уторак, 18. септембар 2018.

Роман "Чедоморка" - Поговор Душана Стојковића



Осуђена на живот
( Поговор Душана Стојковића)

После пет запажених песничких збирки Нада Петровић се упустила у нову авантуру. Решила је да се ухвати у коштац са прозом, са кратким романом – прозним жанром чија међупозиција захтева изузетну надареност и списатељско лукавство да се писац не би стровалио у амбис који га жељно ишчекује. Успела је из прве. Чедоморка је особен прозни текст, пажљиво исцизелиран, психолошки осенчен, животан, трагичан, ритуално симболичан, и традиционалан и модеран у исти мах, специфично посмодеран. Написан је у првом лицу, исповедно, свежим народским језиком који на најбољи могући начин осликава судбину јунакиње која читав живот борави тако као да је на њега осуђена. И јесте то несумљиво.
Шта је то по чему ће се овај кратки роман памтити? Нешто тематски веома налик на античке трагедије с тим што се јунакиња романа наше списатељице само по трагичности властитог живота може поредити са хероинама античких текстова. Језичка мелодија која својом архаичношћу „гура” текст ка митским временима у којима се живот „играо” по правилима дубоко заснованим на ритуалима, забранама, казнама, под будним оком неке свевидеће, не ретко зле, силе која се старала да на читав живот ни трунчица светла не кане. Ту се додирују и прожимају проза и поезија Наде Петровић показујући, и доказујући, да постоји исто извориште из којег потичу. У њеном роману, као и код Динка Шимуновића, Борисава Станковића, Иве Андрића у „ Олујацима” постоје два зидом ограђена простора, доњи и горњи, међу којима - као да су у питању живот и смрт- никаквог додира као да нема. Када се оде из једног у други као да се прешло из једне смрти у другу. Ни у једном нема животне радости да нас ободри и обасја својом светлошћу. Она која приповеда чини то помало фрагматично, тако да се с времена на време враћа уназад и, у ретроспекцији, приповеда о ономе што се збило, чинећи тако своју исповест, темпорално, вијугавом и доприносећи њеном градативном нарастању до финалне сцене у којој се тражи убијено дете и уједно враћа нож калемар украден од оца. Нож којим се ништа не калеми, нож који није употребљен онако како је могао ( и морао?), јесте у читавом роману централни симбол, уз воденицу која подједнако меље и жито и животе. Постоји (то је постмодернистички захват) текст који је фон на којем се, као на разапетом филмском платну, огледа роман Наде Петровић. Изабрала је ни мање ни више, храбро и рискантно ( у крајњем исходу исплатило се) Нечисту крв Борислава Станковића. Готово да свака драмски истакнута сцена у роману Наде Петровић јесте својеврсни ехо оне која је постојала у великом предлошку. Пажљива компаративна анализа требало би да открије сва онеобичавања присутна у каснијем остварењу. Она би нас, управо указивањем на њену искошеност у односу на полазно штиво (примењен поетски модел креће од поетичке претпоставке по којој су и живот и литература једнако исправна полазишта за оргинално књижевно прегнуће), довело до тврдње како су се у роману Наде Петреовић пресни живот и истанчана литература срећно „преклопили” и произвели значајно прозно дело. На једном месту, при крају романа, његова јунакиња открива да је сунце које је над њом црно. Исто такво налазимо и код великих француских романтичара Виктора Игоа и Жерара де Нервала. Нада Петровић је својим прозним првенцем показала да се и живот који се, изубијан и рањав, под црним сунцем одвија и разбија, може - несумљивом списатељском вештином- преточити у дело које нам прегршт читалачке светлости дарује док се над њим, заробљени причом, болом испричаног, надвијамо.

Мр. Душан Стојковић

Нада Петровић - Роман "Чедоморка"


Роман "Чедоморка"  

Рецензије за роман мр.Душан Стојковић и благопочивши мр. Драгољуб Стојадиновић,
Зелено светло за роман је дао и књижевник Видосав Стевановић...
Фотографија на корицама Зоран Петровић
Технички уредник Бошко Протић
Издавач СВЕН
Захваљујући јавном конкурсу за финансирање и суфинансирање пројеката, програма и манифестација у култури из буџета града Крагујевца за 2018. годину, роман је склопио финансијску конструкцију.




