среда, 25. март 2020.

Nada Petrović / Teorije, teorije zavere i ostale zavere






Od kako je kriminalac koronelo krenuo da nam stavlja rampe i prepreke, da nas u kuću zatvara, da nam zabranjuje da se rukujemo, da se ko ljudi pozdravimo, da nam stra’ u kosti uteruje, da nas preispituje, da nas prisiljava da sami sebe preispitujemo, da se uželimo čak i onoga što se do juče podrazumevalo… Od kako se sve to zavrtelo kao čigra, nemam vremena za bojazan… Jedino čega me je strah je to da se uplašim straha… Strah je kao omča, sve što se više batrgamo sve više za grkljan steže…
Između dva pranja ruku (20 sekundi obavezno), pokušavam da naletim na bilo šta smisleno, nešto što bi moglo da mi objasni zašto sada, zašto baš sada… I dok internet stranicama lutam srećem se sa teorijama, teorijama zavere i ostalim zaverama… Imam svoje mišljenje o svemu, ali ne smem da ga ni najbližima pomenem…
Ćutim i prevrćem svaku vest o vremenu pre, o vremenu ovom sadašnjem i predskazanja za vreme koje nam tek dolazi… Kalupim po nekoliko puta, pa raspakujem, pa iz početka…  Slažem informacije i dezinformacije kao što se slažu lego kocke… Čini mi se da bih mogla nekoliko knjiga da napišem o tome, samo kada bi imao ko da čita…  
Nije ovo vreme za čitanje, reko bi neko… Reko i bio u pravu…. Previše nam misli lete na sve strane ili nas je otupelost naterala da gledamo u jednu tačku. A ta tačka postaje iz sata u sat sve veća pa naraste kao testo, pa nas prekrije i proguta. Utopimo se svako u svojoj tišinu i u sopstveni mrak i ćutimo.
A bilo bi bolje da kažemo, da otrov iz sebe ispljunemo…. Ako nas neizovorene reči počnu da guše, nećemo imati vremena da se okrenemo i vratimo na novi početak. Onaj početak gde ćemo da budemo bolji sebi i drugima.
Pomenuh početak, a ne rekoh da sam planirala da odem do pošte i pošaljem nekoliko knjiga koje sam obećala da ću poslati. Umesto slanja, evo ovda objavljujem delić romana “Čedomorka”. Sve je do sada prošlo pa će i ovo proći. I veće su nas muke ganjale… Ali o tome neki drugi put… Sada ono što sam obećala; delić romana “Čedomorka”.



     “Живот је ко плетиво. Кад се петље испусте, тешко се ранфла наставља. Што се данас разниже, тешко се сутра наниже. Прође једно, прође друго, и цео живот прође. Прође, а да не може ништа да се промени или поправи.
Ајд да наставим где сам стала. Не могу да идем даље док ти ово не испричам. То би било ко да облачим џемпер на голо тело, а то не иде.
     Мајка нам је чуварна била. Много било гладних уста... Морала... Свуд де је могло да се откине, откидала. Од сви нас. Од себе највише. Чак нам је и млеко бранила колко смо могли. Скува га, разлије у дрвене карлице да се кајмак увати, а нама вода на уста иде. “За пијац и варошани”, говорила. Ко да су њина уста свилена, а наша рутава. Ми чувамо, ранимо, чистимо, муземо, сиримо, а они једу и сладе се... За њи кајмак, за нас сурутка...
     Тад се од мене ниси одвајао. Ко пиленце од квочку. Очи ти лице прогутале док си гвирио како протињем шупље пшеничне цевке кроз даске на млекар. А у млекар се, у карлице млеко разливено чувало, сећаш ли се? Ја из једне, ти из друге кроз цевчице пијемо, док од сваке не секне прс-два. И тако неколко дана заредом...
     Мајка се редно и увече и ујутро крстила, а сад почела и преко ред, поваздан, али не помаже. Карлице све празније. Звала комшике, да се посаветује. “Ово без ништа није”, говориле су јој. “Змије ти се на млеко навадиле. У млекар се удомиле”. Баба Стојка само рекла: “Није за бригу, Знам ја лек. Душмани ти са млеко очи пију. Ја ћу да пребајем. Да ти се млеко врне и све на добро да буде”.
     Два дана се баба Стојка по двор мајала и бајала. У свако ћоше завиривала. Са бели лук, дренову грану и перце од црну кокошку бајала. Трећи дан ме за уво уватила. Цевка ми из руку испала, а ти се под батару сакрио. Мени рече да ће да ћути ако ја не кажем, а теби прстом припрети.
     Два дана сам уво на кладенац ладила. Нико није мого тестије из руке да ми отме. Водоноша сам била. Чак и кад су пуне стајале, крадом сам воду просипала, само да ме на извор пошаљу.
     Мајку сам трећег дана видела како под мишку највећег петла, голошијана, увијеног у плетене па везене чарапе носи... И све радосно поцупкује, ко да ће коло да заигра...
Е мој брате ко у мађије верује, њему бајање помаже. Ко не верује може да баје колко оће, ништа неће да буде. “


Da ste mi živi i zdravi… Biće vremena za sve i za svakoga samo da smo živi i zdravi… Biće i vremena za čitanje knjige, za one koji vole da prevrću stranu po stranu i zarone u tuđe sudbine… Biće vremena ako u ovom sadašnjem vremenu umeno sebi zdravu pamet da sačuvamo…


( Fotografija na naslovnoj korici- Zoran Petrović)



