четвртак, 15. јун 2017.

Nada Petrović / Nevidljivi pisac o nevidljivim nagradama



Nevidljivi pisac o nevidljivim nagradama

Prošle godine je, kažu, objavljeno oko 400 romana u Srbiji.
Po nekim podacima isto toliko nagrada se dodeljuje u toj istoj Srbiji.
Međutim, kao što postoje pisci nagrađeni, nagrđeni i prećutani, pa i oni nevidljivi, čije romane izdavači neće ni da isčitaju, a kamo li objave, lično verujem da je broj napisanih i objavljenih dela mnogo veći, ali da ni broj nagrada nije konačan, pa samim tim da svako ko nešto ukoriči ima šansu neku nagradu da dobije ( samo šansu, ostali kriterijumi su pod tačkom razno).
O tome ko su sve nagrađeni i o čemu su pisali, ko su sve nagrđeni i kome su se zamerili, pa došavši do toga ko su ti nevidljivi pisci čija dela nemaju šanse ni da ih neko u izdavačkim kućama pročita pre nego što ih u korpu za otpadke odbaci, o svemu tome sam pomalo pisala. Ono o čemu se nisam ni jednim jedinim slovom (do sada)  osvrnula je to što su neki konkursi za neke nagrade skoro prećutani, na koje se pisci ni urednici ne odazivaju ili ako se i odazovu mole Boga da im se ime ne pomene, a kamoli da nagradu dobiju.
Jedan od tih prećutanih konkursa ima kao nagradu plaketu i novčani iznos od 5.000 evra. Dodeljuje se za dvogodišnju produkciju romana. Ako dobro baratam brojkama u tom vremenskom periodu je objavljeno oko 800 romana. Ni posle 5 meseci od zatvaranja konkursa ni jedne jedine reči o broju pristiglih dela ( iz pouzdanih izvora saznajem da je cifra manja od broja prstiju koje čovek ima).  
...I pitam se pitam... Ma ništa se više ne pitam... Zašto da postavljam pitanja kada će odgovori biti prećutani....


                                      Nevidljivi pisac


субота, 10. јун 2017.

Nada Petrović / Međ zaboravljenima




Međ zaboravljenima

I sve bi ruke da mi je ruku
no bršljan prstiju po zemlji popao...
I sve bi oči da mi je očiju,
al život posta maska bezvida...

Majko...
Umirem ti od stida...

Sveću ne upalih
međ svećama ugašenim...

Ostadoh, ruševna i žalna,
s onima koji duše nemaju...

Zaboravljena
međ zaboravljenima...

                                                          Nada Petrović



четвртак, 08. јун 2017.

Nada Petrović / Kartonski spomenici




Kartonski spomenici

Pročutah jedan status koji glasi ovako: „Ikea ima i kartonski kovčeg - piše na njemu da je od reciklirajućeg kartona jer "poštujmo prirodu". Za samo 4.49€“... Nit imam vremena niti volje da listam katalog, pa mi je nekako jeftinije da čoveku verujem, a ako je kojim slučajem ispisao dezinformaciju dao je odličnu ideju za biznis stoleća, naime, došlo je vreme kada mnogi nemaju snage da žale umrle u pokušaju da smisle gde da nađu pare za kovčege, pokrove i ostale večne potrepštine... Nema toga u sekondhandu da se nađe, pa skupo preko mere...
Dok sam bila dete slušala sam kako su kartonske cipele izmišljene za one kojima se jednom obuju da se nikada ne bi izule... Posle sam čula da su i garderobu počeli od recikliranog kartona da prave,  znači ostao je samo ovaj mali detalj da se kompletira podzemno karton-naselje...
Dok ovo pišem setih se jednog šereta koji pre tridesetak godina opisuje pogranično selo iz kog je došo: „ Znaš, morao sam otud da bežim... Sirotinja pritisla... Nigde nema tolke sirotinje... Tamo mrtve uspravno saranjuju... Do pola... Odma sutradan mrtvacu onaj deo što iz zemlje viri  prekreče i izlakiraju ga, pa imaju spomenik“...
Kad pomenuh spomenik, čekam da i njega od kartona naprave pa da mirno umrem, da decu u dužničko ropstvo ne bacim tim mojim prelaskom preko Reke Tišine...