Осуђена на живот
( Поговор Душана Стојковића)
После пет запажених песничких збирки Нада Петровић се упустила у нову авантуру. Решила је да се ухвати у коштац са прозом, са кратким романом – прозним жанром чија међупозиција захтева изузетну надареност и списатељско лукавство да се писац не би стровалио у амбис који га жељно ишчекује. Успела је из прве. Чедоморка је особен прозни текст, пажљиво исцизелиран, психолошки осенчен, животан, трагичан, ритуално симболичан, и традиционалан и модеран у исти мах, специфично посмодеран. Написан је у првом лицу, исповедно, свежим народским језиком који на најбољи могући начин осликава судбину јунакиње која читав живот борави тако као да је на њега осуђена. И јесте то несумљиво.
Шта је то по чему ће се овај кратки роман памтити? Нешто тематски веома налик на античке трагедије с тим што се јунакиња романа наше списатељице само по трагичности властитог живота може поредити са хероинама античких текстова. Језичка мелодија која својом архаичношћу „гура” текст ка митским временима у којима се живот „играо” по правилима дубоко заснованим на ритуалима, забранама, казнама, под будним оком неке свевидеће, не ретко зле, силе која се старала да на читав живот ни трунчица светла не кане. Ту се додирују и прожимају проза и поезија Наде Петровић показујући, и доказујући, да постоји исто извориште из којег потичу. У њеном роману, као и код Динка Шимуновића, Борисава Станковића, Иве Андрића у „ Олујацима” постоје два зидом ограђена простора, доњи и горњи, међу којима - као да су у питању живот и смрт- никаквог додира као да нема. Када се оде из једног у други као да се прешло из једне смрти у другу. Ни у једном нема животне радости да нас ободри и обасја својом светлошћу. Она која приповеда чини то помало фрагматично, тако да се с времена на време враћа уназад и, у ретроспекцији, приповеда о ономе што се збило, чинећи тако своју исповест, темпорално, вијугавом и доприносећи њеном градативном нарастању до финалне сцене у којој се тражи убијено дете и уједно враћа нож калемар украден од оца. Нож којим се ништа не калеми, нож који није употребљен онако како је могао ( и морао?), јесте у читавом роману централни симбол, уз воденицу која подједнако меље и жито и животе. Постоји (то је постмодернистички захват) текст који је фон на којем се, као на разапетом филмском платну, огледа роман Наде Петровић. Изабрала је ни мање ни више, храбро и рискантно ( у крајњем исходу исплатило се) Нечисту крв Борислава Станковића. Готово да свака драмски истакнута сцена у роману Наде Петровић јесте својеврсни ехо оне која је постојала у великом предлошку. Пажљива компаративна анализа требало би да открије сва онеобичавања присутна у каснијем остварењу. Она би нас, управо указивањем на њену искошеност у односу на полазно штиво (примењен поетски модел креће од поетичке претпоставке по којој су и живот и литература једнако исправна полазишта за оргинално књижевно прегнуће), довело до тврдње како су се у роману Наде Петреовић пресни живот и истанчана литература срећно „преклопили” и произвели значајно прозно дело. На једном месту, при крају романа, његова јунакиња открива да је сунце које је над њом црно. Исто такво налазимо и код великих француских романтичара Виктора Игоа и Жерара де Нервала. Нада Петровић је својим прозним првенцем показала да се и живот који се, изубијан и рањав, под црним сунцем одвија и разбија, може - несумљивом списатељском вештином- преточити у дело које нам прегршт читалачке светлости дарује док се над њим, заробљени причом, болом испричаног, надвијамо.
Мр. Душан Стојковић








уторак, 11. септембар 2018.

