недеља, 23. април 2017.

Нада Петровић / Молитва


Пресвета надо моја, уточиште сиротих, заштитнице путника, помоћнице онима који су у беди и заштито оних које злостављају... Погледај на мене, грешну, како сам остављена, како заборављена и како и да јаукнем нико не би чуо, и како да паднем нит би ко знао нит помогао... Помози ми да савладам страх у себи, да склоним ту копрену и видим пут пред собом, пут на коме ћу ја бити помоћ другима, а не терет...Тегобно ми је било, а главу сам подизала да не виде, сузе су се свиривале под капцима а ја сам их враћала у утробу нико да их не спозна на лицу... И волела сам, а љубав је поган која ме је наводила на кораке које нисам могла другачије да корачам него путем који је био преда мном... Да сам само мало мање љубави у себи имала више би ме волели... Моја је љубав била оков, а ја то нисам знала, а сад ме је страх да ћеш и ти да ме одбациш, да ми окренеш леђа... Сви то чине, зашто не би и ти... Али ти ниси ко други... Зато помози у име све оне љубави коју сам погрешнима упутила... Од себе одасипала да бих себе другима дала. Сад кад сам само љуштура, кад сам сама, не дозволи да моје дужнике дуг оптерети и да ми враћају као што се враћа у рабош уписано... Ево ломим рабоше, ко што мене мука и туга и страх ломе и клањам ти се пресвета... Клањам пред тобом спремна да видиш моје сузе и осетиш моју бол...И молим ти се дај ми миран сан и јутро које ће да ми врати наду... Да се не предајем дај ми снагу, да не поклекнем чврст корак, и осветли ми пут да не тумарам по мраку... Амин.

Нада Петровић 


Nada Petrović / Vučija trava



Vučija trava


Otac
Iz noći u noć
Zakiva ekserima
Vrata i prozore

Majka
Crvene končiće
Gura u bravu

Zveri sa praga
Mame me urlikom
Koji pamtim iz snova

Usnula
Sa vučijom travom
Pod jezikom
Zaboravljam

Iznova




 Nada Petrović


Slavojka Božić / Iglama




IGLAMA
...
***
...
sve sami restlovi:svileni
od krpica te pravim
ne trpim blato i Goleme
ja sam za pačvork
preko kreveta
u bojama rasprostrt

                                                    Slavojka Božić

Fotografija je sa neta

Nada Petrović / Delići mozaika Ženskih priča


Delići mozaika Ženskih priča

Sećanja se kokičaju. Pokušavam da ih uhvatim u letu i zabeležim. Izdvajaju se ženske priče koje sam najčešće čula u autobusu, na peronima... Nisu meni bile namenjene da ih čujem, ali po svemu sudeći namena i ono što se dešavalo nije se uvek poklapalo.
Kažem sećanja, jer sve ređe čujem razgovor na tim istim mestima. Ljudi ćute, zagledaju u red vožnje, u svoje ruke, u table sa ispisanim brojevima i poslednjom stanicom, umetnutom iza pleksiglasa autobusa koji prolaze. Kada se kradom zagledam u njihove zenice najčešće vidim prazninu i bezdan. Posle toga i ja dugo nemam reči kojima bih sebi objasnila šta se u međuvremenu dogodilo.
Zapisivanje „Ženskih priča“ je još jedan pokušaj da na situ vrema razdvojim ono što nas progoni i ono ka čemu idemo. Da razmrsim niti klupka koje se život zove.
Nekada će to biti delić, nekada mrvica, a nekada zaokružena celina. Na jednom mestu će se pojaviti čvorovi, na drugom će jedna boja zameniti drugu. Klupko će rasti pred našim očima ako usmerimo pažnju na tuđe priče, na one priče koje su ostavile tragove...
Ovo je moj pokušaj da se sva sećanja razdvojim i spakujem u ladice, da se o njih ne saplićem , da ih se oslobodim.


Evo još jednog delića mozaika tih Ženskih priča:

Niko nam ništa nije oteo, sve smo dobrovoljno dali. Onde gde se nismo pobunili kada su uzimali je bio prećutni pristanak. Da li je bio u pitanju strah, drugi prioriteti ili nam se činilo manje važnim, uopšte nije bitno, sve je to prošlo i nema šanse da se vrati, a sada se sećati i žaliti je opet beg od odgovornosti. Niko me ne može ubediti da  ne možemo da krenemo da živimo ovo jutro, ovaj dan, ovaj ostatak ovozemaljskog života kao da smo tek rođeni. Borba jedino nije pred onima koji se nisu probudili. A šta je nama najvažnije i za šta ćemo se od sada na dalje boriti ne zavisi od nekog drugog nego od naše spremnosti da krenemo na put koji smo sami izabrali.

