четвртак, 24. август 2017.

Нада Петровић / Негде између



Негде између


Негде између играча и играчака
мрсе се конци.

Празне се руке преплићу са празнином.

Тако далеко у себи самима...

Да је бар да се додирну...
Да отворе врата закључана
између два света...

Да се врате на почетак...

                                           Нада Петровић





понедељак, 21. август 2017.

Нада Петровић / Kамење и речи



Kамење и речи 

„- Сваку причу треба оставити да мало одлежи. Ако преко ноћи нарасте као тесто за хлеб, добра је. Ова твоја је одлежала и сада треба пећи. То би имало и међународног одјека.....“  цитат из Павићевог „Предела сликаног чајем“.
Полако тоне и Павић и Булатовић и Ћосић и многи чије име су обавиле магле надолазећег и прошлог. Да ли ће им се некада неко вратити? Да ли ће неко други некада неког садашњег прећутаног открити?  
Негде прочитах да Кафка није довршио ниједан роман, а да је спалио готово 90% свега што је написао, да је целокупно своје писаније оставио свом најбољем пријатељу Максу Броду, да му је написао писмо у ком каже: "Најдражи Макс, мој последњи захтев: Све што оставим за собом... у облику дневника, рукописа, писама (мојих и туђих), скица и тако даље, има да буде спаљено и непрочитано." Брод је одлучио да не испуни последњу жељу пријатеља. Прича се да је Брод је довршио добар део Кафкиних недовршених дела како би их могао штампати. Где почиње Брод а где се завршава Кафка, ко би то сада могао знати.
Негде још прочитах да је Кафкина последња љубав, Дора Диамант (касније Дyмант-Ласк), тајно сачувала 20 нотеса и 35 писама и да је све то 1933. конфисковао Гестапо, да многи верују да ти рукописи и данас постоје.
Набацах напред напабирчене информације и паде ми на памет да је неко од наших писаца рекао да би сто садашњих читаоца дао за једног јединог који би га кроз сто година читао.
„...Не треба се заносити великим плановима, драги мој суседе. Ја сам, на пример желео да обиђем целу земљину куглу. Показало се да то нећу урадити. Видим само безначајан део те кугле. Претпостављам да оно што је на њој и није баш најбоље.....али, понављам….. није ни тако лоше...“.. (Мајстор и Маргарита)
Где је граница која раздваја данас од јуче, сутра од данас, сећање од заборава?
Кад се завршава и где почиње смрт писца, песника, неког ко у последњим данима схвата да му је живот процурео кроз прсте пишући о животу?
Можда би ми на сва та питања најлакши одговор дао Ера. Песник који ме је '95. или 96. неколико дана унапред позвао на своју матине – журку. На позив нисам обраћала пажњу мислећи да је једна од оних шала којима је био склон. Песник чије сам право име и презиме као и песме заборавила, али оно што ме прогања, ево већ 20 година, је то што нисам отишла, а на сопствену сахрану ме је звао.
„Сваку причу треба оставити да мало одлежи. Ако преко ноћи нарасте као тесто за хлеб, добра је.“, рече Павић, а ова не само да је одлежала и нарасла, него ми је и дане прекрила и небо и земљу. Живо тесто живота умешано квасцем смрти понекад жваћем и гушим се њиме. Уста су ми пуна камења и речи, а никако о томе да проговорим.


                                 Нада Петровић


среда, 16. август 2017.

