субота, 14. октобар 2017.

Нада Петровић / Хуманост на делу



 Хуманост на делу


На овим мојим страницама ( на профилу и блогу) најчешће објављујем своје песме, делове прозе, размишљања, записе из дневника, понекад некога препоручим, понекад нечије писаније цитирам... Сада желим да вам представим нешто изузетно хумано. Наиме, при храму Светог Василија Великог у Маршићу ( насеље у близини Крагујевца) пре неколико месеци је почео са радом бесплатни Дневни боравак за децу са сметњама у развоју. У боравку осим времена предвиђеног за радно-окупационе активности и времена за забаву и рекреацију, деца имају оброке као и инклузивни програм са ученицима Основне школе „19. Октобар“ из Маршића. Конкретни циљеви Удружења су пружање помоћи деци и младима са сметњама у развоју, као и њиховим породицама, кроз организовање радионица и дневног боравка у просторијама парохијског дома, едукацију, рехабилитациони третман и рекреацију, оспособљавање за што самосталнији живот и рад, подстицање и развој литургијско-духовног живота, и остваривање других пројеката у циљу подизања квалитета живота и социјалне инклузије.
Поносна сам мајка једног од волонтера на овој, изнад свега, хуманој акцији. Наиме, моја ћерка, психолог, је део екипе која покушава овој деци и њиховим родитеља бар мало да олакша живот. На фотографијама је део екипе која уме заједно са децом којој је помоћ неопходна да се радује.








Фотографије су скинуте са ФБ странице која прати рад Дневног боравка за децу са сметњама у развоју.

 Нада Петровић

Нада Петровић / Коме требају начитане жене?


Коме требају начитане жене?



У Суботици не посетих ни један бутик, нисам ушла ни у један кафић, храним се у ресторану где ми је смештај, али зато препешачих уздуж и попреко Суботицу тражећи где могу да се нађу књиге које бих желела да имам у својој библиотеци... Протежем се колико ми дозвољава губер, ал протежем се на све четири стране, свуд по мало. Тако стигох и до антикварнице књига. Нит се протегох нит истегох ал' на неке књиге сам око бацила па ће да видимо до краја боравка овде да л ће да истраје та љубав на први поглед до последњег динара...



... Што рече Жељко Земунац, у чијем сам хостелу скоро месец дана боравила: „Их Надо, знаш ли да си најлуђа од свих гошћа које сам имао. Не гледаш телевизор, не приводиш ништа иако имаш услове за то, само радиш и читаш. Питаш ли се ти икад коме требају начитане жене?“...


Ал да се вратим на антикварницу. Ако сам добро приметила овде могу да се нађу књиге на скоро свим значајнијим светским језицима.


Нада Петровић
11.10.2017.
Суботица

Нада Петровић / Јесен у Суботици

                                       


                                                 Јесен





"Јесен у мени тугује
Зашто сањам чемпресе
Моје цесте не воде никуда
Без тебе"


                                                "Најљепшу пјесму теби би' пјевао
                                                  Хеј камо среће да сам пјеват' могао"



                                     Нада Петровић
                                  13.10.2017
                                      Суботица




Нада Петровић / Књиге и друге ситнице

Књиге и друге ситнице 

Субота је пре подне. Пре одласка на градилиште скокнем до бувљака. Рекоше да има импровизована тезга са књигама и да повољно може свако нешто за себе да нађе. Пре неки дан сам улазила у хале којих има неколико и веровали или не ништа ме није заинтригирало у њима да макар питам пошто је. Гардероба из Турске, Кине и Мађарске, гужва, гурање... Не, није то за мене. Па ја овде ни у један бутик нисам свратила,
Проналазим књиге. Има ту свега и свачега, почевши од Толстоја, Перл Бак па дошавши до Исидоре Секулић. Трећина књига је на мађарском, трећина на српском или српско-хрватском, трећина су романи са дречећим корицама којима и не прилазим. О цени не бих, сем да поменем да сам за једну једину кутију најефтинијих цигарета купила укупно 4 књига од тога је једна Одабрани списи Светозара Марковића из 1961. а друга Колумне Захарија Трнавчевића.
Тако натоварена пролазим крај друге тезге на којој је збир свега и свачега. Рекох ли тезга? Не, то је распрострто платно на тротоару па на њему само што од попа уво нема. Поглед ми запе на једну графику, мућкалицу оловке и креде. Питам колика је цена и ко је аутор. Продавац ни мало љубазно одговара: „Десет евра, зар не видиш да сам то ја сликао.“. Јес вала нисам видела, нит му је на челу писало, а ни потпис на графици нисам видела. Направих се  да не примећујем његов свађалачки тон и са осмехом упитах да ли могу да фотографишем... И таман да му објасним зашто бих фотографисала, он скочи, стаде испод графике, рашири јакну и рече: „Неће да може. Да сликаш, да ставиш на интернет, од мене да купиш по десет евра, а ти да продаш по тридесет.“ Нисам желела да му ништа даље објашњавам нити било шта говорим, само сам се осменула и захвалила...

