четвртак, 18. јануар 2018.

Nada Petrović / Omča



Omča



Trpeli smo do ivice pucanja. Nikada letovanje, nikada zimovanje, nikada da pretekne ili da se kupi bilo šta zato što je duša iskala. Stiskali svaki dinar, štedeli sve sem zdravlja, išli u pozajmicu da bi nam se vratilo ako mi ikada počnemo da gradimo.
Odvajali smo za porez, za prirez, za narez, za bespovratna sretstva za Rumuniju, za Crnu Goru, za Makedoniju, za Kosovo... Upisivali dnevnice za oporavak Srbije, za dnevnice solidarnosti, za stanove solidarnosti, za beskućnike i izbeglice, za bolesne i nemoćne...
Podmetali leđa onde gde drugi ne bi ni proštak stavili, duvali u rasprsle dlanove i rascvetane nokte, šipražje krčili, voćke sadili, pomagali sve i svakoga koliko se može i kad se može. Bili kućanici i domaćini iako golje i božjaci. Išli i na kuluk i na mobu. Nikada nismo rekli da ne možemo, a reč nećemo nismo znali da izgovorimo.
Nismo uzeli ni dinara za to što smo u i u prvom i u drugom ratu krvarili, što su nekim našim staricama na kućnom pragu ušicama od sekire razbijali lobanje. Nismo to ni pominjali, a i što bi tako se brani i kućni prag i otadžbina, tako se čuva čast i čest, tako smo navikli, tako nas naučili.
A sad... Evo vezujem omču za orah ispred kućice. One iste koju je otac svojim rukama ozidao... Od one iste cigle koju je majka svojim rukama i nogama napravila od blata i pleve. Učim se da čvor pritegnem, da konop bude dovoljno dugačak... I još motikom skidam sleđenu zemlju, da tronoška koju je otac bradvom deljao, legne na sve tri strane podjednako, da se ne izokrene pre vremena. Da bude ravna ko što su ravno postavljane cigle, ovim mojim rukama, ovim dlanovima na koje je poštar spustio rešenje da rušim tu udžericu zbog nekog jebenog papira koji nemam. Kažu bolje ja nego oni. I još kažu da ako oni dođu to će da me košta.  I još kažu da ako oću da se žalim treba da platim...

Nek košta šta košta mrmljam u sebi dok reči čvorim. Nek košta, i treba da košta. Platila sam sve što su tražili do sada, i ovo ću da platim. I da pretplatim. 


                                                           Nada Petrović 





уторак, 16. јануар 2018.

Nada Petrović / Žao mi je Srbije i Srbadije

Žao mi je Srbije i Srbadije


I danas listam novine… U Blicu naslov: “Dijalog Srbije i Kosova u Briselu se nastavlja…” . Odmah mi u oči pada da je Srbija i Kosovo napisano tako kao da su ravnopravne… I jesu čim se vodi među njima dijalog. Kad govorim o tom dijalogu ŠTA Srbija ima da sa njima vodi dijalog i to baš u gradu gde je do pre pola veka bio ljudski zoološki vrt? ŠTA Srbija ima da vodi dijalog sa zamenikom Haradinaja za koga je bila izdata poternica gde je označen kao zločinac nad Srbima?
Upsss… I ja svašta jutros lupam… Umesto da vodim unutrašnji dijalog, da samu sebe pitam znam li da su Srbi deo Haradinajeve vlade?... Ali, opet… Zna li se KO u Srbiji vodi taj unutrašnji dijalog i u čije ime?... Znamo li koliko uticaja na medije ima Skot i Kurc?
Evo odustajem… Pažnju mi privlači vest da je ubijen Oliver Ivanović… Pažnju mi privlači stara-nova vest da se oni neće zaustaviti kod Niša… Usput samu sebe pitam, da li se zna KOLIKO je Šiptarske dece upisalo škole u Nišu ove školske godine?... Da li se zna da li će da vodimo unutrašnji dijalog kada se granica postavi kod Ražnja?..
Znam postaviće mi neki pitanje zašto o svemu tome razmišljam kad ima mnogo lepših tema? I evo odgovora: Zato što nisam noj… Zato što se sećam komentara kada je Nato ubio 16 naših novinara gde se reklo da je to humanitarno, a kada je u Parizu ubijeno (od strane ekstremista) 8 novinara rekli su da je to terorizam.
I znam još nešto… Srbija je i ranije bila na kolenima, ali nikada baš nikada nije bila ono što je sada… Postali smo deo rijalitija… Žao mi je što se predskazanje u mojoj zbirci pod naslovom Igrači i igračke obistinjuje… U onoj zbirci koju je tek nekoliko čitaoca uspelo da razume do kraja… Žao mi je Srbije i Srbadije…