Нада Петровић / Радни наслов: „Писац у Србистану“



Радни наслов: „Писац у Србистану


Kада сам написала прву причу и понудила је угледном књижевном часопису, нисам очекивала одговор, а све у складу са Марфијевим законом. Међутим није било баш тако једноставно. Главни уредник ми је након неколико дана написмено ставио на знање да моје писаније не задовољава критеријуме. И мислила сам то је то, али није било. Прошле су две три недеље, већ сам била заборавила тренутну тиху патњу и тињајући бес којим сам била обузета док сам одговор читала, кад ми се телефоном јавио писац у успону који је уједно био један од чланова уредништва. Лепо се човек представио, још лепше ми је понудио да му причу продам.
Тада нисам ништа знала о ауторским правима, а и да сам знала, питање је да ли би ме занимало. Очигледно је да је моје име погрешан кључ за отварање врата иза којих су они који себе називају писцима, које други цитирају, чија реч се чује и памти. Сем тога у џепу нисам имала довољно пара ни за доручак, а камо ли  за плаћање рачуна који су се гомилали.
Можда не бих на понуду пристала да ми није рекао да је то први и последњи позив, да још једном размислим, да ћу и овако и онако написано бацити, као поцепане чарапе, као кору од банане, као станиол од чоколаде, да ће ми суму око које се договоримо одмах кеширати.
Неколико година касније, препознала сам своју причу, мало дорађену и прерађену, али ипак моју, у књизи, мени тада потпуно непознатог писца, из суседне Републике. Није ми много времена требало да сазнам да је аутор који је потписан , син јединац човека чије се име полушапатом изговара, да су књигу најављивали на свим програмима са националном фреквенцијом, да су је маркентишки покривали информацијом да је дело значајно за целокупну књижевност наших народа и народности.
Уместо да се љутим или бар осећам озлојеђено, сматрала сам да је то поклон који не смем да одбијем. Могућност преживљавања у смутним временима се ретко коме пружа, а од свих који је  добију, мало је спремних да своје знање дограђују и надграђују. Знала сам да сам међу малобројнима.
Написала сам у веома кратком временском периоду још двадестак прича, обичном графитном оловком на истргнутим дволисницама из мекокоричене свеске. Чим сам то завршила потражила сам оног члана уредништва, писца, који је у међувремену постао друг председник неколико удружења и добитник многих награда.
У почетку се није сетио ко сам, онда се уплашио да сам дошла да га уцењујем, да би на крају, чим је схватио да сам спремна за даљу сарадњу, извадио свежањ новчаница и пружио ми без речи, чак и не читајући рукопис који сам на сто ставила.
Од тих пара сам убрзо купила "Олимпик" куцаћу машину, неколико паковања папира, индиго, печено пиле и флашу вина. Те вечери сам први пут самој себи наздравила.
 А данас? Данас, ево на новом лап топу марке Asus“  завршавам причицу под радним насловом „Писац у Србистану“. Земаљски дани теку.



                                                                      Нада Петровић 


уторак, 15. август 2017.

Нада Петровић / Без завештања




Без завештања

И зар мора тако,
оџак да склизне,
слемењачу уруши,
зидове разниже,
и скућено раскући
и укућене обескући?

Верижњаче ветрометини,
икону славску пепелу,
кандило ко да никад није,
а све зарад чега?

Зар је ништа важније од свега?
Куда укућанин да се сакрије од звери?

Како ћемо роде, без зидова за опело, у црну земљу?
И она ће бездомне да нас избаци.
Зар да нам костима орлушине гнезда праве,
да нам се и срж изгуби међ изгубљенима?

Кажите ми шта деци да кажем на самрти,
чиме да их научим и посаветујем,
шта да им у завештање оставим?


                                                                                Нада Петровић 




Нада Петровић / ПЛЕМЕНИТ ГНЕВ



У Књижевној критици - Вечерњих новости, у Култура - 18.04.2004.
Бард књиженве критике, Драгољуб Стојадиновић, написа текст чији део преносим:

ПЛЕМЕНИТ ГНЕВ

„Раскућене речи“ Наде Петровић, у издању „Апострофа“

Крагујевчанка Нада Петровић је докала да је племенити гнев могућ, да је видовит и поетичан. “Раскућене речи“ су со земље и народа, корење без којег нема стабла, нема листања, нема плођења, нема трајања. Њена побуњеност, потпуна и без опозива, најдубље и више него икада до сада , изражава оно што се са нама збива у пределу изгубљеног, сакрализованог, одбаченог језика, грађеног вековима од сомота народног духа и маште да траје, да буде моћ противу мрака, да буде крвоток бивања, основног сеоског видовања, које време арчи и које нерасудно напуштамо, с којим несмајни кидамо коне, несвесни да тако губимо ритам, губимо моћ и да је у тим речима које смо раскућили, изгубљена амајлија опстанка.
(-----------------)