                                                             Nada Petrović 


Nada Petrović / Kuća i ognjište

Kuća i ognjište

Ognjište… Nad ognjištem verige o koje je okačen bakrač… U bakraču se kuva jedno jedino jelo za mnogoljudnu čeljad… Kraj ognjišta domaćin, blago povijen na tronoški, sa vatraljem u ruci, razgrće pepeo, podjaruje vatru, sakuplja grumenj
e žara ne gomilu… Kraj njega testija napunjena hladnom izvorskom vodom, i pegla na žar…
Ova soba se zvala kuća… Kuća je soba sa ognjištem … Glavna… Najveća… Tu se danovalo, tu se dočekivalo i odatle ispraćalo… Ponekad je , kod imućnijih domaćina bilo još nekoliko soba u koje se iz ove kuće ulazilo… I sopče za mladanevestu i onog ko se tek oženio… Kod onih koji su odskočili po bogatstvu u dvorištu je bila zgrada koja se zvala mlekar i gde se beli mrs čuvao, a jedan deo mlekara se u sobicu pretvarao gde su mladenci prvu godinu noći provodili…
Tu negde, u blizini vatrišta, uvek je stajala sofra... Oniski stočić kraj koga se čeljad okupljala da iz velikog zemljanog čanka drvenim kašikama uzima varivo udrobljeno ili kačamak preko koga se nalije mleko ili izmrvi prevreo sir, ponekad prelije kiselicom iz turšije... 
Iz kuće se preko nekoliko, od kamena isklesanih pragova, izlazilo u avliju, a odatle u beli svet... I retko se ko iz tog sveta vraćao da ostane svoj međ svojima... Gradili su tamo negde zidine sa nekoliko soba i sve to zvali kućama... Zidali kamine da bi se prisetili kako pucketa kora cerova... Kuvali hranu u zemljanim sudovima, verujući da će ukus detinjstva pod nepcima osetiti... I ćutali... Uporno prećutkujući svoje snove u kojima traže svrtište i odmorište...


                                      Nada Petrović  

                           Fotografija - Zoran Petrović

Nada Petrović / Amanet...


Amanet...

O travi, o vodi, o suncu i vinu,
o brabonjcima, balezi, izmetu, kalu,
o svemu i ni o čemu,
o rečima i ćutanju,
o rukama koje udaraju,
o prstima koji miluju,
o odlascima i vraćanju,
o traženju i gubljenju,
o bilo čemu i svačemu,
i iznova ni o čemu...
Zapisivači iz obesti,
iz navike,
iz potrebe da ih čuju,
iz osećanja da jedino tako postoje,
zato što moraju, žele, ili nešto treće,
gutači vremena i prostora pre nego što koraknu,
osvajači svemira i sećanja,
guslari na raspredenoj žici prošlosti,
sanjari pred kapijama budućnosti,
igrači na žici iznad ambisa prolaznosti,
smrtnici koji kopaju grobove za druge,
kopači grobova za sebe...
Zato i ne samo zato,
ne držite govore kada odem,
duša tada postaje svetlost, iskra ili varnica,
koja ne prepoznaje i ne priznaje reči,
tada neće da bude važno,
da li će na spomeniku da piše
tucač kamena ili pesnik.

                                                        Nada Petrović


субота, 22. април 2017.

