Укупно приказа странице

понедељак, 30. новембар 2015.

Нада Петровић / Пећина одјека



Пећина одјека

Смрт ми је под ноктима
у јагодицама које би да куцају тестамент,
ал коме и шта оставити ?

Шта кад песник сем душе ништа нема,
а души је од рата наовамо пала цена,
у бесцење се распродаје на бувљацима.....

Молим Вас 176 грама душе песника...
Може...
Колико кошта ???...
Још мало па џабе...Тек да се нешто прода....
Нећу бадава...
Ово је бајата роба... Сви пишу...

Уписати књиге ?
Па тоалет папир више кошта, нарочито онај трослојни, миришљави....

Завештати ...
Шта урезати срцем без оловке ?
Шта???

Песник је лоша инвестиције,
за потомке...

Боље је бити убица,
дуже се памти....

И лакше заборавља...

У пећини одјека постављам питање...
Уклесала бих у зидове...

Раскућене речи , одјекује...

Раскућене речи....

                                                           Нада Петровић

Фотографија из архиве












недеља, 29. новембар 2015.

Нада Петровић / Отићи




Отићи


Треба отићи из празнине
запловити кроз тишину до обале
прећи преко пустиње заборављених речи
пронаћи заклон и чист бели папир
нацртати отворен длан
и поздравити се са човеком

                         Нада Петровић




субота, 28. новембар 2015.

Нада Петровић / Прозорљивост поезије Мирослава Тодоровића





Срести се са песмом очи у очи, одмеравати снагу мисли, хватати одјеке који се враћају, може се, није да се не може, али то је реткост, бар мени је реткост, и некако као да неко довикује оно Миљковићево да ће поезију сви писати... Срести песме и стати, толковати па се вратити, загледати, тражити и налазити још је ређе и малобројни су они који су ме на овај начин својим књигама нагнали да их не испуштам из руке... Они који су чешће са мном тада стају и помало збуњени ми се обраћају питањем зар нисам још књигу исчитала, тако је било и сада...  Ћутим, не одговарам...  Ни словце да кажем, а и шта рећи када држим Божју визуру Мирослава Тодоровића која се не може исчитати, која се не да сасвим и до краја чак и онда када се помисли да је прочитана, која открива слојеве и  наслаге када се стигне до корица па се крене из почетка, која окреће поглед ка унутра читаоцу, па он уместо да настави са нутарњим декламовањем стихова, започне наглас да треби и прибира речи које су још мало па заборављене, на исти начин на који се полако заборавља мирис зрелог класја протрљаног у длановима... Божија визура има снагу прозорљивости која ме је нагнала да у себи пронађем нешто што сам мислила да га више нема, да је давно изгубљено, а то нешто је као год у деблу, доказ да смо постојали и да још увек постојимо, да смо оно што јесмо и да ћемо захваљујући писаној речи и песми остати и опстати, да ћемо трајати све док постоје два граничника којима смо омеђени, овде и сада, као увек и свуда...

                                                                                                     Нада Петровић



Стихови Милоша Црњанског и жива песникова реч

Ламент над Београдом

ЈАН МАЈЕН и мој Срем,
Парис, моји мртви другови, трешње у Кини,
привиђају ми се још, док овде ћутим, бдим, и мрем
и лежим, хладан, као на пепелу клада.
Само, то више и нисмо ми, живот, а ни звезде,
него нека чудовишта, полипи, делфини,
што се тумбају преко нас, и плове, и језде,
и урличу: "Прах, пепео, смрт је то."
А вичу и руско "ничево" -
и шпанско "нада".

Ти, међутим, растеш, уз зорњачу јасну,
са Авалом плавом, у даљини, као брег.
Ти трепериш, и кад овде звезде гасну,
и топиш, ко Сунце, и лед суза, и лањски снег.
У Теби нема бесмисла, ни смрти.
Ти сјајиш као ископан стари мач.
У Теби све васкрсне, и заигра, па се врти,
и понавља, као дан и детињи плач.
А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје,
Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје.