Одавно и да ли је икад, овакав пламен отпора у нашој поезији подигнут и овако моћан, и овако пресан и овако снажан, наачињен не само у језику, не само у раритетним речима, не само у пепелишту снова и збиље, него у заумљу, у ономе што се слути и разуме испод тајне и преко разума. Овај гнев је племенит као стара ковин и аков непопијена вина. 


недеља, 13. август 2017.

Саша Мићковић / ЗЛОБА И БОЛ



ЗЛОБА И БОЛ Говориће често све да те повреде, И радиће ствари које нису часне, Ал` намере такве ниске су и јасне, Нељуде изнутра гнусна завист једе! Покушаће да те на приземно сведу, Укаљају блатом које се не пере, Њихове се злобе пакостима мере, И срце им дрхти у крвноме леду, Јер они се туђом болопатњом хране, Неспретни да виде урођене мане, Ако им окренеш барем једном леђа, Осетиће да си изнад смицалица, У каљузи они – ти сјајнога лица, То је међу вама непрегазна међа! Саша Мићковић




субота, 12. август 2017.

Нада Петровић / ЗАВИЧАЈНА КОЛЕВКА




ЗАВИЧАЈНА КОЛЕВКА

Жене знају
бајалице,
све су редом видарице,
невестице
и невеселнице.

Ловце, ловочуваре
и ловокрадице,
бездано и безнадно,
у смирај ослепе.

Преспавају ноћ
под ведрим небом.

Зором, смерне,
колевке зидају
и сузом камен лепе.

                         
                                   Нада Петровић


Песма из циклуса „У разбоју, кроз јаглуке“, збирке „Раскућене речи“ 2004.  година



четвртак, 10. август 2017.

Нада Петровић / Несрећница




Несрећница

Стара престоница... Насеље Аеродром... Локација Тенкодром... Година, чини ми се, 2007... Ископ за трећу зграду... Инвеститор Хабитат... Зграде за избеглице... На градилишту у плану, за почетак, три објекта са по два улаза... Динамика оштра... Квалитет се подразумева...
Док сам у рукама држала теодолит и вртела точкиће да га нивелишем једна једина мисао ми је била у глави : Како ћу да извучем ноге из живог блата у које сам лагано тонула... Када сам постављала са радницима профиле који су неопходни да се не омане код ископа, од којих зависи и габарит и дубина, друга мисао ме је морила: Како ћемо изаћи на крај са бомбама које су биле под ногама. Када су се појавиле машине са кашикама у које стаје кубик и више земље и камиони кипери за одвоз из ископаног стигли су пиротехничари, одахнула сам... Сатима су прегледали сваки сантиметар у зони ископа... Обележавали кредама где мора да се ручно копа, а где машине могу да се активирају... Причали ми да је у ранијим ископима за темеље, на претходним зградама, извађено преко 50 комада, од тога бар 10% активних, говорили да су из свих ратова и свих врста, да је овде прави музеј тенковских и авионских бомби под земљом...
Посао као сваки други... Све је под контролом себе сам убеђивала... И другима сам то исто причала... И сви су ми веровали... И ја сам себи веровала да не постоји опасност... Стајала на ивици ископаног рова и посматрала Пецу како у наручју држи гранату скоро пола метра дугачку... На сваких неколико сантиметара патиниране овојнице испупчење као дугме. Рекоше ми пиротехничари да се ту активира пуњење... И још додадоше да је то уникат... Да до сада ни они нису такву бомбу видели...  А Пеца, једва корача... Благо се тетура под тежином... Коракне два три пута па стане... И видим сузе које капљу по прашини која је полегла по металу... Шаљем једног рмпалију да он преузме терет... Не могу двојица да носе... Пеца не да... Каже да га није страх... Иде даље и наставља да плаче...
Када је бомба била на сигурном позвала сам га у канцеларију да проверим о чему се ради... Дала му слободно поподне... Плаћено... Није хтео да иде са градилишта... Само је промрмљао да му дам суботу и недељу слободну, да оде код деце, да их загрли... На питање откуд сузе дуго се нећкао и на крају одговорио: „Знаш, деца су ми у школу пошла, а ја их до сад ни једном нисам у наручје држао на исти начин на који сам малочас ону гвожђурију загрлио. Док сам бомбу носио коначно сам схватио...“.
Одједном је заћутао и повијене главе из канцеларије изашао... Пошла сам за њим да му још нешто кажем, али глас пиротехничара ми је пут пресекао: „Шефице, дај радника, ево је још једна несрећница. Биће их овде још бар тридесетак, треба нам привремени магацин да их лагерујемо...“.





