понедељак, 24. септембар 2018.

Споменка Денда Хамовић - О роману Наде Петровић - "Чедоморка"



Споменка Денда Хамовић о роману Наде Петровић -                                              "Чедоморка"


Драги пријтељи, свим срцем вам препоручујем да прочитате роман „Чедоморка“, књижевнице Наде Петровић, који сведочи о времену које је постојало и знам да неће оставити равнодушним ниједну жену, мајку, ниједног Човека. Роман је пун мисли које је родило искуство и могле би се самостално цитирати, као пуне истине, али не бих сада, биће времена и за то.

"ЧЕДОМОРКА" - аутор Нада Петровић


„Било је онако како је морало да буде, како је суђено и како је записано у књиге које носе суђаје.“
Прво читање романа „Чедоморка“ ми je камен на грудима, који тежа и тежа док звече ланци којима је опасана судбина жене и жена. Немам суза, осећам само тежину и дивљење према жени која је јача од челика. Вуче ме истина и читам и други пут. Размишљам колико је осећања, снаге и ума требало да се на овакав начин посведочи о једном живљењу и трпљењу, усуду жене којој не дају да одлучује о свом животу. Мора да ћути, ради и слуша, а у једној страшној ноћи коју само најјачи преживе натерана је на чин... и то је пратило, роварило у души јаче од свих грубости којима је немилосрдно шибана. Сналазила се кроз све неминовности како је знала и умела, снажна и здрава подносила их стоички, али та ноћ је гуши и кљује... „То је она... Под прозор пишти... Нисам је задојила.. Ни повила... Ни име јој нисам наденула.“
Мисли су моћан говор душе, опхрвају и измијугају ненадано. „Мисо ти је, Брацко, ко жижак-поткорњак. Сврдла на једну страну, испод кору, а онда одједаред крене на скроз другу“, говори мученица једином бићу које је разумело, али је мале снаге био њен најмлађи брат да би јој помогао кад су је као живинче гурнули у неповрат.
Плени њена исповед, тегобна стварност умрежена с мистиком која, као у нашим народним причама и песмама, оставља читаоцу да одгонета својим доживљајем шта је истина, а шта мит. Да ли је проклетство што се њеном оцу, који је узео оно у што се није смело ни погледати, рађају обележена деца? Зашто је баш женско дете зауставило то проклетство? Зашто је прво мушко рођено после девојчице необележено и нормално? Зашто је баш тај дечак волео и жалио сестру? Да ли је мистика ткање које је занитило сурову браћу? Да ли је дечак којем свици играју у оку због сестриног усуда симболика добра које је једино човечно и побеђује на свој начин – овде олакшава души сестре која броји своје последње дане, исповеда му се и моли га да у цркви упали свећу коју ће она наменити јер: „Преко голему воду се са велики терет на душу не полази. А време ми је...“. Да ли је нож калемар снага грешног оца који га упорно тражи и без њега копни? Да ли је то јединица осетила и зато као последњи чин у родној кући, одбране или освете које није ни свесна, сечиво пригрлила и као мушко га носила цео живот? Роман буди осећања, згруша сузе пред истином и отвара дубока психолошка питања. Снажним народским речима Нада клеше грубост мушких чланова породице, али и стравичну жест жене према жени.
„Постоје дани који се памте, а за које се пред крај живота не зна да л' су били јава или сан“, читам на самом почетку романа. О њима прича жена која се под теретом земног и небног, у обручу обичаја, заосталости и глади за имањем, гушила од морања и упорно борила да дише. Опстајала је у осињем гнезду и у хуку тишине, а пресамићена од бола и обамрла од претње, остављена у воденици која је симбол о нечастивим појавама, у страшној ноћи истрајала на једини начин који јој је у том часу преостао. Много година касније каже: „Многима је умирање казна, а мени било и јесте трајање“.
Колика је неправда према жени, снажној, умној, вредној, храброј и нажалост послушној сведоче и њене исповедне речи: „Живот ти је мој Брацко, ко река кад плави па и односи и доноси... Живот је ко чекетало у воденицу, удара и кад има и кад нема шта да се меље... Живот ти је ко славска трпеза де има и слано и слатко и кисело и љуто и меко и тврдо и оно што опија, а и оно што трезни... Живот ти је ко небо, некад киша лије, други пут сунце упече, трећи пут град утуче, а има и кад је бистро ко суза... Живот ти је и трпљење и тољење, а тољење ти је оно кад се глад стоока засити... Живот ти је и пливање и неталасање... Ма живот ти је... Живот не знам шта је“.
Роман „Чедоморка“ је убојита прича, сведок прошлих времена кроз судбину жене. Плени ванредним метафорама и поређењима које поетски снажно печате исповед и навиру живе слике, миришу и таложе се у души читаоца. Речник књижевнице плени изворношћу израза српског језика и за разумевање многих је потребно пребрати заборављене речи, упамтити их и сачувати њихову прецизност значења и лепоту.
Читала сам сва, до сада штампана, дела Наде Петровић, збирке песама, приче и сада роман, књижевнице препознатљиве особености која је и частан човек, топлог и мирног гласа, стамене речи и храброг става. 
Овакви ствараоци су понос свом роду и трајаће у времену, потребни читаоцима који знају шта вреди, а и као сведоци истраживачима.

                                                           Споменка Денда Хамовић

недеља, 23. септембар 2018.

Јасмина Јаца Поповић / КАПИ ПРВОМ ИСКАПАНА, ВОДОМ ДОНЕТА И ОДНЕТА, У МУК МУКОМ КАД СЕ ПРЕОКРЕНЕШ

Речи песника Јасмине Јаце Поповић након читања романа "Чедоморка"

КАПИ ПРВОМ ИСКАПАНА, ВОДОМ ДОНЕТА И ОДНЕТА, У МУК МУКОМ КАД СЕ ПРЕОКРЕНЕШ



- снажни утисци, болни грч и неколико речи, невешто, али душом срочених, након поновног читања романа ''Чедоморка'', књижевнице Наде Петровић
Ћути и буди Жена. Стамена, као камен кремен и стена са срца пала, јака си снаго, у немоћ сопствену преображена, да трпљење ткаш од кад пуче водењак и српом месеца у крв заувек тебе на муку, на проклетство и грех донесе. Да живиш. Да жива мреш.
Стамена, као пламен свеће, да црним те славским винпм гасе и пале те све огњи знани и незнани, а тебе мука у мук заувек. Стамена у својој немоћи од прве коцке шећера и слатке јабуке, од коре белог до коре најцрњег, у хлеб и гроб, земљу ил' воду, жено вучице, мученице, никад славуј од кукавне кукавице, благослов једини имала си. Брата да прича, да слуша и да те на концу, пре пуцања, чује, плаче и ожали. Како доликује сузи тешкој, мученој, жени несрећној, од сваког греха грешнијој, у гроб што закорачи кад чеду свом и сопственој крви пресуди, под морање, под муку, са смрћу у побратимство, пре смрти, под руку, Стамена стено, несрећна жено.
Мајко.
Проклетство и благослов беше. И миловање, бич и кајање. Крв низ образ и длан живота калемаром сечен. Резало те све што је стигло. Из живота у смрт те, задњом речју дигло, да се кајеш и окајеш. Како умеш и знаш.
Марамом шареном да те забраде, преко последње бразде до проклете воде, па у гроб.
Мир и спокој, једаред. Да те једе, да га једеш и у грлу ти застане. Последњи опроштај.
Овако и никако другачије ожалих јунакињу романа ''Чедоморка'', исплаках себе и њу и све жене што грех под грудима носе и опроштај не искају ни од кога, што крај чекају, одлажући га свом снагом последње жеље да роду свом и крви својој и чеду исте мајке и оца од живота проклетих, себе не исприча. Да очи у немиру склопи и сузом сопствену свећу задњи пут угаси.
''Чедоморка'', роман грозница и бол, роман душа и тело – живот и смрт пре смрти, боли јако и боли јер другачије не може душа да реч прогута, не иде обезбољена, не клизи лагано, мора да грца и застане к'о кост, па ни тамо ни овамо, јер закав је живот главне јунакиње, такво је јуначење и пркос у ретким тренуцима, и на крају сваког краја је тачка, али ова је најцрња.
Велика. Највећа. Крик је и тишина.
Грех је и милина одласка с' оне стране где чекање не постоји, где сусретање и загрљај први и последњи, једина је нада.
Нада и Нада Петровић, у једно име спојене. Љубав. Реч. Моћ.
Најискреније, најтоплије, најљудскије препоруке свима којима РЕЧ значи. Живот живота једног и смрт свих умирања лаганих. Сузе исплакане и оне које чекају да кану. На длан и са длана у црницу. Земља кад позове.
Јасмина Јаца Поповић