ЕСПАЊА и наш Хвар,
Добровић мртви, шејк што се у Сахари бели,
привиђају ми се још, као утваре, ватре, вар.
Мој Сибе полудели, зинуо као пеш.
Само, то више нисмо ми, у младости и моћи,
већ неки папагаји, чимпанзи, невесели,
што ми се смеју и вриште у мојој самоћи.
Један се "Леицхе! Леицхе! Леицхе!" дере.
Други ми шапће: "Цадавере!"
Трећи: "Леш, леш, леш."

Ти, међутим, шириш, као лабуд крила,
заборав, на Дунав и Саву, док спавају.
Ти будиш веселост, што је некад била,
кикот, ту, и у мом крику, вриску, и вапају.
У Теби нема црва, ни са гроба.
Ти блисташ, као кроз сузе људски смех.
У Теби један орач пева, и у зимско доба,
преливши крв, као вино, у нови мех.
А кад ми клоне глава и буду стали сати,
Ти ћеш ме, знам, пољубити као мати.

ТИ, ПРОШЛОСТ, и мој свет,
младост, љубав, гондоле, и, на небу, Мљетци,
привиђате ми се још, као сан, талас, лепи цвет,
у друштву маски, које је по мене дошло.
Само, то нисам ја, ни Венеција што се плави,
него неке рушевине, авети, и стећци,
што остају за нама на земљи, и у трави.
Па кажу: "Ту лежи паша! - Просјак! - Пас!"
А вичу и француско "тоут пассе".
И наше "прошло".

Ти, међутим, стојиш над широком реком,
над равницом плодном, тврд, уздигнут као штит.
Ти певаш ведро, са грмљавом далеком,
и ткаш у столећа, са муњама, и своју нит.
У Теби нема моје људске туге.
Ти имаш стрељача поглед прав и нем.
Ти и плач претвараш као дажд у шарене дуге,
а хладиш, ко далек бор, кад те удахнем.
А кад дође час да ми се срце старо стиша,
Твој ће багрем пасти на ме као киша.

ЛИЖБУА и мој пут,
и свет, куле у ваздуху и на морској пени,
привиђају ми се још, док ми жижак дрхће ко прут
и преносим и земљу, у сне, у сне, у сне.
Само, то више нису, ни жене, ни људи живи,
него неке немоћне, слабе, и сетне, сени,
што ми кажу да нису звери, да нису криви,
да им живот баш ништа није дао,
па шапћу "нãо, нãо, нãо"
и наше "не, не".

Ти, међутим, дишеш, у ноћној тишини,
до звезда, што казују пут Сунцу у твој сан.
Ти слушаш свог срца лупу, у дубини,
што удара, ко стеном, у мрачни Калемегдан.
Теби су наши боли ситни мрави.
Ти бисер суза наших бацаш у прах.
Али се над њима, после, Твога зора заплави,
у коју се млад и весео загледах.
А кад уморно срце моје ућути, да спи,
узглавље меко ћеш ми, у сну, бити, Ти.

ФИНИСТÈРЕ и њен стас,
брак, пољупци, бура што је тако силна била,
привиђају ми се још, по неки лептир, булке, клас,
док, из прошлости, слушам, њен корак, тако лак.
Само, то више није она, ни њен глас насмејан,
него неки корморан, дивљих и црних крила,
што виче: зрак сваке среће тоне у Океан.
Па ми мрмља речи "томбе" и "сомбре".
Па крешти њино "омбре, омбре" -
и наш "гроб" и "мрак".

Ти, међутим, крећеш, ко наш лабуд вечни,
из смрти, и крви, према Сунцу, на свој пут.
Док мени дан тоне у твој понор речни,
Ти се дижеш, из јутра, сав зрацима обасут.
Ја ћу негде, сам, у Сахари, стати,
у оној где су каравани сени,
али, ко што уз мртвог Туарега чучи мати,
Ти ћеш, до смрти, бити утеха мени.
А кад ми сломе душу, копље, руку и ногу,
Тебе, Тебе, знам да не могу, не могу.

