субота, 24. фебруар 2018.

Nada Petrović / Gologuza na vetrometini



Gologuza na vetrometini


Šta ti to treba, pitaju i znani i neznani. Niko te ne plaća da tako radiš, da tako misliš, da tako pišeš. Zar ne vidiš da svi ćute, samo tebi ušli pundravci u dupe pa nikako da se smiriš na jednoj stolici. Nabij, bre, prst u uvo i zapevaj. Jes da se od pesme ne živi, ali se bar živ ostaje. Nisi ti za motiku ni ono nekoliko drveta da okopaš, a ni raklju nisi vična da u šumi odabereš, da imaš motku žicu za veš da podigneš, a ovamo bi i kuku i motiku. Kuku meni s tobom, dušmani ti kukali. Okreni se, obrni se. Zar ne vidiš da se čuje čak i kad šapućeš. U mrtvoj tišini se i parenje tataba čuje. Ej, bre, dokle ćeš da se praviš blesava. Svi čuvaju svoje dupe, a ti gologuza na vetrometini. Šut sa rogatim ne mere. Ma slušaš li ti uopšte mene?
Slušam.
Pa što ćutiš? Makar jednu reč mi dobaci, nije ti to zrnevlje pa da ga vrljaš u utrinu i vrzinu?
El treba da ti reknem? El treba? Baš misliš da treba? Pa evo da ne bude da nisam zucnula. Ne pravim se luda nego prevrćem u pamet koju reč da ti reknem da mi se skineš sa grbače. I nađoh je. Mršumaterinu.

Nada Petrović





среда, 21. фебруар 2018.

Nada Petrović / Namenska poruka skotovima


Namenska poruka skotovima


Godinama unazad čitam u komentarima kako se za nekoga ko nešto ne zna ili koji se po nekim pravilima ne ponaša kako je propisano i kako je red, kako se za takvog kaže da je seljak, seljober, bljaksi i kako sve ne… Ali i to ne bude dovoljno nego još proprate rečima da se taj neko koga diskredituju vrati tamo odakle je došao, ko da im je tatko ostavio tapiju i na ulice i trotoare.
Paralelno sa pljuvanjem po znoju čoveka ili žene koji nas hlebom hrane, na svakog koga treba kazniti za bilo koje nedelo obruše se ko strvinari sa istovetnim komentarom da bi takve trebalo u rudnik…
Među onima koji ovakve komentare pišu ima od svake fele i vrste, al nigde domaćina ili domaćicu ne videh. Onaj koji ceni svoj, rad ceni i tuđi. Krpelji su to i krvopije, paraziti a ne kućevnici i odžakovići. Ali, to me previše ne brine niti ljuti… Strašnije je ćutanje svih onih koji tako nešto vide i ne komentarišu, što bi reko naš narod “oni što čuvaju svoje dupe”. Čuvaju svoju zadnjicu i ne sete se da i po njihovim pretcima pljuju.
Gospodo velikograđani koji vređate poštene radnike i seljake, rudare i dunđere, evo, da vam jedan dunđer kaže “Sram vas bilo… Istopolni brakovi vam ne smetaju, muželoštvo vam ne smeta, ne smetaju vam žene lakog morala kojima tepate da su sponzoruše i klaberke, ne smeta vam ona što je umesto zatvora izboksovala da dobije nanogicu, ne smetaju vam tajkuni koji crno ispod nokta oteše, ne smetaju vam ni oni koji uništiše sve što se uništiti moglo, ne smeta vam ni to što će da nam otmu svetinje, ništa vama ne smeta sem onih bez kojih biste jeli brabonjke i grejali se na osušenoj balezi…. I još nešto, niste vi gospoda velikograđani nego ste malograđani i snobovi, nule kao ljudi, duple nule kao radnici. I još nešto… Niste vi ljudi, za takve kao što ste vi postoji jedan stari opis, u samo jednoj jedinoj reči “Skotovi” .
                                                                                               Nada Petrović



Нада Петровић / Далић романа "Чедоморка"

  

   За радос’ и чашћавање треба мушко да се роди. По мушку линију се и род рачуна. По појасеви пребира... Овај ми је брат треће колено, а онај четврти појас... Е, то ми никад није било јасно, шта је колено а шта појас. К’о да су неки овако, а неки онако...

     Све се преноси на мушко, и имање и немање, и кумство и трајање... Чак је и Бог, говорили су, бирао, па је прво мушко на земљу спустио, а онда женско, тек тол’ко да му друштво прави, да има са чим да се бави у дугачке зимске ноћи, кад чим сване одма’ смркне, па се невиделица одужи и траје...

Далић романа "Чедоморка" који ће, Боже здравља, ове године угледати светлост дана

                                                                    Нада Петровић


субота, 17. фебруар 2018.

Nada Petrović / Sačuvati dušu



Sačuvati dušu

U oči me gledaju sapatnici i saputnici
ogrnuti sveprisutnim ćutanjem,
preko jezika im mleko i med,
ispod jezika otrov i jed.

Zanemeću pred njima
dok ne ispljunu tišinu.

Za to vreme ću saditi misli
u brazdama beline,
u urvinama i uvratinama
stranputa i neprohoda.

Samo će odabrani da vide
mladare i lastare,
da otkinu plod.

Zadnji je čas da se sklonim,
da sačuvam dušu i živu reč.


                                           Nada Petrović 
                                            17.02.2018.