среда, 01. март 2017.

Nada Petrović / O psovkama, poganim rečima i galatenju

O psovkama, poganim rečima i galatenju

O psovkama sam ponekad ponešto zapisala u svojim dnevničkim zapisima, nešto od toga je i objavljeno u članku „Dresiranje psovke“, pre trinaestak godina u „Savremenuku +“. Dnevnik koji sam vodila u Rusiji i koji traži mogućnost da bude objavljen nafilovan je psovkama iz živog govora ljudi kojima sam bila okružena, i psovkama i poganlucima i kletvama, galatenja je izuzetno retko bilo, verovatno zato što sam bila jedina žena u građevinskoj operativi, a galatenje je usađeno u govor žena više nego muškaraca.
Hteli to da priznamo ili ne okruženi smo psovkama i psovka je deo našeg govora. Psuju stari, psuju mladi, psuju deca i odrasli. Psuje se na sve strane i puje svako. Psuje se i ono što treba i ono što ne treba. Stranci prvo naše psovke nauče. Ponekad je psovka način govora, drugi put poštapalica i uzrečic, treći put tek onako po principu: Govorte usta da ne ostanete pusta.
Negde sam pročitala da je psovka nastala uporedo sa rečima i da će trajati sve dok jezik istrajava. Psiholozi tvrde da (i to sam pročitala usput puneći glavu beskorisnim informacijama) je psovanje, iako ružna navika, način da se oslobodimo agresije i straha. Psuje se i ono što na psovku ne može da odovori, psuje se kao pretnja, psuje se i ono što se voli kao i ono što se ne voli ( Nikad ne čuh da neko Đavola opsuje a hleba, Boga i svetinje na svakom koraku).
Ono što sve češće primećujem je da su nam i psovke postale suvoparne, grube, pogane i da se prilično nepismene, da se svode na vulgarnosti koje se ponavljaju, kao sa izgrebane gramofonske ploče deo refrena, koji sam za sebe ništa ne znači i da najčešće imaju potrebu da nekog emotivno povrede. Takve psovke mi liče na silovanje moždanih vijuga, na bahatost i nemoć. A sećam se nekih psovki koje su bile nešto drugo, koje su umele da oplemene naš jezik, da pokažu svu mudrost i umnost čak i u trenucima kada se gubi razum, pa se izgovore.
-          „Kolumbo bem te radoznalog“ grafit za vreme bombardovanja.
-          „ Bem ti dve prikolice pšenice“, psovka u kojoj se ne zna da li je teže onom što psuje ili onom što je opsovan. Ovo je jedna od najtežih srpskih psovki kojoj jedino može da parira: „Bem ti sitno žito“ ili „Bem ti trunje“.
-          „Bem ti džam“, psovka koja je do skora preživela iz turskog vremena, a koja je sada, koliko vidim, nestala,  psovka gde se nikad ne zna da li se psuje prozor (džam) ili džamija.

Da, nekada davno su se i psovke prenosile s kolena na koleno, ali sada je drugo vreme,
vreme gde počinje da vlada savremena komunikacija, a ona negira tradiciju, a hteli mi to da priznamo ili ne i psovka je tradicija. Sada u živom govoru najčešće se čuje „Jebi ga“ a na netu može da se vide skraćenice JBG, a to ne mora da znači ništa, a može da označava sve. Kako je krenulo uskoro će jezik da nam se svede na poštapalice, skraćenice, slogove, možda slova, a pisanja na znakove slovne i znakove interpunkcije.
Ali da ne dužim sa psovkama, nekada ću im se vratiti, ili će, ako nešto od onoga što imam napabirčeno i zapisano, pokupljeno iz narodnog govora, neopterećeno raznoraznim rečnicima i govorima visokoumnih koji najčešće ćute kada treba nešto pametno da se kaže, kada nam je potrebna smernica i uputstvo kuda i kako dalje, vratiću se ako se ukaže prilika da nešto od zabeleženog ugleda svetlo dana.
Sada ću pokušati da dotaknem nekoliko drugih i drugačijih sklopova reči koje najčešće nisu psovke iako ih mnogi sa psovkama poistovećuju.  Pokušaću površno da ukažem na taj deo jezika i način kako ga ja razumem, jer ako krenem da razvijam priču onako kako mi se sada u mislima manta ovo će prerasti u nekoliko desetina strana, a to mi nije namera.