Нада Петровић / ЖУТА ДУЊА


ЖУТА ДУЊА

Након завршетка факултета, док је покушавао да нађе посао, почео је на окућници прадедовској да сади нови воћњак. Куповао је онолико садница колико је имао пара, научио да калеми, правио ђубриво од коприве, копао и доносио шумску земљу.
Стара стабла је крчио. Морао је... Или су се посушила или нису рађала, а ако би и родила, црвљиви плод би отпао пре него што узри. Једино је стару дуњу сачувао иако је тек неколико плодова износила до краја. Ону кроз чије се гране винова лоза преплела. Ону са које је његова мајка, пажљиво у раширену кецељу, спустала мала жута сунца, како је понекад умела да каже.... а касније, касније би му оставила неколико дуња на шифоњер, а од осталих правила слатко са орасима.
Било му жао да замахне секиром, а камо ли је одсече. Накривљена, испуцале коре, придржавала је преплет тамњанике. Подсећала га је, тако повијена, на мајку која је целог живота теглила и носила, поред своје, и туђе бриге. Сем тога, ту је била најбоља хладовина. Последњи пут кад је долазио пластични сточић и неколико столица је испод њене крошње поставио.
Није дочекао ни прву воћку из свог воћњака да убере, а већ га је живот однео далеко. Долазио је ретко и остајао дан, највише два. У почетку је покушавао да багрем и кисело дрво, који је између младих воћака избијало, вади из корена. Касније је стизао само да посече младаре. Последњу годину није имао времена кроз воћњак ни да прође. Најчешће је, када би на кратко свратио, са капије погледао како шипражје гута јабуке, крушке, трешње, шљиве. Бацио би тек поглед и вратио се у велеград.
Пре неколико дана поново је дошао. Дуго је покушавао да откључа врата. Кључаоница као да се бунила. Тек након неколико покушаја брава је шкљоцнула. Када је ушао у кућу запахнуо га је тежак, устајао ваздух. Отворио је све прозоре, скувао кафу, изашао из куће, сео испод дуње, леђа окренуо ка воћњаку. Пружио је руку, убрао грозд и дуго га муљао међ' длановима. Учинило му се да је чуо глас мајке који му говори да то не ради, да ће одело да исфлека... У том тренутку је мобилни зазвонио. „Чекамо те“, женски глас допре из слушалице. „Стижем“, само то изусти и устаде испијајући последње гутљаје из окрњене шољице. Крену ка кући да затвори прозор и замандали врата. Кључ остави на ексеру закуцаном на довратку са ког се љуштила фарба.
Пажњу му привуче нешто у трави која је изџикљала крај искрзаног каменог басамка. Сиђе низ степенице и угледа жуту дуњу, одмах крај туфнастог лонца са чуваркућом. Сави се, узе је, помириса и пре него што крену ка капији, отвори путну торбу коју је на први степеник пре сат-два оставио. Пажљиво је спусти, на врх, преко гардеробе, везе кључева и торбице у којој су стајали новац, лична карта, чековне картице и пасош.

Нада Петровић



субота, 25. август 2018.

Јасмина Јаца Поповић / ZAKLETVOM DO POSLEDNJEG DABOGDAVANJA

ZAKLETVOM DO POSLEDNJEG DABOGDAVANJA
u grudima mi pregršt krvavih milosrdnih srdaca
preplašena jata ptica, tri sunca i ispovest lovca na umoru-
po pergamentu pogrešnih nauma pisana, iz sad u nikad okretana
tačka je uvek na kraju -šapat je da se čuje
nad sokakom prosjaka, svanuća zapevka jezom prelomljena-
a ja tražim besna gubljenja svesti i savesti, bestragiju tražim
poslednjom bih snagom let u prelet i konačišta uzglavlje mi misao
u raju zlatokrilog sećanja na Poslednje Carstvo Istine
mir bih da budem jednom, da mogu, moć da imam samo
pod prstima tuce užarenih, razdražljivih proticanja vremena
koga nema bez njega se može -u ne može pretvorena od muke
pod grudima jauk porebrice, tužnu boju sukrvice
i prelom begoumne kosti krijem, duh i dah u sebelov pretačem
nezacelivost rana i kasna gladovanja pred pričest poslednju
ćutim, nemam kome ovu tišinu poput tovara
plačem, nemam kome ovu kap očinju
umirem. nemam kome sopstvenu smrt u amanet
U kraj se, da prođem! - začuh joj glas i ne bi me strah
Jasmina Popović


четвртак, 09. август 2018.