                                   Nada Petrović 




уторак, 06. јун 2017.

Нада Петровић / Између путева којима смо лутали



***


Моја Мари,
између путева којима смо лутали
и овог којим сада идем
огромна је провалија.

Време спутава кораке,
криви слику у огледалу, говорила си
и конвергенција и дивергенција су измишљене
да бисмо се у жижи нашли,
испред или иза,
свеједно.

Говорила си да је наш лимес Аурора Бореалис
и да су сви кораци испред трагање,
а иза лаж и превид.

Преводила си ми Коена који је муцао у трансу
и смејала се толико гласно да су се облаци размакли
и дуга се појавила...

Говорила си надахнуто, а ја сам знао
да то није текст који је он писао,
покрио сам ти усне врхама јагодица,
а дуга је гаснула у твојим зеницама
и враћали се градоносни облаци
и ћутање...

Како себи да опростим?



                                                                   Нада Петровић
                 

понедељак, 05. јун 2017.

Nada Petrović / Pesma je iz zaboravljene sveske...


Godinama unazad zapisujem direktno u komp sve ono što verujem da vredi da bude zapisano. Ima tu svega i svačega od priča, skica, pesama, delića romana, citata, recepata, šema za ručne radove, pa sve od nečega neznamnijašta... Nekoliko kompa sam za to vreme zamenila, a da se ni jednog trenutka nisam potrudila da bilo šta, sem dnevnika, u kome je opet sve i svašta, prenesem i sačuvam.

Pre nekoliko dana sam slučajno naletela na neke zabeleške za koje sam verovala da su se preselile u nepostojanje. Vratila sam ih u komp kao što se vraća odbačena garderoba... Naslovila sam fasciklu „ Zaboravljena sveska“... I pre nego što iznova nestanu poneku zabelešku počela sam da delim sa vama... A zašto to radim nemam pojma... Verovatno me pokreće osećaj da nisam sama međ izgubljenim rečima.


Mrtvi ugao izgubljenih dana

Ponekad bacim pogled
kroz rešetke slutnji i sumnji.
Vidi se memljivi okrajak neba
i čuje svađa kao kod dece:
“Učiteljice. on me gleda...“
Nisam sigurna da li taj glas sanjam
ili premotavam izbledelu traku sećanja.
Možda u mraku sa sobom razgovaram sama?
Nepremostive prepreke gorostasnih hridi zidova
vraćaju odjeke koraka i reči neizgovorenih:
„Čemu sloboda kad ti na njoj niko ne zavidi?“
Vraćam se u mrtvi ugao zaboravljenih želja
i zalivam voskom čekanja otvorene prelome
nasumično izabranih i izgubljenih dana.

Nada Petrović... Pesma je iz zaboravljene sveske...