Postoje reči koje se poistovećuju sa psovkama, a one to nisu. Pre bi se mogle nazvati „pogan“. I čim zapisah ovu reč postaje mi jasno da reč pogan zaslužuje mnoogooo više od nekoliko rečenica ili redova. Počevši od stvarnih i prenosnih značenja koja su postojala pa stigavši do poganca (miša). Opet, evo još jedne reči koju je potrebno izdvojiti i samo o njoj pisati i verovatno ću i njoj da se nekada vratim i da joj posvetim dovoljno vremena i prostora u svojim pisanijama. Sada ću samo nekoliko pogani da ispišem tek da se nasluti o čemu ja to ovde „drobim“.
-          Uvatiš me za *urac.
-          Mrš (ili nosi se) u pi*kumaterinu.
-          Sviranje ku*cu.

Pored psovki i poganih reči postoji i galatenje. Za galatenje se najčešće može pročitati da ima značenje: ružnog govora, prljavosti, poganosti. Ne prebirući po rečnicima i ne tražeći šta je tamo zapisano ovde ću ispisati tek nekoliko galatenja koje sam kao dete čula ( da ne bude zabune i da mi neko, opet, ne prigovori da je to samo lokalizam i da nije bilo rasprostranjeno, ovo sam kao dete čula i u okolini Kragujevca i u okolini Aleksinca, i u okolini Leskovca, kao i u okolini Crne Trave... Možda još negde ali vreme prošlo i beskorisne informacije su mnoga sećanja zatrpale).
-          Jedi go*na ( najčešće)
-          Izeš mi krv iz pi*ku ( čergarka odgovorila na pretnju svom mužu kotlokrpi).
-          Se*em ti se u usta. ( poganije od prve pogani. Ponavljam: da bi se ovo još bolje razumelo trebalo bi razjasniti reč „Pogan“ iz svih uglova: kao pridev gde može da znači: nečist, prljav, uprljan, neopran, gnusan, ružan, gadan, nagrđen, sramotan, pogrdan, opak, nepristojan, prost, bezbožan, pokvaren, podmukao, opak...  ,imenicu ženskog roda sa značenjem: gad, nečist ( Đavo), izmet, nečistoća, prljavština, pokvarenjak, zao čovjek, bezbožnik (na to ukazuje i reč paganin) kao i glagol poganiti koji ima značenje isprljati izmetom- otuda i ono miš poganac koji svojim repom raznosi izmet i boleštinu). Ljudi koji pogane  su oni koji prljaju, kaljaju, blate, obeščašćuju... I još samo da pomenem da se ova reč – Pogan deo mnogih toponima koji postoje u Srbiji, Rumuniji, BIH, Hrvatskoj, Albaniji...)

Nekada davno žene nisu psovale, sem onih najstarijih koje su svi poštovali, pred kojima su se svi klanjali i u ruke ih ljubili. U to davno vreme muškarci nisu galatili. Bezobrazne reči tada se skoro nisu ni upotrebljavale, a one koje su bile u upotrebi nisu se smatrale bezobrazne. Nije bilo ko sada kada strana reč za polni organ, i muški i ženski, nije bezobrazna, a naša jeste, iako isto označavaju i isto znače. U to davno vreme bilo je sramota da se psuje i galati pred mlađarijom i starinama. U to vreme se znalo ko kosi, a ko vodu nosi. Znalo se dokle se može i dokle sme. Znalo se ko se na kućnom pragu, ko u pola dvorišta, a ko se na kapiji dočekuje. Znalo se kome se nudi hleb i so, a kome „put i komat“ ( „put i komat“ je ispraćanje u beli svet samo sa komadom hleba). Znalo se i kod koga se ide na mobu i kod koga na kuluk.
Mnogo toga se tada znalo, a usput se zaboravilo, izbrisalo, ustuknulo pred pomodarstvom i pametovanjem. Oni koji sada znaju ili veruju da većina zna pa to ne zapisuju ili nemaju kome da kažu da zapiše, ako su nepismeni. Ja, pokušavam ponekad za ponešto da ostavim trag, za nešto što verujem da je na ivici zaborava. Pokušavam svesna da je u „Sto sela sto adeta“ (Adet =Običaj, ustaljena navika, tradicija) i da će se uvek neko naći ko će reći: „Nije tako nego ovako“.
Molim sve one koji nešto na ovu temu znaju da dopišu, a da ne pokušavaju da isprave ono što sam kao dete čula od ljudi koji su krajem pretprošlog veka ili početkom prošlog rođeni i koji su bili dovoljno dugoveki da požive i da govore dovoljno glasno da mogu da ih čujem i poslušam.