Nada Petrović / Kakvi su nam strahovi danas takve će nam bolesti sutra biti




Niko od nas ne zna gde će sutra biti. Da li će to biti kuća, bolnica, izolacija ili mrtvačnica zavisi od onoga kakvi smo bili prema sebi. S.N. Lazarev je jednom rekao mudre reči: “…. Kakvi su nam gresi takve nam moraju biti bolesti…”
I… Evo me gde preispitujem put kojim sam prošla, onaj kojim sada idem i onaj kojim planiram da krenem kad ovaj kriminalac prođe.
Vraćam se onome šta sam radila, šta odradila, šta ostavljala sa strane verujući da za sve ima vremena.  Tek sada vidim da postoje stvari koje sam trebala odraditi a nisam, mesta na kojima sam trebala da odem a nisam, ljudi sa kojima sam trebala da se sretnem a nisam…
I kako vreme prolazi, sada kada imam vremena za sve, a to sve se svelo na rutinu i nemogućnost da se bilo gde krene, bilo ko sretne, evo me gde se vraćam romanu koji objavih, a nisam stigla da odradim ni jednu promociju.  Vraćam se rečima koje stoje zarobljene u koricama, koje kao da su i same u izolaciji…



Vraćam se i čitam:     “Стра ти је, Брацко, ко магла. Пење се уз човека све док га не прекрије и обавије, док се у коске и у срце не увуче, док изнутра не почне да дави. Од бојазан се некако бега, од стра никако. Он се тера како се зна и уме. А татко, који се никад није страшио, тад се престрави. Ко дете које залута у шуму, па нигде пут не види, из глас је почео да пева. Стресо се кад му планина узврати и јеку и одјек. Крену дома, а колена му клецају ко да је џак од сто кила на леђа упртио. Чинило му се да трчи, да га крила носе, а знао је да не одмиче, нити се из тог места помера макар онолико колико са са пљувачку може да добаци...”

Jes vala, stra’ je kao magla. Da li će da sednemo i da plačemo, da se žalimo ili da se protiv straha udruženi borimo, sve to zavisi od nas. I evo gde parafraziram mudre reči: Kakvi su nam strahovi danas takve će nam bolesti sutra biti…

I znate šta sam odlučila? …Biće promocije… Biće promocija… Nemam vremena za strahove, za te krpelje koji isisavaju energiju, za te pijavice koje uzimaju odbrambenu moć… Umesto straha posvetiću se, dok traju ova smutna vremena, promociji na ovaj i ovakav način i čekaću da sve prođe, da čitaoce pogledam u oči dok čitam delić romana “Čedomorka”.



Čekaću, a kada dočekam možda ću na nekoj od promocija pročitati baš ovo: 
     Народ к’о народ... Све знао и за све лек имао. Имао лек, али тек кад се оздрави или кад се умре. Једино Стојанча имао мелем за све кад се болестан буде. Увек и сваком говорио... и оном ко тео да чује и оном ко није:
     - Отпиј од своју прву пишаћку, то ти је за све. Чак и ако те ништа не боли, то је добро да те болес заобиђе. И у уво се детету капље кад заболи, а што не би могло у зуб или на друго место. Уста су поганија од уво. У уста се све и свашта трпа, а у уво само прс.
     Многи му поверовали кад га онако у поодмакле године видели да се ко коза узбрдо пење. Једино Миљојку било сумњиво. Пре него што је лекарију узео да проба, једно јутро је крадом потего гутљај-два из Стојанчетову флашу...  
     После цело село причало како се тај Миљојко пијан нешто расрдио на Стојанчета и све му коске поломио. И како Стојанче никад није ране преболео, но се, кад год се време мењало, ко црв на иглу увијао и ко змија у ватру пиштао. Нико се не досети да је Миљојко из своју кућу трезан пошо, а из Стојанчетову да се мортус вратио. Или се присећао, али није тео да каже… Народ све зна и ретко кад ћути. Али сад напрасно постао мучаљив. Зебња од мочугу најбоље ућуткује они који воле туђу бригу да брину.
     Реко ти ја... Народ је најпаметнији... Он више зна од било ког. Није се тај родио ко је народ ућутко или га надговорио. Зато, бежи од гомилу кад год ти није да се са њу уортачиш. Не љуљај туђе док у твоју љуљку не заплаче! Не мешај се са сплачину да те свиње не поједу!”








четвртак, 30. мај 2019.

Nada Petrović - Vrtače straha

Vrtače straha

Budimo se sa strahom,
ležemo sa strahom,
strah kao koračnica u stroju
strah kao oklop koji nas brani
od još većih strahova,
od onih koji strahove uteruju,
koji se nit čega stide niti boje,
koji imaju moć u rukama
da pomoću naših strahova
ostanu zaštićeni od vrtača.

Zanemeli pred strahom
u nama ogoljeno pitanje:
Da li se mrtvi boje?

Nada Petrović


петак, 04. јануар 2019.

Роман „Чедоморка“ - Нада Петровић




Роман „Чедоморка“ се састоји из две нераскидиве приче. У једној је прича жене чедоморке испричана брату на самрти, нека врста исповести, а друга је прича списатељице која продаје своје рукописе да би обезбедила елементарну егзистенцију. И причe су повезане осећањем да је и једна и друга жена каје, с тим да чедоморка при крају свог живота нема начина да своје грешке исправи, а списатељица покушава да објављивањем бар једног романа под својим именом грешку ублажи.
Напомињем да је, колико је мени познато, ово први роман на овим просторима, а можда и шире, који је жена писала на тему чедоморства.
Рецензију је писао мр Душан Стојковић
Препоруку за објављивање мр Драгољуб Стојадиновић.
И рецензија и препорука су саставни део самог романа што је, како ми рекоше они који више од мене прате дешавања у издаваштву, први пут да неко тако ради. .

