субота, 14. октобар 2017.

Нада Петровић / Хуманост на делу



 Хуманост на делу


На овим мојим страницама ( на профилу и блогу) најчешће објављујем своје песме, делове прозе, размишљања, записе из дневника, понекад некога препоручим, понекад нечије писаније цитирам... Сада желим да вам представим нешто изузетно хумано. Наиме, при храму Светог Василија Великог у Маршићу ( насеље у близини Крагујевца) пре неколико месеци је почео са радом бесплатни Дневни боравак за децу са сметњама у развоју. У боравку осим времена предвиђеног за радно-окупационе активности и времена за забаву и рекреацију, деца имају оброке као и инклузивни програм са ученицима Основне школе „19. Октобар“ из Маршића. Конкретни циљеви Удружења су пружање помоћи деци и младима са сметњама у развоју, као и њиховим породицама, кроз организовање радионица и дневног боравка у просторијама парохијског дома, едукацију, рехабилитациони третман и рекреацију, оспособљавање за што самосталнији живот и рад, подстицање и развој литургијско-духовног живота, и остваривање других пројеката у циљу подизања квалитета живота и социјалне инклузије.
Поносна сам мајка једног од волонтера на овој, изнад свега, хуманој акцији. Наиме, моја ћерка, психолог, је део екипе која покушава овој деци и њиховим родитеља бар мало да олакша живот. На фотографијама је део екипе која уме заједно са децом којој је помоћ неопходна да се радује.








Фотографије су скинуте са ФБ странице која прати рад Дневног боравка за децу са сметњама у развоју.

 Нада Петровић

Нада Петровић / Коме требају начитане жене?


Коме требају начитане жене?



У Суботици не посетих ни један бутик, нисам ушла ни у један кафић, храним се у ресторану где ми је смештај, али зато препешачих уздуж и попреко Суботицу тражећи где могу да се нађу књиге које бих желела да имам у својој библиотеци... Протежем се колико ми дозвољава губер, ал протежем се на све четири стране, свуд по мало. Тако стигох и до антикварнице књига. Нит се протегох нит истегох ал' на неке књиге сам око бацила па ће да видимо до краја боравка овде да л ће да истраје та љубав на први поглед до последњег динара...



... Што рече Жељко Земунац, у чијем сам хостелу скоро месец дана боравила: „Их Надо, знаш ли да си најлуђа од свих гошћа које сам имао. Не гледаш телевизор, не приводиш ништа иако имаш услове за то, само радиш и читаш. Питаш ли се ти икад коме требају начитане жене?“...


Ал да се вратим на антикварницу. Ако сам добро приметила овде могу да се нађу књиге на скоро свим значајнијим светским језицима.


Нада Петровић
11.10.2017.
Суботица

Нада Петровић / Јесен у Суботици

                                       


                                                 Јесен





"Јесен у мени тугује
Зашто сањам чемпресе
Моје цесте не воде никуда
Без тебе"


                                                "Најљепшу пјесму теби би' пјевао
                                                  Хеј камо среће да сам пјеват' могао"



                                     Нада Петровић
                                  13.10.2017
                                      Суботица




Нада Петровић / Књиге и друге ситнице

Књиге и друге ситнице 

Субота је пре подне. Пре одласка на градилиште скокнем до бувљака. Рекоше да има импровизована тезга са књигама и да повољно може свако нешто за себе да нађе. Пре неки дан сам улазила у хале којих има неколико и веровали или не ништа ме није заинтригирало у њима да макар питам пошто је. Гардероба из Турске, Кине и Мађарске, гужва, гурање... Не, није то за мене. Па ја овде ни у један бутик нисам свратила,
Проналазим књиге. Има ту свега и свачега, почевши од Толстоја, Перл Бак па дошавши до Исидоре Секулић. Трећина књига је на мађарском, трећина на српском или српско-хрватском, трећина су романи са дречећим корицама којима и не прилазим. О цени не бих, сем да поменем да сам за једну једину кутију најефтинијих цигарета купила укупно 4 књига од тога је једна Одабрани списи Светозара Марковића из 1961. а друга Колумне Захарија Трнавчевића.
Тако натоварена пролазим крај друге тезге на којој је збир свега и свачега. Рекох ли тезга? Не, то је распрострто платно на тротоару па на њему само што од попа уво нема. Поглед ми запе на једну графику, мућкалицу оловке и креде. Питам колика је цена и ко је аутор. Продавац ни мало љубазно одговара: „Десет евра, зар не видиш да сам то ја сликао.“. Јес вала нисам видела, нит му је на челу писало, а ни потпис на графици нисам видела. Направих се  да не примећујем његов свађалачки тон и са осмехом упитах да ли могу да фотографишем... И таман да му објасним зашто бих фотографисала, он скочи, стаде испод графике, рашири јакну и рече: „Неће да може. Да сликаш, да ставиш на интернет, од мене да купиш по десет евра, а ти да продаш по тридесет.“ Нисам желела да му ништа даље објашњавам нити било шта говорим, само сам се осменула и захвалила...

