уторак, 30. јануар 2018.

Нада Петровић / ЗОО



Зоолошки врт Палић је основан по једним информацима 1950. а по другим 1949. године. Рекоше ми да има преко 150 животињских врста. Рекоше и то да је ово један од најбоље уређених зоо паркова. Све су ми ово рекли када сам полазила ка Палићу где је зоо смештен, али оно што ми нису рекли је то да ћу да се сетим фотографија које сам пре десетак година први пут видела и на којима су приказани људски зоо вртови где су у Бриселу све до шездесетих година прошлог века афрички робови третирани као животиње. Нису ми рекли ни то да ћу да се присетим да сам негде прочитала како су такви људски зоо вртови постојали и у Паризу, Хамбургу, Лондону, Милану... Нису могли да знају да ћу крај кавеза шимпанзе седети и плакати, посматрајући очи иза решетака како такође плачу. Нису знали да ћу седети и крај водом ограђеног простора на коме су мали мајмуни и загледати како младунац покушава са највише гране дрвета да прескочи преко, на другу обалу. Нису знали да ћу себи да поставим питање, знамо ли ми ишта о живорињама, о њиховим осећањима, о томе да ли и оне умеју да мисле и сањају. Нису знали да ћу изнова себи баш на овом простору поставити питање како Брисел сада може да нам о људскости држи предавање када су не тако давно људе у кавезе за животиње стављали, како Хамбург може да нам држи векелу када је у грађењу концентрационих логора, не тако давно, учествовао, како Њујорк или Лондон може да нам демократију предаје када је такорећи до јуче робље скупљао и робове имао.
И гле, уместо да пишем о животињама које су у кавезу ја кренух да пишем о животињама које би нас у кавезе. Можда тако треба, а можда је и погрешно, паде ми на памет када сам излазној капији прилазила, и захваљујући томе сам се још једном вратила и целу стазу крај кавеза и ограђенох простора још једном прошла и успут фотографисала утапајући се на тај начин у реку туриста.
(Делић дневника који сам писала у Суботици крајем прошле године... )
Нада Петровић


четвртак, 18. јануар 2018.

Nada Petrović / Omča



Omča



Trpeli smo do ivice pucanja. Nikada letovanje, nikada zimovanje, nikada da pretekne ili da se kupi bilo šta zato što je duša iskala. Stiskali svaki dinar, štedeli sve sem zdravlja, išli u pozajmicu da bi nam se vratilo ako mi ikada počnemo da gradimo.
Odvajali smo za porez, za prirez, za narez, za bespovratna sretstva za Rumuniju, za Crnu Goru, za Makedoniju, za Kosovo... Upisivali dnevnice za oporavak Srbije, za dnevnice solidarnosti, za stanove solidarnosti, za beskućnike i izbeglice, za bolesne i nemoćne...
Podmetali leđa onde gde drugi ne bi ni proštak stavili, duvali u rasprsle dlanove i rascvetane nokte, šipražje krčili, voćke sadili, pomagali sve i svakoga koliko se može i kad se može. Bili kućanici i domaćini iako golje i božjaci. Išli i na kuluk i na mobu. Nikada nismo rekli da ne možemo, a reč nećemo nismo znali da izgovorimo.
Nismo uzeli ni dinara za to što smo u i u prvom i u drugom ratu krvarili, što su nekim našim staricama na kućnom pragu ušicama od sekire razbijali lobanje. Nismo to ni pominjali, a i što bi tako se brani i kućni prag i otadžbina, tako se čuva čast i čest, tako smo navikli, tako nas naučili.
A sad... Evo vezujem omču za orah ispred kućice. One iste koju je otac svojim rukama ozidao... Od one iste cigle koju je majka svojim rukama i nogama napravila od blata i pleve. Učim se da čvor pritegnem, da konop bude dovoljno dugačak... I još motikom skidam sleđenu zemlju, da tronoška koju je otac bradvom deljao, legne na sve tri strane podjednako, da se ne izokrene pre vremena. Da bude ravna ko što su ravno postavljane cigle, ovim mojim rukama, ovim dlanovima na koje je poštar spustio rešenje da rušim tu udžericu zbog nekog jebenog papira koji nemam. Kažu bolje ja nego oni. I još kažu da ako oni dođu to će da me košta.  I još kažu da ako oću da se žalim treba da platim...

Nek košta šta košta mrmljam u sebi dok reči čvorim. Nek košta, i treba da košta. Platila sam sve što su tražili do sada, i ovo ću da platim. I da pretplatim. 


                                                           Nada Petrović 





уторак, 16. јануар 2018.

