петак, 21. јул 2017.

Нада Петровић / Ноћобдије



                    Ноћобдије

Дивљака на дивљаку
свели пелцер
на сасушену грану.

Голим каменом
на камен огољени.

Знамени.

Изнад белих дојки
ноћобдије
песак зубима
претварају у млеко.

Испред и иза
толико близу
а у мени
одвећ далеко
смрт пукотине
сурутком калеми. 

                          Нада Петровић





Нада Петровић / Преко прага




Преко прага

У твоју кућу
нећу да уђем.

Преко прага
ни мртва
ни жива.

Узалуд ме зовеш
залуд се љутиш.

То није кућа
већ јазбина
у којој
међ' зверима

о мени ћутиш.

                                                   Нада Петровић



среда, 19. јул 2017.

„Mala za u džep“ Boška Protića.


MALA ZA U DŽEP

Pre nekoliko meseci sam pretrčala preko knjige „Mala za u džep“ Boška Protića. Stislo me bilo sa svih strana. Posla nigde ni u najavi iako iza sebe imam 25 uspešnih godina na mestu šefa gradilišta. Evo me gde naleteh na neki poslić koji ukupno traje tridesetak radnih dana, po rešenju privremeno povremenog angažovanja. Lakše se diše. Volim svoj posao pa sam kao riba u vodi na gradilištu. A posle prašine gradilišta zasluženi odmor i knjiga u rukama. I to ne bilo koja knjiga nego ona koju sam već jednom u dahu pročitala. 
U vremenu ludom u kom smo, gde se sve čini da zaboravimo ko smo bili i ko smo sada, u vremenu kada se rastura i urušava sve ono zahvaljujući čemu smo opstali, sebe sačuvali... U vremenu kada su najprodavanije knjige sponzoruša, kriminalaca, nadripisaca koji su deo sistema, bilo da su deo medijskog klana ili klanova po sistemu ja tebi ti meni... U vremenu kada se nagrade kote ko zečevi... U zemlji u kojoj će uskoro biti više konkursa i nagrada nego čitaoca... U državi u kojoj se knjige I.Bjelice i Alempijevićke gutaju ko alva... U izdavaštvu gde se, čim se namiriše tekst u kom se insistira na nacionalnom identitetu rukopis, bez čitanja odbacuje.... Van kruga dvojke koji je centar sveta... U takvom vremenu i u tom prostoru punim srcem mogu „Malu za u džep“ da preporučim jer od svih belosvetskih papazjanija koje nam truju mozak ovde ništa nećete naći. Ovde je naša duša međ koricama. Ona duša koja je željna srpskih reči i osećanja da se imamo zašta boriti u pokušaju sebe i svoj jezik da sačuvamo. 
Ko bi nešto više da pročita o knjizi može ovde: http://www.mojakritika.com/malazaudzep.htm

                                                                    Nada Petrović


„Kragujevac za početnike i starosedeoce“



„Kragujevac za početnike i starosedeoce“

Monografija „Kragujevac za početnike i starosedeoce“ Zorana Petrovića je jedna od najlepše urađenih monografija koju sam u rukama ikada imala.
Monografija „Kragujevac za početnike i starosedeoce“ Zorana Petrovića je prošle godine dobila Povelju za najbolju knjigu 2016.
Autoru fotografija ( dobitnik mnogih domaćih i svetskih priznanja i nagrada) je ubrzo nakon objavljivanja monografije uručen otkaz.
Da li jedno sa drugim ima veze, pitaće se neki, oni koji znaju kako nam se kultura pred očima urušava neće ništa da pitaju, oni i pre pitanja odgovor znaju.




понедељак, 17. јул 2017.

Нада Петровић / ЂУСЛА и ЂУЗЛА

ЂУСЛА и ЂУЗЛА
Ђусла је девојка једра, крупније грађе, а ђузла је део кантара ( слично крушци или ручној бомби)... Кад поменух ђузлу неко то зове и ђуле, у ствари најчешће се зове ђуле...
Свратио сељак са пијаце у кафић и наручио кафу... Омладина која је ту седела попреко га погледала, кад један набилдованих и тетовираних поче старца да тера из кафића: „Излази матори... Није ово место за сељаке и опанке“... Стари га само питомо погледао и наставио да ситним гутљајима зашећерену кафу испија... Градски примерак лумперпролетеријата скочи на ноге лагане и крену ка матором објашљавајући да ће он својим рукама да га избаци... Тад матори зграби пртену торбу једном руком, другом извуче ђуле од кантара и на сред кафића баци уз речи: „Па зар ћете, мајку вам крваву, из моје муке да ме избацујете... Ово сам ја пре четрдесетак година зидао... Ја ћу и да га срушим“... Омладина у страху доби велике очи и учини им се да је ручна бомба... Истрчали су из кафића као да их чопор вукова гони... А онај рмпалија је неколико пута падао и дизао се док се улазних врата докопао... Стари је штапом ђузлу себи примакао, савио се са напором и у торбу вратио уз речи : Тааакооо...
А за реч ђусла постоји стара изрека : „Док се ђусла нађусли свадба се растури“...