уторак, 18. септембар 2018.

Роман "Чедоморка" - Поговор Душана Стојковића



Осуђена на живот
( Поговор Душана Стојковића)

После пет запажених песничких збирки Нада Петровић се упустила у нову авантуру. Решила је да се ухвати у коштац са прозом, са кратким романом – прозним жанром чија међупозиција захтева изузетну надареност и списатељско лукавство да се писац не би стровалио у амбис који га жељно ишчекује. Успела је из прве. Чедоморка је особен прозни текст, пажљиво исцизелиран, психолошки осенчен, животан, трагичан, ритуално симболичан, и традиционалан и модеран у исти мах, специфично посмодеран. Написан је у првом лицу, исповедно, свежим народским језиком који на најбољи могући начин осликава судбину јунакиње која читав живот борави тако као да је на њега осуђена. И јесте то несумљиво.
Шта је то по чему ће се овај кратки роман памтити? Нешто тематски веома налик на античке трагедије с тим што се јунакиња романа наше списатељице само по трагичности властитог живота може поредити са хероинама античких текстова. Језичка мелодија која својом архаичношћу „гура” текст ка митским временима у којима се живот „играо” по правилима дубоко заснованим на ритуалима, забранама, казнама, под будним оком неке свевидеће, не ретко зле, силе која се старала да на читав живот ни трунчица светла не кане. Ту се додирују и прожимају проза и поезија Наде Петровић показујући, и доказујући, да постоји исто извориште из којег потичу. У њеном роману, као и код Динка Шимуновића, Борисава Станковића, Иве Андрића у „ Олујацима” постоје два зидом ограђена простора, доњи и горњи, међу којима - као да су у питању живот и смрт- никаквог додира као да нема. Када се оде из једног у други као да се прешло из једне смрти у другу. Ни у једном нема животне радости да нас ободри и обасја својом светлошћу. Она која приповеда чини то помало фрагматично, тако да се с времена на време враћа уназад и, у ретроспекцији, приповеда о ономе што се збило, чинећи тако своју исповест, темпорално, вијугавом и доприносећи њеном градативном нарастању до финалне сцене у којој се тражи убијено дете и уједно враћа нож калемар украден од оца. Нож којим се ништа не калеми, нож који није употребљен онако како је могао ( и морао?), јесте у читавом роману централни симбол, уз воденицу која подједнако меље и жито и животе. Постоји (то је постмодернистички захват) текст који је фон на којем се, као на разапетом филмском платну, огледа роман Наде Петровић. Изабрала је ни мање ни више, храбро и рискантно ( у крајњем исходу исплатило се) Нечисту крв Борислава Станковића. Готово да свака драмски истакнута сцена у роману Наде Петровић јесте својеврсни ехо оне која је постојала у великом предлошку. Пажљива компаративна анализа требало би да открије сва онеобичавања присутна у каснијем остварењу. Она би нас, управо указивањем на њену искошеност у односу на полазно штиво (примењен поетски модел креће од поетичке претпоставке по којој су и живот и литература једнако исправна полазишта за оргинално књижевно прегнуће), довело до тврдње како су се у роману Наде Петреовић пресни живот и истанчана литература срећно „преклопили” и произвели значајно прозно дело. На једном месту, при крају романа, његова јунакиња открива да је сунце које је над њом црно. Исто такво налазимо и код великих француских романтичара Виктора Игоа и Жерара де Нервала. Нада Петровић је својим прозним првенцем показала да се и живот који се, изубијан и рањав, под црним сунцем одвија и разбија, може - несумљивом списатељском вештином- преточити у дело које нам прегршт читалачке светлости дарује док се над њим, заробљени причом, болом испричаног, надвијамо.

Мр. Душан Стојковић

Нада Петровић - Роман "Чедоморка"


Роман "Чедоморка"  

Рецензије за роман мр.Душан Стојковић и благопочивши мр. Драгољуб Стојадиновић,
Зелено светло за роман је дао и књижевник Видосав Стевановић...
Фотографија на корицама Зоран Петровић
Технички уредник Бошко Протић
Издавач СВЕН
Захваљујући јавном конкурсу за финансирање и суфинансирање пројеката, програма и манифестација у култури из буџета града Крагујевца за 2018. годину, роман је склопио финансијску конструкцију.




Осуђена на живот
( Поговор Душана Стојковића)
После пет запажених песничких збирки Нада Петровић се упустила у нову авантуру. Решила је да се ухвати у коштац са прозом, са кратким романом – прозним жанром чија међупозиција захтева изузетну надареност и списатељско лукавство да се писац не би стровалио у амбис који га жељно ишчекује. Успела је из прве. Чедоморка је особен прозни текст, пажљиво исцизелиран, психолошки осенчен, животан, трагичан, ритуално симболичан, и традиционалан и модеран у исти мах, специфично посмодеран. Написан је у првом лицу, исповедно, свежим народским језиком који на најбољи могући начин осликава судбину јунакиње која читав живот борави тако као да је на њега осуђена. И јесте то несумљиво.
Шта је то по чему ће се овај кратки роман памтити? Нешто тематски веома налик на античке трагедије с тим што се јунакиња романа наше списатељице само по трагичности властитог живота може поредити са хероинама античких текстова. Језичка мелодија која својом архаичношћу „гура” текст ка митским временима у којима се живот „играо” по правилима дубоко заснованим на ритуалима, забранама, казнама, под будним оком неке свевидеће, не ретко зле, силе која се старала да на читав живот ни трунчица светла не кане. Ту се додирују и прожимају проза и поезија Наде Петровић показујући, и доказујући, да постоји исто извориште из којег потичу. У њеном роману, као и код Динка Шимуновића, Борисава Станковића, Иве Андрића у „ Олујацима” постоје два зидом ограђена простора, доњи и горњи, међу којима - као да су у питању живот и смрт- никаквог додира као да нема. Када се оде из једног у други као да се прешло из једне смрти у другу. Ни у једном нема животне радости да нас ободри и обасја својом светлошћу. Она која приповеда чини то помало фрагматично, тако да се с времена на време враћа уназад и, у ретроспекцији, приповеда о ономе што се збило, чинећи тако своју исповест, темпорално, вијугавом и доприносећи њеном градативном нарастању до финалне сцене у којој се тражи убијено дете и уједно враћа нож калемар украден од оца. Нож којим се ништа не калеми, нож који није употребљен онако како је могао ( и морао?), јесте у читавом роману централни симбол, уз воденицу која подједнако меље и жито и животе. Постоји (то је постмодернистички захват) текст који је фон на којем се, као на разапетом филмском платну, огледа роман Наде Петровић. Изабрала је ни мање ни више, храбро и рискантно ( у крајњем исходу исплатило се) Нечисту крв Борислава Станковића. Готово да свака драмски истакнута сцена у роману Наде Петровић јесте својеврсни ехо оне која је постојала у великом предлошку. Пажљива компаративна анализа требало би да открије сва онеобичавања присутна у каснијем остварењу. Она би нас, управо указивањем на њену искошеност у односу на полазно штиво (примењен поетски модел креће од поетичке претпоставке по којој су и живот и литература једнако исправна полазишта за оргинално књижевно прегнуће), довело до тврдње како су се у роману Наде Петреовић пресни живот и истанчана литература срећно „преклопили” и произвели значајно прозно дело. На једном месту, при крају романа, његова јунакиња открива да је сунце које је над њом црно. Исто такво налазимо и код великих француских романтичара Виктора Игоа и Жерара де Нервала. Нада Петровић је својим прозним првенцем показала да се и живот који се, изубијан и рањав, под црним сунцем одвија и разбија, може - несумљивом списатељском вештином- преточити у дело које нам прегршт читалачке светлости дарује док се над њим, заробљени причом, болом испричаног, надвијамо.
Мр. Душан Стојковић