Нада Петровић / Вања је отишла



Вања је отишла


Пре него што сам примакао мобилни уву погледао сам на сат. Нисам спавао ни десетак минута, прво ми је то пало на памет, а друго, која ли то будала зове један сат после поноћи. Број ми је био непознат, позивни из Србије.
Нађа се на утишану звоњаву телефона мало протегла и наставила да спава. Рука јој је и даље мирно лежала преко мојих голих груди. Плава, дуга коса јој је прекрила цело лице. Знао сам да се у сну пући. Увек су јој усне напућене на исти начин као када маже кармин, увек када је ухвати јак сан, а увек је чврсто спавала након вечери као што нам је била ова вечерас.
Крља је опет пијан и опет је заборавио разлику од три сата колико је тамо и овде и опет ће о свему и свачему да меље, мисли су се кокичале у мојој глави, чим сам му чуо глас. Прошли пут сам био чврсто одлучио да то буде последњи пут, да више нећу да му дозволим да али нешто ме је у његовом гласу лецнуло пре него што сам га отерао у материну.  У почетку нисам схватио шта је то нешто, а онда ми је синуло, па он када је пијан и када пева никад не муца, а сада су му речи биле искидане, по неколико пута запињале код сваког слога. Једино што сам разумео је Вањино име. Никада ми је није поменуо од како сам из Србије отишао. Говорио је о свему и свачему, али о њој ни речи. Добро је  знао да би ме то наљутило, а то му не би било у интересу. Очекивао је да ћу и за њега да нађем посао у Москви. Узалуд је очекивао и ја и он смо то знали.
Стани, рекао сам мало гласније. Где си запео? Понови, наставио сам, тешком муком успевајући да исконтролишем глас и осећања. Поновио је: „Твоје Вање више нема. Малочас сам чуо. Сахранили је пре двадесетак дана. Не знам детаљље, кад сазнам јавићу ти“.
Ћутао сам и Крља је ћутао. Вероватно је то трајало минут или два али се мени учинило цела вечност. Онда је питао да сам још увек ту и како није добио одговор прекинуо везу.
Благо сам склонио Нађину руку и полако се извукао из загрљаја њених ногу. Нисам знао да ли и даље спава или се само прави. Никада нисам био сигуран ни једна жена шта осећа или зашто нешто ради. Једино сам Вању разумео. Разумео све до сада.
Облачио сам се механички, механички сам ставио џезву на ринглу, механички запалио цигарету док сам седао на хоклицу прекривену дречавом седалицом са ресама. Ништа нисам мислио, ништа осећао. Једино ми је било важно да попијем неколико гутљаја кафе, да се разборавим.
Моја Вања је значи отишла. Будала. Увек је била будала. Чак и онда када је пристала да буде са мном. Она, најлепша жена у граду. Слободна. Ја ожењен. Она која ме је увек чекала. Која је била срећна само на трен да ме види. Моја Вања због које сам хтео и децу и жену да оставим у једном трену, али која то није дала. Моја Вања која је наставила да ме воли чак и онда када сам отишао, када сам престао да је зовем, када бих јој само реч две рекао када би она позвала. Моја Вања која је све ређе звала. Тек сада ми пада на памет да вероватно није имала пара да уплати допуну за телефон. Моја Вања која последњих две три године није имала посао и која није хтела то да ми каже, вероватно да ме не секира. Сазнао сам успут од људи који су је знали и које сам случајно срео када су дошли овде на некој од грађевина да раде.
Док испијам врелу текућину помислих од чега ли је живела, па она нигде никог сем мене није имала, у то сам по цену живота био сигуран. Моја Вања која је све из куће продала што се продати могло када сам кренуо овамо, да бих имао, да не трпим, вратићу кад се снађем, говорила је, а ја сам је тада јако загрлио и тихо рекао, нећу да ти вратим, добићеш карту у једном правцу ако буде среће да се снађем, а ти за то време буди јака. Видео сам, тада, да је усну загризла, али ништа није рекла. Ћутала је и посматрала ме као да ме први пут види. Знао сам да је нешто мучи, нисам питао шта.
Ја сам обична ништарија која је увек бежала од проблема. Од проблема и од жена. А тада, тада сам побегао и од ње и од оне моје венчане која ме је код куће чекала са рачунима, са обавезама, са питањима, отромбољена и вечно нарогушена.
Нисам осетио када је Нађа устала, нити када се обукла. Пришла ми је и пољубила ме у раме, по навици, завукла руку у џеп сакоа који је стајао на чивилуку крај улазних врата, из новчаника извукла једну од крупнијих новчаница и по већ устаљеној навици, без речи, изашла у ноћ.  
Руке су почеле да ми се тресу док сам другу кафу закувавао, постајући свестан да је кривица моја. Да би све било другачије само да сам карту у једном правцу послао. А ја, па ја јој ни Нову годину па ни рођендан нисам честитао. Кад оно беше? Аха... Знам. Пре три недеље. Пре двадесетак дана. Па она је... Она је... Она је на свој рођендан...
Последњих тридесет година, од онда када ми је мајка лежала на рукама отворених очију нисам се заплакао. Нисам све до сада. Али то није био плач због Вање. Плакао сам због себе и због свих жена  које су ме волеле и којима ни делић љубави нисам узвратио. Жена које сам волео само ако су оне волеле мене. Волео себе у њима. Само, једино и увек себе. Као што Нађа воли себе, довољно воли да никад себе никоме не даје без пара. Што више пара више и љубави.
Нагло сам устао. Толико нагло да је столица пала на под, а седалица одлетела на сред кухиње. Пришао сакоу, узео новчаник, из мале преграде, оне са шниром,  извукао авионску карту, коју сам купио чим сам нашао сигуран посао и пристојан смештај. У једном тренутку ми се учинило да уместо воденог жига видим Вањин насмејан лик.


