четвртак, 15. јун 2017.

Nada Petrović / Nevidljivi pisac o nevidljivim nagradama



Nevidljivi pisac o nevidljivim nagradama

Prošle godine je, kažu, objavljeno oko 400 romana u Srbiji.
Po nekim podacima isto toliko nagrada se dodeljuje u toj istoj Srbiji.
Međutim, kao što postoje pisci nagrađeni, nagrđeni i prećutani, pa i oni nevidljivi, čije romane izdavači neće ni da isčitaju, a kamo li objave, lično verujem da je broj napisanih i objavljenih dela mnogo veći, ali da ni broj nagrada nije konačan, pa samim tim da svako ko nešto ukoriči ima šansu neku nagradu da dobije ( samo šansu, ostali kriterijumi su pod tačkom razno).
O tome ko su sve nagrađeni i o čemu su pisali, ko su sve nagrđeni i kome su se zamerili, pa došavši do toga ko su ti nevidljivi pisci čija dela nemaju šanse ni da ih neko u izdavačkim kućama pročita pre nego što ih u korpu za otpadke odbaci, o svemu tome sam pomalo pisala. Ono o čemu se nisam ni jednim jedinim slovom (do sada)  osvrnula je to što su neki konkursi za neke nagrade skoro prećutani, na koje se pisci ni urednici ne odazivaju ili ako se i odazovu mole Boga da im se ime ne pomene, a kamoli da nagradu dobiju.
Jedan od tih prećutanih konkursa ima kao nagradu plaketu i novčani iznos od 5.000 evra. Dodeljuje se za dvogodišnju produkciju romana. Ako dobro baratam brojkama u tom vremenskom periodu je objavljeno oko 800 romana. Ni posle 5 meseci od zatvaranja konkursa ni jedne jedine reči o broju pristiglih dela ( iz pouzdanih izvora saznajem da je cifra manja od broja prstiju koje čovek ima).  
...I pitam se pitam... Ma ništa se više ne pitam... Zašto da postavljam pitanja kada će odgovori biti prećutani....


                                      Nevidljivi pisac


субота, 10. јун 2017.

Nada Petrović / Međ zaboravljenima




Međ zaboravljenima

I sve bi ruke da mi je ruku
no bršljan prstiju po zemlji popao...
I sve bi oči da mi je očiju,
al život posta maska bezvida...

Majko...
Umirem ti od stida...

Sveću ne upalih
međ svećama ugašenim...

Ostadoh, ruševna i žalna,
s onima koji duše nemaju...

Zaboravljena
međ zaboravljenima...

                                                          Nada Petrović



четвртак, 08. јун 2017.

Nada Petrović / Kartonski spomenici




Kartonski spomenici

Pročutah jedan status koji glasi ovako: „Ikea ima i kartonski kovčeg - piše na njemu da je od reciklirajućeg kartona jer "poštujmo prirodu". Za samo 4.49€“... Nit imam vremena niti volje da listam katalog, pa mi je nekako jeftinije da čoveku verujem, a ako je kojim slučajem ispisao dezinformaciju dao je odličnu ideju za biznis stoleća, naime, došlo je vreme kada mnogi nemaju snage da žale umrle u pokušaju da smisle gde da nađu pare za kovčege, pokrove i ostale večne potrepštine... Nema toga u sekondhandu da se nađe, pa skupo preko mere...
Dok sam bila dete slušala sam kako su kartonske cipele izmišljene za one kojima se jednom obuju da se nikada ne bi izule... Posle sam čula da su i garderobu počeli od recikliranog kartona da prave,  znači ostao je samo ovaj mali detalj da se kompletira podzemno karton-naselje...
Dok ovo pišem setih se jednog šereta koji pre tridesetak godina opisuje pogranično selo iz kog je došo: „ Znaš, morao sam otud da bežim... Sirotinja pritisla... Nigde nema tolke sirotinje... Tamo mrtve uspravno saranjuju... Do pola... Odma sutradan mrtvacu onaj deo što iz zemlje viri  prekreče i izlakiraju ga, pa imaju spomenik“...
Kad pomenuh spomenik, čekam da i njega od kartona naprave pa da mirno umrem, da decu u dužničko ropstvo ne bacim tim mojim prelaskom preko Reke Tišine...



                                   Nada Petrović 




уторак, 06. јун 2017.

Нада Петровић / Између путева којима смо лутали



***


Моја Мари,
између путева којима смо лутали
и овог којим сада идем
огромна је провалија.