понедељак, 07. август 2017.

Nada Petrović / Drtina

                                

       Drtnina


Drtina, to nije starac, starkelja, krpa ukišeljena, niti je krmeljiva psina, olinjali vuk bez zuba što bi da ujeda, nisu mu oči na vr' glave, nit zagleda, ne prikrada se ni gelja, ni geljucka, no se vuče ko prebijeno kuče, svakom zasmeta. Kocem bi ga da nije greota, onako olinjalog, prevremeno izanđalog, metkom bi ga da nije šteta za zrno, čak i ušice od tupe sekire sramota da se opogane.
Matora drtina je drčna na mlado, zeleno. Pupoljak bi da ubere, u rever da ga stavi. Ruke mu se ne tresu jedino kad pare broji. Još malo pa ne može na noge da stoji, pa bi teo da prilegne u meke perine.
Poznaćeš ga po tome što pita što mu ne priliči, a žena pred pitanjem zgađena, posle dužeg vremena, ostane bez reči.

                                                       Nada Petrović  


 Fotografija sa neta


уторак, 25. јул 2017.

Нада Петровић / Душа човека



Душа човека

Дуги су дани, још дуже ноћи,
нигде почетка ни краја,
једно се на друго наставља,
упреда, везује чвор до чвора.
Све је лако кад се има избора,
када може да се бира и путоказ и путовање,
још лакше је кајање што се није кренуло,
макар пупчаном врпцом сапето.
Паперјаста је осуда што се клецнуло,
застало, ослонило, залутало,
ако се осолило што се пресолило,
кад се пекло што се не допекло,
што се није боље увезало, тад не би пукло.
Али никог нема да пита може ли се,
да ли жуљеви прскају и колико боли,
никоме из даљине није стало да те осоколи
и снагу и немоћ у ступу да утехом стуца.
Опкољена закатанченим кућама
и бескрајем самотиње прекривена
као покривком и покровом,
где све је мрклина иза,
безилизаз тмине испред,
црнило надошло ко подквас нутрине
у којој рушна душа шапће и шапуће:
„Тако је записано у небеске артије“.

Нада Петровић


субота, 22. јул 2017.

Нада Петровић / На конак



На конак

Заогњила бих те
под црепуљом
на буковини
кленовини
грабовини
церовини
дреновини.

Из пепела бих те 
у недра
у наручје
и доручје
у окриље
у крило.

Смиљем бих те
и босиљем
до забити
себи
на конак.


                                 Нада Петровић


петак, 21. јул 2017.

Нада Петровић / Ноћобдије



                    Ноћобдије

Дивљака на дивљаку
свели пелцер
на сасушену грану.

Голим каменом
на камен огољени.

Знамени.

Изнад белих дојки
ноћобдије
песак зубима
претварају у млеко.

Испред и иза
толико близу
а у мени
одвећ далеко
смрт пукотине
сурутком калеми. 

                          Нада Петровић





Нада Петровић / Преко прага




Преко прага

У твоју кућу
нећу да уђем.