(PS:Hvala na čitanju. Ukoliko je ovo dovoljno zanimljuvo potrudiću se još ponešto na istu temu da zapišem, dopišem, objavim.)  

Nada Petrović


уторак, 28. фебруар 2017.

Нада Петровић / Разбрајалица

... Сећете ли се разбрајалица? ... 
Тако смо учили редослед у азбуци.... ( Чини ми се да ми је овако мајка причала... Можда се нешто успут измењало али не много тога...)

А-Аврам
Б-Баврам
В-Виде
Г-Голо
Д-Дупе
Ђ-Ђаци
Е-Ено
Ж-Живе
З-Зими
И -И
Ј-Јесени
К-Кано
Л-Лепи
Љ-Људи
М-Ми
Н-Немамо
Њ-Њихово
О-Одело
П-Па
Р-Рашивамо
С-Старо
Т-Татино
Ћ-Ћебе
У-Увртесмо
Ф-Фронцле
Х-Хаљине
Ц-Целом
Ч-Чаршијском
Џ-Џадом
Ш-Шетасмо

                                                          Нада Петровић




                          

четвртак, 23. фебруар 2017.

Нада Петровић / Чичак

Чичак
Руке ме боле од празнине коју на недра привијам
од урвине која се урушава под длановима
од птица које су заборавиле гнезда да свију
од ластавица које се не враћају
од пријатеља туђих који су моји били
све док се могло и док се имало
док се текло и стечено расипало
на светлост да им обасјам путе
исте оне стазе којима су се враћали
уз јарболе са новим заставама
и химнама неким издуженим сенима
Остала сам заробљена тишином
љуштуром из које су бодље избијале
оклопом и безвидом са перископом чула
да препознам себе заблуделу вером
у неко боље сутра. У дан који се памти
и у памћењу све потоње дане траје
Ево ме пред вамо, чичак на длану,
спремна душу да вам као орден дам
за реч једну, макар недоречену, у трену
кад се та једна једина покаје.

                                  Нада Петровић



уторак, 14. фебруар 2017.

Нада Петровић // Наук



НАУК

Научила сам
на брњице и поводце,
продужене руке
безруких сени.
Колико је ланац дуг,
дуга је слобода
за моје пратиоце,
док је моја,
бескрајна,
у мени.

Нада Петровић


четвртак, 09. фебруар 2017.