Време спутава кораке,
криви слику у огледалу, говорила си
и конвергенција и дивергенција су измишљене
да бисмо се у жижи нашли,
испред или иза,
свеједно.

Говорила си да је наш лимес Аурора Бореалис
и да су сви кораци испред трагање,
а иза лаж и превид.

Преводила си ми Коена који је муцао у трансу
и смејала се толико гласно да су се облаци размакли
и дуга се појавила...

Говорила си надахнуто, а ја сам знао
да то није текст који је он писао,
покрио сам ти усне врхама јагодица,
а дуга је гаснула у твојим зеницама
и враћали се градоносни облаци
и ћутање...

Како себи да опростим?



                                                                   Нада Петровић
                 

понедељак, 05. јун 2017.

Nada Petrović / Pesma je iz zaboravljene sveske...


Godinama unazad zapisujem direktno u komp sve ono što verujem da vredi da bude zapisano. Ima tu svega i svačega od priča, skica, pesama, delića romana, citata, recepata, šema za ručne radove, pa sve od nečega neznamnijašta... Nekoliko kompa sam za to vreme zamenila, a da se ni jednog trenutka nisam potrudila da bilo šta, sem dnevnika, u kome je opet sve i svašta, prenesem i sačuvam.

Pre nekoliko dana sam slučajno naletela na neke zabeleške za koje sam verovala da su se preselile u nepostojanje. Vratila sam ih u komp kao što se vraća odbačena garderoba... Naslovila sam fasciklu „ Zaboravljena sveska“... I pre nego što iznova nestanu poneku zabelešku počela sam da delim sa vama... A zašto to radim nemam pojma... Verovatno me pokreće osećaj da nisam sama međ izgubljenim rečima.


Mrtvi ugao izgubljenih dana

Ponekad bacim pogled
kroz rešetke slutnji i sumnji.
Vidi se memljivi okrajak neba
i čuje svađa kao kod dece:
“Učiteljice. on me gleda...“
Nisam sigurna da li taj glas sanjam
ili premotavam izbledelu traku sećanja.
Možda u mraku sa sobom razgovaram sama?
Nepremostive prepreke gorostasnih hridi zidova
vraćaju odjeke koraka i reči neizgovorenih:
„Čemu sloboda kad ti na njoj niko ne zavidi?“
Vraćam se u mrtvi ugao zaboravljenih želja
i zalivam voskom čekanja otvorene prelome
nasumično izabranih i izgubljenih dana.

Nada Petrović... Pesma je iz zaboravljene sveske...