ЖИВОТ људски, и хрт,
свео лист, галеб, срна, и Месец на пучини,
привиђају ми се, на крају, ко сан, као и смрт
једног по једног глумца нашег позоришта.
Само, све то, и ја, нисмо никад ни били више
него нека пена, тренуци, шапат у Кини,
што шапће, као и срце, све хладније и тише:
да не остају, ни Минг, ни јанг, ни јин,
ни Тао, трешње, ни мандарин.
Нико и ништа.

Ти, међутим, сјаш, и сад, кроз сан мој тавни,
кроз безброј суза наших, вечан, у мрак, и прах.
Крв твоја ко роса пала је на равни,
ко некад, да хлади толиких самртнички дах.
Грлим још једном на Твој камен стрми,
и Тебе, и Саву, у Твој Дунав тром.
Сунце се рађа у мом сну. Сини! Севни! Загрми!
Име Твоје, као из ведрог неба гром.
А кад и мени одбије час стари сахат Твој,
то име ће бити последњи шапат мој.





https://www.youtube.com/watch?v=4SJo7uXRRsY

Jaсна Ђурђић / Моје руке скрштене у предвечерје




Моје руке скрштене у предвечерје


Рекла је она лепо
да то стабло неће
донети род.

Моје руке скрштене у предвечерје.

Телефонски позиви служе
да подсете
колико нормалних , исправних живота,
свадби, деце, породичних шетњи –
и мене покисле док откључавам врата
радујући се што ме нико не чека.

Она у углу понекад као уплашено дете,
са марамицом у руци.

И никад не знам да ли то
још увек плаче
и опрашта се са мном
одавно изгураном
из тог тако нормалног,
исправног живота.


Јасна Ђурђић


петак, 27. новембар 2015.

Стихови Бранка Миљковића и жива песникова реч о поезији.


Судбина Песника


Сада је то још увек опасност која пева
Пламен који прозирност проглашава за
пријатељство
Музикалније птице умакну судбини
Али умакну и речима

Речи греше песма се ствара
Другачије нико није постао песник
Свет се дели на оне који су запевали
И оне који су остали робови

Али долази дан великог ослобођења
Песме ће се отворити ко тамнице
Песници ће бити уништени
Песме ће бити прилагођене

Кад народ открије тајну како се постаје велик
Тргови ће остати без споменика
Некад само песницама доступне тајне
Биће проглашене својином народа


Бранко Миљковић


https://www.youtube.com/watch?v=l5XTrDo4KN8

Буковски / Пријатељски савет многим младим људима


Пријатељски савет многим младим људима

Иди на Тибет.

Јаши камилу.
Читај Библију.
Обој ципеле у плаво.
Пусти браду.
Обиђи свет у папирној барки.
Претплати се на Сатурдаy Евенинг Пост.
Жваћи само левом страном вилице.
Ожени се једноногом женом
и бриј се правим бријачем.
Урежи своје име на њену руку.

Пери зубе бензином.
Спавај цео дан а ноћу се вери по дрвећу.
Буди монах и пиј ракију и пиво.
Држи главу под водом и свирај виолину.
Играј трбушњак под ружичастим свећама.
Убиј свога пса.
Кандидуј се за градоначелника.
Живи у бурету.
Разбиј себи главу томахавком.
Сади лале на киши.

Али немој да пишеш поезију.




                                                Фотографија Наде Петровић
            

Нада Петровић / Ујам



Ујам


Ујмим горобиље.

За љуту рану
љуту траву,
за чемер чемерику,
за срдобољу срчику.