                                                               Nada Petrović


Nada Petrović / Zaboravili smo da smo deo Prirode i Univerzuma.


Zaboravili smo da smo deo Prirode i Univerzuma. 



Bolest nam se podvukla pod kožu. Ne možemo ni deseti deo onoga što su naši stari u ovim našim godinama mogli. Ako se okrenemo i pogledamo gde smo grešili u odnosu na ono što su oni mislili ili osećali videćemo da:
- Kod nas se izgubila svrha i smisao života. 
- Počeli smo da pogubno mislimo i osećamo
- Zaboravili smo da smo deo Prirode i Univerzuma. 
Evo nekoliko primera: Preko 60% do drugog svetskog rata naših predaka je ustajalo sa prvim petlovima i legalo sa kokoškama. U međuvremenu ni jednom nisu ni pomislili a kamo li razmišljali zašto i čemu. Njihovo razmišljanje je bilo usmereno ka porodici, ka domaćinstvu, ka zajednici; nisu im misli bile usmerene samo i jedino ka sebi. Nije se tada postavljalo pitanje Ko si, nego Čiji si, a po tome Čiji si, sve ostalo se znalo.
Prva misao, kad bi se ustajalo, pre pedesetak godina i danas su dijametralno suprotne i suprotstavljene stvari. Pre dve generacije se najčešće ujutru pogledalo u nebo pa u zemlju, a sada se ni nebo ni zemlja ponekad ne vide danima i nedeljama. Nekada davno je tišina bila ta koja je bistrila misao i donosila smiraj. Sada sami sebi treba da odgovorimo zašto se tišine plašimo i zašto sebe zasipamo kakofonijom zvukova. Čega se to bojimo što nam može došapnuti iz tišine? Koje to strahove bukom zatrpavamo?
Stari su umeli da izađu na prag, pogledaju levo i desno i znaju da li treba seno da skupljaju ili da ga preokrenu; znali su šta im poručuje voda, trava, nebo, životinje. Znali su nemušti jezih svega što diše i raste; a mi?... Mi počesmo i sopstveni jezik da zaboravljamo, da nam je sve tuđinsko preče nego naše. Da sami sebi korenje čupamo... Da one koji su hteli da nas satru osluškujemo i pred njima kičmu savijamo. Savijene kičme nećemo nit sebe ni svoje običaje da sačuvamo, a ako to izgubimo i vezu sa Univerzumom ćemo pokidati. Bez te veze naši potomci biće i slepi i gluvi pred onim što se oko njih dešava. Biće roblje u lagumima belosvetske mašinerije. Ostaje nam pitanje da li sopstveni mrak potomcima treba da ostavimo ili nasleđenu svetlost da im prosledimo. Svako od nas treba u sebi da pronađe odgovor na to pitanje.



                                                    Nada Petrović 





субота, 13. јануар 2018.

