Након завршетка факултета, док је покушавао да нађе посао, почео је на окућници прадедовској да сади нови воћњак. Куповао је онолико садница колико је имао пара, научио да калеми, правио ђубриво од коприве, копао и доносио шумску земљу.
Стара стабла је крчио. Морао је... Или су се посушила или нису рађала, а ако би и родила, црвљиви плод би отпао пре него што узри. Једино је стару дуњу сачувао иако је тек неколико плодова износила до краја. Ону кроз чије се гране винова лоза преплела. Ону са које је његова мајка, пажљиво у раширену кецељу, спустала мала жута сунца, како је понекад умела да каже.... а касније, касније би му оставила неколико дуња на шифоњер, а од осталих правила слатко са орасима.
Било му жао да замахне секиром, а камо ли је одсече. Накривљена, испуцале коре, придржавала је преплет тамњанике. Подсећала га је, тако повијена, на мајку која је целог живота теглила и носила, поред своје, и туђе бриге. Сем тога, ту је била најбоља хладовина. Последњи пут кад је долазио пластични сточић и неколико столица је испод њене крошње поставио.
Није дочекао ни прву воћку из свог воћњака да убере, а већ га је живот однео далеко. Долазио је ретко и остајао дан, највише два. У почетку је покушавао да багрем и кисело дрво, који је између младих воћака избијало, вади из корена. Касније је стизао само да посече младаре. Последњу годину није имао времена кроз воћњак ни да прође. Најчешће је, када би на кратко свратио, са капије погледао како шипражје гута јабуке, крушке, трешње, шљиве. Бацио би тек поглед и вратио се у велеград.
Пре неколико дана поново је дошао. Дуго је покушавао да откључа врата. Кључаоница као да се бунила. Тек након неколико покушаја брава је шкљоцнула. Када је ушао у кућу запахнуо га је тежак, устајао ваздух. Отворио је све прозоре, скувао кафу, изашао из куће, сео испод дуње, леђа окренуо ка воћњаку. Пружио је руку, убрао грозд и дуго га муљао међ' длановима. Учинило му се да је чуо глас мајке који му говори да то не ради, да ће одело да исфлека... У том тренутку је мобилни зазвонио. „Чекамо те“, женски глас допре из слушалице. „Стижем“, само то изусти и устаде испијајући последње гутљаје из окрњене шољице. Крену ка кући да затвори прозор и замандали врата. Кључ остави на ексеру закуцаном на довратку са ког се љуштила фарба.
Пажњу му привуче нешто у трави која је изџикљала крај искрзаног каменог басамка. Сиђе низ степенице и угледа жуту дуњу, одмах крај туфнастог лонца са чуваркућом. Сави се, узе је, помириса и пре него што крену ка капији, отвори путну торбу коју је на први степеник пре сат-два оставио. Пажљиво је спусти, на врх, преко гардеробе, везе кључева и торбице у којој су стајали новац, лична карта, чековне картице и пасош.
Стара стабла је крчио. Морао је... Или су се посушила или нису рађала, а ако би и родила, црвљиви плод би отпао пре него што узри. Једино је стару дуњу сачувао иако је тек неколико плодова износила до краја. Ону кроз чије се гране винова лоза преплела. Ону са које је његова мајка, пажљиво у раширену кецељу, спустала мала жута сунца, како је понекад умела да каже.... а касније, касније би му оставила неколико дуња на шифоњер, а од осталих правила слатко са орасима.
Било му жао да замахне секиром, а камо ли је одсече. Накривљена, испуцале коре, придржавала је преплет тамњанике. Подсећала га је, тако повијена, на мајку која је целог живота теглила и носила, поред своје, и туђе бриге. Сем тога, ту је била најбоља хладовина. Последњи пут кад је долазио пластични сточић и неколико столица је испод њене крошње поставио.
Није дочекао ни прву воћку из свог воћњака да убере, а већ га је живот однео далеко. Долазио је ретко и остајао дан, највише два. У почетку је покушавао да багрем и кисело дрво, који је између младих воћака избијало, вади из корена. Касније је стизао само да посече младаре. Последњу годину није имао времена кроз воћњак ни да прође. Најчешће је, када би на кратко свратио, са капије погледао како шипражје гута јабуке, крушке, трешње, шљиве. Бацио би тек поглед и вратио се у велеград.
Пре неколико дана поново је дошао. Дуго је покушавао да откључа врата. Кључаоница као да се бунила. Тек након неколико покушаја брава је шкљоцнула. Када је ушао у кућу запахнуо га је тежак, устајао ваздух. Отворио је све прозоре, скувао кафу, изашао из куће, сео испод дуње, леђа окренуо ка воћњаку. Пружио је руку, убрао грозд и дуго га муљао међ' длановима. Учинило му се да је чуо глас мајке који му говори да то не ради, да ће одело да исфлека... У том тренутку је мобилни зазвонио. „Чекамо те“, женски глас допре из слушалице. „Стижем“, само то изусти и устаде испијајући последње гутљаје из окрњене шољице. Крену ка кући да затвори прозор и замандали врата. Кључ остави на ексеру закуцаном на довратку са ког се љуштила фарба.
Пажњу му привуче нешто у трави која је изџикљала крај искрзаног каменог басамка. Сиђе низ степенице и угледа жуту дуњу, одмах крај туфнастог лонца са чуваркућом. Сави се, узе је, помириса и пре него што крену ка капији, отвори путну торбу коју је на први степеник пре сат-два оставио. Пажљиво је спусти, на врх, преко гардеробе, везе кључева и торбице у којој су стајали новац, лична карта, чековне картице и пасош.
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар