петак, 01. јануар 2016.

Нада Петровић / Није Лека луд


 
                   Прича је из зборника " Причај ми родни крају" 2015.




Није Лека луд.....


За оцка су говорили да је луд још док је био жив... Слушала сам како му се иза леђа дошаптавају... Једном спечени бачвар рече буљавку који је са њим дошао, бројећи му залогаје, у нашој кући, еј бре, у нашој кући: „Једе као да је полудео, као да му је пред главу... И масну би крпу само да неко пред њега стави... Овај да ми је на 'рану пре би га убио него што би се међ’ моја чет’ри зида задржао... Ал' како је кренуло ће да цркне гладан... Гладне му, бре, очи...“ Онај ком’ су беоњаче к’о на федер’ искочиле настави: „Ма луд је и на рад... Подиже кол'ко нико не може и неће... Тегли, вуче, товари... А за то треба ’рана... Ено, погле ону моју марву, извуче уз највеће брдо, а Милојева се саплиће ко да је метиљава... Ал' код мене се и порани и окасни па има и у јасле и на ливаду...
Посматрам их како наврћу једну за другом... А препек јак, на длан да се упали само би се плавичасти дим диг'о, а паљевина кожу не би ни опрљила... Домунђавају се ту са суседне стране стола и мало мало, па и они прстима откину једном од печене плећке прошаране белином која је уцело стајала у једном тањиру, други пут од кртине која је у другом тањиру стајала...
У то се чу неко напољу, дозива са капије... Изађе мајка пред комшију који неће у двориште... И отуд исто, реч, као проклетство, као сенка се пребаци преко резе која затрепери и шкрипну, или су то можда били зуби незваног госта који нит 'оће да уђе, нит да се врати, него стоји и меље ко празна воденица: „Слушај ти, до сад смо били комшије и од сад ће да будемо ако онај твој лудак престане да се загледа у ону моју лудачу! Тако да му кажеш“. Мајка се прекрсти, једаред, дваред, кад крете трећи пут онај подви шипке и изгуби се ка потоку... Замиче иза окуке ко да га неко јури, а оштрица секире, која му је закачена висила за опасач, ко кудеља код преље, ударала га по бутину и слабину пљоштимице, па се чинило да сам себе мамуза...



После, како је време пролазило то ко да поста људима навика, нико га другачије и не зове... Све говоре: Где ти је онај лудак... Кажи оном твом лудаку да сам га тражио... Е, таквог лудака нигде нисам видео... И све тако... Залепи се тај надимак ко чичак за вунену чарапу, ал нико не смеде тако да га позове ил' да му се тако јави.
Лако је било њима да тако говоре, нису они у кући са њим били... Могли су да лану шта су хтели, па иза своја четири зида да се склоне... Они могли, а ми остајали са њим... И све нам се чинило да је лудило почело са године да га 'вата, или се можда само правио ко оно што кажу: Кад ти рекну да си пијан ти легни па се ваљај!, па и он тако...



Неколико година пред смрт оцко се тамо негде око Божића у собу затворио... Истрг'о из моје свеске неколико дволисница из средине, узео мастиљаву оловку и нешто по белини шарао... После се негде изгубио цео дан, мајка није знала ни где је, ни шта је, а није смела ни да га пита... Под мишком је носио касетофон... До тад га је једино Гута из доње мале имао... У џепове је нагурао неколико касета и кабл на ком' је висила нека цевчица. Касније сам сазнала да је то микрофон и да када се у њега говори да се све снима...
Сутрадан је испразнио фиоку из креденца, најдоњу лево и у њу убацио коверат и једну касету... Док је касетофон и остале касете ставља на астал окренуо се ка мајци и мени и строго рек'о: „Да вас нисам видео да дирате док сам жив! Кад умрем, ти жено док ме облачиш, она ће“, тад главом показа ка мени, „да писмо прочита, а тамо ће све да вам се каже. Јесте л' чуле ил' треба да понављам?'' Климнусмо главом без речи и тако и би.
Кад оцко испусти душу нисам била код куће. Стигла сам, а сандук у ком је лежао је већ био на великом столу у примаћој соби... Мајка ми приђе и рече да испуним задату реч. Испрва се нисам сетила о чему се ради, а после кренух ка летњој кујни где је стогодишњи креденац стајао...



