понедељак, 21. август 2017.

Нада Петровић / Kамење и речи



Kамење и речи 

„- Сваку причу треба оставити да мало одлежи. Ако преко ноћи нарасте као тесто за хлеб, добра је. Ова твоја је одлежала и сада треба пећи. То би имало и међународног одјека.....“  цитат из Павићевог „Предела сликаног чајем“.
Полако тоне и Павић и Булатовић и Ћосић и многи чије име су обавиле магле надолазећег и прошлог. Да ли ће им се некада неко вратити? Да ли ће неко други некада неког садашњег прећутаног открити?  
Негде прочитах да Кафка није довршио ниједан роман, а да је спалио готово 90% свега што је написао, да је целокупно своје писаније оставио свом најбољем пријатељу Максу Броду, да му је написао писмо у ком каже: "Најдражи Макс, мој последњи захтев: Све што оставим за собом... у облику дневника, рукописа, писама (мојих и туђих), скица и тако даље, има да буде спаљено и непрочитано." Брод је одлучио да не испуни последњу жељу пријатеља. Прича се да је Брод је довршио добар део Кафкиних недовршених дела како би их могао штампати. Где почиње Брод а где се завршава Кафка, ко би то сада могао знати.
Негде још прочитах да је Кафкина последња љубав, Дора Диамант (касније Дyмант-Ласк), тајно сачувала 20 нотеса и 35 писама и да је све то 1933. конфисковао Гестапо, да многи верују да ти рукописи и данас постоје.
Набацах напред напабирчене информације и паде ми на памет да је неко од наших писаца рекао да би сто садашњих читаоца дао за једног јединог који би га кроз сто година читао.
„...Не треба се заносити великим плановима, драги мој суседе. Ја сам, на пример желео да обиђем целу земљину куглу. Показало се да то нећу урадити. Видим само безначајан део те кугле. Претпостављам да оно што је на њој и није баш најбоље.....али, понављам….. није ни тако лоше...“.. (Мајстор и Маргарита)
Где је граница која раздваја данас од јуче, сутра од данас, сећање од заборава?
Кад се завршава и где почиње смрт писца, песника, неког ко у последњим данима схвата да му је живот процурео кроз прсте пишући о животу?
Можда би ми на сва та питања најлакши одговор дао Ера. Песник који ме је '95. или 96. неколико дана унапред позвао на своју матине – журку. На позив нисам обраћала пажњу мислећи да је једна од оних шала којима је био склон. Песник чије сам право име и презиме као и песме заборавила, али оно што ме прогања, ево већ 20 година, је то што нисам отишла, а на сопствену сахрану ме је звао.
„Сваку причу треба оставити да мало одлежи. Ако преко ноћи нарасте као тесто за хлеб, добра је.“, рече Павић, а ова не само да је одлежала и нарасла, него ми је и дане прекрила и небо и земљу. Живо тесто живота умешано квасцем смрти понекад жваћем и гушим се њиме. Уста су ми пуна камења и речи, а никако о томе да проговорим.


                                 Нада Петровић


среда, 16. август 2017.

Нада Петровић / Радни наслов: „Писац у Србистану“



Радни наслов: „Писац у Србистану


Kада сам написала прву причу и понудила је угледном књижевном часопису, нисам очекивала одговор, а све у складу са Марфијевим законом. Међутим није било баш тако једноставно. Главни уредник ми је након неколико дана написмено ставио на знање да моје писаније не задовољава критеријуме. И мислила сам то је то, али није било. Прошле су две три недеље, већ сам била заборавила тренутну тиху патњу и тињајући бес којим сам била обузета док сам одговор читала, кад ми се телефоном јавио писац у успону који је уједно био један од чланова уредништва. Лепо се човек представио, још лепше ми је понудио да му причу продам.
Тада нисам ништа знала о ауторским правима, а и да сам знала, питање је да ли би ме занимало. Очигледно је да је моје име погрешан кључ за отварање врата иза којих су они који себе називају писцима, које други цитирају, чија реч се чује и памти. Сем тога у џепу нисам имала довољно пара ни за доручак, а камо ли  за плаћање рачуна који су се гомилали.
Можда не бих на понуду пристала да ми није рекао да је то први и последњи позив, да још једном размислим, да ћу и овако и онако написано бацити, као поцепане чарапе, као кору од банане, као станиол од чоколаде, да ће ми суму око које се договоримо одмах кеширати.
Неколико година касније, препознала сам своју причу, мало дорађену и прерађену, али ипак моју, у књизи, мени тада потпуно непознатог писца, из суседне Републике. Није ми много времена требало да сазнам да је аутор који је потписан , син јединац човека чије се име полушапатом изговара, да су књигу најављивали на свим програмима са националном фреквенцијом, да су је маркентишки покривали информацијом да је дело значајно за целокупну књижевност наших народа и народности.
Уместо да се љутим или бар осећам озлојеђено, сматрала сам да је то поклон који не смем да одбијем. Могућност преживљавања у смутним временима се ретко коме пружа, а од свих који је  добију, мало је спремних да своје знање дограђују и надграђују. Знала сам да сам међу малобројнима.
Написала сам у веома кратком временском периоду још двадестак прича, обичном графитном оловком на истргнутим дволисницама из мекокоричене свеске. Чим сам то завршила потражила сам оног члана уредништва, писца, који је у међувремену постао друг председник неколико удружења и добитник многих награда.
У почетку се није сетио ко сам, онда се уплашио да сам дошла да га уцењујем, да би на крају, чим је схватио да сам спремна за даљу сарадњу, извадио свежањ новчаница и пружио ми без речи, чак и не читајући рукопис који сам на сто ставила.
Од тих пара сам убрзо купила "Олимпик" куцаћу машину, неколико паковања папира, индиго, печено пиле и флашу вина. Те вечери сам први пут самој себи наздравила.
 А данас? Данас, ево на новом лап топу марке Asus“  завршавам причицу под радним насловом „Писац у Србистану“. Земаљски дани теку.