                                                                     Нада Петровић


Nada Petrović / Antireklama za Kesela

Antireklama za Kesela

Veoma je važno sačuvati sopstvene misli i osećanja, neopterećene smećem kojim nas svakog dana obasipaju. Koračati, jer onaj ko dovoljno brzo korača ne može biti zatrpan svim i svačim. Setimo se one priče o magarcu u kojoj se kaže: „Jednog dana magarac nekog farmera upao je u bunar. Životinja je rikala sažaljivo dok je farmer pokušavao da pronađe način da je izvuče. Na kraju, farmer je odlučio da je životinja već stara, a i  bunar treba zatrpati. Magarac nije bio vredan truda. Zbog toga je pozvao svoje komšije da mu pomognu. Uzeli su lopate i počeli da ubacuju zemlju u bunar. Na početku, kada je magarac shvatio šta se dešava, počeo je da riče. Ali, nakon određenog vremena, na iznenađenje svih, smirio se. Nakon nekog vremena i puno lopata zemlje, farmer je odlučio da pogleda u bunar i bio je začuđen prizorom. Sa svakom lopatom zemlje koja bi pala magarcu na leđa, on je uradio nešto začuđujuće. Otresao bi zemlju sa leđa i popeo se na nju. Kako su farmeri nastavili da zatrpavaju bunar, on bi otresao zemlju i popeo se malo više ka otvoru. Ubrzo, magarac je došao do vrha bunara i iskočio iz njega.“.Na isti način evo i ja odlučujem da sa sebe otresem sve ono što me vuče unazad ili u zemlju sabija.
Jedna od prvih stvari je da odbacim knjigu koju sam započela da čitam i koju sam kupila pre nekoliko dana. Nakon pročitanih 63 strane u meni nije ostala ni jedna jedina misao, ni jedno jedino osećanje, makar jedna rečenica koju bih da zapamtim, ili reč koja može da me asocira.
„Čovek od gipsa“ Žozefa Kesela za koju sam čitala pozitivne kritike, koju su verovatno preporučili oni koji je nisu čitali u pokušaju da sebe predstave načitanim, nije nešto vredno zbog čega bih gubila sate i sate ovozemaljskog života, jednog jedinog.
Može ovaj pisac da bude i dobitnik Nobelove nagrade, meni ništa ne znači njegovo pisanje, u stvari manje mi znači nego priče ljudi kojima sam okružena, jedna jedina rečenica Dostojevskog, Meše ili Andrića.
Zato (i ne samo zato), odlučujem da ne nastavim sa čitanjem, iako sam u celokupnom svom životu malo knjiga pre isčitanog kraja nepročitanih odbacila. Kada se prisetim tih odbačenih knjiga shvatam da su to većinom one koje su bile ili jesu u poslednjih tridesetak godina na našim top listama: Književni rijaliti, pornografija, kriminal...
Život je previše kratak (to tek sada shvatam) da bih ga nerazumno rasipala na nekvalitetne knjige, pisce, ljude, pojave, informacije i dešavanja, na rijalitije, rekla-kazala tračarenje, na jalova udvaranja, na laži i prevare.
Nije „Čovek od gipsa“ za mene. Ja sam potomak ljudi koji su bili stamen stene, koji su znali šta hoće i šta mogu, koji su u sebi ponavljali misao iz „Umeća ratovanja“ iako za Sun Tzua nisu čuli niti njegovu knjigu pročitali. „Možeš li zamisliti šta bih sve mogao uraditi ukoliko bih uradio sve što mogu?“.