                                                                              Нада Петровић



Фотографија из личног албума који носи назив Русија




недеља, 04. јун 2017.

Нада Петровић / Сујеверје



Проспи воду за мном 
Док одлазим
Трагове да ми спере
Да ми изнова пут ка теби
Буде нов и непоновљив

Заустави дисање
Да не чујем зов
Да се окренем

Док корачам 
Мислићу на тебе
Као да се враћам

                                                  Нада Петровић



понедељак, 29. мај 2017.

Нада Петровић / Одговори на непостављена питања




Одговори на непостављена питања

На коју то црту треба летвицу да ставе да не прескочим
Која је дубина она пресудна након које пуца плућна марамица
(Питам да зароним, бар два педља и дубље и даље)
Иза које маске да се скријем да не буде само отисак лица
Са које висине да скочим на ноге да се не дочекам
Колико себе да оточим да пресуши, да немам да дам
И да се све распрши као водена пара кад се промаја направи
Колико неко треба да је глув да не чује када се јавим
Сва та питања постављала јутрос са буђењем
Одговор стигао у току дана. Мера сам ја себи сама
Она која сабија ко у ступу сваки орган
Везује мртве чворове на венама све док се поглед не замути
Исцурео песак из пешчаника живота.
Све почиње из почетка, али почетак никако да се врати
Не постоји више ни трунка која би да по стаклу склизне
Смејем се гласно кад неког има, ко би могао, да наслути
И одлазим док смех ме, који је само шупљи одјек. у стопу прати
Док ми се сенке случајних џелата иза леђа ко јагањци близне.

Нада Петровић


недеља, 28. мај 2017.

Нада Петровић / Господе помилуј



Господе помилуј


Неколико пријатеља ми је болно
душа им се с телом опрашта
ћутим јер немам ништа да им пружим
сем молитве безгласне
Господе помилуј.

Народ је мој све више болестан
душа нам се из тела спашава
немам ништа за лек и утеху
сем молитве безгласне
Господе помилуј

Свет постаје стргнути свлак
на коме се непомен-губари роје
немам ништа за спас
сем молитве безгласне
Помилуј Господе.

                        Нада Петровић

                            28.05.2017.




четвртак, 25. мај 2017.

Нада Петровић / Срицање



Срицање

Учим читање
између редова
миц по миц, 
слово по слово.
Сричем слогове у себи,
ослушкујем наглас.
Кад затворим новине
дуго посматрам паука у средини мреже
разапете међ’ довратцима.
Ћутањем чворујем тишину
док говор заборављам.

Нада Петровић



среда, 24. мај 2017.

Nada Petrović / Tunel



Dugo ova noć traje
Obzorja ni u snovima
I sve se u tminu stopilo
Postalo grotlo napuštenog tunela
Između dva izgubljena svetla
Postajem drveni prag među šinama
Pećinske senke preko mene bauljaju
Pitam se da l sam postojala onda
Kada je sada sve isto kao da me nema

                                                     Nada  Petrović



уторак, 23. мај 2017.