Вратила сам се до тезге са књигама у вези сликања исто питање поставила. Продавац се осменуо и одговорио да ће му бити драго и да се нада да ће поново да се сретнемо, успут ми је испричао како долази до књига, како неке на кило купује, друге ђутуре, неко му поклања да не баци док се сели, неко чак донесе и на бувљак да му поклони, како понекад скине цену неких књига и на двадесет динара, кад се проберу, како се радује када књигу прода, како се радује када види радост код онога ко купи.
И... Ето Човека, паде ми на памет док сам узимала још две књиге из едиције Савремена жена... Цена обе је укупно 100 динара, а укоричене су, са упутствима о свему и свачему што живот једне жене сачињава почевши од неге, преко вежби, па дошавши до породице, брака, и све то илустровано изузетно квалитетним сликама.


Продавац се још једном осмехну, приђе да ми помогне да све те књиге спакујем да бих их лакше носила, још једном пожели све најбоље. Након неколико корака сам се окренула и видела како је већ сео на своју столичицу и како чита.


                                           Нада Петровић 
                                              14.10.2017.
                                                Суботица


Нада Петровић / "На вука у кљусима и зец диже ону ствар“



"На вука у кљусима и зец диже ону ствар“


Власи, Буњевци и Шокци, род најрођенији... Староседеоци.... Све то може да се нађе у књизи „Историјско-етнографска расправа: Буњевци и Шокци“ од Ивана Иванића... И да не буде како сам се сада и ја придружила онима који би да натурају неку нову науку, само да се зна, ова књига-расправа је штампана 1899.године.
У то време су у попису становништва стајали баш тако исписани и опредељени: Буњевци, Шокци, Власи... Касније је неко наредио да сви они изгубе идентитет и да постану Хрвати... Касније су многи заборавили своје корене... Кажу да се неки и дан данас, у времену када могу да се изјасне онако како осећају и желе уписују као Хрвати и нико не сме да им помене да су Буњевци или Шокци... И још кажу да се дашава да је један брат Хрват а други Буњевац иако су од истог оца и од исте мајке.


И нека ме неко поново пита како може да се украде историја. Нека ми неко каже да су све то трице и кучине, тај мој покушај да се сачува језик, култура, национални идентитет сваког од нас ма које вере био... 


Ево на пример јуче читам како су у Црој Гори, из статута народног музеја избацили два века историје и то оне у којој су Зетом владали Немањићи... Покушај да се Срби представе као освајачи и завојевачи иако је Стефан Немања рођен у данашњој Подгорици..: А пре тога су избачени из школског програма сви српски писци...
Знате, има у нашем језику једна пословица: „ На вука у кљусима и зец диже ону ствар“... Е то је чојство и јунаштво: Удри оног ко је на коленима, било да је Буњевац, Шокац, Влас или Србин... Јунаштво оних који су без образа.

Нада Петровић 14.10. 2017.


петак, 13. октобар 2017.