Мирослав Б. Душанић / Варвари долазе

Варвари долазе

читао сам писали неки пјесници
(па и они које радо читам и цијеним)
да варвари долазе и остах збуњен
које то нове варваре они очекују
зар нису варвари одавно дошли
ко су ови што нам узеше земљу
уселише се у наше куће и дворишта
пијанче и лумпују нашим улицама
псују нам мајке и вријеђају жене
бесрамно грле и љубе наше кћерке
зар су сви они само претходница 

08. априла 2012.

Мирослав Б. Душанић

                     Фотографија: Нада Петровић

уторак, 09. јануар 2018.

Веселинка Стојковић / Божури цветају, моја мајко



На моју адресу стиже још једна књига. „Божури цветају, мајко“ Веселинке Стојковић. На првој белини посвета испод посвете датум – октобар 2017.... Више од два месеца је од Врања до Крагујевца путовала, од руке до руке, од града до града, од села до села, да би до мене стигла. 
Талас радости писане речи се наставља.

понедељак, 25. децембар 2017.

Nada Petrović / Delić dnevnika



25.12.2012.


Ako hoćeš da nekoga upoznaš do kraja, posmatraj, analiziraj, gledaj, slušaj... Slušaj o čemu govore, a još više o čemu ćute... Ćutanje brže otkrije istinu nego reči... Reč može da bude i lažljiva, a ćutanjem se skoro po pravilu skriva istina...
Nema dobrog i lošeg naroda... Ima dobrih i loših ljudi... Narod je dobar ili loš u zavisnosti kakvim će moćnici da ga proglase, a ljudi su ti koji se sami kad tad otkrivaju... Kada čuješ da je nešto samo i jedino belo, proveri... Kada čuješ da je nešto samo i jedino crno, proveri... Kada ništa ne čuješ tek onda proveri, jer tišina ne postoji... Ili su ti uši zalivene ili ti je pažnja skrenuta, ili si stavljen u tapaciranu sobu pa nema šanse da čuješ...
Parafraziram rečenice Anatolija koje je danas izgovorio... Razmišljam o njima pre nego što zaspim... 

Iz prizemlja se čuju neartikulisani glasovi gazdaricinog sina... Verovatno iznova ima napad...



                                                                        Nada Petrović

PS: Ovo delić rukopisa dnevnika iz Rusije pisanog na današnji dan... Radni naslov dnevnika je "Ni tamo ni ovde". 


уторак, 19. децембар 2017.

Мирослав Б. Душанић / Лидија


Лидија

само за тренутак
заборавити
вријеме
колебања
вјетар
и кишу
посматрајући игру 
свјетлости
у њеним очима

Мирослав Б. Душанић



                            Фотографија: Нада Петровић

недеља, 17. децембар 2017.

Ljuba Babovać / NEKO JE PUŠIO U MOM KREVETU


NEKO JE PUŠIO
U MOM KREVETU

Kad sam se sa puta
vratio odmah sam
osetio da je neko
pušio u mom krevetu,
i razumeo sam, radi se to.
Otkrio sam, takođe lako,
da je neko spavao u
mom krevetu, poštujem čin,
za mene je san svetinja.
Ali kada sam saznao
da je neko sa mojom ženom
bio budan u krevetu,
e, sa tim se nisam složio.
Izneo sam krevet i
stalno ga sa sobom nosim.
                                                    
Ljuba Babovać

Fotografija iz albuma Nade Petrović

субота, 16. децембар 2017.