Фотографија на корицама Зоран Петровић
Технички уредник Бошко Протић
Издавач - СВЕН- Ниш

недеља, 18. новембар 2018.

ПРОВОЦИРАЊЕ РЕЧЈУ - Душан Ђорђевић Нишки о роману "Чедоморка" Наде Петровић


ПРОВОЦИРАЊЕ РЕЧЈУ

Нада Петровић, Чедоморка, Свен, Ниш, 2018,
Цео Надин роман провоцира речју.
Реч у дијалогу.
Дијалог као мера живота српског језика, јер „језик живи само у дијалошком контакту“ ( Михаил Бахтин).
Да ли је тај поступак планирала. Вероватно. Без дијалога нема радње романа, нема живота језику. И зато је Нада специфично ткање језиком у поменутом роману извела дијалошком методом. Сваку реч осмишљено смешта тамо где јој је и место:
  - Врнуо ли се онај Радулов.
 - Који...? Млађи ил старији...?
  - Онај за кога се чуло да је недело починио...
- Аааа... Млађи...А виде ли га...?
  -Својим очима... Једва га познадо... коса до пола лиђа , брада до појас...Оматорео... А лице...Боже ме сачувај...
- Изгледа око изгубио...Збрчко се ко шамија...

Није циљ овог писаног монолога да преприча радњу романа. Овим желимо покренути размишљања о српском језику и како га одржати у животу. Наш српски језик посустаје под налетом „демократских из- ума“.
Постаје лаконски, тешко разумљив, шифрован. На то утиче савремена технологија, мас медији, реформисани програми српског језика у савременој српској школи.Инертност и незаинтересованост катедри за српски језик да се отворено супротставе лошим школским програмима, изоствљању обавезности школске и домаће лектире...
„Демократија неизбежно омогућава произвољност језика.  Тај језик ослобођен је од правих цензура. Такав језички метеж упућен је грађанину посредством штампе и медија. Штампа држи биће читаввих народа и континената под заглушном бубњарском ватром реченица, парола, становишта, осећања. ...језик демократије је суров и мек, комбинован“(др Зоран Аврамовић, Апорије образовања за демократију )

Читав свој стварлачки опус, поезија и проза,
Додири, Змај, Крагујевац, 1995,
Раскућене речи, Апостроф, Београд, 2004,
Дивља трава, Интелекта, Ваљево , 2004,
Преко прага речи, Интелекта, Ваљево, 2009,
Играчи и играчке, , Интелекта, Ваљево, 2013. и
Реч у збегу, збирка прича, СВЕН, Ниш, 2018. године,

Нада Петровић подредила је оснаживању српског језика. Као да има шесто чуло за речи које је од детињства, преко школских дана, па све до прво објављених прича и песама слушала и бележила за нека дуга памћења и архивског чувања. Неке речи поново ћемо користити, обновити њихово изворно значење.
Нада је у роману увела женски лик и лик мушкарца који је сведок исповедања. Није увела драму у заплету да не би уносила суд аутора о радњи или деловима исповедања. Њена, чини се главна преокупација је српски језик онакав како га говоре њени савременици и савременици њених предака. А то је довољно. Драму целог романа и исповедне приче појачала је речима средине јунака:
 „ Знаш.. у наше село се ретко ко из бели свет читав враћо“
Чим низ пут ко замакне, мајке пун лавор воде за њим проспу, па почну да се моле и бају: само да им се врну уцело...А ако се ко са белег врати, укућани веле:
„Па шта ако је обележен? Фала Богу да је жив дошо....Много горе од белег је ако је неко  образ укаљо и на име пљуно. Тад се укућани повратку не радују.“
 А онда јунака који је образ укаљо описује овако:
- Ћора кажу љубовао са удату жену. Због ње све на коцку ставио... Ни живог ни мртвог нашле га котлокрпе крај, у шибље ураслог, крајпутног извора...На груди су Ћори од многих миришљавих травки утрљавали. И бајали и певали и гласно псовали. А кад су дрвеним тучком љуте траве туцали и коломаз убацивали чуло се како мрморе: „Помагај девла..“ „Низ гору, низ воду...“ Крв ти погану ’бем“. После би га том смрдљивом кашом облагали и скоро нечујно понављали; „Баци врбово, узми дреново... баци врбово, узми дреново... У живот га повратили и оставили... А они први, из села, што га сретоше, у Ћору га прекрстише... Тако би тад, тако оста за навек. Име му се забораволо! Чак му и на крстачу, кад је за њу време дошло, урезали „Ћора Радулов“. Нико није могао да се сети како му је крштено име!

Наравно навешћемо неколике дивне, незаборавне народне речи које је Нада у роману поставила баш онамо где и припадају усред или на почетку народног израза:

 -Укрстио очи ко кад се укрсте штапови кад се деца играју клис па посвађају (оцко, док је тражио „залог“),
 -Онај што треба да таји бира се цели живот, и пре се умре него што се нађе. Не игра се на ту играчку ако ће да се разбије. Лако од поверицу постане неверица. А тад није крив онај што је пренео глас већ онај што је испричао оно што за причу није.
  -Човек ти је ко бушно сито: што год у њега сипаш ил’ се проспе или искапље. Заклела се земља рају да се све тајне дознају, тако се некад говорило...,
  - Отад ћути ко упржено месо кад се са мас залије,
 - Зебња од мочугу најбоље ућуткује они који воле туђу бригу да брину,
 -Мораш да гледаш и које семе остављаш за принову, али и у коју замљу ћеш да садиш,
 - Шта ти вреди што ће да пиша стојећи и што ће на његово име имање да се води, кад чуљо... За војску није...,
 - Кажу свиња авион не види; магарац никад коњ да постане; призетко домаћин... Још веле да онај што парадни корак није газио и кога војничка труба није из кревет терала, тај на посела једино остриг са чешагије, може да скупља...

