim. Ćutim dok mi se sećanje vraća gde su oni bili dok su bombe padale, koje su sve razloge izmislili da bi opravdali svoju bežaniju pre nego što je zemlja bila u plamenu. Usput mi pada na pamet da tada, a ni ranije ni kasnije, niko od političara nekoga svog nije izgubio usled ratnih dešavanja.
A krenulo je mnogo ranije. Ocu su dali otpusnu listu 2 dana nakon infarkta, a rekli su da najmanje 7 dana mora na svakih 12 sati da prima infuzioni rastvor u kom bi bile inekcije koje su za jedan dan koštale kao tadašnja moja plata, a koje nisu imali. 27. okrobra se vratio kući a već 29. je umro. U njegov mrtvački sanduk sam stavila i one inekcije koje sam kupila i koje sam ponela kući zato što su mi rekli da će da dolazi patronažna služba. Na pitanje zašto ih nema rekli su da su svi angažovani za sređivanje kapacitata za prihvat ranjenika u slučaju bombardovanja.
… I sada meni neko objašnjava kako je te ‘98. emigrirao zbog političkog terora…  I još govore da je te ’99.  sistem bio kriv za sve. Na pitanje zašto onda nisu bombardovali mesta gde je bio glavni konstruktor sistema, zašto su kasetne bombe bacali, zašto su fabrike uništavali, zašto su crkve, manastire, škole i obdaništa raketama zasipali, krenu da me napadaju kako ja ništa ne razumem.  
… I svarno ne razumem kada mi ti isti sada objašnjavaju kako piralen nije kancerogen, kako uranijum nije štetan za zdravlje, kako je plutonijum blagodet s neba. Ne razumem šta su deca Srbije bila kriva za bilo šta. Ne razumem kada ti isti sada kažu da se treba Kosova odreći, onog istog Kosova zbog kog su nas bombardovali. Da smo te ‘98. dali da u Srbiji postave najveću vojnu bazu na Balkanu, da smo im poklonili svoju industriju, da smo postali naprečac kulučari, da smo skinuli gaće ko što ih sada skidamo, da smo sve to uradili verovatno ne bi bilo bombardovanja.
I znate šta? Ono što je najstrašnije je to što sam u tim danima dok su bombe padale videla više smeha i suza na licima ljudi kojima sam okružena. Sada sam okružena ljudima koji su u depresiji, apatični, bezizražajnog lica, bez osećanja, zombirani. Izuzeci su oni koji umeju da se pokrenu i bore se za bilo šta.
I da ne bude zabune… I ja sam bila protiv Miloševića, ali sam oduvek mislila da ovaj narod treba i mora da mu sudi za sve ono što je uradio, a što je direktno usmereno protiv nas i naše dece. Isto kao što sam sada ubeđena da neko direktno učestvuje u tome da se ni dan danas ne zna koliko je tačno ljudi poginulo, a koliko ranjeno, koliko je obolelo od kancera, za vreme i nakon bombardovanja, koliko je finansijske štete načinjeno.
 I još nešto mi pada na pemet, dok se sećam te ‘99. A to je da sam jedino tada videla slogu i sabornost kod većine ljudi, da su skoro svi disali kao jedan, da su brinuli o ljudima koji su okruženi, da su čuvali svoju zemlju kako su znali i umeli.
Šta se za ovih 19 godina desilo da smo postali ovo što smo sada nije mi jasno uprkos tome što znam šta se sve u međuvremenu dešavalo. Šta se desilo da smo postali narod koji čini najveći od svih autogenocida, genocid zaborava?
  Da li se sećamo da je:
-          „Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити” – говорио
 Џејмс Шеј, портпарол НАТО-а, марта 1999
-          „Требало би да бомбардујете Србе” рекао Папа Јован Павле Други.
-          „Српска деца се више неће смејати” - Лоренс Инглбергер  бившi државнi секретар САД-а.
Da li se ičega sećamo, kukala nam majka? Da li umemo da razdvojimo prijatelje od neprijatelja ili smo i to zaboravili? Kako možemo nekoga ko nam je decu u kolevkama ubijao da nazovemo prijateljima?
Ko smo mi? Da li smo isti onaj narod kome su pripadali naši pradedovi?