Nada Petrović / Kao plima, kao zaborav


Kao plima, kao zaborav

Jesi li se od puta odmorila sestro po peru?
Kako je tamo i boli li smrt???
Ovde sve po starom... 
Pametni ćute...
Neka čudna tišina polegla kao magla
ili ja ne čujem kakofoniju zvukova...
Gledam u jednu tačku koja postaje tvoj lik
i plačem bez suza...
Reci mi,
sve mi reci,
gde, kuda, zašto, kako...
Progovori pre jauka koji osećam da nadolazi
kao plima, kao zaborav...

                                                    Nada Petrović 


недеља, 15. јул 2018.

Nada Petrović / Reč u zbegu

Збирка прича "РЕЧ У ЗБЕГУ" говори о свему ономе о чему се ћути... А ћути се...

Ћути се о онима који се нису из рата вратили...
Ћути се о онима који су из борби једва живу главу извукли...
Ћути се о онима који и дан данас кошмаре имају...
Ћути се о онима који су због бомбардовања завршили на психијатрији...
Ћути се о онима који свој једини оброк у контејнерима траже...
Ћути се о онима којима извршиоци шаљу решења за попис имовине...
Ћути се о онима који су добили решења за рушење својих уџерица...
Ћути се о онима који су са дипломама и који раде на пијаци цептећи од страха да не наиђу комуналци....
Ћути се о уништеним фабрикама након ослобођења од тираније...
Ћути се о федерима ( погле чуда забранише да их зовемо речју која постоји у званичном језику нашем)
Ћути се о бездушнима који оставише старе да сами у селу цркавају...
Ћути се о лоповима који и црно испод нокта отимају...
Ћути се о поповима који се моралних норми не придржавају...
Ћути се о пијанцима и о њиховим породицама.
Ћути се о онима који су отишли преко границе и на своје заборавили...
Ћути се о онима који беже са прадедовског огњишта иако им се душа у парампарчад кида...
Ћути се о опустелим селима... 
Ћути се... Једино понека РЕЧ У ЗБЕГУ остане... Као цртежи у пећини... 
Ћути се... А не би требало... 
Како ће нам деца ћутање опростити?

Nada Petrović / Razlog postoji



Dragi prijatelji

Obaveštavam vas da će ovaj blog sve manje biti aktivan.
Razlog možete videti na fotografiji.

Sve vam najbolje od srca želim

Nada





Nada Petrović / Kokoško budi drug, daj mi krila jedan krug


Kokoško budi drug, daj mi krila jedan krug

Radila sam u Ratku Mitroviću- Kragujevac… Uništiše ga lošom privatizacijom… 
Radila u Stankomercu… Doneli neki zakon koji poslodavcu nije odgovarao…Postala tehnološki višak… Ni dinar otpremnine…
Radila u Rusiji, za Puteve iz Užica… Ne uplatiše penziono u Srbiji… Zavrnuše me za platu, i još što šta… Jedva živu glavu izvukoh… 
Radila u Exingu… Postala tehnološki višak zbog smeštanja Miškovića u zatvor ( smanjeni obim posla)… Ni dinar otpremnine…
Pomeriše godine za odlazak u penziju…
Sada sam na privremenopovremenim poslovima… Kad ima i kolko ima... Najčešće pedesetak dana godišnje...
Mogu da umrem gladna socijalnu pomoć neću dobiti zbog kuće i okućnice… A ni zbog obraza, navikla sam kičmu da podmetnem a ne da prosim…
Ako hoću da otvorim firmu na birou će da mi daju oko 1000 evra koje ću morati da vratim državi u roku od desetak meseci…
Osećam da sam diskriminisana… Da sam bila lezbejka, migrant ili iz manjinske grupe, ili stranac-investitor ne bi mogli ovako sa mnom…
Za to vreme dobijam poruke da ne objavljujem ovakve stvari na FBu… Pa šta mogu da mi urade? Da me smeste u zatvor? Pa imaću bar tri obroka dnevno? Da me kazne? Pa gde ćeš veću kaznu nego što sve ovo gledam, a nemoćna sam bilo šta da promenim?