И ево нас сада, идемо за ковчегом... Узбрдо... Застајемо на свакој кривини да свештеник очита опело... А он као да има букагије, једва се држи на ногама док заобилази гумене точкове и упрегнуте краве, па чак и онда кад мало застане да око каната млати оном ћасом у коју стоји жар и тамњан... Понекад уме и да се саплете о мантију и нешто без речи мрмља у браду...
Поворка се груписала ко да су на збору где се одлучује кол'ко ће самодопринос да одрежу. Потихо се дошаптавају, а ја гледам у касету која почне да се окреће чим сам притисла прво дугме с десне стране на касетофону... Баш онако како је у оцковом писму писало... Баш онде где је требало да се чује за грехе вољне и невољне....
Оно мрморење полако поче да јењава кад се чу очев глас, већ после прве реченице скроз нестаде... Поворка се утишала тако да је могла и мушица да се чује... У почетку су се премештали с ноге на ногу а онда се укипеше да у'вате сваку реч... Чак и поп се укопа у место, једино се дим померао док је он и даље млатио оном његовом ћасом.
„Слушај овамо!“ разлеже се из оцков глас из касетофона... „Мислили сте Лека луд, говорили сте Лека луд... Ал' овај луди Лека за многе паметне раке ископа и на небројено сандука прву грудву земље баци... И на многе би од вас бацао да ме ова чума не преведе на ову другу страну... Тако записано... Па кад је тако ред је да вам реч-две оставим...“ Ту заћута глас иако се касета и даље окретала... Неко се са краја реда искашља гласно и још гласније отпљуну у врзину, остали ћуте и крсте се... Поп стоји, ни макац... Чини се да и не дише... Једино му се усне померају док карираном марамицом брише зној са чела који почиње ка бабурастом носу да клизи.
Након неколико тренутака који се учинише као вечност опет се чу оцков глас: „Е, па није Лека луд, нит био, нити је сада док говори у ову скаламерију, а ви слушате... Е па добро начуљите уши, има шта и да чујете... Ал' ајд да кренем онако по реду, како се ваља. Ти попе Свето, сећаш се кад си држао ону велику говоранцију, пре неку годину кад смо доносили славске колаче да их прекадиш и вином залијеш, кад си нас два сата држао да са мокрим ногама стојимо на бетону, а ти у сувим војничким чизмама причао да нас сво зло стиже зато што не постимо и што светиње псујемо? Сећаш се како тад изађосмо из цркве ко да смо попишани??? Чуо сам те како се смејеш док смо се свако својој кући враћали... Знам да се не сећаш, а знам чега се још не сећаш, а то је кад сам ти оно, у сред циче зиме, ушао у двориште да питам смем ли да идем у шуму док је пост, да детенце изгладнело огрејем... Те године се зима протегла ко да никад неће да стане... Дрво је пуцало од мраза у гори, а у кући се крај огњишта пелене ледиле, па преко свега тога, ко да нам је мало муке гладна чељад... И оно што се имало и могло да се поједе, ти забранио... Е, па тад, на велики пост и то баш у петак, твоје дете у једној руци батак, а у другој гибаницу са које се сливала маст све до лакта... Прекрстио сам се, мислио дете ко дете, узело што му неки неверник дао, ал' тада сам чуо како ти псујеш положајника и црквен дирек... Нисам ти реч рек'о, само сам скинуо капу, опет се прекрстио и отишао у шуму... Е, па видиш попе,зато ти сад ћутиш, а ја говорим... Не верујем ти ништа од тад, па ти и сад не верујем. Каки си, има да молиш да ме у пакао гурну да више места за тебе у рају остане...“
Глас на тренутак застану, ал' нико да се макне, као да слуте да то није крај... Тишина полегла. Једино се чује звоно на гробљу... Паде ми на памет да је још неко отишао на пут без повратка... Из касетофона се чу нешто ко да кресну шибица и па након неколико тренутка опет његов глас: „А, ти Милоје, што заостајеш и загледаш по туђа дворишта док идемо ка гробљу и меркаш шта има да се украде, да ти сад рекнем да не мислиш да нисам знао... Е па знао сам да си ми ти украо прасе на неколко дана пред славу па сам морао јаре дојенче да кољем... Морао бре, није се имало!... А знао сам да се јаретина не ставља на славску совру... И знао да си чим си са славе отишао, свратио у прво двориште и рекао: Гле Леке лудака није имао прасе ни за славу. Све сам то знао, ал' ред је и ти да знаш да сам знао... Сећаш се оне кокошке што су ти цркавале, а ти их преко плот у моје бацао?... Е па нису мањкале од болес', него је удица своје одрадила... Кљуцну ти оне тако оно што им бацим, па кад прогутају, а ја мени струну повучем па моју удицу вратим... А удица трорепка, ко бритва отвори бубац... Ето да знаш!... И још нешто 'оћу да ти рекнем... Нису то месо моји укућани јели. Носио сам га оној сирочади од твог брата што си и његов део на превару узео, па он јадан од муке црко пре времена“...
Док је оцко помињао попа, чуо се пригушен смех, када је поменуо Милојево име, смех као да поче да јењава, кад помену Ратково, потпуно утиша... После како су се имена ређала, нисам ни чула шта прича. Посматрала сам како се гомила комеша и како се један по један, са пола пута, враћа свако својој кући, повијене главе... На крају, пред само гробље остасмо једино ми из куће и они што су раку копали и баба Гмитра која није најбоље чула чак ни руку кад на уво стави.
При крају траке, некако као да све оно напред нема везе, поче псовка. Некако ми се учини као да и није хтео то да сними, него заборавио да искључи кад је требало...Псовка до псовке... И оца и мајку, и семе и племе, редом и прекореда... И дружбу и службу... И оне што су у вр', и оне што су у дно власти... А на крају, оцко као да се некоме одређеном говори, некоме ко му је на дохват руке, а опет коме мора да се викне да утуви: „Само да знате и ви ћете да умрете, сви ви, кад тад, а ја ћу вас тамо сачекати... И да вас питам, зар да моја кућа нема ни леба да једе, а вама да претиче па да бацате? Зар да ми сви спавамо у једној соби, па и они који дођу да нас посете, а ви да се ширите ко да сте стоглаве але?.. Па зар вам није било доста све што сте ми узимали и отели него сте још 'тели да се осећам као да сам луд кад од јутро до у мркли мрак радим, а да преживим не могу? Јесте луд Лека, јесте био... Требао је да узме усрану мотку па редом и прекореда... Да вам објасни Лека да ништа човеку не треба... Баш ништа мртвом човеку не треба.“
Ту заврши... Копачи раке приђоше сандуку и почеше да конопац испод њега подвлаче. Однекуд се поп појави и закрешта из свег гласа: „Боже опрости Леки вољне и невољне грехе“.



                              Нада Петровић






Нема коментара:

Постави коментар