Nada Petrović / Ženske priče



Ženske priče


-            U poslednje vreme te ne viđam.
-            Kako da me vidiš kad ni na put ne izlazim ko da raklju oko vrat imam. Stisla muka sa svake strane. Sapela. Teško i preko praga noge da prebacim.
-            Što? Da nisi pobolela?
-            Ma jok. Nije to. Veća muka. Od bolest se ozdravi, ako je zapisano, nego onaj moj....?
-            Šta tvoj? Da na postelju, daleko bilo, nije pao? Da se u noge nije oduzeo? Žalio mi se proletos da ga kolena bole.
-            Tebi se žalio? Da nije kleko da ti pokaže kako se posle teško diže?
-            Ne zbijaj šalu, znaš da ga ko brata...?
-            Jes vala, celo selo pričalo i ovo odakle idemo i ono gde smo pošle?
-            A šta to pričalo? Baš ima da mi rekneš. Da te pljunem ovde pred narod, da ti kažem da ne ješ govna.
-            I bre kakva si. Ko bi to reko? Praviš se da ne znaš, sve se pitaš da l ja znam. Nego ostavimo to za neki drugi put. Nije ni mesto ni vreme. Imam težu muku koju vučem, ima gora tegoba koja me gura. Ne znam gde mi je dupe, a gde glava.
-            Ajd pričaj, će ti bude lakše. Znaš me da ću da ćutim ko zalivena.
-            Znam, znam, nije da ne znam, će da ćutiš dok iz autobus ne izađemo, a pred prvog poznatog ima sve da prospeš.  
-            Šta ti je bre ženo, šta te uvatilo. Pa i sama znaš da te nikad nisam izdala.
-            A kako si mogla da me i izdaš kad ti nikad nisam ništa tajno došapnula, kad od tebe povericu nisam napravila?
-            Nećeš da kažeš šta te snašlo? Možda lek za to imam, ako nemam možda znam ko ima. Ako ima leka ima i veka. Mož na dobro da izađe.
-            Koje crno dobro? Od dobro sam daleko. Znaš, u kuću ni mnogo dobro ne valja, a kamo li kad se nevaljatno nakoti. Eno onaj moj, prozlio se ko pred smrt. Sve mu smeta. Svi mu smetaju. Senku svoju bi šutirao kad bi mogo da je stigne. Više i ne priča no ko kuče rži, škrguće i u snu onim krnjocima. Pa sam krenula kod one što gleda u pasulj i u karte, da vidi odakle se omraza dovukla, ko mi svađu u kuću nabaci, oči mu se posvađale dabogda.
-            To sam i pomislila da je. Reče mi Mrđa da ga sreo, da mu se javio, a da mu ovaj tvoj nije ni otpozdravio.  Nego, da te ja naučim. I ja sam se na tu bljuzgavicu klizala. Bila sam spakovala i kufer da idem, no mi Sojka reče da je ona njegovog sa neke tablete izlečila i da je posle sve zviždućkao, dok je po dvorište išo. Onaj moj nije da se samo smirio no i maramu mi i kecelju kupio, a i sama znaš da je njegov dinar četvrtas i nikako da ne može da se zavrti. I zato, sestro slatka, ne idi kod vidarice i vračarice, nego ću ja da pođem s tebe, kad ti izađeš iz autobus, pa ćemo mi u apoteku, lek ne mog se setim kako se zove, al ću ga prepoznam. A ti, kad se kući vrneš, nemoj da on vidi, nego mu skuvaj čorbu i izdrobi i spremi se da ti bude ko što ti davno nije bilo. I da ti kažem još nešto, nemoj da te guja pečila da mu kažeš. Mož mu se osladi, mož da pretera. Znaš, sve ću ti objasnim kad se u centar skinemo. Ne mora svi da čuju. Bolje da ne čuju, da nam se ne smeju.



                                     Nada Petrović

Fotografija sa neta

Nada Petrović / Izlaz



Izlaz

Između dva sna
dva uzaludna čekanja
dva koraka kojima se nigde ne stiže

između sećanja i nadanja
ćutanja, šućenja, kutenja, mučaljivosti

kamene ravnodušnosti
vodeničnih kamenova na greben izguranih

kao kantardžija na trošarini ćorsokaka
odakle niko ne kreće u svet i gde niko ne zalazi

izveđu dva beskraja udaha i izdaha
čekam jednu jedinu konačnost,
nužni izlaz iz zavičaja
koji rasparčavaju