Нада Петровић / „А ја сам Југословен“

„А ја сам Југословен“



Од понедељка посматрам људе које срећем, ослушкујем их у пролази, загледам у зенице. Никоме кога упознах на лицу не пише ко је и чини ми се да никога од њих није брига од којих сам.
Разговарам са Золтаном. Каже да је по оцу Мађар, по мајци Буњевац, да му се један брат изјашњава као Хрват, други као Мађар, једна сестра као Српкиња, друга као Буњевка. Ћути неколико минута, па са тешком сетом у гласу рече: А ја сам Југословен.
Још рече да овде никога не занима политика сем неколико процената будала, ал' да будала свуда има, да једва чека да оде у пензију, да набави и отхрани неколико прасића, да за свинокољ једног брава подели комшијама и рођацима. Знаш, још рече, ни тога више нема, тог давања, тог пружања, тог дружења. Нестаде Југославија, људи се повукоше и ућуташе, нико се ни са ким више не дружи, сви вичу да немају времена.
Проналазим буњевачки сајт и читам: „Bunjevci su autohtoni slovenski narod. Smatra se da vode poreklo od Dardana odnosno Dačana, koji su se pred najezdom Bugara doselili na prostore Panonije i Ilirije, sve do Jadranskog mora odnosno Dalmacije u VI veku. Danas u najvećem broju naseljavaju prostore severne Srbije - Vojvodine i južne Mađarske, tačnije, prostor između Baje u Mađarskoj, Sombora i Subotice u Srbiji. Bunjevci su slovenski narod koji je zajedno sa Srbima branio granice od najezde Turaka na sever Evrope. Odigrao je ključnu ulogu nakon pada Austro-Ugarske u prisajedinjenju Vojvodine Kraljevini Srbiji 1918. godine.
Bunjevci su narod koji je u svojoj istoriji najviše bio izložen asimilaciji od većinskih vladajućih naroda sa kojima su živeli, a najveća asimilacija nad ovim narodom izvršena je od komunističkih vlasti 1945. godine kada su jednim dekretom pripojeni hrvatskom korpusu.
Večitim svojatanjima, koja i danas postoje, Bunjevci su se odbranili zahvaljujući svom jeziku, kulturi i tradiciji, što su kroz vekove negovali i sačuvali iako im je to mnogo puta bilo zabranjivano. U svom govoru koriste štokavsko-ikavsko narečje.
O poreklu i nazivu „Bunjevac” postoje razna tumačenja ali ni jedno nije sa sigurnošću potvrđeno.“


На сајту проналазим и буњевачку свечану песму:
„PODVIKUJE BUNJEVAČKA VILA
Podvikuje Bunjevačka vila,
iz oblaka raširila krila.
Oj Bunjevače probudi se sada,
starešino Subotice grada.
Mene mati učila pivati,
pivaj sine da Bunjevci žive.
Nek nam živi naša mila Bačka,
tamburica, pisma bunjevačka.
Ne zovemo samo bogataše,
već i druge stanovnike naše.
Ja sam sinak Subotice grada,
nedam više da moj narod strada.“
Нада Петровић


Нада Петровић / Читаоци и чињенице



              Читаоци и чињенице 

У овом тренутку је на мом блогу из Србије 20 читаоца, из Сједињених Држава 15, из Немачке 5 из Белгије 4, и да не набрајам даље. Волела би да се јаве они који било шта са блога прочитају. Нарочито ме интересују они из велике земље преко велике баре... Ако се питате зашто нарочито, покушаћу да објасним иако нисам сигурна да ли ће ми успети.
Србију су бомбардовали: Белгија, Канада, Чешка, Данска, Француска, Немачка, Грчка, Мађарска, Исланд, Италија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Пољска, Португалија, Шпанија, Турска, В. Британија и САД....
Уступање ваздушног простора за бомбардовање 1999: Хрватска, Македонија, Албанија, Словенија, Бугарска, Румунија...
( Албанија понудила територију за стационирање копнених јединица НАТО злочинаца)
НАТО је 1999. прекршио следеће међународне конвенције, резолуције и протоколе:
- Конвенцију о деловању на животну средину донету 1977.
- Конвенција о заштити светске природне баштине 1982.
- Стокхолмску декларацију о животној средини 1972.
- Додатни протокол број 1 у Женевској конвенцији. У области заштите жртава међународних ратних конфликата 1949.
- Конвенцију о забрани употребе одређених убојних средстава.
- Бечку конвенцију о заштити озонског омотача
- Монтреалски протокол о супстанцама које оштећују озон (1987. са изменама 1997.)
- Резолуцију Поткомитета за превенцију дискриминације и заштиту мањина комисије УН за људска права из 1996. и 1997.