Nada Petrović / Tajna

Tajna
Sanjaću te noćas kako žanješ zrelo klasje,
kako međ dlanovima odvajaš zrna od osiljke,
kako toplim dahom veješ snove
za kristalno jutro u kom ćeš da otvoriš prozor
i šapneš tajnu ptici.
Okrenuću se na drugu stranu
i zateći ću te kako trebiš reči
za kasnu setvu još jednog stiha
kako bdiš nad slogovima
i ostavljaš znakove uzvika
da te po njima nađem
Posle prvih petlova
probudiće me cvrkut
i tajna koju ću da uvežem u čvor
da ne zaboravim.

субота, 20. мај 2017.

Нада Петровић / Затварање круга



Затварање круга

Потребно ми је да се повучем
да се склоним
да ме нема
између две тишине да отворим пролаз
ћутању и сумњи
у нешто што се котрља, креће, лети, маше крилима
да се претворим и нестанем из видокруга
да затворим круг и да се вратим на почетак
да учворим пупчану врпцу и прекинем
довод ваздуха и крви
да заборавим
да избришем све трагове
и сва слова урезана у пролазност и сећање
да се одморим од себе саме која се нада
да ће бити боље
да се вратим без осећања
без потребе да себе преиспитујем
на ком сам раскршћу погрешила.


                                                Нада Петровић



                                             



петак, 19. мај 2017.

Mensur Ćatić / BALADA O PIJAČARIMA


BALADA O PIJAČARIMA

jednog ćeš dana sama
ući u sjenu velikog bagrema
i krik daleke ptice nad svjetlom dana
neće ti dati da se probudiš
moje pjesme same bez mene
opet će se zaljubiti u tvoje oči
i gledati te tupo kao pijačari
koji prodaju stare knjige
ostale iza mrtvih
koji nisu imali nikoga

Mensur Ćatić


Nada Petrović / Pučina pukline



Pučina pukline

Ti pred čijim gladnim pogledom skrivam prazne ruke,
ti pred čijim teturanjem sklanjam se u stranu da ne vidiš klecanje,
ti koji si u stalnom strahu da ne otkriješ da sam prestala da se borim, 
ti koji dok mucaš od bola i ne slutiš da ti nije dato da čuješ moje jektanje nutarnje,
da spoznaš kako mi je dok čekam da se vrata zatvore i ulice prigrle tvoje korake,
da bih skinula masku poluosmeha koja visi kao isprana zastava na katarci
da bih se okrenula ka pučini pukline gde nestaje osećanje da postojim.
Ti nikada nisi i nikada nećeš da naslutiš kako se ostatka života bez tebe bojim.

                                                                               Nada Petrović


Eduard Asadov / U isti prozor gledali su dvoje



​"U isti prozor gledali su dvoje:
Jedan je video smrt i strah,
Vatru, patnju i tugu,
Uobičajenog nam sveta krah.

Drugi je video proleće,
Cvetajuće bašte i nebo plavo,
Prelijepi list zeleni ...
U isti prozor gledali su dvoje ... "



Eduard Asadov



Нада Петровић / Нова игра


Нова игра

Моја туга
Град градила
У врлети
Међ камењем

Она зида
А ја рушим
Са камена
Камен скидам

Она туче
Где сам слаба
Видарица
Ране видам

Од расвита
До смираја
Овој борби
Никад краја

Све се врти
Као чигра

Ал кад једном
Посустане
Знам
Кренуће нова игра


                                            Нада Петровић


четвртак, 18. мај 2017.

Nada Petrović / Nauči da budeš zmija



Nauči da budeš zmija
sa dva repa
i dva lica.

Savladaj da puziš
i da ujedaš.

Nauči da bežiš i da jurišaš,
krij noge svoje
i ne trepći.