Може се говорити о поетици Надиног, народног говора у роману Чедоморка.  

-Бем те под лево колено“
  Знају они сво зло под леву страну се крије.
  Женску страну...
  Отуд је и Адаму ребро вађено.



На женску љуљку само се око баци,
Пљуцне и промрмља: „Посрале те кокошке
А то све ради уроци...

Друга слика је над љуљком са мушким:

- А за првенца... нарочито за првенца...
И они који ни у шта не верују, наднесу се над њега
 и прошапћу, ко да бисер круне: „Низ воду, низ гору,
тâмо њима, а теби живот и здравље...
И још и пару спусте, понеко бритву
Или чешањ од бели лукац
И сви белег од кошуљу,
Ону што се прва до кожу облачи...

И још много слика народног израза, сатканих у шарени ћилим Чедоморке
Шареница саткана од љубави, мржње, проклетства обичаја, страха, паганског веровања, злочина без казне ако савест уморену, савест чедоморке у то не рачунамо, шареница од народног говора на издисају. Све то у роману Чедоморка Наде Петровић

Најјача места у роману умивају леце сузама које саме иду ка следећој страни, без обзира на тескобу у грлу која вас обузима све време читања. Чак и пригушени јецај. Не можете читати ако нисте живели. Да, баш тако. До следећег уживања у новим идејама које налазим у роману!

Душан Ђорђевић Нишки
 Новембар 2018



недеља, 07. октобар 2018.

Romana Ajdinović / O romanu "Čedomorka" autora Nade Petrović

Jedna reč čini čuda. Meni se čudo desilo maločas. Dobih jedan od najvećih komplimenata romanu "Čedomorka" samo u jednoj jedinoj reči: “Autobiografski”… Ako je roman toliko upečatljivo napisan da se makar na prvi pogled poverovalo da je autobiografski onda je pisanje i objavljivanje ispunilo svrhu.
Hvala ti Romana Ajdinović od srca na prelepim rečima… I samo da nešto napomenem: Ne verujem u slučajnosti. Naime, godinama sam svoje rukopise potpisivala pseudonimom Romana…
A sad reči koje su mi od Romane stigle, reči na kojima joj se od srca zahvaljujem.:

“Romana Ajdinovic



Nadi Petrović - u znak zahvalnosti !
Konacno dobih u ruke stvaralacka dela pesnikinje i romanopisca Nade Petrovic.Inace se ne zalecem i ne “lepim “ na svako reklamiranje bilo cega , pa cak ni, ljubavi mojih - knjige , bez obzira da li je roman, zbirka pesama ili nesto trece, kao ni na recenziju bilo od koga dosla.No ,to je potrebno samo zbog informacije, a drugo je koji ce osecaj u meni probuditi, i sta ce mi moja intuicija kazati, i rekla je – PORUCI!
====
Cim sa uzela u svoje ruke autobiografski roman “Cedomorka “ , zelene boje, cvrstih korica , a tako topla, nezna , kao da greje, zelena boja je boja srcane cakre( u centru tela) , a vezana je za ljubav, humanost, saosecanje i osjecaj sigurnosti.Boja centra, sredine i harmonije. ona je povezanost fizickog i duhovnog tela te je centar kroz koji dajemo i primamo ljubav, pomislim, sigurno je to autorkinja poruka i pouka. Format knjige 22/15( numeroloski : zbir 10= 1.Teslini brojevi , 1,2,3. (1x3=3) (1+2=3), sve je moralo biti deljivo sa 3. 3,6,9 , a ziveo je na brojevima 33 i 27 ( 3+3=6, 2+7=9),Ljudi kojima su otovorene cakre od 6.-9. su direktno povezani sa kosmosom.No to sve su vec neke druge price.{ja sam porucila 2 knjige , a dobila 3 , jednu na poklon 2+1=3 , nista nije slucajno, unapred znam da je to jedna od knjiga koje ja ,u sebi , nazivam , “moje pametne knjige”} ). Format knjige je stvarno toliko ugodan, moze da se cita u svim pilikama, pozama itd.171 strana ni pretanka ni predebela, lako prenosna. Divota ju je drzati u ruci.
Ono sto moram reci, jer ja ne bih bila ja , knjiga kosta 5oo dinara.SRAMOTA! To su 2 kutije jeftinijih cigareta koje ja pusim.Sramota je u tome , sto su takva vremena, da je i to mnogima puno, a drugo jos tuznije,sto oni koji imaju novaca, neki i previse , ne citaju ,pa i ne kupuju.Setih se vremena, kada su se pojavili na trzistu veliki regali sa mnogo polica,pojavili su se znalci-mudraci sa pozvodnjom dugackih kartonskih kutija , dizajniraih imitacijama knjiga velikih majstora svetske knjizevnosti , kojima su popunjavali police svojih regala.No, to je vec jedna druga prica.
Krenuh da citam “Cedomorku” ,vec na samom pocetku ustanovim da to nije knjiga koja se cita i procita “na dah” , jedno popodne, jedan dan i stavi u policu. ja tako ne citam. Svaka recenica , prosta,prosirena ili slozena ima svoju dubinu iz koje moze da proizadje jedna knjiga.Citam i malo, malo skrenem pogled i glavu i razmisljam,slazem sliku (u mislima mi je lik autorke sa njenog fb profila , a cule smo se i telefonom ) do slike ,u mislima, prateci sadrzaj ja je i vidim i cujem joj glas i stvaram filmsku pricu-sadrzaj,slika,ton.... Empaticno je dozivljavam i sazivljavam se....., a ujedno i obelezavam nekim svojim znakom , posebna mesta , na koje cu se vratiti kada procitam celu, i zato volim da imam SVOJU knjigu koju mogu obeleziti po svom, verovatno bi neko drugi obelezio nesto drugo, jer smo razliciti.
Svaka recenica je vazna, celu knjigu bi trebalo prepisivati, ali to je besmisleno kada moze da se kupi- jednostavno. Isticati jedan, neki, pasos, ne znaci da je naj,jer me svaki negde ponese...
- “ Umorna sam ti.Umor iz dana u dan sve tezi.Nista teze od umora nema” ......”Umorna od ono sto protice, a zivot nije .” umorna......od zuljeva po dlanovima, i tabanima....od zelja koje je zaboravila da su zelje , od tegoba, od snova , od more sto joj se ni u mrklini niko ne primakne..... jako je umorna-prejako................”Umorna toliko, da me i odmor zamarao kad sam sedela na opseg , svece da popalim i malko se odmorim .A i tamo retko sam isla .I za to nije bilo vreme .Sve sam mislila , ONI MOGU DA POPRICEKAJU , NIGDE DA POBEGNU NECE ,a poso ne moze da ceka. Kad velim, svud moze da se zakasni , ali na groblje nikad nije kasno.ONI KOJI ME TAMO CEKAJU STARE SU CEKALICE..Jos sto zivota da imam pa u jedan ni jednom da ne stignem. ONI UVEK CEKAJU ....”
- =====================
Ima mnogo vise izrazenih osecaja u tom delicu knjige ovo je samo nesto malo , suze mi krenuse, misli moje me opsednuse, a otvorise se i divljenje autorki o osecaju i poznavanju dusa nasih.Ona zna. Ona zna onu pesmu, srescemo se opet bilo kad ,bile gde ...u bilo kojem zivotu, i to ne jednom, vise puta
. Upotrebila je izraz CEKALICE, to nije samo pesnicko-knjizevni ukras. To je mnogo, mnogo vise.To je ono sto je moja intuicija od te knjige ocekivala ,izmedju ostalog ....
- jedna recenica: “ I sve mislim: “Neka tako mi dosudjeno . Ima i gore . Ne znam de, al kazu da i ima “
.
- Posebno me odusevljava sto pise u svom iskonskom dijalektu,prilagodjeno danasnjem vremenu , ali se oseti.
- ================================================================== Svaka dobra dusa tako misli, i ja tako mislim, ne kuni ,ne psuj Boga , sto ljudi rado cine. Uvek ima gore nad gorim, ali njegovo, se samo cini da je najgore,- sudbina i jos vise od toga... Majci Jugovica i Ceti djaka ubijenih u jednom danu itd. sve do dana danasnjeg cujemo, vidimo gledamo strahote......
- ==========================================
- Price Nade Petrovic “REC O ZBEGU “ , prelistala ,malo preletala, sa trperenjem i postovanjem , ostavila na cekanju – strpljenje je zakon.
- =============================================================
- Poklon, zbirka poetskih pesama “IGRACI I IGRACKE “ prvi se otvara i cita jer poklon je autorkin izbor , dat od srca sa posvetom –pravom, kao da me poznaje i upozorava.
Da , nekog koga volim i do koga mi je stalo, uvek cu mudozvoliti da se sa mnom igra , svesno cu to uraditi , trpeti i cekati dokle? Ali ne i zauvek.Cesto se u zivotu desava da “ igracke” postanu igraci, zahvalni svojim igracima.To se u duhovnom svetu naziva “iskusenje”, a u zemaljskom iskustvo , kako za koga.
Zbirka je svetlo plave boje, boje mira, razumevanja i istine, nadahnuca i umetnicke inspiracije. .Boja grlene ili pete cakre, predstavlja sposobnost izrazavanja, komunikacije i, vise od svega, iznosenja istine. Ima izrazito umirujuce svosjtvo.Manjeg je formata , ukusno i metaforicki dizajnirana.Pleni !
Sve pesme imaju svoj smisleni car, razlicite su .Prijemcljive.
jedna od njih :
Virtuelni svet
Izvukao si je niodkuda
kao keca iz rukava.
Pokazivao kao dresirano stene
koje uzicu nosi u ustima.
Usmeravao ka ringispilu
pucketanjem prstiju .
Bila je zar-ptica u oblacima
sve dok publika aplaudira.
Kada se spusti zavesa do kraja
ostavljas upotrebljene rekvizite
i nju u depo medj`zaboravljenim lutkama,
Skidas masku i jeftinu sminku
Ulazis u virtualni svet nasmejanih lica .
Zapises nov scenario na zidu pecine
i izlazis sa osmehom na istu scenu.
Za tebe je iznova spremna pozornica .
Publika nova kao i ona stara ....
Uvek je sve na pocetku
Adrenalin raste...
Rotirajuca svetla se pale i gase.
Krescendo iz casa u cas odzvanja sve jace
Svi se smeju i sve je smesno.....
Jedino ona utamnicena navikom
ostaje tamo gde si je ostavio,
broji pozive na bis
i necujno place.
Recenzija odnosno POGOVOR sa podnaslovom “osudjena na zivot mr Dusana Stojkovica romanu “Cedomorka “ , je apsolutno tacna i objektivna.
Nikad ne verujem dok se ne uverim.
Zdrava ,snazna i nadahnuta nam bila draga Nada Petrović!
Uverena sam da cu , za zivota stici , procitati sve sto si napisala , pa i ono sto si mozda u korpu bacila !
Za sada toliko !”