Вратила сам се до тезге са књигама у вези сликања исто питање поставила. Продавац се осменуо и одговорио да ће му бити драго и да се нада да ће поново да се сретнемо, успут ми је испричао како долази до књига, како неке на кило купује, друге ђутуре, неко му поклања да не баци док се сели, неко чак донесе и на бувљак да му поклони, како понекад скине цену неких књига и на двадесет динара, кад се проберу, како се радује када књигу прода, како се радује када види радост код онога ко купи.
И... Ето Човека, паде ми на памет док сам узимала још две књиге из едиције Савремена жена... Цена обе је укупно 100 динара, а укоричене су, са упутствима о свему и свачему што живот једне жене сачињава почевши од неге, преко вежби, па дошавши до породице, брака, и све то илустровано изузетно квалитетним сликама.


Продавац се још једном осмехну, приђе да ми помогне да све те књиге спакујем да бих их лакше носила, још једном пожели све најбоље. Након неколико корака сам се окренула и видела како је већ сео на своју столичицу и како чита.


                                           Нада Петровић 
                                              14.10.2017.
                                                Суботица


Нада Петровић / "На вука у кљусима и зец диже ону ствар“



"На вука у кљусима и зец диже ону ствар“


Власи, Буњевци и Шокци, род најрођенији... Староседеоци.... Све то може да се нађе у књизи „Историјско-етнографска расправа: Буњевци и Шокци“ од Ивана Иванића... И да не буде како сам се сада и ја придружила онима који би да натурају неку нову науку, само да се зна, ова књига-расправа је штампана 1899.године.
У то време су у попису становништва стајали баш тако исписани и опредељени: Буњевци, Шокци, Власи... Касније је неко наредио да сви они изгубе идентитет и да постану Хрвати... Касније су многи заборавили своје корене... Кажу да се неки и дан данас, у времену када могу да се изјасне онако како осећају и желе уписују као Хрвати и нико не сме да им помене да су Буњевци или Шокци... И још кажу да се дашава да је један брат Хрват а други Буњевац иако су од истог оца и од исте мајке.


И нека ме неко поново пита како може да се украде историја. Нека ми неко каже да су све то трице и кучине, тај мој покушај да се сачува језик, култура, национални идентитет сваког од нас ма које вере био... 


Ево на пример јуче читам како су у Црој Гори, из статута народног музеја избацили два века историје и то оне у којој су Зетом владали Немањићи... Покушај да се Срби представе као освајачи и завојевачи иако је Стефан Немања рођен у данашњој Подгорици..: А пре тога су избачени из школског програма сви српски писци...
Знате, има у нашем језику једна пословица: „ На вука у кљусима и зец диже ону ствар“... Е то је чојство и јунаштво: Удри оног ко је на коленима, било да је Буњевац, Шокац, Влас или Србин... Јунаштво оних који су без образа.

Нада Петровић 14.10. 2017.


петак, 13. октобар 2017.

Нада Петровић / „А ја сам Југословен“

„А ја сам Југословен“



Од понедељка посматрам људе које срећем, ослушкујем их у пролази, загледам у зенице. Никоме кога упознах на лицу не пише ко је и чини ми се да никога од њих није брига од којих сам.
Разговарам са Золтаном. Каже да је по оцу Мађар, по мајци Буњевац, да му се један брат изјашњава као Хрват, други као Мађар, једна сестра као Српкиња, друга као Буњевка. Ћути неколико минута, па са тешком сетом у гласу рече: А ја сам Југословен.
Још рече да овде никога не занима политика сем неколико процената будала, ал' да будала свуда има, да једва чека да оде у пензију, да набави и отхрани неколико прасића, да за свинокољ једног брава подели комшијама и рођацима. Знаш, још рече, ни тога више нема, тог давања, тог пружања, тог дружења. Нестаде Југославија, људи се повукоше и ућуташе, нико се ни са ким више не дружи, сви вичу да немају времена.
Проналазим буњевачки сајт и читам: „Bunjevci su autohtoni slovenski narod. Smatra se da vode poreklo od Dardana odnosno Dačana, koji su se pred najezdom Bugara doselili na prostore Panonije i Ilirije, sve do Jadranskog mora odnosno Dalmacije u VI veku. Danas u najvećem broju naseljavaju prostore severne Srbije - Vojvodine i južne Mađarske, tačnije, prostor između Baje u Mađarskoj, Sombora i Subotice u Srbiji. Bunjevci su slovenski narod koji je zajedno sa Srbima branio granice od najezde Turaka na sever Evrope. Odigrao je ključnu ulogu nakon pada Austro-Ugarske u prisajedinjenju Vojvodine Kraljevini Srbiji 1918. godine.
Bunjevci su narod koji je u svojoj istoriji najviše bio izložen asimilaciji od većinskih vladajućih naroda sa kojima su živeli, a najveća asimilacija nad ovim narodom izvršena je od komunističkih vlasti 1945. godine kada su jednim dekretom pripojeni hrvatskom korpusu.
Večitim svojatanjima, koja i danas postoje, Bunjevci su se odbranili zahvaljujući svom jeziku, kulturi i tradiciji, što su kroz vekove negovali i sačuvali iako im je to mnogo puta bilo zabranjivano. U svom govoru koriste štokavsko-ikavsko narečje.
O poreklu i nazivu „Bunjevac” postoje razna tumačenja ali ni jedno nije sa sigurnošću potvrđeno.“