Strahom se strah tera.

Na kameleone ne zaleći,
uvuci ih mitom u jazbinu,
prevrni im kožu na brzinu.

Skloni svoj jezik
pod zmijsko rebro,
hodaj preko njega
glave uzdignute visoko.

Pronađi mužjaka-zmiju,
nasmeši se zmijski ljupko,
pokaži zube otrovnjake
i sklupčaj ga u zmijsko klupko.

Svi će se tada skloniti
od tvog zmijskog ujeda,
samo će mužjak prići
u klupko s tobom da progleda.

                                                       Nada Petrović


понедељак, 15. мај 2017.

Нада Петровић / Душа на ивици заборава??!!


Понекад налети неки статус (најчешће афоризам) или стих (као у Ракићевој песми Мисао) у ком се помене ДУША. У живом разговору не сећам се када је последњи пут неко рекао ту реч. Током целог школовања ни једном једином реченицом душа није поменута.
Некада давно, док је свест о души био свеприсутна, лакше је могло добро од злог да се одвоји. Било је довољно своју душу питати и по души делати.
Све чешће, како године пролазе, постајем свесна да сви не видимо на исти начин боје, да не чујемо на исти начин звукове, да не реагујемо истоветно на истоветне додире, да на исти начин не доживљавамо мирисе, да нам се укуси разликују, и да сви дубоко у души верујемо да смо у праву.
Е, кад рекох дубоко у души онда схватих да душа има дубину. Ако постоји дубина онда постоји и ширина што је дефинише као вишедимензионалну. Пре неколико година прочитах резултате истраживања у којима се дефинише да је душа тешка око 21 грам, значи има и тежину. Све чешће се срећем са чланцима из квантне физике где се помиње да је душа енергија. Присећам се лекције из нижих разреда осмољетке како су нас учили да се енергија једино никад не губи и никад не нестаје.
Ако је све баш тако онда је ДУША једино што треба да негујемо и у шта треба да улажемо, јер знање се заборавља, тело постаје пепео, емоције долазе и одлазе, свест бљесне па нестане, мисли су несталне...
Да ли је реч ДУША ( и не само реч) на ивици заборава?

                                                            Нада Петровић



Мисао
Ја поимам добро неминовност зала,
Склоп целог живота, са тугом и бедом,
Ја знам шта је судба свију идеала, —
Моје знање видиш на лицу ми бледом.
Али знам и узрок зашто тако бива,
Јер прошао нисам кроз живота хуку
Склопљених очију и скрштених руку:
Кад срце запишти, мисао је крива!
Кад се спусти вече, и врх тамних њива
Беличасте магле облачци се гоне,
И с торњева старих стане да се слива
Звук побожних звона што вечерње звоне,
У час кад завлада мир крај мене широм,
И шума заћути, и занеми врело,
И уморно моје намучено тело
Зажуди за слатким одмором и миром,
Мисао се јави! Као звер ме зграби
И понесе собом у пределе суза,
Гуши ме, а моји напори су слаби
Да се сатре ова похлепна медуза!
Она господари! Ја сам ко Мазепа,
Привезан на коњу, у дубокој ноћи,
Што гледа за степом где промиче степа,
Без наде, без даха, без воље, без моћи.
Сатрвен и сможден, у очима страва —
Разјапљена уста, али грло неми —
Сам, једина душа испод неба плава,
Сам на бесној мисли што у пропаст стреми!
Тако влада она! Њен загрљај ране
Ствара, кости ломи ко да су од стакла...
Смрвљеног ме пусти када зора гране
Из црних дубина разјапљеног пакла...
Милан Ракић

среда, 10. мај 2017.

Vislava Šimborska / Šaka

ŠAKA
Dvadeset sedam kostiju,
trideset pet mišića,
oko dve hiljade nervnih ćelija,
u svakoj jagodici prsta naših pet prstiju.
To je sasvim dovoljno
da se napiše Mein Kampf
ili Čiča Tomina koliba.
Vislava Šimborska (1923-2012)
Prevela sa poljskog Biserka Rajčić
Iz knjige Dovoljno, KOV, Vršac, 2012.