PS: I kokoške se sklone da ih lisice ne potamane, a ja nemam gde. Nemam krila, a nemam ni rezervnu domovinu.


                                      Nada Petrović


Nada Petrović / I zmije podpraguše će nas prokleti


I zmije podpraguše će nas prokleti


U selima Srbije je 50.000 napuštenih kuća i oko 145.000 u kojima trenutno niko ne živi!
Za to vreme on kaže da je ,,мудро што је Меркел подигла наталитет Немачке увозом миграната"! …
Za to vreme oni planiraju da nasele migrante… Među migrantima skoro da i nema žena, znači oni će našim ćerkama, sestrama, unukama decu da prave??!!
Za to vreme svakog dana se na 4 sata jedan ubije u Srbiji…
Za to vreme se svakog dana dva puna autobusa i malo više mladih i pravih i školovanih uputi u tuđinu da bi preživelo…
Za to vreme kilogram kupina se otkupljuje za 30 dinara, a malina se otkupljivala za 50 dinara…
Za to vreme se za lečenje dece skuplja novac putem SMSova, a novac za promenu pola, sa svim hormonskim terapijama, se pokriva iz budžeta…
Za to vreme dve i po godine ubijaju nas u pojam pričom da li će onaj da ode u zatvor ili neće zbog one za koju nismo znali dok nije ubijena…
Za to vreme Zadruga nudi 100000 evra minimum da optuženi za ubistvo uđe u njenu štalu…
Za to vreme neko bi da organizuje referendum iako bi kako god formulisano referendumsko pitanje bilo protivustavno…
Za to vreme objavljuju da će migrantima da daju preko milion za pokretanje biznisa, a nama, ako se skinemo sa biroa da bismo pokrenuli samozapošljavanje, deset puta manje… Usput mi bi taj novac državi vratili kroz prireze, poreze, nareze, a oni su kao migranti zaštićeni…
Za to vreme strancima daju desetine hiljada evra da nas zaposle da bi nam dali platu od 200 evra…
Za to vreme neko plaća onu što sat vremena gleda u magarca… Magarcu niko ništa nije platio…
Za to vreme većinu zabole qurac, a posle kada krenu da nam siluju decu, unuke, biće aman pomagajte… Posle će se neko naći pametan da nam objasni da nas qurcem pobediše… Kako da nas ne pobede kad je naša alatka bolna?
Za to vreme… Ma šta ja da pričam? Ko sam ja? Neko ko je napisao zbirku priča koja govori i o tome… Neko kome su pedesetak ljudi maksimalno te priče pročitali. Ma pišem uz vetar i sama znam. Nerazumno je gluvom vikati i slepom namigivati; najviše je gluv onaj ko ne želi da čuje i slep onaj ko ne želi da vidi…
Ja pokušavam svojim konstantnim pisanjem o selu koje umire čist obraz da sačuvam, iako sam svesna da su malobrojni koje to zanima… Rekoh konstantnim jer i priče koje su objavljene i roman koji će uskoro u štampu, pa i pesme koje ovde objavljujem i koje planiram da ukoričim čim se stvore uslovi; sva su ta moja pisanija vezana za selo koje umire, a kad selo umre ni mi nećemo postojati…
I još nečega sam svesna… Čak i zmije podpraguše će nas prokleti što ih bez doma ostavljamo, a kamo li neće zarasla groblja i zakatančene kapije…
PS: PoDpraguše namerno napisah… IspoD praga su koji se od tuge urušava…
Autor fotografije je Zoran Savić, a fotografija je nastala u Dragovu. Dragovo je u Pomoravskom okrugu, a ne u nekoj vukojebini Bogu iza nogu…

                                                       Nada Petrović 


субота, 23. јун 2018.