Nada Petrović kojoj je otac umro usled pretnje ratom, a majka od kancera direktno izazvanog bombardovanjem, koja je za poslednjih 16 godina bar jednom mesečno bila na nekoj sahrani ljudi koji su umirali zbog kancera. Nada koja je bila tek na nekoliko svadbi. Ista ona Nada koja je tada do danas tek nekoliko babinja sam odnela novorođenčadima. Ona Nada koja još uvek pamti i koja je pamtiti dok bude živa. Zverstva zlotvora se ne opraštaju i ne zaboravljaju. Nada koja ne okreće drugi obraz, naime nemam toliko obraza koliko imamo dušmana.



                                Kragujevac, 1999...Prvi napad na Zastavu - montaža automobila... Fotografisao Zoran Petrović

петак, 23. март 2018.

Nada Petrović / TO je TO





Ne znam ko je ovo uapisao, ali TO je TO

На Србију је 1999. године бачено 170 реплика нуклеарне бомбе каква је бачена на Хирошиму



На Србију је 1999. године бачено 170 реплика нуклеарне бомбе каква је бачена на Хирошиму 


Професорка Светлана Жунић, из Центра за нуклеарну медицину Клиничког центра Србије, каже да је територија Србије била контаминирана око три деценије и то не само у току НАТО бомбардовања СР Југославије и оближњих територија, већ за време свих заливских ратова на Блиском истоку. Према доступним подацима у свим овим сукобима употребљено је око 3.000 тона осиромашеног уранијума, од чега око 15 тона у Босни и Херцеговини, Србији и Црној Гори. „Од тога у испаљеним нуклеарним пројектилима баченим на Србију 1999. године било је око шест тона уранијума 235, колико би било довољно за конструкцију 170 реплика нуклеарне бомбе каква је бачена на Хирошиму и која је имала 35 килограма уранијума 235”, истакла је Светлана Жунић....  Ово је цитат из чланка објављеног у новинама "Политика"

   Фотографија је узета овде


Нада Петровић / Фотографија... Да се не заборави


1999.


        фотографија је покупљена са нета

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

Нада Петровић / Фотографије града у ком сам рођена



      1999. 
Фотографије града у ком сам рођена



                               Злотвори нам објашњавају да су гађани само војни циљеви...


Фотографије покупљене са нета

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

Нада Петровић / Фотографије




Нада Петровић / Фотографије

1)      Фотографија највернијих пратилаца на блогу
(пошто не верујем да су све наши, значи будно око Великог Брата прати)
Уколико нисам у праву молим оне који ову фотографију виде да у коментарима напишу реч - две о 24.03. 1999. године. 




Нада Петровић / Џаба бајка о слободи




Џаба бајка о слободи 

Е мој прадеда... Џаба си ти са војском, преко гудура... Џаба утезао поломљена ребра... Џаба неколико година покушавао да станеш на сопствене ноге и видиш како слобода твојој нејачи крчи путеве у боље сутра.
А и ти, мој деда, џаба си јео туцану циглу уместо алеве паприке у млакој води, у логору где је више било смрти него живота, џаба си се борио против авети падавице коју си добио онда када су те оставили голог да дочекаш зору под леденом кишом, џаба си и узалудно покушавао да останеш довољно дуго жив да видиш како ти унуци доносе гуњ и пребацују га преко поцепане коже кроз коју су кости извиривале. Не дочека, ни њих ни слободу о којој си говорио у данима када ти крвава пена није на уснама била.
Прабаба и ти си џаба на кућном прагу ушице од секире дочекала лобањом преко које је била црна марама утегнута годинама уназад. Џаба си стајала на тим вратима да сачуваш огњиште крај кога си причала приче у којима је почетак и крај била слобода.
Па и ти деда, што узе пушку да браниш голоруку чељад и њиву и поток и слободу. Џаба ти је све то било. Исто џаба као што је отац радио у руднику, у Застави, на грађевини. Џаба сте вас двојица међусобно говорили о слободи која се назире, џаба сте свима причали ту бајку...
А и ти мајко, знаш ли да је џаба било то што што си причу о слободи с колена на колено преносила, о зори која свиће, о тесту среће које нараста ако се буде поштен и добар, вредан и радан.
Џаба нам свака ваша суза, сваки ваш извор крви којима воћке заливасте, џаба гробови које нам као међаше остависте. Све је џаба. Још увек се слобода не назире.



                                                                Нада Петровић


четвртак, 22. март 2018.

Нада Петровић / Борба за опстанак




Борба за опстанак 


Сада више није важно
шта смо изгубили, а шта добили,
шта су нам отели или смо сами дали,
шта смо заборавили или нисмо запамтили,
шта смо предали, а шта продали,
чему смо се надали, а шта постали,
чему тежили, а где смо стигли...

