субота, 19. мај 2018.

Nada Petrović / Promocija zbirke priča "Reč u zbegu"

                                                 Promocija zbirke "Reč u zbegu" na sajmu u Kragujevcu



Hvala od srca Bošku Protiću, Nenadu Glišiću i Ani Antonijević koji su bili tu da kažu po nekoliko reči o zbirci ili da nešto iz knjige pročitaju. Zahvaljujući njima i publici koja je bila prisutna pluća su mi i dalje raskriljena kao krila kondora.

                                                    Nada Petrović

петак, 11. мај 2018.

Нада Петровић / Добро вам се добрим вратило





               Тресем се јутрос као дреш. Знате ли шта је дреш? Ма није ми тренутно ни важно да ли знате, али питам тек да видим да ли можете да претпоставите који ме је трескавац дрмнуо.
Морам да вам признам да оволико никада нисам била узбуђена, чак ни прву књигу поезије када сам угледала, а на њој се раскопистило моје име. Опет једна прастара реч, а нисам хтела о речима него о књизи... 
               И... Да не развлачим ко коре за питу кад се сучу... Гле белаја, спопадоше ме древне речи ко рој пчела... Ајд да наставим, како знам и умем... 
               У рукама ми је неколико примерака одштампане збирке „Реч у збегу“, остало ће вероватно да ми стигне током следеће недеље. Само сам то хтела да вам кажем. Ма није само то, него да се свима који су ми пружили подршку да се ова књига објави још једном од срца захвалим.
Да сте ми живи и здрави. Добро вам се добрим вратило.

                                                                Нада Петровић

среда, 09. мај 2018.

Čarls Simić / Balada o točku

Balada o točku 


znači to je biti točak
znači to je biti vezan za paoke
dok obruč škripi dok glavčina melje
znači to je to pobrkati nebo i zemlju
govoriti o zvezdama na drumu
o kamenju zapenjenom na ledenom nebu
patiti kao što točak pati
podnositi njegov nezamisliv teret
da je to barem točak oštrača
imao bih svetlost njegovih iskri
da je to barem mlinski kamen
imao bih mliva da zabavim usta
da je to barem točak ruleta
levo bi oko motrilo desno u vrtnji
znači to je to
biti prikovan za vrednovno rebro točka
kretati se brzinom mrtvačkih kola
kretati se brzinom pod balvanima
niz planine noću
***
o čemu misliš ljubavi
dok okreće se točak
mislim o konju tamo napred
kako mu se pahuljice hvataju u grivu
kako trese lepom glavom s naočnjacima
mislim kako nas u proleće
dve ptice vuku za sobom dok lete
kako je jedna od njih vrana
a druga lastavica
mislim kako u leto
nikoga nema tamo napred
osim oblaka na plavom nebu
osim sumraka na plavom nebu
mislim kako je u jesen
neki čovek upregnut tamo napred
bradat čovek sa đemom među zubima
grbavac sa ćebetom preko ramena
koji tegli točak
težak kao zemlja
***
zar ne čuješ kažem zar ne čuješ
kako točak govori dok se vrti
čini mi se da me prigrljuje bliže
da ima majčinske nagone
da mi priča priču za laku noć
da zna put kući
i da škrgućem zubima baš kao otac
čini mi se
da mi šapuće
da treba samo
da zaustavim dah
pa da se prestanem vrteti.

Čarls Simić

                                Fotografija sa Pinteresta

уторак, 08. мај 2018.

Љиљана Браловић / НЕПОДЕС



НЕПОДЕС

Три године за редом нас сатирала суша. Издражило се сунце на испуцалу земљу, корен у трави осушило, клицу у семену, сузу у оку! За три године није пало воде ни мрав да се напоји. И зима кад дође она мразовита а сува, без снега. Пресушише бунари, извори отањише, реке као потоци. Једва преживесмо.
Онда севну вишњи, раскопча небеса и пусти такву кишу да вода све однесе! Оно што се у природи беше пробудило, прво наједра, наду се од беса , а онда клону и иструли. И што преоста, натруло, блантаво, никакво. Преживесмо једва и то.
Таман дође година наопослу, родило свега и на трну и на грму, налете нека губа и обрсти и лишће и плодове. Једва мало нешто одбранисмо те се прехранисмо.
Следеће године нам се у комшилук досели рђав човек.
Тада смо се одселили.

Љиљана Браловић


Фотографија Наде Петровић

понедељак, 07. мај 2018.

Нада Петровић / Ако ми узмете веру и наду…




Ако ми узмете веру и наду…




На Косову и Метохији никад нисам била.
Те одласке ми одузели неки пре вас.