понедељак, 24. септембар 2018.

Споменка Денда Хамовић - О роману Наде Петровић - "Чедоморка"



Споменка Денда Хамовић о роману Наде Петровић -                                              "Чедоморка"


Драги пријтељи, свим срцем вам препоручујем да прочитате роман „Чедоморка“, књижевнице Наде Петровић, који сведочи о времену које је постојало и знам да неће оставити равнодушним ниједну жену, мајку, ниједног Човека. Роман је пун мисли које је родило искуство и могле би се самостално цитирати, као пуне истине, али не бих сада, биће времена и за то.

"ЧЕДОМОРКА" - аутор Нада Петровић


„Било је онако како је морало да буде, како је суђено и како је записано у књиге које носе суђаје.“
Прво читање романа „Чедоморка“ ми je камен на грудима, који тежа и тежа док звече ланци којима је опасана судбина жене и жена. Немам суза, осећам само тежину и дивљење према жени која је јача од челика. Вуче ме истина и читам и други пут. Размишљам колико је осећања, снаге и ума требало да се на овакав начин посведочи о једном живљењу и трпљењу, усуду жене којој не дају да одлучује о свом животу. Мора да ћути, ради и слуша, а у једној страшној ноћи коју само најјачи преживе натерана је на чин... и то је пратило, роварило у души јаче од свих грубости којима је немилосрдно шибана. Сналазила се кроз све неминовности како је знала и умела, снажна и здрава подносила их стоички, али та ноћ је гуши и кљује... „То је она... Под прозор пишти... Нисам је задојила.. Ни повила... Ни име јој нисам наденула.“
Мисли су моћан говор душе, опхрвају и измијугају ненадано. „Мисо ти је, Брацко, ко жижак-поткорњак. Сврдла на једну страну, испод кору, а онда одједаред крене на скроз другу“, говори мученица једином бићу које је разумело, али је мале снаге био њен најмлађи брат да би јој помогао кад су је као живинче гурнули у неповрат.
Плени њена исповед, тегобна стварност умрежена с мистиком која, као у нашим народним причама и песмама, оставља читаоцу да одгонета својим доживљајем шта је истина, а шта мит. Да ли је проклетство што се њеном оцу, који је узео оно у што се није смело ни погледати, рађају обележена деца? Зашто је баш женско дете зауставило то проклетство? Зашто је прво мушко рођено после девојчице необележено и нормално? Зашто је баш тај дечак волео и жалио сестру? Да ли је мистика ткање које је занитило сурову браћу? Да ли је дечак којем свици играју у оку због сестриног усуда симболика добра које је једино човечно и побеђује на свој начин – овде олакшава души сестре која броји своје последње дане, исповеда му се и моли га да у цркви упали свећу коју ће она наменити јер: „Преко голему воду се са велики терет на душу не полази. А време ми је...“. Да ли је нож калемар снага грешног оца који га упорно тражи и без њега копни? Да ли је то јединица осетила и зато као последњи чин у родној кући, одбране или освете које није ни свесна, сечиво пригрлила и као мушко га носила цео живот? Роман буди осећања, згруша сузе пред истином и отвара дубока психолошка питања. Снажним народским речима Нада клеше грубост мушких чланова породице, али и стравичну жест жене према жени.
„Постоје дани који се памте, а за које се пред крај живота не зна да л' су били јава или сан“, читам на самом почетку романа. О њима прича жена која се под теретом земног и небног, у обручу обичаја, заосталости и глади за имањем, гушила од морања и упорно борила да дише. Опстајала је у осињем гнезду и у хуку тишине, а пресамићена од бола и обамрла од претње, остављена у воденици која је симбол о нечастивим појавама, у страшној ноћи истрајала на једини начин који јој је у том часу преостао. Много година касније каже: „Многима је умирање казна, а мени било и јесте трајање“.
Колика је неправда према жени, снажној, умној, вредној, храброј и нажалост послушној сведоче и њене исповедне речи: „Живот ти је мој Брацко, ко река кад плави па и односи и доноси... Живот је ко чекетало у воденицу, удара и кад има и кад нема шта да се меље... Живот ти је ко славска трпеза де има и слано и слатко и кисело и љуто и меко и тврдо и оно што опија, а и оно што трезни... Живот ти је ко небо, некад киша лије, други пут сунце упече, трећи пут град утуче, а има и кад је бистро ко суза... Живот ти је и трпљење и тољење, а тољење ти је оно кад се глад стоока засити... Живот ти је и пливање и неталасање... Ма живот ти је... Живот не знам шта је“.
Роман „Чедоморка“ је убојита прича, сведок прошлих времена кроз судбину жене. Плени ванредним метафорама и поређењима које поетски снажно печате исповед и навиру живе слике, миришу и таложе се у души читаоца. Речник књижевнице плени изворношћу израза српског језика и за разумевање многих је потребно пребрати заборављене речи, упамтити их и сачувати њихову прецизност значења и лепоту.
Читала сам сва, до сада штампана, дела Наде Петровић, збирке песама, приче и сада роман, књижевнице препознатљиве особености која је и частан човек, топлог и мирног гласа, стамене речи и храброг става. 
Овакви ствараоци су понос свом роду и трајаће у времену, потребни читаоцима који знају шта вреди, а и као сведоци истраживачима.

                                                           Споменка Денда Хамовић

недеља, 23. септембар 2018.