Nada Petrović / U međuprostoru

U međuprostoru 
( Odziv na pesmu “U međuprostoru” M. B. Dušanića)

Na zidu nacrtan prozor,
u njemu brdo prekriveno bagremom u cvetu, 
orahovim granama na kojima vise mrazom ispijene rese,
pocrnele, koje se probijaju kroz lišće i kratkovidost.
Odnekud se čuje cvrkut i kukurikanje,
odnekud dopire lavež pasa,
odnekud zapljuskuje tišina sve to,
odnekud, ni tamo ni ovamo, razapelo se ćutanje,
kao paukova mreža iz koje nema izlaza.
Sve je u sobi belina sem tog zida,
i stolica i sto i listovi istrgnuti iz rokovnika,
i pod i plafon, i svetlost iz skrivenih svetiljki belinom bode,
jedino je maleni ključ boje mjeda,
(neko bi na ovo dodao boje mesinga),
taj ključ do slobode,
koji leži u otvorenom dlanu.
U međuprostoru,
na pola puta između očiju i priveska na ključu,
u obliku mastionice i naliv pera,
strah od ostajanja u ovom prostoru,
još veći od izlaska iz njega,
čitam deo pesme M. Dušanića:
“И (од)лажемо у недоглед
И (од)лажемо док вријеме јури незаустављиво
И остајемо неодлучни и заробљени”,
I iznova sričem slogove,
u njima tražim nevidljivu ključaonicu na obali jave,
za izlazak u prostore u kojima će ovo ovde i ovo sad
biti vrtložna matica još jedne noćne more
iz koje ćemo, zaboravljajući sopstvene strahove,
zahvaljujući pesmi koja je iznova pojas za spasavanje,
još jednom, zamahnuti mastiljavim perima i isplivati.


Нада Петровић / Свитак... Мрамор камена

Част ми је и задовољство да се мој лирски запис „Мрамор камена“ нашао у последњем броју „Свитка“. Хвала уредништву.

Мрамор камена

Понекад се тишина усели у наше мисли и заузме сваки делић. Нестану страхови, нестане нада, све нестане. Тело постаје пећина без одјека. Неко би рекао глува пећина, али ово је више од немогућности чути, од заливености воском ушних шкољки. Овде звук који постоји, али се не преноси. Мелодија ћутања. Мрамор у камену. Нису узалуд говорили стари: Мраморни мук. Ћутање камена.

Сретала сам велике песнике који ни реч нису записали. Сваки покрет, поглед, додир им је била поезија. Памтила сам их по различитости ћутања. Постајала свесна да постоји више различитих тишина него језика, него људи који тим језицима исказују видљиво, спознато, препознатљиво.

Свако од нас у себи има по неколико тишина, неколико ћутања, неколико мучаљивости. Доћи ће време када ћемо се по томе препознавати.

Постоје дани када у туишини доносимо одлуке. Када крећемо ка неком циљу од ког смо годинама склањали своје погледе, када започнемо паковање буке у кофере које ћемо закатанчити и закопати у несећање, када се као деца радујемо животу после живота, тој екскурзији у свет тишине.

Данас је такав дан. Дан у коме ослушкујем своје безгласно дисање док пакујем страну по страну раније написаног. Док одвајам и раздвајам, слажем, спремам за коричење. 

Дан у коме кажем хвала свима који су ме волели због онога што јесам и свима који ме нису волели због онога што јесу. Дан који ми враћа дарове које сам успут, тумарајући по свеопштој буци, загубила или заборавила. Дан у ком су сећања само снови који се можда и нису догодили на јави. Дан у коме једино не желим да заборавим да све има своје време, и да у свима време постоји. Време мрамора камена у ували где људска нога није ступила.


Нада Петровић