Miroslav Šarac / Ta zemlja mene voli



Ta zemlja mene voli 


Na FBu sam pročitala tekst Miroslava Šarca, čoveka koji je kupio svoju dedovinu, čoveka koji ostvaruje svoje snove, čoveka koji voli zemlju i koga zemlja voli. Želim taj tekst sa vama da podelim. Evo teksta:


Pred snimanje tv emisije o poljoprivredi, u holu mi se predstavio jedan mlad čovek, pita čime se bavim. Čuo sam šta govori telefonom i vidim - pravi situirani gazda. Reče mi da država i EU daju dobre subvencije za takve poslove kakvim se ja bavim. Nisam hteo da mu odgovorim da me to ne zanima, šteta da misli da sam lud, a tek smo se upoznali. Peta je godina kako radim linijom težeg otpora, odvajam od sebe sve a od porodice ponešto. Ni od kakvog fonda ni nivoa vlasti nisam uzeo ni dinar. Ovo je između mene i života, između mene i sudbine koja nas je betonom odvojila od zemlje... e, ja sam pojedinac koji se vraća posle par generacija. U svemu sam gledao da prođem jeftinije, ako sam mogao uopšte da platim nešto. Uglavnom nisam mogao da platim ono što sam zamislio jer sam proširivao svoje polje. Zato sam "doktorirao" rad bez mehanizacije, izoštrio čula da ih uključim u sve ovo, neke voćke namirišim u zarasloj parceli, neke po dodiru osetim, mirišim zemlju i po mirisu znam da li treba da sejem, sadim, koliko će mi biti potrebno da je iskrčim. Naučio sam da gledam u nebo i znam koliko imam vremena i kakvo me vreme čeka. Naučio sam da kalemim. Sve to da bih prošao jeftinije. Kad nisam mogao da izađem na kraj sa izazovima uzimao sam pomalo novca iz banke. Naučio sam sve ili skoro sve vezano za zemljoradnju koju čovek može sam da radi, bez ili s malo novca i s mnogo energije. Kažu da danas moja parcela vredi mnogo ali meni to ne znači mnogo. Da. Pomaže mi genetika, imam energiju i volju za koje ne znam više da li su moji ili nasleđeni. Ne bojim se nikakvog posla ni izazova u polju. Ta zemlja mene voli. 
Ne mogu da čekam da država odluči da znatno ulaže u selo. Ne mogu da čekam ni da selo samo živne. Ja gradim svoje selo. Na dve parcele, petnaest i sto pet ari, razdvojene oko sto metara, počinjem da gradim na proleće. Ne. Nemam nikakav štek a ni nikakvo znanje za to. Opet imam samo odluku. Najviše mrzim rečenicu "nema od toga ništa". U stvari, ja retko kad slušam ljude koji mi govore da nešto ne može. Planiram mnogo poslova i mnogo izazova za sledeću godinu. Proširenje parcela, kuću od prirodnih materiala, podrum, strehe s klupama i krovom od trske na dva mesta, bunar, nekoliko hiljada kalemova, hektar povrća, pola hektara pasulja... 
Ja sam paor, poljoprivrednik, pisalo je na televiziji.  :D
 Ja sam pionir u zaboravljenim i zapuštenim njivama, pretvaram ih u korisne površine. Ja sam zaluđenik i fanatik, i do sad sam uspeo u svemu što sam zamislio. To je, eto, moja emisija.

Fotografija Miroslava Šarca

петак, 15. децембар 2017.

Nada Petrović / Kako noći, kako dane...



Kako noći, kako dane... 

Prazan astal, prazan krevet, prazno selo
i duša se isprazni, ostade ljuštura,
ostadoše obrazi suzama izbrazdani,
ostade pusto sećanje i prisećanje,
ono što me nekad radovalo sad davi,
ono čem sam se nadala davno zaobišlo,
onde gde sam išla putevi zakorovljeni,
al sve bi nekako, kako znam i umem,
i pocepane opanke i zakrpljene čarape,
i slamaricu iz koje trinja i prašina ispada,
i suv lebac što se kameni u bezubim ustima
i zimu što se primiče i bolest i jad,
sve bi ja ko i ranije, navikla sam i svikla,
al kako noći, kako dane, da prevalim,
kad ćutanje, ko krst se razapelo, u grudima
pa me iznova na sebe razapinje i zakucava?

                                           Nada Petrović

                         Fotografija je sa neta... Nisam pronašla ime autora...