Преко превирања, санкција, трпљења,
кратера од бомби и рашчишћавања рушевина
лакше сам пролазила у вери
да ћу кад- тад имати могућности
да посетим Дечане и Пећку Патријаршију
да се поклоним Богородици Љевишкој
да клекнем пред Грачаницом
да залијем сузама црвене божуре

Ако ми узмете веру и наду
шта ће да ми остане сем чемера?



                      Нада Петровић


субота, 05. мај 2018.

Vislava Šimborska / Srećna ljubav.


Srećna ljubav

Srećna ljubav. Zar je to normalno,
je li to ozbiljno, je li to korisno –
šta svet ima od dvoje ljudi
koji ne vide svet?
Uzdizani jedno od strane drugog bez ikakve zasluge,
jedna u milion, ali uvereni
da se tako moralo desiti – kao nagrada za šta? ni za šta.
Svetlost odnekud pada –
zašto baš na njih, a ne na druge?
Da li to pravednost vređa? Da.
Da li, brižljivo nagomilavane principe narušava,
ruši moral u provaliju? Narušava i ruši.
Pogledajte te srećnike:
kad bi se bar malo maskirali,
pravili se potišteni, bodreći time prijatelje!
Čujete li kako se smeju – uvredljivo.
Kakvim jezikom govore – naizgled razumljivim.
A te njihove ceremonije, izmotavanja,
tobožnje obaveze jednog prema drugom –
to liči na zaveru iza leđa čovečanstva!
Teško je čak i reći do čega bi došlo
kad bi se njihov primer mogao oponašati.
Na šta bi mogle računatii religije, poezije,
šta bi se pamtilo, šta bi se osuđivalo,
ko bi hteo ostati u krugu.
Srećna ljubav. Je li to normalno?
Takt i razboritost nalažu da se o njoj ćuti
kao o skandalu iz viših krugova.
Divna dečica rađaju se bez njene pomoći.
Nikad ne bi uspela da naseli Zemlju,
jer se dešava vrlo retko.
Neka ljudi koji ne poznaju srećnu ljubav
tvrde da nigde nema srećne ljubavi.
S tom verom lakše će im biti i da žive i da umiru.

Vislava Šimborska




субота, 28. април 2018.

Нада Петровић / Читање трагова тишине


Читање трагова тишине


За њу су говорили да је прозорљива, да зна да чита знаке који стижу из сутра посматрајући у отиске које смо јуче начинили, да нас подсећа, с мене на уштап, једаред на клетву Лазара, други пут да мрмори ону клетву што је Његош изрекао, трећи пут да ћути и само се крсти, а после дугог круњења тишине, у себи, крене преко сваке обале на којој је наша крв процветала, и где капље сада и клицом бола семени, или где ће да кане сутра, ако крви буде било, ако људи буде било, ако нас буде... И сваки пут од обале до обале благословом спира псовку која је вољно и невољно прешла преко наших уста. Има и оних који су је, кажу, виђали како откида младе листове од врбе и у њих химну свира, али не ову, нити ону, него заборављену, коју можемо још само у сновима да се сетимо и то након уздржавања од свега што је везано за било које чуло. Њеним именом су децу страшили и болне лечили, везли јој прво слово у ђерђефом утегнуто ланено платно, које је скинуто са умирућег, након некох пробоја, боја или битке, па све то у чворове везивали и отворене ране и дивље месо утезали док су бајали: Болни Дојчине, дижи се, време је... Да, време је да се и она заборави, да се избришу сећања, да се исперу завоји и спале у високим пећима, да дувачи стакла имају ватре да нам направе крива огледала у којима ћемо видети како не треба живети, како су наши стари погрешне нам приче причали, како смо у ритама као у царском новом оделу, без покрића подизали главе и ширили руке, како не постојимо и никада нисмо постојали, како су нас они измислили да трајемо само онолико колико траје дечији цртеж на песковитој обали Мораве нацртан неколико трена пре пљуска... Време је да се заборави, да се изгребе макар ноктима, спере знојем ил' избрише рубом рукава, да као магла јутарња нестане, али како када су нам њоме спојена оба плућна крила, кад испод грудњаче, понекад заигра моравац или ужичко коло, па не уме да стане, када нам диже руке У име оца и сина, када пали славске и свеће помена? Како када нам се у црнило завукла, под ноктима, па нам сваки залогај мирише на гробове јер на свакој стопи је нечија глава клонула? Како када знају чак и птице које се јаве с пролећа, док нам под старим стрејама свијају гнезда, да смо с њом оваквом каква је нико и ништа, ал без ње има да нас нема? Како и куда ћемо са тешком клетвом уместо крста и умемо ли да клецамо без ропца по туђој земњи која је до јуче била дедовина, очевина, и где су нам кости из којих смо ми постали кост? Она предуго ћути, занемела, обневидела, руку везаних на слабине, повијене главе, док клечи... А ми? Ми се вртимо у глувом колу без речи на утрини, крај урвине... И чекамо да неко преокрене судбину, ко новчић, да падне на ону страну куд треба да кренемо, да бисмо пронашли прелаз са једне на другу обалу тишине.