Nada Petrović // Sve po redu preko reda

Sve po redu preko reda

„Što li je ovoliki red, kad se zakazuje?“- bila je prva misao dok sam pokušavala da se kroz gužvu probijem do vrata labaratorije. Osećala sam kako se kapi znoja slivaju ispod rolke i klize niz uvalicu kraj kičmenog stuba. Neko je u redu bazdio na ubuđale krpe. Neko se osećao na beli luk. Primetila sam ženicu koja je medicinskom maskom prekrila pola lica i gospodina koji je toliko nos i usta pritiskao pletenom rukavicom da su mu jagodice menjale boju kao da se guši.
Nisu dozvolili da prođem ni gospođa sa olinjalom bundom ni gospodin sa jaknom iz čijeg je okovratnika virila etiketa sa cenom. Ustuknula sam pola koraka u trenutku kada je jedan spečeni počeo da viče na neku ženu što se gura. Pade mi tad na pamet da se možda treba ponovo prijaviti na šalteru i priupitah: „Izvinite, molim vas, da li prozivaju ili mora knjižica da se preda“, kamo sreće da sam ćutala ili prišla ženici koja je sedela i nju pitala. Onaj što je ličio na motku kojom se žica za veš podiže dobi histeričan napad. Te ko sam ja da idem preko reda, te on je došao još u pola šest, te kako me nije sramota. Opsova nešto što nisam najbolje razumela. Izbi mu pena na usta. I pored toga dosta pomirljivo sam pitala da li prozivaju ili se knjižica predaje za one koji su zakazani. I to kao da mu doli ulje na vatru. Pa i on ima zakazano, te ja sam bezobrazna, te i onaj što je iza mene i on je bezobrazan, pa on će mene da udari ako samo još jedan korak napravim. Za to vreme mi je njegov uput podmetao pod nos, pa sam videla da mu je zakazano u pola osam, znači petnaest minuta kasnije nego meni. Taman reč da progovorim, naiđe mlađa ženica koja je po svemu sudeći u petom ili šestom mesecu trudnoće. Ista histerija se sručila i na njena leđa. Al ne bi to dovoljno no se i gospoja sa očiglednim pedigreom priključila, kako je to bezobrazluk, kako ona može da dođe oko pola šest i da čeka, a eto sestre ne prozivaju iako je deset minuta prošlo od njihovog početka radnog vremena, sve bi to ona po kratkom postupku. Glas joj je bio takav kao da bi streljala bez vezivanja očiju. I opet mi nije bilo jasno šta su tražili toliko pre početka smene ako je zakazano i stoga pitah još jednom tek da ranoranioce nerviram: Da li prozivaju ili se knjižica predaje. Tad onaj vižljasti, onaj ko pritka za boraniju pritkaru, poče još žešće da mi preti i psuje i verovatno bi do kraja smene tako vrištao da mu nisam pokazala ono što sam mu pokazala i još došapnula da će ako ne ućuti pod hitno morati kod protetičara da mu protezu menjaju. I gle čuda odmah je zaćutao i u stranu se pomerio. Pomerih se i ja da ustupim mesto trudnici, na šta se ona osmehnu i odmahnu, pa se uputi ka izlaznim vratima. U tom trenu se otvori šalter i poče sestra po spisku da proziva, na šta se matori pobuni da je i to bezobrazluk jer eto on je došao pre prvih petlova a to niko ne zarezuje, te da je Tito živ sve bi on nas na Goli Otok. Sestra se jedva suzdržavala da se ne nasmeje, ali smo se zato većina nas koji smo stajali glasno nasmejali. A smeh se pojačao onog trenutka kada je prakljičavi shvatio da je i uput i knjižicu zaboravio.

                                                                      Nada Petrović




Нада Петровић // Белутак



БЕЛУТАК

Време је.
Узалуд чекања.
Ако нећеш сад,
кад ћеш.
Ако нећеш са мном
с ким ћеш.
Међа ко међа.
Међаш- белутак
убелео очи.
Не питај
да ли ћеш моћи.
Ту сам
да ти помогнем,
да те подсетим,
да се разграничимо,
да разделимо све.
Чак и оно
што никад
нисмо имали.

Нада Петровић

                          Слика - Alejandro Marco Montalvo


Нада Петровић // Жетва




ЖЕТВА
У разбоју ноћи
немуштост језика.
Чуњ кроз потку
из леве у десну
сакату руку.
Распреда се пређа месечине.
Део сопственог мука
приносим на олтар
општем муку.

Нада Петровић


среда, 08. фебруар 2017.

Нада Петровић // Не погани међу


НЕ ПОГАНИ МЕЂУ

Не погани ми међу.

Напунићу ти уста пепелом,
запепелићу те,
затрећу хајдучицу крајпутну
у твом беспућу,
обелећу ти црно под ноктима,
сенку ћу ти
надвоје, натроје,
ићи ћеш троношке,
четвороношке,
ма нећеш ићи,
путаћеш
са језиком на табанима.

Не знаш ти мене.
Нада Петровић


уторак, 07. фебруар 2017.

Nada Petrović // Lutke koje lutaju



Lutke koje lutaju


Verovala sam u snove
koji su dolazili i odlazili,
krili ili ostavljali tragove

U lutke koje lutaju
iz sna u san
i koje se vraćaju u sećanja.

Verovala da ću, kada porastem,
imati svoju prodavnicu igračaka
i da ni jednu nikada neću prodati...

Više ni u šta ne verujem...
Tebe sam upoznala...

                                                    Nada Petrović