На сајту проналазим и буњевачку свечану песму:
„PODVIKUJE BUNJEVAČKA VILA
Podvikuje Bunjevačka vila,
iz oblaka raširila krila.
Oj Bunjevače probudi se sada,
starešino Subotice grada.
Mene mati učila pivati,
pivaj sine da Bunjevci žive.
Nek nam živi naša mila Bačka,
tamburica, pisma bunjevačka.
Ne zovemo samo bogataše,
već i druge stanovnike naše.
Ja sam sinak Subotice grada,
nedam više da moj narod strada.“
Нада Петровић


Нада Петровић / Читаоци и чињенице



              Читаоци и чињенице 

У овом тренутку је на мом блогу из Србије 20 читаоца, из Сједињених Држава 15, из Немачке 5 из Белгије 4, и да не набрајам даље. Волела би да се јаве они који било шта са блога прочитају. Нарочито ме интересују они из велике земље преко велике баре... Ако се питате зашто нарочито, покушаћу да објасним иако нисам сигурна да ли ће ми успети.
Србију су бомбардовали: Белгија, Канада, Чешка, Данска, Француска, Немачка, Грчка, Мађарска, Исланд, Италија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Пољска, Португалија, Шпанија, Турска, В. Британија и САД....
Уступање ваздушног простора за бомбардовање 1999: Хрватска, Македонија, Албанија, Словенија, Бугарска, Румунија...
( Албанија понудила територију за стационирање копнених јединица НАТО злочинаца)
НАТО је 1999. прекршио следеће међународне конвенције, резолуције и протоколе:
- Конвенцију о деловању на животну средину донету 1977.
- Конвенција о заштити светске природне баштине 1982.
- Стокхолмску декларацију о животној средини 1972.
- Додатни протокол број 1 у Женевској конвенцији. У области заштите жртава међународних ратних конфликата 1949.
- Конвенцију о забрани употребе одређених убојних средстава.
- Бечку конвенцију о заштити озонског омотача
- Монтреалски протокол о супстанцама које оштећују озон (1987. са изменама 1997.)
- Резолуцију Поткомитета за превенцију дискриминације и заштиту мањина комисије УН за људска права из 1996. и 1997.




Живо ме интересује да ли међу читаоцима има оних који су тада аплаудирали и овацијама испраћали бомбардере са осиромашеним уранијумом.
Ако има, ето ми смо још живи и још помало певамо и још се помало смејемо... и ... имамо пословицу: „Ко се задњи смеје најслађе се смеје“.
И да не буде забуне... Ја не умем да мрзим... Умем да се молим: „Боже, дај им љубави, среће и здравље, јер онај ко воли, ко је срећан и ко је здрав, тај другоме бомбардере не шаље“.