Јасмина Јаца Поповић / КАПИ ПРВОМ ИСКАПАНА, ВОДОМ ДОНЕТА И ОДНЕТА, У МУК МУКОМ КАД СЕ ПРЕОКРЕНЕШ

Речи песника Јасмине Јаце Поповић након читања романа "Чедоморка"

КАПИ ПРВОМ ИСКАПАНА, ВОДОМ ДОНЕТА И ОДНЕТА, У МУК МУКОМ КАД СЕ ПРЕОКРЕНЕШ



- снажни утисци, болни грч и неколико речи, невешто, али душом срочених, након поновног читања романа ''Чедоморка'', књижевнице Наде Петровић
Ћути и буди Жена. Стамена, као камен кремен и стена са срца пала, јака си снаго, у немоћ сопствену преображена, да трпљење ткаш од кад пуче водењак и српом месеца у крв заувек тебе на муку, на проклетство и грех донесе. Да живиш. Да жива мреш.
Стамена, као пламен свеће, да црним те славским винпм гасе и пале те све огњи знани и незнани, а тебе мука у мук заувек. Стамена у својој немоћи од прве коцке шећера и слатке јабуке, од коре белог до коре најцрњег, у хлеб и гроб, земљу ил' воду, жено вучице, мученице, никад славуј од кукавне кукавице, благослов једини имала си. Брата да прича, да слуша и да те на концу, пре пуцања, чује, плаче и ожали. Како доликује сузи тешкој, мученој, жени несрећној, од сваког греха грешнијој, у гроб што закорачи кад чеду свом и сопственој крви пресуди, под морање, под муку, са смрћу у побратимство, пре смрти, под руку, Стамена стено, несрећна жено.
Мајко.
Проклетство и благослов беше. И миловање, бич и кајање. Крв низ образ и длан живота калемаром сечен. Резало те све што је стигло. Из живота у смрт те, задњом речју дигло, да се кајеш и окајеш. Како умеш и знаш.
Марамом шареном да те забраде, преко последње бразде до проклете воде, па у гроб.
Мир и спокој, једаред. Да те једе, да га једеш и у грлу ти застане. Последњи опроштај.
Овако и никако другачије ожалих јунакињу романа ''Чедоморка'', исплаках себе и њу и све жене што грех под грудима носе и опроштај не искају ни од кога, што крај чекају, одлажући га свом снагом последње жеље да роду свом и крви својој и чеду исте мајке и оца од живота проклетих, себе не исприча. Да очи у немиру склопи и сузом сопствену свећу задњи пут угаси.
''Чедоморка'', роман грозница и бол, роман душа и тело – живот и смрт пре смрти, боли јако и боли јер другачије не може душа да реч прогута, не иде обезбољена, не клизи лагано, мора да грца и застане к'о кост, па ни тамо ни овамо, јер закав је живот главне јунакиње, такво је јуначење и пркос у ретким тренуцима, и на крају сваког краја је тачка, али ова је најцрња.
Велика. Највећа. Крик је и тишина.
Грех је и милина одласка с' оне стране где чекање не постоји, где сусретање и загрљај први и последњи, једина је нада.
Нада и Нада Петровић, у једно име спојене. Љубав. Реч. Моћ.
Најискреније, најтоплије, најљудскије препоруке свима којима РЕЧ значи. Живот живота једног и смрт свих умирања лаганих. Сузе исплакане и оне које чекају да кану. На длан и са длана у црницу. Земља кад позове.
Јасмина Јаца Поповић


уторак, 18. септембар 2018.

Роман "Чедоморка" - Поговор Душана Стојковића



Осуђена на живот
( Поговор Душана Стојковића)

После пет запажених песничких збирки Нада Петровић се упустила у нову авантуру. Решила је да се ухвати у коштац са прозом, са кратким романом – прозним жанром чија међупозиција захтева изузетну надареност и списатељско лукавство да се писац не би стровалио у амбис који га жељно ишчекује. Успела је из прве. Чедоморка је особен прозни текст, пажљиво исцизелиран, психолошки осенчен, животан, трагичан, ритуално симболичан, и традиционалан и модеран у исти мах, специфично посмодеран. Написан је у првом лицу, исповедно, свежим народским језиком који на најбољи могући начин осликава судбину јунакиње која читав живот борави тако као да је на њега осуђена. И јесте то несумљиво.
Шта је то по чему ће се овај кратки роман памтити? Нешто тематски веома налик на античке трагедије с тим што се јунакиња романа наше списатељице само по трагичности властитог живота може поредити са хероинама античких текстова. Језичка мелодија која својом архаичношћу „гура” текст ка митским временима у којима се живот „играо” по правилима дубоко заснованим на ритуалима, забранама, казнама, под будним оком неке свевидеће, не ретко зле, силе која се старала да на читав живот ни трунчица светла не кане. Ту се додирују и прожимају проза и поезија Наде Петровић показујући, и доказујући, да постоји исто извориште из којег потичу. У њеном роману, као и код Динка Шимуновића, Борисава Станковића, Иве Андрића у „ Олујацима” постоје два зидом ограђена простора, доњи и горњи, међу којима - као да су у питању живот и смрт- никаквог додира као да нема. Када се оде из једног у други као да се прешло из једне смрти у другу. Ни у једном нема животне радости да нас ободри и обасја својом светлошћу. Она која приповеда чини то помало фрагматично, тако да се с времена на време враћа уназад и, у ретроспекцији, приповеда о ономе што се збило, чинећи тако своју исповест, темпорално, вијугавом и доприносећи њеном градативном нарастању до финалне сцене у којој се тражи убијено дете и уједно враћа нож калемар украден од оца. Нож којим се ништа не калеми, нож који није употребљен онако како је могао ( и морао?), јесте у читавом роману централни симбол, уз воденицу која подједнако меље и жито и животе. Постоји (то је постмодернистички захват) текст који је фон на којем се, као на разапетом филмском платну, огледа роман Наде Петровић. Изабрала је ни мање ни више, храбро и рискантно ( у крајњем исходу исплатило се) Нечисту крв Борислава Станковића. Готово да свака драмски истакнута сцена у роману Наде Петровић јесте својеврсни ехо оне која је постојала у великом предлошку. Пажљива компаративна анализа требало би да открије сва онеобичавања присутна у каснијем остварењу. Она би нас, управо указивањем на њену искошеност у односу на полазно штиво (примењен поетски модел креће од поетичке претпоставке по којој су и живот и литература једнако исправна полазишта за оргинално књижевно прегнуће), довело до тврдње како су се у роману Наде Петреовић пресни живот и истанчана литература срећно „преклопили” и произвели значајно прозно дело. На једном месту, при крају романа, његова јунакиња открива да је сунце које је над њом црно. Исто такво налазимо и код великих француских романтичара Виктора Игоа и Жерара де Нервала. Нада Петровић је својим прозним првенцем показала да се и живот који се, изубијан и рањав, под црним сунцем одвија и разбија, може - несумљивом списатељском вештином- преточити у дело које нам прегршт читалачке светлости дарује док се над њим, заробљени причом, болом испричаног, надвијамо.