Толим и тулим,
бокорим,
угљевље гасим,
чини скидам,
враћам се ниоткуд
сенку да узидам
у увратине
и утрине,
ни моје,
ни твоје,
на тромеђи,
наште срца,
где тиња тмуша
и дан се рађа.
где намерник клецну
насред друма.

Ујмим самониклице
за твоје лице
из присоја,
за руке сноваљке
и небо што се
подмлађује,
за речи
у муку посејане.

Ујмећи молим,
Помељаре вичем.


Нико не одвиче.


                                           Нада Петровић


Дрво се на дрво наслања а човек на човека
Фотографија из личне архиве

Нада Петровић / Да се пробудимо



Да се пробудимо

Јесу ли нас то заборавили
Свеприсутни и Свезнани?
Докле ће ова ноћ да траје?
Отегла се ко гладна година.
Огласише се и први и други петлови, а не свиће?
Погасише се све звезде и на крају Звезда Даница,
а ниоткуд ни са које стране ни трун видела,
пекари давно сручише потквас у наћве,
до сад им је прекипело на све стране,
теста до колена, до струка, до грла,
удавиће се у соли, брашну и води
док први зрачак падне на суварке
и скине росу, кресивом и кременом да ужагре искру,
пламичак да лизне шушку, цепљике и треске,
да набацају чамовину и огањ да подјаре,
лопови се давно скрасили у својим кућама,
ноћобдије и снохватачи куњају крај огњишта,
сове се трећи пут враћају из лова и изнова иду,
слепи мишеви прогледали на оба ока,
загледају у неверици куће које посташе пећине,
неко из даљине довикује, само одјек чујемо,
„Сунце вам калаисано, докле ћете да мртвујете,
будите Јутро, пробудите га, да се пробудимо.“

                                           Нада Петровић

Фотографија из личне архиве

уторак, 24. новембар 2015.

Нада Петровић / Игра огледалима



Игра огледима

Као у школицама нацртаним
На обали непознатог одраза
Заиграј још једну игру
Огледалима мојим
Прескочи и доскочи
Камичак добаци
Уцртај кућицу
Да кућицу уцртам
Камичак добацим
Прескочим и доскочим
Огледалима твојим
Играм још једну игру
На обали непознатог одраза
Као у школицама нацртаним

                                Нада Петровић




понедељак, 23. новембар 2015.

Пренумерација да или не???


На наговор ФБ пријатеља покушаћу да у следећој календарској години објавим роман „Калемар“.  Број примерака зависиће од броја заинтересованих купаца који би књигу добили по нижој цени...
Сиже романа: Главна јунакиња тек на самртној постељи причајући своја сећања млађем брату ( кроз неку врсту исповести ) открива дуго чувану тајну да је чедоморка. Премотавајући филм свог живота покушава да пронађе корене зла који су до зла довели.
Колико је мени познато ово је први роман о чедоморству који је писала жена.
Рукопис романа има неколико рецензија познатих и признатих књижевних критичара и писаца, као и препоруке читаоца који су рукопис прочитали.

Какво је ваше мишљење о томе да се вратим 150 година уназад и да покушам помоћу пренумерације средства за штампање да обезбедим?


недеља, 22. новембар 2015.

Нада Петровић / Наше речи прећутане


***


Постајем невидљива сенка
међу бледим сенкама
која чека да се упали светло,
да Ауророра Бореалис и Коен одагнају смрт
која виси по зидовима као мрежа,
која се уплела међ кораке и загрљаје,
која чека још један плен...

Моја Марија,  ја сам њен више него твој,
она ме додирује сваке ноћи између два удаха,
између два празна загрљаја,
између два грцаја у којима сричем име твоје.

Како ти све ово рећи
кад даљина као олуја на пучини разбија брод
у чијем су потпалубљу све наше речи прећутане?