Живо ме интересује да ли међу читаоцима има оних који су тада аплаудирали и овацијама испраћали бомбардере са осиромашеним уранијумом.
Ако има, ето ми смо још живи и још помало певамо и још се помало смејемо... и ... имамо пословицу: „Ко се задњи смеје најслађе се смеје“.
И да не буде забуне... Ја не умем да мрзим... Умем да се молим: „Боже, дај им љубави, среће и здравље, јер онај ко воли, ко је срећан и ко је здрав, тај другоме бомбардере не шаље“.


                                                   Нада Петровић

Слободан Мркојевић о поезији Наде Петровић



Nada Petrović je Pjesnik naših promašaja i njenih zagrljaja


Dobro jutro i jos bolji dan. Nada Petrović, je moj prijatelj. Ne pisem zbog toga ovo i tko zna kako ona misli. I da li ima i malo vremena da pomisli na nekog. Malo je ona onako da ne kazem uvrnuta. Ma ja sve uvrnute smatram mojim prijateljem. Dobro, dobro sve uvrnute koji znaju da vole. Ona je onako bas od ljubavi i ljepote. Svako jutro se budi sa suzom u oku i tugom. Ja bar tako mislim. Ona je pjesnik nasih promasaja i njenih zagrljaja. Tesko je tako zivjeti voljeti toliko mnogo zivot. Neko mi rece da je bio kod nje. Da je bas cudna. Da je znaju sve macke lutalice na svjetu. Pa ako su tu u blizini. Obicno navrate da mjauknu njoj u cast. Naravno dobro je poznaju i psi lutalice. Tako da je cesto pred njenom kucom cjeli hor ogladnjeli i izgubljenih bez ljubavi.
Naravno ona im djeli hranu i vodu. Onda sjedne na jednu klupu te pocne da pise. Tad kaze ta osoba se sva ozari. Cak i sunce zastane malo da bi je pogledao tako punu ljubavi prema svjetu.
Ona pise posebnom olovkom. Ne znam odakle joj ta olovka. Neko rece da ju je izvadila iz Srca. Da s njome pise svjet iz njenog srca.
Zbоg toga je ona moj prijatelj. Jer kad ona zavrsi pisanje obicno na papiru ostane svjetlost Sunca i rjeci tople koje zive, rjeci koje znaju i imaju srce naseg gospoda. Voli i najdaljeg kao samog sebe
Uhvatila me nespremnog onako u raskoraku. Sta ja znam o ljubavi. Sjedio sam u jednom restoranu kad se cudo desilo. Pored mene je na stolu bila neka knjiga za koju i nisam bio zainteresiran.
Uzeo sam je u ruke cekajuci da me neko posluzi. Bio sam gladan. Nisam htjeo biti nepristоjan da urlam ja sam gladan.
Ja sam gladan. Da bi zaboravio ne to uzeo sam da citam. Prvo pomislih otkud knjiga na stolu u restoranu u Philadelphia na mom jeziku. Nisam dobar u misterijama. Onda pomislih valjda je tako odredjeno. Tko zna od kog. Samo sam slegnuo ramenima. Kad sam uhvati ponovo vreme jelo je vec odavno tu bilo i to hladno. Niti sam znao kad sam narucio. Gledao sam kako suze mi kapaju po stolnjaku i po jelu. Knjiga je stajala pored mene. Nisam vise bio gladan. U glavi sam razmisljao zasto postojim.
Nekako sam bio srecan. Okrenuo sam se oko sebe. Niko me nije gledao. Uzeo sam ponovo tu knjigu.
Znao sam da cu postat lopov i stavio je u moj duboki dzep jakne. Jos jednom pogledao oko sebe. Niko nije nista vidio. Navukao tu jaknu.
Krenuo da platim hladno jelo koje nisam dodirnuo. Tako sam je upoznao.
Otad je moj prijatelj. Ukrao sam njenu knjigu. Prvu stvar u mom zivotu. Zato me nije iznenadilo sta je neko tamo izabro bas nju da joj da nagradu. Cestitam i nadam se da cu jos na nekim stolovima naci neku njenu knjigu.
Slobodan Mrkojević
11. октобар 2015.