Nada Petrović / Pisce će da hapse



Pisce će da hapse


Zlatko je sve razrede osnovne škole prošao bez ponavljanja iz jednog jedinog razloga, bio je miran na časovima. I sve razrede trogodišnje srednje škole je, takođe, prošao redovno iz tog istog razloga uz objašnjenje da pažljivo sluša, da je sve u svemu poslušan i dobar.
Zlatko je pre pet godina zagazio u petu deceniju i kao radnik zadržao iste metode koje je imao kao đak, metode kojima je išao napred. Poslušan je, redovan, nema izostanaka, nema bolovanja, ne progovara, ne promišlja, ne razmišlja, izvršava naređenja.
Zlatko leže uvek u devet uveče, ustaje u pet ujutru, doručkuje, sprema se za posao, radi, vraća se sa posla, ruča, večera, pa krevet. Male pauze između ovih rutinskih radnji su hranjanje golubova i besomučno vikanje na majku. Uvek mu sve smeta, nikad mu nije ništa dovoljno dobro, ničim nije zadovoljan. Da nije te vike čovek bi sa strane pomislio da je robot, da mu je ugrađen čip, da je mašina koja nepogrešivo uvek ide istom brzinom istim kolosekom. Ta vika je njegov izduvni ventil, ona mu služi da pročisti ventile. Zahvaljujući njoj on svakog jutra iznova bez misli, bez osećanja, bez ičega što bi moglo, makar na trenutak, da poremeti njegove rituale, ustaje i potpuno mehanički kreće u novi dan. To pražnjenje kroz viku na majku je njegova opruga za navijanje.
Zlatko nikada nije pročitao ni jednu knjigu. Njegov rečnik se sveo na manje od 500 reči. On nema drugare s kojima bi popio kafu ili išao na utakmicu. Utakmica ga ne zanima, a drugari mu nisu potrebni, knjige su za one koji tek treba nešto da nauče, a on već sve zna.
Zlatko je idealan za novi poredak. Njemu ne treba ništa više nego što ima. Uvek u kreditima, ali i pored toga nikada nije zakasnio ni jedan jedini dan sa plaćanjem računa za struju, telefon, komunalije, ekonomsku taksu, porez, prirez, narez... Jedina misao je kada će zadnja rata duga banci, namera mu je da potpiše novi ugovor. Nikada more, nikada pasoš, nikada ništa sem nevidljivom žicom ograđen prostor svakidašnjeg kretanja. On nikada ne prelazi put van pešačkog prelaza, nikada ne gazi travu, ne puši na javnim mestima, ne puši ni na tajnim, gleda na TVu rijalitije i veruje da je iznad onih koji u njemu učestvuju, u poslednje vreme veruje da je iznad svih ostalih i u realnom životu, dokaz za to je da su na TVu, po njegovom mišljenju, uvek najpametniji...
Zlatko živi svoj život po pravilima i počinje, od pre nekoliko meseci, da traži da i drugi bespogovorno poštuju ta pravila. Za sada je uspeo da se posvađa sa komšijama, da napiše nekoliko prijava poznanicima, da praćkom razbije uličnu svetiljku koja mu smeta da zaspi...
Zlatko me je jutros sreo i u prolazu, bez pozdrava mi rekao: „Čujem da si knjigu objavila. Pitam se što mirna ne sediš na dupe. Pisce će da hapse.“ Nakon desetak godina to je bilo prvi put da sam ga čula da govori iako ga viđam skoro svakodnevno. Stala sam kao ukopana. Stajala sam na tom mestu dobrih petnaestak minuta, okrenula na peti i kući se vratila. Uključila komp, potražila na netu Orvela i počela da iznova čitam tu knjigu. 1984. je davno počela, a ja zauzeta svakodnevljem nisam to ni primetila. Stajem na 81. strani i čitam jednu istu rečenicu: “ Najzad; najzad; najzad su to učinili!”
Isključujem komp, krećem ka kuhinji, pristavljam lonče za drugu kafu, imam osećaj da su svuda oko mene uključene kamere, da me Veliki Brat pomno posmatra… Isključujem ringlu, vraćam se u još topao krevet, pokrivam preko glave sa nadam da ću uskoro da se probudim, da je sve ovo samo noćna mora izazvana lošim varenjem.
PS: Probudite me kad opasnost prođe


Fotka je nekada davno pokupljena sa neta... Čija je nemam pojma...