                                                   Нада Петровић

Слободан Мркојевић о поезији Наде Петровић



Nada Petrović je Pjesnik naših promašaja i njenih zagrljaja


Dobro jutro i jos bolji dan. Nada Petrović, je moj prijatelj. Ne pisem zbog toga ovo i tko zna kako ona misli. I da li ima i malo vremena da pomisli na nekog. Malo je ona onako da ne kazem uvrnuta. Ma ja sve uvrnute smatram mojim prijateljem. Dobro, dobro sve uvrnute koji znaju da vole. Ona je onako bas od ljubavi i ljepote. Svako jutro se budi sa suzom u oku i tugom. Ja bar tako mislim. Ona je pjesnik nasih promasaja i njenih zagrljaja. Tesko je tako zivjeti voljeti toliko mnogo zivot. Neko mi rece da je bio kod nje. Da je bas cudna. Da je znaju sve macke lutalice na svjetu. Pa ako su tu u blizini. Obicno navrate da mjauknu njoj u cast. Naravno dobro je poznaju i psi lutalice. Tako da je cesto pred njenom kucom cjeli hor ogladnjeli i izgubljenih bez ljubavi.
Naravno ona im djeli hranu i vodu. Onda sjedne na jednu klupu te pocne da pise. Tad kaze ta osoba se sva ozari. Cak i sunce zastane malo da bi je pogledao tako punu ljubavi prema svjetu.
Ona pise posebnom olovkom. Ne znam odakle joj ta olovka. Neko rece da ju je izvadila iz Srca. Da s njome pise svjet iz njenog srca.
Zbоg toga je ona moj prijatelj. Jer kad ona zavrsi pisanje obicno na papiru ostane svjetlost Sunca i rjeci tople koje zive, rjeci koje znaju i imaju srce naseg gospoda. Voli i najdaljeg kao samog sebe
Uhvatila me nespremnog onako u raskoraku. Sta ja znam o ljubavi. Sjedio sam u jednom restoranu kad se cudo desilo. Pored mene je na stolu bila neka knjiga za koju i nisam bio zainteresiran.
Uzeo sam je u ruke cekajuci da me neko posluzi. Bio sam gladan. Nisam htjeo biti nepristоjan da urlam ja sam gladan.
Ja sam gladan. Da bi zaboravio ne to uzeo sam da citam. Prvo pomislih otkud knjiga na stolu u restoranu u Philadelphia na mom jeziku. Nisam dobar u misterijama. Onda pomislih valjda je tako odredjeno. Tko zna od kog. Samo sam slegnuo ramenima. Kad sam uhvati ponovo vreme jelo je vec odavno tu bilo i to hladno. Niti sam znao kad sam narucio. Gledao sam kako suze mi kapaju po stolnjaku i po jelu. Knjiga je stajala pored mene. Nisam vise bio gladan. U glavi sam razmisljao zasto postojim.
Nekako sam bio srecan. Okrenuo sam se oko sebe. Niko me nije gledao. Uzeo sam ponovo tu knjigu.
Znao sam da cu postat lopov i stavio je u moj duboki dzep jakne. Jos jednom pogledao oko sebe. Niko nije nista vidio. Navukao tu jaknu.
Krenuo da platim hladno jelo koje nisam dodirnuo. Tako sam je upoznao.
Otad je moj prijatelj. Ukrao sam njenu knjigu. Prvu stvar u mom zivotu. Zato me nije iznenadilo sta je neko tamo izabro bas nju da joj da nagradu. Cestitam i nadam se da cu jos na nekim stolovima naci neku njenu knjigu.
Slobodan Mrkojević
11. октобар 2015.





среда, 11. октобар 2017.

Нада Петровић / На Савином почивалу



 На Савином почивалу


Немањићи занемели,
омутавели и разбоји мутавџија,
а пред њиховим очима се угаси
славска свећа за Савиндан.

Опанчари и ужари, а све их је мање,
понекад распреду фитиљ, принеску жишку,
док се питају шта их и зашто снађе,
крсте се унакрс и моле на Савиндан.

Бритве се око Савиндана
почеле саме отварати и затварати,
ко курјацима чељусти који се изродише
међ нама, овцама и козама балканским.

Путници намерници и успутници
све чешће зулумћари и завојевачи
сричу називе места и простора:
Савина, Савиница, Савина вода,
Савина греда, Савина стопа,
Савин извор, Савин поток,
Савина страна, Савин кук.

За то време Свети Сава
на Савином почивалу
блед на коленима камени.

Нада Петровић

11.10.2017.


Нада Петровић / И на Титанику је оркестар свирао до краја


 И на Титанику је оркестар свирао до краја...
 

Тресу се кости предака
испадају лобање из Ћеле – куле
умро је стид и срам
понос је реч која се заборавља.

Децо моја пакујте кофере
нова Атлантида вам је под ногама.

Плачу крстови и крстаче
јаучу гробља знана и незнана
спрема се нови Потоп.

Децо моја пењте се у чамце
нови Титаник вам је под ногама.

Умиру многе душе
под распеваним корбачима бездушних,
проваљује се у грудима мучаљиви понор...

И на Титанику је оркестар свирао до краја...
Време је, нема више чекања...

Децо моја срећан вам пут...
И не окрећите се...
Не окрећите се децо моја,
ако се окренете постаћете кип без сећања.

Нада Петровић
11.10. 2017.


Фотографија Наде Петровић