среда, 11. октобар 2017.

Нада Петровић / На Савином почивалу



 На Савином почивалу


Немањићи занемели,
омутавели и разбоји мутавџија,
а пред њиховим очима се угаси
славска свећа за Савиндан.

Опанчари и ужари, а све их је мање,
понекад распреду фитиљ, принеску жишку,
док се питају шта их и зашто снађе,
крсте се унакрс и моле на Савиндан.

Бритве се око Савиндана
почеле саме отварати и затварати,
ко курјацима чељусти који се изродише
међ нама, овцама и козама балканским.

Путници намерници и успутници
све чешће зулумћари и завојевачи
сричу називе места и простора:
Савина, Савиница, Савина вода,
Савина греда, Савина стопа,
Савин извор, Савин поток,
Савина страна, Савин кук.

За то време Свети Сава
на Савином почивалу
блед на коленима камени.

Нада Петровић

11.10.2017.


Нада Петровић / И на Титанику је оркестар свирао до краја


 И на Титанику је оркестар свирао до краја...
 

Тресу се кости предака
испадају лобање из Ћеле – куле
умро је стид и срам
понос је реч која се заборавља.

Децо моја пакујте кофере
нова Атлантида вам је под ногама.

Плачу крстови и крстаче
јаучу гробља знана и незнана
спрема се нови Потоп.

Децо моја пењте се у чамце
нови Титаник вам је под ногама.

Умиру многе душе
под распеваним корбачима бездушних,
проваљује се у грудима мучаљиви понор...

И на Титанику је оркестар свирао до краја...
Време је, нема више чекања...

Децо моја срећан вам пут...
И не окрећите се...
Не окрећите се децо моја,
ако се окренете постаћете кип без сећања.

Нада Петровић
11.10. 2017.


Фотографија Наде Петровић 





Нада Петровић / O Андреју и Анатолију



                       O Андреју и Анатолију



За Андреја В: Курпатова сам чула пре неколико година у Русији. О његовим књигама и филозофији живљења ми је тада причао Молдавац Анатолиј који је био један од најобразованији људи које сам тамо, на градилишту, упознала. Оно што сам сазнала од Анатолија је и то да је завршио тек неколико разреда основне школе иако је радио као један од најбољих шефова бригаде за машинско малтерисање. Успут ми је рекао да је то тек да се одмори од места руководиоца великог градилишта. Питала сам га како је то савладао, одговорио ми је: Самоуко. И то његово „самоуко“ је ишло дотле да је могло о свему и свачему да се са њим прича. Знао је много и желео своје знање и другима да пренесе. Једном ми рече: „Знаш. Школовање је чисто губљење времена. Дресура која човеку не да да постане најбољи у ономе што му је суђено. Довољно је децу научити да пишу и читају, основне математичке операције, да негују своју радозналост и још понешто, али најважније је научити их да буду добри људи и да воле да читају и да воле људе“.
И да не настављам о Анатолију. Временска дистанца уме да улепша људе као и да их унакази. Једини сведок времена није онај који памти него оно што је у тренутку дешавања записано. Да не настављам о Анатолију јер наставићу причу о Дневнику који сам у Русији, док сам радила за „Путеве“ из Ужица који су ме обманули за договорену плату, који ми нису уплаћивали социјално ни пензионо... Уместо приче из тог периода да се вратим Андресју В. Купранову и осећању док сам слушала звучну књигу: „Како променити однос према животу“. Наиме, популарна психологија коју сам раније читала на ове просторе је стизала већином са енглеског говорног подручја. Ово је прва књига коју сам имала прилике да „прочитам“, а да је није Американац написао. Начин на који објашњава конкретне проблеме и решења изузетно је пријемчив. О књизи издавач каже: „Razni ljudi imaju razne psihološke probleme. Međutim, u osnovi svih tih problema nalaze se četiri glavne greške koje svi pravimo.Mi osećamo uznemirenost zbog iluzije opasnosti, doživljavamo razočaranja zbog iluzije sreće, patimo zbog istoimene iluzije i imamo konflikte sa drugim ljudima zbog iluzije međusobnog razumevanja. Ove iluzije se nalaze u našoj podsvesti, a cena koju za njih plaćamo je ogromna. Dakle, ako zaista želimo da budemo srećni, moramo da znamo šta predstavljaju ove "klasične greške" i da imamo uputstvo za borbu sa njima. I jedno i drugo ćete naći u ovoj knjizi.“
Топла препорука за све оне који желе нешто ново из области живота да науче и оне који желе на нешто потиснуто и заборављено да се подсете.