                                       Нада Петровић


четвртак, 26. април 2018.

Nada Petrović / DECU VAM NEĆEMO DATI.


DECU VAM NEĆEMO DATI.




Ne zanima me koja partija drži kormilo u rukama. Ne zanimaju me imena onih koji odlučuju o našim sudbinama… Ali zdravlje i životi naših potomaka izuzetno su mi važni… I neka ja budem večita opozicija, baš me briga… Biću opozicija i opoziciji kada je bude bilo i kada se ona nakekeči na čelo parade…I tada ću pokušavati da ih nateram, kako znam i umem, da svoj posao rade… Makar i ovako… Šireći onu trunčicu istine koju znam… Govoreći o onome o čemu se ćuti… Onog trenutka kada dovoljno ljudi zna, pojaviće se neko dovoljno jak da pokrene debelguze da nam od PIRALENA očiste zemlju ili bar obeleže ona mesta gde ne sme da se sadi ili stoka napasa… Kada obeleže bunare koji su zagađeni… Kada našoj deci daju makar minimalnu šansu da svoj porod iznesu i da ga sačuvaju.


Na fotografiji se vide radnici na gradilištu gde sam radila. I moje radno odelo je bilo ovakvo. Ispitivanja su pokazivala da je i metar debeli beton piralen probijao, da je išao i po dva i više metara u dubinu… Samim tim da je i sve okolne podzemne vode zagadio…
I još nešto… Nije samo Kragujevac u pitanju… Gde god da se nalazite, odavde do Crnog mora, i vaši životi su ugroženi. Piralen je izuzetno kancerogen materijal gde je dovoljno jedna jedina kašičica tog ulja da se ogromno jezero zagadi i da postane otrov. A ako kojim slučajem niste u blizini rečnog sliva gde je mogao taj otrov da se pojavi, pitajte se šta i odakle kupujete na pijaci, lanac ishrane ako možete ispratite.
I da ne zaboravim… Piralen češće pravi problem kod žena gde se javljaju kanceri dojki… Skorije sam čula da i kod muškaraca izaziva kancer testisa… I… Još nešto je strašno, a to je da lekove dobijamo od onih koji su nas bombardovali, da od njih dobijamo zakone u vezi zdravlja koje su propisali oni koji su sve uradili da nam seme zatru… I zato… Oslušnite šta još propagiraju NATO lobisti… Dobro poslušajte…  I uključite mozak… “Ugasite TV, upalite novine”… I pokušajte, bar malo pokušate da shvatite… Mi smo u njihovim očlima glineni golubovi za odstrel. Što se mene lično tiče, ponavljam, i hiljadu puta ću ponoviti, ako treba ( a izgleda da treba), sve dok svi ne povičemo u jedan glas: DECU VAM NEĆEMO DATI.
                               
               Nada Petrović

субота, 21. април 2018.

Nada Petrović / Kome i kako?



Kome i kako?


Kome pisati kad smo slepi za istinu,
na vašaru gde je laž na ceni,
gde otvorena se Pandorina kutija reklamira kao raj
u kojoj su se silikoni, sperma i Sodoma udružili
protiv onoga što sam ja, što si ti, što smo mi,
bili i jesmo sa kolena na koleno,
sa suze na suzu i znoj,
sa crnih povoja i zapeklih zavoja?
Kome reći glad kad prevode da je post, držanje dijete,
nesposobnost, nemarnost, nerad?
Kome reći da boli kad do skora se bolest krila,
a sada leka nema od te nepreboli?
Kome svedočiti kad njihovi svedovi su podkupljivi,
reći će da je sve ovo obmana i privid?
Prizvaće i kuso i repato, dokazaće da je depresija,
šizofrenija, autizam, demencija,
i lečiće sećanja do zaborava,
do otkidanja poslednjeg lista iz Začarane šume
iz koje i kada se uzima i kada se ne uzima,
uvek se iznova kaje?
Kome i kako kad sve je jektanje između dva jecaja,
a za većinu koja se samozavarava
potrebno je, poželjno i preporučljivo
rijaliti šou bede da bude na početku
i na kraju?

Nada Petrović



Нада Петровић / Песме М. Душанића



Песме М. Душанића

Пре сваке песме
заустави се дах
продишем слоговима
ослушкујем речи
које гргоље на непцима
и чини ми се да ће да проговоре
пре него што сасвим заћутим. 

Након сваког стиха
останем заробљена спознајом
да ме је претекао 
и захватио са кладенца суштине
све одговоре.

Након свега
не постављам питања, 
довољно ми је да тихујем.

Нада Петровић