Мр. Душан Стојковић

Нада Петровић - Роман "Чедоморка"


Роман "Чедоморка"  

Рецензије за роман мр.Душан Стојковић и благопочивши мр. Драгољуб Стојадиновић,
Зелено светло за роман је дао и књижевник Видосав Стевановић...
Фотографија на корицама Зоран Петровић
Технички уредник Бошко Протић
Издавач СВЕН
Захваљујући јавном конкурсу за финансирање и суфинансирање пројеката, програма и манифестација у култури из буџета града Крагујевца за 2018. годину, роман је склопио финансијску конструкцију.




Осуђена на живот
( Поговор Душана Стојковића)
После пет запажених песничких збирки Нада Петровић се упустила у нову авантуру. Решила је да се ухвати у коштац са прозом, са кратким романом – прозним жанром чија међупозиција захтева изузетну надареност и списатељско лукавство да се писац не би стровалио у амбис који га жељно ишчекује. Успела је из прве. Чедоморка је особен прозни текст, пажљиво исцизелиран, психолошки осенчен, животан, трагичан, ритуално симболичан, и традиционалан и модеран у исти мах, специфично посмодеран. Написан је у првом лицу, исповедно, свежим народским језиком који на најбољи могући начин осликава судбину јунакиње која читав живот борави тако као да је на њега осуђена. И јесте то несумљиво.
Шта је то по чему ће се овај кратки роман памтити? Нешто тематски веома налик на античке трагедије с тим што се јунакиња романа наше списатељице само по трагичности властитог живота може поредити са хероинама античких текстова. Језичка мелодија која својом архаичношћу „гура” текст ка митским временима у којима се живот „играо” по правилима дубоко заснованим на ритуалима, забранама, казнама, под будним оком неке свевидеће, не ретко зле, силе која се старала да на читав живот ни трунчица светла не кане. Ту се додирују и прожимају проза и поезија Наде Петровић показујући, и доказујући, да постоји исто извориште из којег потичу. У њеном роману, као и код Динка Шимуновића, Борисава Станковића, Иве Андрића у „ Олујацима” постоје два зидом ограђена простора, доњи и горњи, међу којима - као да су у питању живот и смрт- никаквог додира као да нема. Када се оде из једног у други као да се прешло из једне смрти у другу. Ни у једном нема животне радости да нас ободри и обасја својом светлошћу. Она која приповеда чини то помало фрагматично, тако да се с времена на време враћа уназад и, у ретроспекцији, приповеда о ономе што се збило, чинећи тако своју исповест, темпорално, вијугавом и доприносећи њеном градативном нарастању до финалне сцене у којој се тражи убијено дете и уједно враћа нож калемар украден од оца. Нож којим се ништа не калеми, нож који није употребљен онако како је могао ( и морао?), јесте у читавом роману централни симбол, уз воденицу која подједнако меље и жито и животе. Постоји (то је постмодернистички захват) текст који је фон на којем се, као на разапетом филмском платну, огледа роман Наде Петровић. Изабрала је ни мање ни више, храбро и рискантно ( у крајњем исходу исплатило се) Нечисту крв Борислава Станковића. Готово да свака драмски истакнута сцена у роману Наде Петровић јесте својеврсни ехо оне која је постојала у великом предлошку. Пажљива компаративна анализа требало би да открије сва онеобичавања присутна у каснијем остварењу. Она би нас, управо указивањем на њену искошеност у односу на полазно штиво (примењен поетски модел креће од поетичке претпоставке по којој су и живот и литература једнако исправна полазишта за оргинално књижевно прегнуће), довело до тврдње како су се у роману Наде Петреовић пресни живот и истанчана литература срећно „преклопили” и произвели значајно прозно дело. На једном месту, при крају романа, његова јунакиња открива да је сунце које је над њом црно. Исто такво налазимо и код великих француских романтичара Виктора Игоа и Жерара де Нервала. Нада Петровић је својим прозним првенцем показала да се и живот који се, изубијан и рањав, под црним сунцем одвија и разбија, може - несумљивом списатељском вештином- преточити у дело које нам прегршт читалачке светлости дарује док се над њим, заробљени причом, болом испричаног, надвијамо.
Мр. Душан Стојковић