Сада више није важно
колико смо речи заборавили,
колико смо туђег трабуњања научили,
како смо могли и смели мртве да не пребројимо,
где нам је била свест и савест да рањене не лечимо,
како смо прихватили да на стид и на срам пљунемо,
наше ћерке и сестре на пијацу голог тела да износимо,
нашим синовима и браћи да у буквице запишемо
и да их жигошемо као јаловце и нераднике,
кукавице и издајнике...

Сада више није важно
зашто смо клечећи пружали руке за окове,
али пре тога црно испод нокта дали да нам узму,
децу да нам уче како су им родитељи злотвори,
да нам младеж трују поганштином несоји,
да нас лече тако да лека никад не нађемо...

Сада више ништа није важно
сем да се саборнички збијемо у редове.
Почиње борба за опстанак наше нејачи.


                                  Нада Петровић


                                22. 03.2018.



уторак, 6. март 2018.

Nada Petrović / Strahovi naši nasušni



Strahovi naši nasušni


Incest
Pedofilstvo
Ubistva
Muželoštvo
Strah
Globalizam
Satanizam
Politička korektnost
Izvršitelji
Izvršioci
Strah
Rijaliti
Migranti
Propaganda
Bela kuga
Opustela sela
Granica bez graničara
Pogranice bez ljudi
Strah
Depresija
Autizam
Mizoginija
Mizandrija
Reči koje se završavaju sa CID
Strah
Reči koje umiru
Kultura koju ubijaju
Zatvoreni muzeji
Zabranjene knjige
Svi oblici gladi
Strah
Agresije
Represije
Nemanje alternative
Uranijum, plutonijum, piralen,
Strah
Egoizam
Šovinizam
Fašizam
Izam, izam, izam
Strah me je
Strah me je da ne počnemo
Smrti da se bojimo.

Nada Petrović
06.03.2018.


понедељак, 5. март 2018.

Мирослав Б. Душанић / Чин




да бих изашао
из Самоће

да бих оставио
Траг

из муља вадим
Крст

износим га на
Голготу

Мирослав Б. Душанић


Фотографија из албума Наде Петровић

Душан Ђорђевић Нишки / НЕ БОЛИ САН


НЕ БОЛИ САН


До јуче мишљасмо о вечном
понављању сцена љубави
као о обредима у храму.

Видици су нам смањени тек
за ону страну,
за пресељење у мирну луку
где море не пени...

Осмеси пријатеља нас буде,
у огледалу
препознајемо охрабрење за трајање.

И не боли више сан
док се држимо за руке
и шетамо мисли историјом
коју смо стварали.

Душан Ђорђевић Нишки


Fotografija iz albuma Nada Petrović

недеља, 4. март 2018.

Negoslava Stanojević / Baba Grozdine hejterske afirmacije:




Baba Grozdine hejterske afirmacije:

A što baš ti mora budeš zaprška u svaku čorbu? Pa ti posle kriv đavol što te neki mrzi.
Čovek, kad ima nekvu muku, da upantiš ovoj, on tag čeka da mu pričaš od onoj što on voli da čuje. Kako je sve baš takoj kako on kazuje i da je sve on prav, a da su svi drugi kabat. Da on ima dobru dušu i da nikomu ništa lošo neje ni pomislel, kam li da mu lošo uraboti. Da je na svi redom cel život samo pomagal i da ništa drugo u život neje ni rabotil, samo se sekiral kako na drugi da stvori napredicu i gazdalak. Da pravdina na ovija svet nema i da samo bezdušnici proode u život kako nesu ni zaslužili.
I sag će mu ti njemu otvaraš oči, kvo li?
Rekneš li mu, ma samo jedan reč da mu rekneš od onoj kako je izistinski, nastojiš li da mu otvoriš oči pa da vidi i onoj što ne bi tejal da vidi, e tag si mu ti pokriv i od onoga za kojega ti je sve vreme vrevil kolko mu je kabat.
Da ga opraviš, tag kad si on uvrtel u njegov pamet da je takoj kako on misli i da mora bude samo takoj i nikako više, e tag si ježi kožu na šiljak. Dok se ne prospi, ako se i prospi, i ti će mu, barabar sas onoga na kojoga je ljut, budeš trn u oko.
Ako ne i poviške od njega.

Negoslava Stanojević

                                         Fotografija iz albuma Nade Petrović