Преко прага
ни мртва
ни жива.

Узалуд ме зовеш
залуд се љутиш.

То није кућа
већ јазбина
у којој
међ' зверима

о мени ћутиш.

                                                   Нада Петровић



среда, 19. јул 2017.

„Mala za u džep“ Boška Protića.


MALA ZA U DŽEP

Pre nekoliko meseci sam pretrčala preko knjige „Mala za u džep“ Boška Protića. Stislo me bilo sa svih strana. Posla nigde ni u najavi iako iza sebe imam 25 uspešnih godina na mestu šefa gradilišta. Evo me gde naleteh na neki poslić koji ukupno traje tridesetak radnih dana, po rešenju privremeno povremenog angažovanja. Lakše se diše. Volim svoj posao pa sam kao riba u vodi na gradilištu. A posle prašine gradilišta zasluženi odmor i knjiga u rukama. I to ne bilo koja knjiga nego ona koju sam već jednom u dahu pročitala. 
U vremenu ludom u kom smo, gde se sve čini da zaboravimo ko smo bili i ko smo sada, u vremenu kada se rastura i urušava sve ono zahvaljujući čemu smo opstali, sebe sačuvali... U vremenu kada su najprodavanije knjige sponzoruša, kriminalaca, nadripisaca koji su deo sistema, bilo da su deo medijskog klana ili klanova po sistemu ja tebi ti meni... U vremenu kada se nagrade kote ko zečevi... U zemlji u kojoj će uskoro biti više konkursa i nagrada nego čitaoca... U državi u kojoj se knjige I.Bjelice i Alempijevićke gutaju ko alva... U izdavaštvu gde se, čim se namiriše tekst u kom se insistira na nacionalnom identitetu rukopis, bez čitanja odbacuje.... Van kruga dvojke koji je centar sveta... U takvom vremenu i u tom prostoru punim srcem mogu „Malu za u džep“ da preporučim jer od svih belosvetskih papazjanija koje nam truju mozak ovde ništa nećete naći. Ovde je naša duša međ koricama. Ona duša koja je željna srpskih reči i osećanja da se imamo zašta boriti u pokušaju sebe i svoj jezik da sačuvamo. 
Ko bi nešto više da pročita o knjizi može ovde: http://www.mojakritika.com/malazaudzep.htm

                                                                    Nada Petrović


„Kragujevac za početnike i starosedeoce“



„Kragujevac za početnike i starosedeoce“

Monografija „Kragujevac za početnike i starosedeoce“ Zorana Petrovića je jedna od najlepše urađenih monografija koju sam u rukama ikada imala.
Monografija „Kragujevac za početnike i starosedeoce“ Zorana Petrovića je prošle godine dobila Povelju za najbolju knjigu 2016.
Autoru fotografija ( dobitnik mnogih domaćih i svetskih priznanja i nagrada) je ubrzo nakon objavljivanja monografije uručen otkaz.
Da li jedno sa drugim ima veze, pitaće se neki, oni koji znaju kako nam se kultura pred očima urušava neće ništa da pitaju, oni i pre pitanja odgovor znaju.




понедељак, 17. јул 2017.

Нада Петровић / ЂУСЛА и ЂУЗЛА

ЂУСЛА и ЂУЗЛА
Ђусла је девојка једра, крупније грађе, а ђузла је део кантара ( слично крушци или ручној бомби)... Кад поменух ђузлу неко то зове и ђуле, у ствари најчешће се зове ђуле...
Свратио сељак са пијаце у кафић и наручио кафу... Омладина која је ту седела попреко га погледала, кад један набилдованих и тетовираних поче старца да тера из кафића: „Излази матори... Није ово место за сељаке и опанке“... Стари га само питомо погледао и наставио да ситним гутљајима зашећерену кафу испија... Градски примерак лумперпролетеријата скочи на ноге лагане и крену ка матором објашљавајући да ће он својим рукама да га избаци... Тад матори зграби пртену торбу једном руком, другом извуче ђуле од кантара и на сред кафића баци уз речи: „Па зар ћете, мајку вам крваву, из моје муке да ме избацујете... Ово сам ја пре четрдесетак година зидао... Ја ћу и да га срушим“... Омладина у страху доби велике очи и учини им се да је ручна бомба... Истрчали су из кафића као да их чопор вукова гони... А онај рмпалија је неколико пута падао и дизао се док се улазних врата докопао... Стари је штапом ђузлу себи примакао, савио се са напором и у торбу вратио уз речи : Тааакооо...
А за реч ђусла постоји стара изрека : „Док се ђусла нађусли свадба се растури“...