Nada Petrović / Žao mi je Srbije i Srbadije

Žao mi je Srbije i Srbadije


I danas listam novine… U Blicu naslov: “Dijalog Srbije i Kosova u Briselu se nastavlja…” . Odmah mi u oči pada da je Srbija i Kosovo napisano tako kao da su ravnopravne… I jesu čim se vodi među njima dijalog. Kad govorim o tom dijalogu ŠTA Srbija ima da sa njima vodi dijalog i to baš u gradu gde je do pre pola veka bio ljudski zoološki vrt? ŠTA Srbija ima da vodi dijalog sa zamenikom Haradinaja za koga je bila izdata poternica gde je označen kao zločinac nad Srbima?
Upsss… I ja svašta jutros lupam… Umesto da vodim unutrašnji dijalog, da samu sebe pitam znam li da su Srbi deo Haradinajeve vlade?... Ali, opet… Zna li se KO u Srbiji vodi taj unutrašnji dijalog i u čije ime?... Znamo li koliko uticaja na medije ima Skot i Kurc?
Evo odustajem… Pažnju mi privlači vest da je ubijen Oliver Ivanović… Pažnju mi privlači stara-nova vest da se oni neće zaustaviti kod Niša… Usput samu sebe pitam, da li se zna KOLIKO je Šiptarske dece upisalo škole u Nišu ove školske godine?... Da li se zna da li će da vodimo unutrašnji dijalog kada se granica postavi kod Ražnja?..
Znam postaviće mi neki pitanje zašto o svemu tome razmišljam kad ima mnogo lepših tema? I evo odgovora: Zato što nisam noj… Zato što se sećam komentara kada je Nato ubio 16 naših novinara gde se reklo da je to humanitarno, a kada je u Parizu ubijeno (od strane ekstremista) 8 novinara rekli su da je to terorizam.
I znam još nešto… Srbija je i ranije bila na kolenima, ali nikada baš nikada nije bila ono što je sada… Postali smo deo rijalitija… Žao mi je što se predskazanje u mojoj zbirci pod naslovom Igrači i igračke obistinjuje… U onoj zbirci koju je tek nekoliko čitaoca uspelo da razume do kraja… Žao mi je Srbije i Srbadije…

                                                               Nada Petrović


Nada Petrović / Zaboravili smo da smo deo Prirode i Univerzuma.


Zaboravili smo da smo deo Prirode i Univerzuma. 



Bolest nam se podvukla pod kožu. Ne možemo ni deseti deo onoga što su naši stari u ovim našim godinama mogli. Ako se okrenemo i pogledamo gde smo grešili u odnosu na ono što su oni mislili ili osećali videćemo da:
- Kod nas se izgubila svrha i smisao života. 
- Počeli smo da pogubno mislimo i osećamo
- Zaboravili smo da smo deo Prirode i Univerzuma. 
Evo nekoliko primera: Preko 60% do drugog svetskog rata naših predaka je ustajalo sa prvim petlovima i legalo sa kokoškama. U međuvremenu ni jednom nisu ni pomislili a kamo li razmišljali zašto i čemu. Njihovo razmišljanje je bilo usmereno ka porodici, ka domaćinstvu, ka zajednici; nisu im misli bile usmerene samo i jedino ka sebi. Nije se tada postavljalo pitanje Ko si, nego Čiji si, a po tome Čiji si, sve ostalo se znalo.
Prva misao, kad bi se ustajalo, pre pedesetak godina i danas su dijametralno suprotne i suprotstavljene stvari. Pre dve generacije se najčešće ujutru pogledalo u nebo pa u zemlju, a sada se ni nebo ni zemlja ponekad ne vide danima i nedeljama. Nekada davno je tišina bila ta koja je bistrila misao i donosila smiraj. Sada sami sebi treba da odgovorimo zašto se tišine plašimo i zašto sebe zasipamo kakofonijom zvukova. Čega se to bojimo što nam može došapnuti iz tišine? Koje to strahove bukom zatrpavamo?
Stari su umeli da izađu na prag, pogledaju levo i desno i znaju da li treba seno da skupljaju ili da ga preokrenu; znali su šta im poručuje voda, trava, nebo, životinje. Znali su nemušti jezih svega što diše i raste; a mi?... Mi počesmo i sopstveni jezik da zaboravljamo, da nam je sve tuđinsko preče nego naše. Da sami sebi korenje čupamo... Da one koji su hteli da nas satru osluškujemo i pred njima kičmu savijamo. Savijene kičme nećemo nit sebe ni svoje običaje da sačuvamo, a ako to izgubimo i vezu sa Univerzumom ćemo pokidati. Bez te veze naši potomci biće i slepi i gluvi pred onim što se oko njih dešava. Biće roblje u lagumima belosvetske mašinerije. Ostaje nam pitanje da li sopstveni mrak potomcima treba da ostavimo ili nasleđenu svetlost da im prosledimo. Svako od nas treba u sebi da pronađe odgovor na to pitanje.



                                                    Nada Petrović 





субота, 13. јануар 2018.

Мирослав Б. Душанић / Варвари долазе

Варвари долазе

читао сам писали неки пјесници
(па и они које радо читам и цијеним)
да варвари долазе и остах збуњен
које то нове варваре они очекују
зар нису варвари одавно дошли
ко су ови што нам узеше земљу
уселише се у наше куће и дворишта
пијанче и лумпују нашим улицама
псују нам мајке и вријеђају жене
бесрамно грле и љубе наше кћерке
зар су сви они само претходница 

08. априла 2012.

Мирослав Б. Душанић

                     Фотографија: Нада Петровић

уторак, 09. јануар 2018.

Веселинка Стојковић / Божури цветају, моја мајко



На моју адресу стиже још једна књига. „Божури цветају, мајко“ Веселинке Стојковић. На првој белини посвета испод посвете датум – октобар 2017.... Више од два месеца је од Врања до Крагујевца путовала, од руке до руке, од града до града, од села до села, да би до мене стигла. 
Талас радости писане речи се наставља.