среда, 20. септембар 2017.

Еј, Србине наивни, лаковерни страдалниче !…



Еј, Србине наивни, лаковерни страдалниче !…

„Ускрс 1944. године. Народ прославља тај велики православни дан, скромно, према могућностима, под четвртом годином окупације у Београду. „…Одједном, налет авиона, сирене свирају на узбуну. Мислимо прелет савазничких авиона да бомбардују Румунију. Наста ужас. Авиони се обрушили на град, почеше да бомбардују, а највише нашу пијацу и околину. Наста рушење и ужас ! Наша пијаца, осим неколико околних зграда, страдала је. Од Бајлонијеве пијаце не оста ништа, а у пламену изгореше околне куће. Паника ! Крици рањених. Нема ко да им помаже ! Неверица ! Савезнички авиони ! Зар је то могуће ? Још ни последице немачког шестоаприлског априлског бомбардовања 1941. године нису отклоњене, а старе ране отварају савезници шиређи разарање и убијајући људе ! Одоше , остављајући иза себе на хиљде мртвих и рањених. Хиљаде порушених и попаљених кућа. Одоше ! Праћени проклињањем несрећних жртава које су веровале да имају негде у свету „савезнике“, људе који их штите. Еј, Србине наивни, лаковерни страдалниче !…
Београд су без најаве бомбардовале англоамеричке ваздушне снаге 16. и 17. априла 1944. године, што се поклопило са првим и другим даном православног Ускрса те године. Главна јединица у овој акцији била је америчка 15. ваздухопловна јединица, са базом у Фођи на југу Италије. Учествовало је 600 бомбардера који су са 3000-5000 метара испуштали „тепих бомбе“. Противавионска одбрана није постојала. Бомбардовање је настављено већим интезитетом 17. априла. Поподацима Југословенске владе у избеглиштву прикупљених на терену погинуло је око 3.000 људи у Београду и 1.200 људи у Земуну. По подацима београдског гробља сахрањено је 453 индетификована леша, 104 неиндентификованих мушких, 93 женских и 28 дечијих (укупно 688).Београд је од стране савезника поново бомбардован 21. и 24. априла,18. маја, 6. јуна, 8. јула и 3. септембра 1944. године.“ - МиланВукобратовић: МОРЕ И НЕБО... Синиша МИЈАТОВИЋ








уторак, 19. септембар 2017.

Нада Петровић / Записи из Дневника 2017



Записи  из Дневника 2017.

Лекција коју сам давно учила, али је још увек нисам сасвим савладала: „Што мање окружење зна о твом приватном животу већи је склад са људима из тог окружења.“... Искуство ми каже да ме никада нико није повредио коме нисам поверила своје сећање, своје мисли, своја осећања...


Говорим му: „Не дозволи себи да одеш предалеко нећеш имати времена да се вратиш, а ако се и будеш вратио неће имати ко да те дочека.“. Залуд му говорим.


Пре неколико година рече ми, у пролазу: „У 21. веку нема романтике. У њему је превише баналности, зла и интернета“. Од тада те нисмо ни видели ни чули. Јутрос ми стиже порука у инбокс: „ Дуго те тражим, где си се изгубила“. А те речи и та слика су ме подсетиле на вештачко цвеће које скупља прашину у излогу кинеске радње.
Како да му кажем да се нисам макнула с места за које је рекао да га чекам, онда када је одлазио?


Мотивационе поруке су смишљане за неке друге људе. Мени је било довољно да се ослободим људи-крпеља и да научим да кажем НЕ... То је чаробна реч. Рећи НЕ онда када нешто не желим је кључ за отварање врата среће. Рећи НЕ онима којима то треба изговорити остављало ми је довољно времена за сва ДА која су ме мотивисала...


Нада Петровић

недеља, 17. септембар 2017.

Љубомир Симовић / Вест



Вест

Преко љубичастог поља,
у касну јесен,
брзо и шумно,
прелете јато врабаца
из букве у храст.

Љубомир Симовић 





Nada Petrović / Pod kandelaberom



Pod kandelaberom
( Secon hand pesma kojoj sam prišila dugmad i utegla šavove)

Ne volim kada si tužna
onda osećam da tapkam u mestu
jer ne znam da te nasmejem.

Sad ćeš otići...
Svi nekud odlaze,
samo ja ne znam kuda i s kim.

Čekam, a šta čekam ne znam.
Možda kartu za odlazak?

Ne umem da živim čekajući
i želim negde zauvek da otputujem.


Sećam se nekad smo se kartali magarca..
Ja sam namerno gubio da bi svi bili sretni.
Njakao sam najčesce pet minuta u mraku.