                                                                     Нада Петровић


Nada Petrović / Antireklama za Kesela

Antireklama za Kesela

Veoma je važno sačuvati sopstvene misli i osećanja, neopterećene smećem kojim nas svakog dana obasipaju. Koračati, jer onaj ko dovoljno brzo korača ne može biti zatrpan svim i svačim. Setimo se one priče o magarcu u kojoj se kaže: „Jednog dana magarac nekog farmera upao je u bunar. Životinja je rikala sažaljivo dok je farmer pokušavao da pronađe način da je izvuče. Na kraju, farmer je odlučio da je životinja već stara, a i  bunar treba zatrpati. Magarac nije bio vredan truda. Zbog toga je pozvao svoje komšije da mu pomognu. Uzeli su lopate i počeli da ubacuju zemlju u bunar. Na početku, kada je magarac shvatio šta se dešava, počeo je da riče. Ali, nakon određenog vremena, na iznenađenje svih, smirio se. Nakon nekog vremena i puno lopata zemlje, farmer je odlučio da pogleda u bunar i bio je začuđen prizorom. Sa svakom lopatom zemlje koja bi pala magarcu na leđa, on je uradio nešto začuđujuće. Otresao bi zemlju sa leđa i popeo se na nju. Kako su farmeri nastavili da zatrpavaju bunar, on bi otresao zemlju i popeo se malo više ka otvoru. Ubrzo, magarac je došao do vrha bunara i iskočio iz njega.“.Na isti način evo i ja odlučujem da sa sebe otresem sve ono što me vuče unazad ili u zemlju sabija.
Jedna od prvih stvari je da odbacim knjigu koju sam započela da čitam i koju sam kupila pre nekoliko dana. Nakon pročitanih 63 strane u meni nije ostala ni jedna jedina misao, ni jedno jedino osećanje, makar jedna rečenica koju bih da zapamtim, ili reč koja može da me asocira.
„Čovek od gipsa“ Žozefa Kesela za koju sam čitala pozitivne kritike, koju su verovatno preporučili oni koji je nisu čitali u pokušaju da sebe predstave načitanim, nije nešto vredno zbog čega bih gubila sate i sate ovozemaljskog života, jednog jedinog.
Može ovaj pisac da bude i dobitnik Nobelove nagrade, meni ništa ne znači njegovo pisanje, u stvari manje mi znači nego priče ljudi kojima sam okružena, jedna jedina rečenica Dostojevskog, Meše ili Andrića.
Zato (i ne samo zato), odlučujem da ne nastavim sa čitanjem, iako sam u celokupnom svom životu malo knjiga pre isčitanog kraja nepročitanih odbacila. Kada se prisetim tih odbačenih knjiga shvatam da su to većinom one koje su bile ili jesu u poslednjih tridesetak godina na našim top listama: Književni rijaliti, pornografija, kriminal...
Život je previše kratak (to tek sada shvatam) da bih ga nerazumno rasipala na nekvalitetne knjige, pisce, ljude, pojave, informacije i dešavanja, na rijalitije, rekla-kazala tračarenje, na jalova udvaranja, na laži i prevare.
Nije „Čovek od gipsa“ za mene. Ja sam potomak ljudi koji su bili stamen stene, koji su znali šta hoće i šta mogu, koji su u sebi ponavljali misao iz „Umeća ratovanja“ iako za Sun Tzua nisu čuli niti njegovu knjigu pročitali. „Možeš li zamisliti šta bih sve mogao uraditi ukoliko bih uradio sve što mogu?“.