Нада Петровић / Вања је отишла



Вања је отишла


Пре него што сам примакао мобилни уву погледао сам на сат. Нисам спавао ни десетак минута, прво ми је то пало на памет, а друго, која ли то будала зове један сат после поноћи. Број ми је био непознат, позивни из Србије.
Нађа се на утишану звоњаву телефона мало протегла и наставила да спава. Рука јој је и даље мирно лежала преко мојих голих груди. Плава, дуга коса јој је прекрила цело лице. Знао сам да се у сну пући. Увек су јој усне напућене на исти начин као када маже кармин, увек када је ухвати јак сан, а увек је чврсто спавала након вечери као што нам је била ова вечерас.
Крља је опет пијан и опет је заборавио разлику од три сата колико је тамо и овде и опет ће о свему и свачему да меље, мисли су се кокичале у мојој глави, чим сам му чуо глас. Прошли пут сам био чврсто одлучио да то буде последњи пут, да више нећу да му дозволим да али нешто ме је у његовом гласу лецнуло пре него што сам га отерао у материну.  У почетку нисам схватио шта је то нешто, а онда ми је синуло, па он када је пијан и када пева никад не муца, а сада су му речи биле искидане, по неколико пута запињале код сваког слога. Једино што сам разумео је Вањино име. Никада ми је није поменуо од како сам из Србије отишао. Говорио је о свему и свачему, али о њој ни речи. Добро је  знао да би ме то наљутило, а то му не би било у интересу. Очекивао је да ћу и за њега да нађем посао у Москви. Узалуд је очекивао и ја и он смо то знали.
Стани, рекао сам мало гласније. Где си запео? Понови, наставио сам, тешком муком успевајући да исконтролишем глас и осећања. Поновио је: „Твоје Вање више нема. Малочас сам чуо. Сахранили је пре двадесетак дана. Не знам детаљље, кад сазнам јавићу ти“.
Ћутао сам и Крља је ћутао. Вероватно је то трајало минут или два али се мени учинило цела вечност. Онда је питао да сам још увек ту и како није добио одговор прекинуо везу.
Благо сам склонио Нађину руку и полако се извукао из загрљаја њених ногу. Нисам знао да ли и даље спава или се само прави. Никада нисам био сигуран ни једна жена шта осећа или зашто нешто ради. Једино сам Вању разумео. Разумео све до сада.
Облачио сам се механички, механички сам ставио џезву на ринглу, механички запалио цигарету док сам седао на хоклицу прекривену дречавом седалицом са ресама. Ништа нисам мислио, ништа осећао. Једино ми је било важно да попијем неколико гутљаја кафе, да се разборавим.
Моја Вања је значи отишла. Будала. Увек је била будала. Чак и онда када је пристала да буде са мном. Она, најлепша жена у граду. Слободна. Ја ожењен. Она која ме је увек чекала. Која је била срећна само на трен да ме види. Моја Вања због које сам хтео и децу и жену да оставим у једном трену, али која то није дала. Моја Вања која је наставила да ме воли чак и онда када сам отишао, када сам престао да је зовем, када бих јој само реч две рекао када би она позвала. Моја Вања која је све ређе звала. Тек сада ми пада на памет да вероватно није имала пара да уплати допуну за телефон. Моја Вања која последњих две три године није имала посао и која није хтела то да ми каже, вероватно да ме не секира. Сазнао сам успут од људи који су је знали и које сам случајно срео када су дошли овде на некој од грађевина да раде.
Док испијам врелу текућину помислих од чега ли је живела, па она нигде никог сем мене није имала, у то сам по цену живота био сигуран. Моја Вања која је све из куће продала што се продати могло када сам кренуо овамо, да бих имао, да не трпим, вратићу кад се снађем, говорила је, а ја сам је тада јако загрлио и тихо рекао, нећу да ти вратим, добићеш карту у једном правцу ако буде среће да се снађем, а ти за то време буди јака. Видео сам, тада, да је усну загризла, али ништа није рекла. Ћутала је и посматрала ме као да ме први пут види. Знао сам да је нешто мучи, нисам питао шта.
Ја сам обична ништарија која је увек бежала од проблема. Од проблема и од жена. А тада, тада сам побегао и од ње и од оне моје венчане која ме је код куће чекала са рачунима, са обавезама, са питањима, отромбољена и вечно нарогушена.
Нисам осетио када је Нађа устала, нити када се обукла. Пришла ми је и пољубила ме у раме, по навици, завукла руку у џеп сакоа који је стајао на чивилуку крај улазних врата, из новчаника извукла једну од крупнијих новчаница и по већ устаљеној навици, без речи, изашла у ноћ.  
Руке су почеле да ми се тресу док сам другу кафу закувавао, постајући свестан да је кривица моја. Да би све било другачије само да сам карту у једном правцу послао. А ја, па ја јој ни Нову годину па ни рођендан нисам честитао. Кад оно беше? Аха... Знам. Пре три недеље. Пре двадесетак дана. Па она је... Она је... Она је на свој рођендан...
Последњих тридесет година, од онда када ми је мајка лежала на рукама отворених очију нисам се заплакао. Нисам све до сада. Али то није био плач због Вање. Плакао сам због себе и због свих жена  које су ме волеле и којима ни делић љубави нисам узвратио. Жена које сам волео само ако су оне волеле мене. Волео себе у њима. Само, једино и увек себе. Као што Нађа воли себе, довољно воли да никад себе никоме не даје без пара. Што више пара више и љубави.
Нагло сам устао. Толико нагло да је столица пала на под, а седалица одлетела на сред кухиње. Пришао сакоу, узео новчаник, из мале преграде, оне са шниром,  извукао авионску карту, коју сам купио чим сам нашао сигуран посао и пристојан смештај. У једном тренутку ми се учинило да уместо воденог жига видим Вањин насмејан лик.


                                                                              Нада Петровић



Фотографија из личног албума који носи назив Русија




недеља, 04. јун 2017.

Нада Петровић / Сујеверје



Проспи воду за мном 
Док одлазим
Трагове да ми спере
Да ми изнова пут ка теби
Буде нов и непоновљив

Заустави дисање
Да не чујем зов
Да се окренем

Док корачам 
Мислићу на тебе
Као да се враћам

                                                  Нада Петровић