уторак, 11. септембар 2018.

Нада Петровић / ЖУТА ДУЊА


ЖУТА ДУЊА

Након завршетка факултета, док је покушавао да нађе посао, почео је на окућници прадедовској да сади нови воћњак. Куповао је онолико садница колико је имао пара, научио да калеми, правио ђубриво од коприве, копао и доносио шумску земљу.
Стара стабла је крчио. Морао је... Или су се посушила или нису рађала, а ако би и родила, црвљиви плод би отпао пре него што узри. Једино је стару дуњу сачувао иако је тек неколико плодова износила до краја. Ону кроз чије се гране винова лоза преплела. Ону са које је његова мајка, пажљиво у раширену кецељу, спустала мала жута сунца, како је понекад умела да каже.... а касније, касније би му оставила неколико дуња на шифоњер, а од осталих правила слатко са орасима.
Било му жао да замахне секиром, а камо ли је одсече. Накривљена, испуцале коре, придржавала је преплет тамњанике. Подсећала га је, тако повијена, на мајку која је целог живота теглила и носила, поред своје, и туђе бриге. Сем тога, ту је била најбоља хладовина. Последњи пут кад је долазио пластични сточић и неколико столица је испод њене крошње поставио.
Није дочекао ни прву воћку из свог воћњака да убере, а већ га је живот однео далеко. Долазио је ретко и остајао дан, највише два. У почетку је покушавао да багрем и кисело дрво, који је између младих воћака избијало, вади из корена. Касније је стизао само да посече младаре. Последњу годину није имао времена кроз воћњак ни да прође. Најчешће је, када би на кратко свратио, са капије погледао како шипражје гута јабуке, крушке, трешње, шљиве. Бацио би тек поглед и вратио се у велеград.
Пре неколико дана поново је дошао. Дуго је покушавао да откључа врата. Кључаоница као да се бунила. Тек након неколико покушаја брава је шкљоцнула. Када је ушао у кућу запахнуо га је тежак, устајао ваздух. Отворио је све прозоре, скувао кафу, изашао из куће, сео испод дуње, леђа окренуо ка воћњаку. Пружио је руку, убрао грозд и дуго га муљао међ' длановима. Учинило му се да је чуо глас мајке који му говори да то не ради, да ће одело да исфлека... У том тренутку је мобилни зазвонио. „Чекамо те“, женски глас допре из слушалице. „Стижем“, само то изусти и устаде испијајући последње гутљаје из окрњене шољице. Крену ка кући да затвори прозор и замандали врата. Кључ остави на ексеру закуцаном на довратку са ког се љуштила фарба.
Пажњу му привуче нешто у трави која је изџикљала крај искрзаног каменог басамка. Сиђе низ степенице и угледа жуту дуњу, одмах крај туфнастог лонца са чуваркућом. Сави се, узе је, помириса и пре него што крену ка капији, отвори путну торбу коју је на први степеник пре сат-два оставио. Пажљиво је спусти, на врх, преко гардеробе, везе кључева и торбице у којој су стајали новац, лична карта, чековне картице и пасош.

Нада Петровић