недеља, 18. новембар 2018.

ПРОВОЦИРАЊЕ РЕЧЈУ - Душан Ђорђевић Нишки о роману "Чедоморка" Наде Петровић


ПРОВОЦИРАЊЕ РЕЧЈУ

Нада Петровић, Чедоморка, Свен, Ниш, 2018,
Цео Надин роман провоцира речју.
Реч у дијалогу.
Дијалог као мера живота српског језика, јер „језик живи само у дијалошком контакту“ ( Михаил Бахтин).
Да ли је тај поступак планирала. Вероватно. Без дијалога нема радње романа, нема живота језику. И зато је Нада специфично ткање језиком у поменутом роману извела дијалошком методом. Сваку реч осмишљено смешта тамо где јој је и место:
  - Врнуо ли се онај Радулов.
 - Који...? Млађи ил старији...?
  - Онај за кога се чуло да је недело починио...
- Аааа... Млађи...А виде ли га...?
  -Својим очима... Једва га познадо... коса до пола лиђа , брада до појас...Оматорео... А лице...Боже ме сачувај...
- Изгледа око изгубио...Збрчко се ко шамија...

Није циљ овог писаног монолога да преприча радњу романа. Овим желимо покренути размишљања о српском језику и како га одржати у животу. Наш српски језик посустаје под налетом „демократских из- ума“.
Постаје лаконски, тешко разумљив, шифрован. На то утиче савремена технологија, мас медији, реформисани програми српског језика у савременој српској школи.Инертност и незаинтересованост катедри за српски језик да се отворено супротставе лошим школским програмима, изоствљању обавезности школске и домаће лектире...
„Демократија неизбежно омогућава произвољност језика.  Тај језик ослобођен је од правих цензура. Такав језички метеж упућен је грађанину посредством штампе и медија. Штампа држи биће читаввих народа и континената под заглушном бубњарском ватром реченица, парола, становишта, осећања. ...језик демократије је суров и мек, комбинован“(др Зоран Аврамовић, Апорије образовања за демократију )

Читав свој стварлачки опус, поезија и проза,
Додири, Змај, Крагујевац, 1995,
Раскућене речи, Апостроф, Београд, 2004,
Дивља трава, Интелекта, Ваљево , 2004,
Преко прага речи, Интелекта, Ваљево, 2009,
Играчи и играчке, , Интелекта, Ваљево, 2013. и
Реч у збегу, збирка прича, СВЕН, Ниш, 2018. године,

Нада Петровић подредила је оснаживању српског језика. Као да има шесто чуло за речи које је од детињства, преко школских дана, па све до прво објављених прича и песама слушала и бележила за нека дуга памћења и архивског чувања. Неке речи поново ћемо користити, обновити њихово изворно значење.
Нада је у роману увела женски лик и лик мушкарца који је сведок исповедања. Није увела драму у заплету да не би уносила суд аутора о радњи или деловима исповедања. Њена, чини се главна преокупација је српски језик онакав како га говоре њени савременици и савременици њених предака. А то је довољно. Драму целог романа и исповедне приче појачала је речима средине јунака:
 „ Знаш.. у наше село се ретко ко из бели свет читав враћо“
Чим низ пут ко замакне, мајке пун лавор воде за њим проспу, па почну да се моле и бају: само да им се врну уцело...А ако се ко са белег врати, укућани веле:
„Па шта ако је обележен? Фала Богу да је жив дошо....Много горе од белег је ако је неко  образ укаљо и на име пљуно. Тад се укућани повратку не радују.“
 А онда јунака који је образ укаљо описује овако:
- Ћора кажу љубовао са удату жену. Због ње све на коцку ставио... Ни живог ни мртвог нашле га котлокрпе крај, у шибље ураслог, крајпутног извора...На груди су Ћори од многих миришљавих травки утрљавали. И бајали и певали и гласно псовали. А кад су дрвеним тучком љуте траве туцали и коломаз убацивали чуло се како мрморе: „Помагај девла..“ „Низ гору, низ воду...“ Крв ти погану ’бем“. После би га том смрдљивом кашом облагали и скоро нечујно понављали; „Баци врбово, узми дреново... баци врбово, узми дреново... У живот га повратили и оставили... А они први, из села, што га сретоше, у Ћору га прекрстише... Тако би тад, тако оста за навек. Име му се забораволо! Чак му и на крстачу, кад је за њу време дошло, урезали „Ћора Радулов“. Нико није могао да се сети како му је крштено име!

Наравно навешћемо неколике дивне, незаборавне народне речи које је Нада у роману поставила баш онамо где и припадају усред или на почетку народног израза:

 -Укрстио очи ко кад се укрсте штапови кад се деца играју клис па посвађају (оцко, док је тражио „залог“),
 -Онај што треба да таји бира се цели живот, и пре се умре него што се нађе. Не игра се на ту играчку ако ће да се разбије. Лако од поверицу постане неверица. А тад није крив онај што је пренео глас већ онај што је испричао оно што за причу није.
  -Човек ти је ко бушно сито: што год у њега сипаш ил’ се проспе или искапље. Заклела се земља рају да се све тајне дознају, тако се некад говорило...,
  - Отад ћути ко упржено месо кад се са мас залије,
 - Зебња од мочугу најбоље ућуткује они који воле туђу бригу да брину,
 -Мораш да гледаш и које семе остављаш за принову, али и у коју замљу ћеш да садиш,
 - Шта ти вреди што ће да пиша стојећи и што ће на његово име имање да се води, кад чуљо... За војску није...,
 - Кажу свиња авион не види; магарац никад коњ да постане; призетко домаћин... Још веле да онај што парадни корак није газио и кога војничка труба није из кревет терала, тај на посела једино остриг са чешагије, може да скупља...

Може се говорити о поетици Надиног, народног говора у роману Чедоморка.  

-Бем те под лево колено“
  Знају они сво зло под леву страну се крије.
  Женску страну...
  Отуд је и Адаму ребро вађено.



На женску љуљку само се око баци,
Пљуцне и промрмља: „Посрале те кокошке
А то све ради уроци...

Друга слика је над љуљком са мушким:

- А за првенца... нарочито за првенца...
И они који ни у шта не верују, наднесу се над њега
 и прошапћу, ко да бисер круне: „Низ воду, низ гору,
тâмо њима, а теби живот и здравље...
И још и пару спусте, понеко бритву
Или чешањ од бели лукац
И сви белег од кошуљу,
Ону што се прва до кожу облачи...

И још много слика народног израза, сатканих у шарени ћилим Чедоморке
Шареница саткана од љубави, мржње, проклетства обичаја, страха, паганског веровања, злочина без казне ако савест уморену, савест чедоморке у то не рачунамо, шареница од народног говора на издисају. Све то у роману Чедоморка Наде Петровић

Најјача места у роману умивају леце сузама које саме иду ка следећој страни, без обзира на тескобу у грлу која вас обузима све време читања. Чак и пригушени јецај. Не можете читати ако нисте живели. Да, баш тако. До следећег уживања у новим идејама које налазим у роману!

Душан Ђорђевић Нишки
 Новембар 2018



Нема коментара:

Постави коментар