Ујмим горобиље.

За љуту рану

Љуту траву,

За чемер чемерику,

За срдобољу срчику.

Толим и тулим,

Бокорим,

Угљевље гасим,

Чини скидам,

Враћам се ниоткуд

Сенку да узидам

У увратине

И утрине,

Ни моје,

Ни твоје,

На тромеђи,

Наште срца,

Где тиња тмуша

И дан се рађа.

Где намерник клецну

Насред друма.

Ујмим самониклице

За твоје лице

Из присоја,

За руке сноваљке

И небо што се

Подмлађује,

За речи

У муку посејане.

Ујмећи молим,

Помељаре вичем.

Нико не одвиче.

Нада Петровић

... Začarani krug...

    ... Pobeda -poraz, poraz-pobeda... Začarani krug... I iznova u Srbiji svako ima svoje mišljenje... I iznova jedni u klin drugi u ploču... I iznova poraz-pobeda, pobeda- poraz...

A vreme prolazi, i život prolazi... I sve počinje da bude navika... Sve se vrti u začaranom krugu...Centar tog kruga se pomera, ali niko nema nit snage nit volje da vidi... Korača se povijene glave... Na kolenima...

Seire se naši dušmani, tako bi oratio moj pradeda... Podsmevaju zlotvori, rekao bi deda... Otac bi klimao samo glavom i u pola glasa promrmljao da nije dobro, ič nije dobro kad ti onaj ko ti puteve zatvara i putarinu naplaćuje putokaze postavlja... I taj tihi glas najviše bi me uplašio, jer tako se javljao samo u trenucima bezizlaza i nemoći...

A ja... Ja ćutim... Nemam kome ni reč... A i kome bilo šta reći...Jer svi ćute... Tišina oko mene i u meni nije akutna bolest već hronično stanje... Tupo boli, tišti, steže... Reč bi kao ptica da se vine do neba, al to nebo postaji samo u iskrivljenom ogledalu cirkuske šatre gde smo zarobljeni plaćenom ulaznicom za predstavu koju su nam obećali...

Koračam samo da bih koračala... Ne osećam vreme koje prolazi iako vidim pšenična polja kako rastu svakog dana za dva tri kolenca... Iako znam da teče tu kraj mene, tu u meni... Vreme koje donosi novi talas ćutanja... I autistične nezainteresovanosti da li je poraz postao pobeda ili se pobeda pretvorila u poraz...

... Pobeda ili poraz, poraz ili pobeda... Bilo šta ovde i sada... Ja ćutim u sveopštem ćutanju sa jednim jedinim pitanjem u sebi... Šta li će naša deca, unuci i praunuci na sve ovo da kažu... Ili će zaboraviti reči... Ove reči koje se prozire u našem ćutanju...

                                                      Nada Petrović                                               

                                                             21. април 2013.  ·
( ...PS... I dan danas začarani krug... )

Смрт стресу, слобода народу!

 

 

Бежим од злослутника који нас у таласима запљускују информацијама и дезинформацијама. Склањам се у простор који је мени битан и у ком се осећам заштићеном. Остављам њима њихову нову нормалност док покушавам да избацим стабилизаторе, као аутодизалица која треба да пребаци терет од тачке А до тачке Б. Понешто напишем, понешто прочитам, чујем се са драгим људима... И... Окрени обрни враћам се у ово што јесте сада и овде свесна да је по земљи Србији, али вала не само по Србији, полегла несигурност, стрепња, слутња, страх, замор, мртвило, депресија, утученост, безизлаз...  Покушавам да самој себи одговорим на питање како је до овога дошло. Прегурали смо санкције, инфлације, бомбардовања и још хиљаде кијамета, а нисмо се предавали. Шта се то са нама дешава? Који је то нови експеримент?

Прелиставајући неке старе бележнице налећем на нешто што ми даје одговор. Манипулација стресом. Ништа није ново. Све је већ виђено и проверено. Изолација, монополизација перцепције, понижење и деградација, исцрпљеност, претње, демонстрирање свемоћи, само су неки од „алата“ који објашњавају принудне методе манипулације стресом које се користе за мучење ратних заробљеника по Бидермановој карти психолошке тортуре.

Али, ова карта психолошке тортуре није примењива само и једино за мучење ратних заробљеника. Може свуда да се примени, свуда где постоји психолошки двојац: злостављач и злостављени. Може чак да се примени и као метод ратовања. Па зар се у борби против невидљивог не користи управо ратна терминологија, па зар првог дана није на улице изашла војска са прстом на обарачу дугих цеви...? 

Значи то је то. 3. светски рат, али не народ против народа, држава против државе, две професионалне војске, једна наспрам друге... Не... Не... Не... Ово је рат професионалаца против нас аматера....

Ко су професионалци немам појма. Очигледно је да су невидљиви сада и овде, невидљиви нама, аматерима, који смо изложени њиховим методама.

И изнова, самој себи постављам питање: Како се борити, којим методама? И сама себи дајем одговоре: Пошто је у самом наслову табеле „Манипулација стресом“, свако од нас треба да примени оружје које има: Свим средствима кренути у борбу против стреса. Стрес је окидач свих болештина.

Смрт стресу,  слобода народу!