Mogu li samo danas, za tebe, da njačem
pod nekom upaljenim kandelaberom
i gledam nebo koje samo na nas čeka?


                                       Nada Petrović 


субота, 16. септембар 2017.

Нада Петровић / Пре уздаха



Пре уздаха
(инспирисана песмом "Уздах" М. Б. Душанића)

... И да су све мреже поцепане,
опет би исто, ни тамо ни овамо,
навикли на жегу пламен би лизали,
гутали стреле отровне заједно са луковима,
у разапетим маглама сопствене мисли ловили
и остајали разапети на крсту додељеном
који као проклетство и благослов износимо
кроз лавиринте пећина прећутаних јаука
до последње речи изговорене пре олакшања
и уздаха...


Нада Петровић


Нада Петровић / Над/живети живот

Над/живети живот

(Одзив на песму Над/живјети смрт Мирослава Б. Душанића)

Проћи кроз циљ не значи стати,
нити се предати нити посустати,
можда убрати свету перунику,
нити прстију и снохватице чворовати
и сањати још једна врата која се отварају,
још један пролаз до зачаране спирале
којом се спуста до дна и диже у висине,
онде где ће сновиделице сунчевим зрацима
да оките бисером круну краљу над краљевима,
и да ми покажу како је лако живети међ живима.


Нада Петровић


петак, 15. септембар 2017.

Нада Петровић / Загледана у колаж „Недостајањем запосједнути“ Мирослава Б. Душанића



Загледана у колаж „Недостајањем запосједнути“ Мирослава Б. Душанића

И та мета као путоказ
концентрични кругови вибрирају
линије таласају у залеђеном крику
на руци сат, оков или телепронтер до циља,
а све однекуд познато,
додирнуто у ноћним морама
након којих се упреда спирала
будућности која је прошла
измешана пепелом и живима,
без сећања, без надања,
без временске одреднице
у којој се сада стопило у овде,
док се пред колажем мисли роје
а ни једна не успева да се заокружи
него гута саму себе до прснућа,
једино, можда, када се погледа у зид
у који су закуцани ексери привида
и између њих разапета сенка,
опседнута недостајањем запоседнутости,
бледи у сумраку свеприсутног
и наставља тврдоглаво да ћути


 Нада Петровић 

Колаж „Недостајањем запосједнути“ Мирослава Б. Душанића

Нада Петровић / Из угла мрклине



Из угла мрклине
 ( одзив на песму „Играчу...Ти и ја“ М.Б. Душанића)

Понекад играчи,
чешће играчке,
као што сумрак постаје ноћ,
а дан је кад се из угла мрклине гледа,
а за то време талас шизофреничне игре
запљускује нам стопала,
стиже до бедара,
потапа недра,
и даље вира и извире,
и врти као небеска злослутна чигра,
и све је ко да ништа није у очима оних без вида,
а Песник који осећа избаци цевчицу речи и хвата ваздух,
и пуни мехове као риба, да не потоне и челом додирне дно,
да се одупре и ослушне долази ли нам однекуд спас ил’ лек
ил’ је унапред одређено ко је победник, а ко побеђени,
и где су раскућене речи само неважећи жетони за алаве крупијее
и зечице које се коте на све стране и ломе играчке и наше сећање.


Нада Петровић


четвртак, 14. септембар 2017.

Нада Петровић / Смрт је за доконе




Смрт је за доконе
 ( Одзив на песму „Чекање“ М. Б. Душанића)

Смрт је за доконе и оне који су завршили земаљске послове...
Ко ти је дао права да размишљаш о бежању из овог пакла?
Ако се ми злопатимо што не би могао и ти?
Ако је нама тешко што не би могло и теби?
Јесте ово чекаоница ал’ твој воз није још наишао,
нити си за овај у који би да се укачиш карту купио.
Ко ти даје права да одустанеш од писања?
„Ће си пооратимо још малко“ па ако не одустанеш
затворићемо те међ речи које те не разумеју
да би одатле проговорио да се није „дооратило“.


                                           Нада Петровић 


Нада Петровић / У међувремену празнина



У међувремену празнина

             М. Душанићу

Отварам прозор и ослушкујем птице
(на дохват су руке, само што на длан не слете),
укорењена у сећања, у страхове, у туђе игре,
на земљи својој, а без прадедовског завичаја,
загледам путеве у талозима прве јутарње кафе,
у кечевима који другима испадају из рукава,
одвојена од света, у међувремену свих времена,
затварам прозор и својој сенци на зиду глумим песника
који уме да стави маску празнине преко маске празног зрцала.

                          Нада Петровић