                                                           Нада Петровић


Нада Петровић / Врљика



Врљика


Врљика, то није прут, ни мотка, баскија, још мање проштак, а није ни колац.
Прутом дете, мотком жену, ако заслужи, ако те пред светом пљуне. Проштаком комшију, коцем за увреду тешку. Можеш кога оћеш, али у апс ће те, ил ће да ти врне. Како год погледаш, са које год стране, ни од чега ти од овог нема леба, а може да буде и греота. Али ако омлатиш и оплавиш врљиком, ти чист ко суза. Кажу: Заслужио. Онај ко је модар, његова и срамота.


                              Нада Петровић




субота, 21. новембар 2015.

Нада Петровић / Чекање



Чекање

Не одлазим никуда,
нити се враћам.

Затворених очију сакупљам камење
које се котрља за нама.

На ивици између ничега и сада
разбијам водена огледала,
ћутањем утамничена
у једном од одраза.


                                                    Нада Петровић


недеља, 15. новембар 2015.

Нада Петровић / Да се пробудимо




Само одјеке чујемо


Јесу ли нас то заборавили
Свеприсутни и Свезнани?
Докле ће ова ноћ да траје?
Отегла се ко гладна година.
Огласише се и први и други петлови, а не свиће?
Погасише се све звезде и на крају Звезда Даница,
а ниоткуд ни са које стране ни трун видела,
пекари давно сручише потквас у наћве,
до сад им је прекипело на све стране,
теста до колена, до струка, до грла,
удавиће се у соли, брашну и води
док први зрачак падне на суварке и скине росу, 
            кресивом и кременом да ужагре искру,
пламичак да лизне шушке,цепљике и треске,
да набацају чамовину и огањ да подјаре,
лопови се давно скрасили у својим кућама,
ноћобдије и снохватачи куњају крај огњишта,
сове се трећи пут враћају из лова и изнова иду,
слепи мишеви прогледали на оба ока,
загледају у неверици куће које посташе пећине,
неко из даљине довикује, само одјеке чујемо,
Сунце вам калаисано, докле ћете да мртвујете,
будите Јутро, пробудите га, да се пробудимо.




                 Аутор песме и фотографије Нада Петровић










уторак, 10. новембар 2015.

Нада Петровић / Чичак



Чичак


Руке ме боле од празнине коју на недра привијам,
oд урвине која се урушава под длановима,
oд птица које су заборавиле гнезда да свију,
oд ластавица које се не враћају,
oд пријатеља туђих који су моји били
све док се могло и док се имало,
док се текло и стечено расипало
на светлост да им обасјам путе,
исте оне стазе којима су се враћали
уз јарболе са новим заставама
и химнама неким издуженим сенима.

Остала сам заробљена тишином,
љуштуром из које су бодље избијале,
оклопом и безвидом са перископом чула
да препознам себе заблуделу вером
у неко боље сутра, у дан који се памти
и у памћењу све потоње дане траје.

Ево ме пред вама , чичак на длану,
рушну душу вам као орден дајем
за реч једну, макар недоречену,
у трену кад се и та једна једина покаје.

                                                             Нада Петровић



                                        Фотографија са нета, нема има аутора

Нада Петровић / Који је ово град?



Који је ово град?

Вијоре испране завесе кријући лица
која су избрисана из памћења.

Натписи на вратима су на заборављеном језику
којим су нас плашили док смо били деца...

Одјекују ужурбани кораци из неког пролаза
за који ми се чини да је одсјај у искривљеном огледалу
првог пољупца...

Тражим нашу улицу
у којој су насмејана лица била путоказ,
али све је узалуд...

Нигде никог ко би да застане,
да га питам:
Који је ово град.???..

                                        Нада Петровић

Стара престоница




недеља, 8. новембар 2015.

Нада Петровић / Живот




Живот



Прсне

Балон од сапунице
препуњен ваздухом
обесног дувача

Прасак
надјача Све

Остане тишина
иза које смисао
речи губе

Ледени брег
усуља се
у Ништа

Нестајеш
из ћутања

Ниче
у грудима
зачарана шума
без станишта



 Нада Петровић