Nada Petrović




Горан Ранчић / Прекопавање


Прекопавање

не крију од ноћи
своје беле капуљаче
њима крију своја лица
онда анђео рече богу
престани са овом игром
престани да окрећеш планету
твоја деца су гладна и црна
твоја деца нису твоја деца
твој живот није твој
твој живот је њихова игра
а њихова игра је празна
празна као око слепог миша
празна као атомска бомба
али не као башта у којој
сељанка мирише на перунике
а њена мусава деца се смеју
брковима од пекмеза
ето ти сад види шта ћеш

Горан Ранчић


Ljuba Stefanović / POSLE PRVOG BRIJANJA


POSLE
PRVOG BRIJANJA

Sedimo otac i ja.
Pušimo. 
On povuče dim:
ovaj dud nemoj da sečeš,
zasadio ga moj pokojni brat...
bio rat,
nemade lekova za njega.
Povuče još jednom
i upre rukom:
onu šljivu nemoj da sečeš,
na sinoru je...
Dud se pomerio,
šljiva se pomerila,
ja na istom mestu sedim.
I pušim.
Sam.

Ljuba Stefanovic


недеља, 16. јул 2017.

Нада Петровић / Да сам бар удовица...


Да сам бар удовица...

Нашо кога ће...
Мене ?...
Зар га није греота ако га баш није срамота?...
Лако је на моју страну сечиво да окрене...
Нема ко да ме брани...
На црту да стане...
Да сам бар удовица неко би се сажалио, а овако... И они којима никад сенку нисам нагазила и они којима очи нисам видела исто...
Тако јој и треба, заслужила, задужила... Тако ти је то кад се не зна због ког јој по целу ноћ фењер се не тули... Да је домаћица нико не би... Говорили су...
А ја нисам тела да им се правдам, да им кажем да не смем у мрак да заспим... Де, сирота, да им се исповедам, кад ће сву воду на своју воденицу...
Снови су ми једино погани па не смем на јастук главу да спустим... А снага се топи... То ти је целац без пртине... Да ми није снова могла би да се исповедам и причестим... Овако нит у цркву идем нити постим...
Нека их... На добро им било...
Да им није мене не би могле паучину са очију да скину, уста би им се слепила од ћутања.. Ја сам им измаглица кроз коју се сунце назире...
А сви су исти... И мушки и женски... И они што могу и они што никад нису могли ил умели... Свима сам у мислима и кад залежу и кад се буде... Неки се моле да није, неки да не буде, а неки прижељкују... Како се коме заломи...
А ја сама ко сасушени пањ у стрњику... Чим мало пустим лис`, грана да се створи, косци однекуд се размају, па поред жита и моје младаре скастре...
Жене се од мене склањале ко да сам губава... Неке од њи, оне које су најбоље знале шта би на моје место радиле, само кад би биле, уста нису затварале...
А мушки, одкуд год да су ишли, крај моје капије су пролазили... Тели неки и да сврате, воде да се напију, ал вратница двапут у чвор завезана, а куче пуштено...
А сад ко стршљенови навалише... Да ми деци из уста ваде задњи комад леба... Да ми црно испод нокти исчачкају...
Не дам... Што је моје, моје је... За децу сам и очи у земљу закивала само да им један поглед више остане, а камо ли нећу ово што може у наручје да се понесе...
Немам ти ја кад на капију да стојим и да гледам ко крај ње пролази и на коју ће страну да скрене... Ал у авлију и скакавац да ми уђе и опао лис да начне, без једну ногу ће преко плот`...
Нека их... Нека им буде... Окренућу главу на другу страну... Секире ће кад тад у траву да спусте, макар по велику нужду кад се забаве, а тад ћу... Ма знам шта ћу... Дрвљаници жељни цепанке ће да им остану...
Нада Петровић
( Прича из збирке " Ловац на змије")