                                                Nada Petrović




Nada Petrović / Naslovnice i zidovi



Naslovnice i zidovi



Na naslovnici čatmra, na slici jad i čemer,
u tekstu se pominje inhalacija, baterija za mobilni,
pominje se kabal prevučen od jedne udžerice do druge,
pominje se vetar, blatnjavo dvorište, jedine dve sijalice,
dete koje zbog para nije moglo da se školuje,
11000 dinara socijalne pomoći...
Na drugoj naslovnici udžbenik - Obrazovni paket za vrtiće i osnovne škole,
i tekst: „Oralni seks je vrsta seksa u kojoj je polni organ žene ili muškarca
stimulisan oralnim putem, odnosno usnama, jezikom, zubima.“ ,
i ne samo to nego i ovo: „Analni seks je jedan vid seksualnog odnosa.
Nemoj se opterećivati “tehnikom”.“
Na trećoj reči : „Miljenik posebno ženskog dela publike
živi u kući sa nekoliko spratova,
a iza nje bazen i voćnjaci daju pravu oazu mira.“
i slike na kojima palata... 
Na Fbu upozorenje:
„Na teritoriji Kosova i Metohije, Makedonije,
Albanije je u toku tajna mobilizacija!
U poslednjih 7 dana se vrši noćna obuka
i priprema terorista koji pripadaju
terorističkoj organizaciji ANA !“
Zamrzivač isključen, u frižideru paučina,
na stolu kasica-prasica razbijena,
na ulici tišina maršira: leva, desna, desna, leva.
Ogledam se u suzama sakupljenim u dlanovima,
kradom, da niko ne vidi, da se ne seiri,
lepim sličicu na zid, kao podsetnik,
gasim komp i stonu lampu,
šapućem: „Laku noć draga“,
iz mrkline do mene dopiru reči kroz jecaj:
„Laku noć dragi“.


                                                   Nada Petrović 







Nada Petrović / Rođendanska



Rođendanska

„Pre tri meseca je pronađena kasetna bomba u krugu kasarne “Stevan Sinđelić”, u Nišu“ tiho je govorila pažljivo spuštajući šoljicu od plavog porcelana ispred mene. Posmatrala sam paru koja se podiže sa crne tečnosti, rukom pošla prema kutiji sa cigaretama i na pola puta odustala. U kristalnoj piksli je stajala vaza za cveće, a u vazi nekoliko, vodenim bojama, ukrašenih suvih stabljika biljke koju nisam mogla da prepoznam.
„Možda je istog dana pala kada mi je muž imao infarkt. Ko da je juče bilo, svaki detalj pamtim. Tada smo stanovali u Erdogliji.“. Dok govori kažiprstom leve ruke skuplja nevidljive mrvice sa vezenog stolnjaka i spusta ih u otvoreni dlan desne.
„Tog 24. marta 1999. dvadesetak minuta nakon sirene zaglušujući prasak. On se jednom rukom hvata za grudi, drugu pruža prema meni. Pada kao pokošen. Kasnije, dok sam čekala hitnu ispred ulaznih vrata, čula sam od komšija da je kasarna „Milan Blagojević“ pogođena“. Nastavila je da govori kao da se preslišava, bezbojnim glasom, tupog pogleda. 
„Ode život. Jedan jedini. Treba živeti svaki dan“, govori dok otvara album koji stoji na njenom delu stočića. Pokazuje ćerku, sina, unuke, praunuke.  Vadi jednu sliku iz albuma i osmehuje se: „Ovo je moja bolja polovina koju sam pronašla tek pre desetak godina“. Menja joj se boja očiju kao da je uleteo sunčev zrak i obasjao prezrelo klasje sa braonkastim tačkicama. Nikada takve oči nisam videla, svetlost je iz njih isijavala.
Pre nego što sam je bilo šta pitala, dodaje da je morala sa njim da se raziđe. Odjednom je, tu pred mojim očima, ostarela desetak godina. Papiga je u krletci počela da se prpoška što nam je dobro došlo da ne otkrijemo osećanja do kraja. Duboko je uzdahnula i nastavila nakon nekoliko trenutaka. Za to vreme oči su joj se punile suzama. Muklim glasom je progovorila da su je deca ucenila. Da nekoliko godina nisu s njom razgovarali, sve dok se nije njihovim željama povinovala. Naglo je vazduh iz pluća izbacila i zaćutala. Ćutala sam i ja. Nisam znala kako da je utešim.
Tek kada sam krenula ka vratima reče: “ A gde su sada ta moja deca? Sa svojom decom! A s kim ja proslavljam osamdeseti rođendan? Sama. Da nisi ti naišla ne bih imala s kim kafu da popijem.“

Ćutke sam je zagrlila. Zagrljaj je drhtavim rukama uzvratila. Tišina je preplavila i nju i mene, dok se svaka u sebi preslišavala.  

                                    Nada Petrović