                                                                                Нада Петровић


субота, 07. октобар 2017.

Мирослав Б. Душанић / Пријатељство



Пријатељство

За утјеху
Пријатељ ме пустио
Да говорим стихом
А моја пјесма огољена
Без крви и тананих влакана
Ослобођена од свега
Као препариран костур
За час анатомије

Мој пријатељ је градинар
Великог срца
И поред свих обавеза
Које га притискају
У овом свијету
Он је наслутио мрак у очима
Силне вјетрове
И пустош у мом срцу

Иако зна да немам
Великих изгледа
У том предјелу тешко
Клесаног камена
Изграђује само за мене
Оазу са извором питке воде
Да освјежим усне
Да не умрем жедан

Мирослав Б. Душанић

Fotografija Nade Petrović



Страх

рађа се поново та ријеч
заборављена
и одавно окована рђом

та ријеч демона
излази из тишине ноћи

и изједа будућност наше
дјеце

(фебруар/март 1991.)

Мирослав Б. Душанић



петак, 06. октобар 2017.

Нада Петровић / Грожђе и хлеб



 Грожђе и хлеб



Воће које се веома брзо вари (грожђе...) је препоручљиво јести са житарицама да би се успорила његова нагла апсорпција. Наиме, скок шећера у крви резултује скоком инсулина који покреће складиштење шећера и изазивање лажног осећања глади. Ако се житарице помешају са воћем, оне ће успорити њихово варење, а неће изазвати ферментацију и труљење, као што би изазвало мешање поврћа са воћем у истом оброку.“, ово је делић књижице Милоша Богдановића под називом Занемарена начела здравог психофизичког живота, на коју сам случано налетела на нету. Насумично сам отворила неку страну и кренула баш одавде да читам. Одмах сам књигу скинула и у плану ми је да jе истичам до краја. То је тек неколико десетина страна па неће превише да одступим од правила да дуго очи не држим везане за неки текст на монитору.
Док сам читала оваj пасус сетих се мајке, тешко болесне, коју нудим и нуткам свим и свачим. Она скоро ништа у уста не узима малаксала од болова. У једном тренутку, када сам јој вероватно досадила рече да би јој било слатко да поједе два три зрнца грожђа.
Где да сад грожђе у невреме нађем, пало ми je на памет, док сам сутрадан с посла излазила да га потражим. Када сам у тадашњоj Роди угледала један једини грозд упакован у целофан и заштићен посудицом од стиропора као да ме је сунце огрејало.
Када сам га донела и након прања пред мајку ставила, прво се изненадила. Откуда у ово време грожђа да има, питала ме је. Сигурно си га платила ко Свети Петар кајгану, додала је. Када је угледала на мојим уснама осмех уместо речи, замолила ме је да јој донесем и парче хлеба. Била сам збуњена на шта ми је она тада казала: Знаш, док смо ми били деца мајка нам никада грожђе без хлеба није давала.
Тада је ништа нисам питала да је не бих прекидала макар залогај два у уста да стави. После није било времена. Мислила сам да је тајна с њом нестала. Међутим, читаући овај пасус ево ме где се поново преиспитујем колика су знања постојала код наших предака која су нестала.
Кад поменух знања, сетих се још нечега, па да запишем, да не заборавим. Као помоћно средство за лечење дечије астме  изузетно је добро козије млеко које се музе директно у чашу преко газе и даје детету тако топло, некувано, да попије. Али то нису оне козе које се гранулама на фармама гаје, него оне које брсте и узимају сваку травку која је директно извор здравља и за њу и за укућане.

За оне који би да прочитају књижицу „Занемарена начела здравогпсихофизичког живота“, овде могу да је скину.


                                               Нада Петровић