                                                                      Нада Петровић 


уторак, 15. август 2017.

Нада Петровић / Без завештања




Без завештања

И зар мора тако,
оџак да склизне,
слемењачу уруши,
зидове разниже,
и скућено раскући
и укућене обескући?

Верижњаче ветрометини,
икону славску пепелу,
кандило ко да никад није,
а све зарад чега?

Зар је ништа важније од свега?
Куда укућанин да се сакрије од звери?

Како ћемо роде, без зидова за опело, у црну земљу?
И она ће бездомне да нас избаци.
Зар да нам костима орлушине гнезда праве,
да нам се и срж изгуби међ изгубљенима?

Кажите ми шта деци да кажем на самрти,
чиме да их научим и посаветујем,
шта да им у завештање оставим?


                                                                                Нада Петровић 




Нада Петровић / ПЛЕМЕНИТ ГНЕВ



У Књижевној критици - Вечерњих новости, у Култура - 18.04.2004.
Бард књиженве критике, Драгољуб Стојадиновић, написа текст чији део преносим:

ПЛЕМЕНИТ ГНЕВ

„Раскућене речи“ Наде Петровић, у издању „Апострофа“

Крагујевчанка Нада Петровић је докала да је племенити гнев могућ, да је видовит и поетичан. “Раскућене речи“ су со земље и народа, корење без којег нема стабла, нема листања, нема плођења, нема трајања. Њена побуњеност, потпуна и без опозива, најдубље и више него икада до сада , изражава оно што се са нама збива у пределу изгубљеног, сакрализованог, одбаченог језика, грађеног вековима од сомота народног духа и маште да траје, да буде моћ противу мрака, да буде крвоток бивања, основног сеоског видовања, које време арчи и које нерасудно напуштамо, с којим несмајни кидамо коне, несвесни да тако губимо ритам, губимо моћ и да је у тим речима које смо раскућили, изгубљена амајлија опстанка.
(-----------------)

Одавно и да ли је икад, овакав пламен отпора у нашој поезији подигнут и овако моћан, и овако пресан и овако снажан, наачињен не само у језику, не само у раритетним речима, не само у пепелишту снова и збиље, него у заумљу, у ономе што се слути и разуме испод тајне и преко разума. Овај гнев је племенит као стара ковин и аков непопијена вина. 


недеља, 13. август 2017.

Саша Мићковић / ЗЛОБА И БОЛ



ЗЛОБА И БОЛ Говориће често све да те повреде, И радиће ствари које нису часне, Ал` намере такве ниске су и јасне, Нељуде изнутра гнусна завист једе! Покушаће да те на приземно сведу, Укаљају блатом које се не пере, Њихове се злобе пакостима мере, И срце им дрхти у крвноме леду, Јер они се туђом болопатњом хране, Неспретни да виде урођене мане, Ако им окренеш барем једном леђа, Осетиће да си изнад смицалица, У каљузи они – ти сјајнога лица, То је међу вама непрегазна међа! Саша Мићковић




субота, 12. август 2017.

Нада Петровић / ЗАВИЧАЈНА КОЛЕВКА




ЗАВИЧАЈНА КОЛЕВКА

Жене знају
бајалице,
све су редом видарице,
невестице
и невеселнице.

Ловце, ловочуваре
и ловокрадице,
бездано и безнадно,
у смирај ослепе.

Преспавају ноћ
под ведрим небом.

Зором, смерне,
колевке зидају
и сузом камен лепе.

                         
                                   Нада Петровић


Песма из циклуса „У разбоју, кроз јаглуке“, збирке „Раскућене речи“ 2004.  година



четвртак, 10. август 2017.