Nada Petrović




Горан Ранчић / Прекопавање


Прекопавање

не крију од ноћи
своје беле капуљаче
њима крију своја лица
онда анђео рече богу
престани са овом игром
престани да окрећеш планету
твоја деца су гладна и црна
твоја деца нису твоја деца
твој живот није твој
твој живот је њихова игра
а њихова игра је празна
празна као око слепог миша
празна као атомска бомба
али не као башта у којој
сељанка мирише на перунике
а њена мусава деца се смеју
брковима од пекмеза
ето ти сад види шта ћеш

Горан Ранчић


Ljuba Stefanović / POSLE PRVOG BRIJANJA


POSLE
PRVOG BRIJANJA

Sedimo otac i ja.
Pušimo. 
On povuče dim:
ovaj dud nemoj da sečeš,
zasadio ga moj pokojni brat...
bio rat,
nemade lekova za njega.
Povuče još jednom
i upre rukom:
onu šljivu nemoj da sečeš,
na sinoru je...
Dud se pomerio,
šljiva se pomerila,
ja na istom mestu sedim.
I pušim.
Sam.

Ljuba Stefanovic


недеља, 16. јул 2017.

Нада Петровић / Да сам бар удовица...


Да сам бар удовица...

Нашо кога ће...
Мене ?...
Зар га није греота ако га баш није срамота?...
Лако је на моју страну сечиво да окрене...
Нема ко да ме брани...
На црту да стане...
Да сам бар удовица неко би се сажалио, а овако... И они којима никад сенку нисам нагазила и они којима очи нисам видела исто...
Тако јој и треба, заслужила, задужила... Тако ти је то кад се не зна због ког јој по целу ноћ фењер се не тули... Да је домаћица нико не би... Говорили су...
А ја нисам тела да им се правдам, да им кажем да не смем у мрак да заспим... Де, сирота, да им се исповедам, кад ће сву воду на своју воденицу...
Снови су ми једино погани па не смем на јастук главу да спустим... А снага се топи... То ти је целац без пртине... Да ми није снова могла би да се исповедам и причестим... Овако нит у цркву идем нити постим...
Нека их... На добро им било...
Да им није мене не би могле паучину са очију да скину, уста би им се слепила од ћутања.. Ја сам им измаглица кроз коју се сунце назире...
А сви су исти... И мушки и женски... И они што могу и они што никад нису могли ил умели... Свима сам у мислима и кад залежу и кад се буде... Неки се моле да није, неки да не буде, а неки прижељкују... Како се коме заломи...
А ја сама ко сасушени пањ у стрњику... Чим мало пустим лис`, грана да се створи, косци однекуд се размају, па поред жита и моје младаре скастре...
Жене се од мене склањале ко да сам губава... Неке од њи, оне које су најбоље знале шта би на моје место радиле, само кад би биле, уста нису затварале...
А мушки, одкуд год да су ишли, крај моје капије су пролазили... Тели неки и да сврате, воде да се напију, ал вратница двапут у чвор завезана, а куче пуштено...
А сад ко стршљенови навалише... Да ми деци из уста ваде задњи комад леба... Да ми црно испод нокти исчачкају...
Не дам... Што је моје, моје је... За децу сам и очи у земљу закивала само да им један поглед више остане, а камо ли нећу ово што може у наручје да се понесе...
Немам ти ја кад на капију да стојим и да гледам ко крај ње пролази и на коју ће страну да скрене... Ал у авлију и скакавац да ми уђе и опао лис да начне, без једну ногу ће преко плот`...
Нека их... Нека им буде... Окренућу главу на другу страну... Секире ће кад тад у траву да спусте, макар по велику нужду кад се забаве, а тад ћу... Ма знам шта ћу... Дрвљаници жељни цепанке ће да им остану...
Нада Петровић
( Прича из збирке " Ловац на змије")


Nada Petrović / Hleb

Hleb
Govorila je: Ako zagriženo parče hleba zaboraviš, a uzmeš drugo, neko ti je gladan. Umela je u tim trenucima desnom rukom preko levog ramena, u ugao gde se ne gazi, grumenčić malo veći od mrvice, da baci, i pomene: Za mrtve, ako su oni gladni.
Nikad na sto nije stavljala hleb prevrnut, greota govorila je, ako bi to neko drugi uradio, hleb bi na lice okretala.
Ako bi kojim slučajem krišku ispustila, sa zemlje bi ga podizala, poljubila,prekrstila se, ponovo poljubila, i ispred sebe, na sto, stavljala.
Mrve nikad u đubre nije bacala, a kamo li neko veće parče.
Nikad u noć bez hleba za dvoja gladna usta, govorila je.
Da je danas živa ćutala bi.
Hleba više nema ni u kontejnerima.

                                               Nada Petrović