Нада Петровић / Несрећница




Несрећница

Стара престоница... Насеље Аеродром... Локација Тенкодром... Година, чини ми се, 2007... Ископ за трећу зграду... Инвеститор Хабитат... Зграде за избеглице... На градилишту у плану, за почетак, три објекта са по два улаза... Динамика оштра... Квалитет се подразумева...
Док сам у рукама држала теодолит и вртела точкиће да га нивелишем једна једина мисао ми је била у глави : Како ћу да извучем ноге из живог блата у које сам лагано тонула... Када сам постављала са радницима профиле који су неопходни да се не омане код ископа, од којих зависи и габарит и дубина, друга мисао ме је морила: Како ћемо изаћи на крај са бомбама које су биле под ногама. Када су се појавиле машине са кашикама у које стаје кубик и више земље и камиони кипери за одвоз из ископаног стигли су пиротехничари, одахнула сам... Сатима су прегледали сваки сантиметар у зони ископа... Обележавали кредама где мора да се ручно копа, а где машине могу да се активирају... Причали ми да је у ранијим ископима за темеље, на претходним зградама, извађено преко 50 комада, од тога бар 10% активних, говорили да су из свих ратова и свих врста, да је овде прави музеј тенковских и авионских бомби под земљом...
Посао као сваки други... Све је под контролом себе сам убеђивала... И другима сам то исто причала... И сви су ми веровали... И ја сам себи веровала да не постоји опасност... Стајала на ивици ископаног рова и посматрала Пецу како у наручју држи гранату скоро пола метра дугачку... На сваких неколико сантиметара патиниране овојнице испупчење као дугме. Рекоше ми пиротехничари да се ту активира пуњење... И још додадоше да је то уникат... Да до сада ни они нису такву бомбу видели...  А Пеца, једва корача... Благо се тетура под тежином... Коракне два три пута па стане... И видим сузе које капљу по прашини која је полегла по металу... Шаљем једног рмпалију да он преузме терет... Не могу двојица да носе... Пеца не да... Каже да га није страх... Иде даље и наставља да плаче...
Када је бомба била на сигурном позвала сам га у канцеларију да проверим о чему се ради... Дала му слободно поподне... Плаћено... Није хтео да иде са градилишта... Само је промрмљао да му дам суботу и недељу слободну, да оде код деце, да их загрли... На питање откуд сузе дуго се нећкао и на крају одговорио: „Знаш, деца су ми у школу пошла, а ја их до сад ни једном нисам у наручје држао на исти начин на који сам малочас ону гвожђурију загрлио. Док сам бомбу носио коначно сам схватио...“.
Одједном је заћутао и повијене главе из канцеларије изашао... Пошла сам за њим да му још нешто кажем, али глас пиротехничара ми је пут пресекао: „Шефице, дај радника, ево је још једна несрећница. Биће их овде још бар тридесетак, треба нам привремени магацин да их лагерујемо...“.





понедељак, 07. август 2017.

Nada Petrović / Drtina

                                

       Drtnina


Drtina, to nije starac, starkelja, krpa ukišeljena, niti je krmeljiva psina, olinjali vuk bez zuba što bi da ujeda, nisu mu oči na vr' glave, nit zagleda, ne prikrada se ni gelja, ni geljucka, no se vuče ko prebijeno kuče, svakom zasmeta. Kocem bi ga da nije greota, onako olinjalog, prevremeno izanđalog, metkom bi ga da nije šteta za zrno, čak i ušice od tupe sekire sramota da se opogane.
Matora drtina je drčna na mlado, zeleno. Pupoljak bi da ubere, u rever da ga stavi. Ruke mu se ne tresu jedino kad pare broji. Još malo pa ne može na noge da stoji, pa bi teo da prilegne u meke perine.
Poznaćeš ga po tome što pita što mu ne priliči, a žena pred pitanjem zgađena, posle dužeg vremena, ostane bez reči.

                                                       Nada Petrović  


 Fotografija sa neta


уторак, 25. јул 2017.

Нада Петровић / Душа човека



Душа човека

Дуги су дани, још дуже ноћи,
нигде почетка ни краја,
једно се на друго наставља,
упреда, везује чвор до чвора.
Све је лако кад се има избора,
када може да се бира и путоказ и путовање,
још лакше је кајање што се није кренуло,
макар пупчаном врпцом сапето.
Паперјаста је осуда што се клецнуло,
застало, ослонило, залутало,
ако се осолило што се пресолило,
кад се пекло што се не допекло,
што се није боље увезало, тад не би пукло.
Али никог нема да пита може ли се,
да ли жуљеви прскају и колико боли,
никоме из даљине није стало да те осоколи
и снагу и немоћ у ступу да утехом стуца.
Опкољена закатанченим кућама
и бескрајем самотиње прекривена
као покривком и покровом,
где све је мрклина иза,
безилизаз тмине испред,
црнило надошло ко подквас нутрине
у којој рушна душа шапће и шапуће:
„Тако је записано у небеске артије“.

Нада Петровић


субота, 22. јул 2017.

Нада Петровић / На конак



На конак

Заогњила бих те
под црепуљом
на буковини
кленовини
грабовини
церовини
дреновини.

Из пепела бих те 
у недра
у наручје
и доручје
у окриље
у крило.

Смиљем бих те
и босиљем
до забити
себи
на конак.


                                 Нада Петровић