Укупно приказа странице

уторак, 27. децембар 2016.

Nada Petrović // Bilo bi mi lakše






***


Bilo bi mi lakše da smo se posvađali
da sam ti strele bacila u vir,
strunu luka pokidala,
da si mi rekao sve one reči
koje sam već čula
i zbog čijih sam nepravdi
stajala uza zid spremna za streljanje
bez poveza na očima.

Ali ja nisam rođena da mi bude lako,
život je lepljiva močvara
kroz koju se sve teže probijam
dok mi senka zatrpava tragove.

Nisam od onih koje zagrizu remen
i otpljunu ogrizak zajedno sa jaukom,
koji se prilepi kao skoreli zavoj
i koji traži samilost...

Moja bol u meni, nezarasli čir,
čekala je ćutanje da bi nabubrela
i sazrela do prsnuća.

Možda će ti biti lakše ako saznaš
da vadim ciglu po ciglu iz zidova
koji su nekada bili kuća
u kojoj sam čekala
da progovoriš...




 Nada Petrović



понедељак, 26. децембар 2016.

Nada Petrović // 17. usputna beleška



"Prijatelju, sad je dosta.
Ako još želiš čitati,
Idi i sâm budi zapis
i njegov smisao."

Angelus Silesius

Kerubinski putnik, VI, 263, 1675




недеља, 25. децембар 2016.

Nada Petrović // 16. usputna beleška


Da imam još tri života, i da u svakom od njih ni minut ne spavam, niti jedem, niti bilo šta drugo radim sem što bih zapisivala misli i osećanja, opet ne bi’ ni delić preživljenog pribeležila, prolete joj misao dok je još jedan čvorić vezivala na beloj vunici koju su moljci mestimično progrizli i pokidali. Dobro je, nastavi da mota klupko sećanja. Da, dobro je, što sam sve sklonila i skrajnula, što sam odustala od pokušaja da prošli život i sadašnje snove pretvorim u reči i prenesem ih kao jeftiku na buduća pokolenja. Kome trebaju moja sećanja, kome istina, kome priče, pesme, romani, kome ono što je bilo, il’ moglo je biti, što je prošlo, što je moglo da prođe, istopilo se kao kocka šećera bačena u more zaborava?
Ledeno je u sobi, kao nekom ko bos stoji u snegu do kolena. Iz prstiju malo, malo, pa ispadnu igle, raznižu se petlje. Ustaje usporenim korakom osluškujući kako škripe pršljenovi kičme odvikli od pokreta. Od kako je dunuo severac ne ustaje iz kreveta iako nije bolesna. Leluja zavesa kad god vetar pritisne staklo, kad udari besno u natruli štok, kada se provuče kroz delove gde je nekada stajao git. Ponekad joj se učini da je neko doziva, načulji uši i sluša kako puca drvo i led.
Skida ćebe sa kolena, prilazi bubnjari, stavlja nekoliko treski i nekoliko cepanica, nabacuje preko svega toga čvornovati panjčić, cepa list po list pre petnaestak godina napisan roman, usput čita nekoliko strana. Naglas ih čita:

„                               Piroman

Zagledanje u sopstveni pupak bila je, vec danima, moja omiljena gimnastika. Pokusavao sam, u pocetku,  sa grickanjem noktiju sa palca desne noge, ali nesto mi nije najbolje polazilo za rukom, bolje receno za nogom.
Ljubavni zivot mi je pre odprilike cetrdeset dana pukao u paramparcad. Onog trenutka kada sam shvatio da sve sto se tice sexa pocinje i zavrsava se u kupatilu. Ma koliko pokusavao da mi dokazes da nije bas sve sranje, demantovacu ih konkretnom cinjenicom. Naime, moja  prva ozbiljna veza pukla zato sto nisam dizao dasku sa wc solje, a poslednja zato sto doticna persona, cije ime sada ne bih sada da pominjem, nije pustala vodu u istu tu wc solju.
Posao mi je dosadio odavno, ali sam toga postao svestan tek onda kada sam se treci dan za redom, u tom istom kupatilu, ispovraca. Jedino tako sam mogao da prezivim verbalne dijareje mojih pretpostavljenih.
 U pocetku su doktori pokusavali da utvrde uzroke gurajuci mi razne cevcice kroz  zdrelo, kasnije vadeci  krv, uzimajuci urin,snimajuci na rengenu i skeneru, da bi me, na  kraju,poslali kolegi psihijatru. Tako sam ja ni kriv ni duzan stigao do Vas, gospodine doktore.
Spreman sam,doktore. Evo me. Nemam ti ja kud. Sve cu da ti kazem od pocetka do kraja, samo pomazi. Pitaj, odgovaracu. Nadam se da sam ti na prva tri pitanja odgovorio dovoljno dobro da mozes da udjes u ovu moju blesavu glavu i razgrnes paucinu kojom su moje misli obmotane.
Hobi, ljubav, posao, a gde sam tu ja? Zar se ja stvarno svodim, ceo ja iznutra, ispod ove koze, u pupak, sranje i povracku? E, moj doco, ako sam ti to ja, red je za autanaziju.
Da ne zaboravim , lekove redovno pijem, stolicu imam na svaki drugi dan, ne kasljem. Sve u svemu, bolje mi je. Iz dana u dan sve mi je bolje,samo sto me ubi nesanica. Od onda odkad smo se poslednji put videli, a danas je nedelju dana, skoro da oka nisam sklopio. Probao sam i sa cajem od nane i kamilice. Katarion su mi u apoteci i valerijanu preporucili tek nakon Vaseg odobrenja. Zeljan sam ti sna. I snova. Lepih snova a ne kosmara kao sto sam ih pre imao.
Srdacno Vas, i do skorog kontakta pismom.
                                   Unapred hvala                                                                                             
P.S.  Pozivao sam nekoliko puta broj na koji ste mi dali, uvek je iznova, nedostupno. Proverite, molim Vas, da li jos uvek postojite. Bilo bi glupo da pisem coveku koga slabo poznajem, a preko svega je i mrtav. Sto je mnogo, mnogo je cak i za moj ukus.  Znam bili biste Vi i tada doktor kod koga bi karton sa mojim podacima bio u kartoteci. Mozda bi kao prilog u tom kartonu stajalo i ovo pismo, ali ako Vas nema, cemu onda sve ostalo. Vidite i sami da mi bez Vas nema leka, sta me onda briga i za pismo i za karton i za Vas. Ostao bih sam sebi nedostupan.
Da ne zaboravim, sekretarica na fiksnom telefonu Vam je pokvarena, stalno, i dan i noc, ponavlja istu recenicu: doktor je sada na sastanku. Ostavite broj Vaseg telefona, on ce se Vama javiti. Od trenutka od kada sam poceo da brojim ostavio sam pet puta broj, nikad se niste javili.  Posto ste kod mene ostavili utisak coveka koji zna sta hoce, izuzetno postojanog i disciplinovanog, jedino objasnjenje je da sa vasim telefonima nesto nije u redu.
Doktore, posaljite mi neku knjigu, kao dokaz da ste zivi , a pitanja napisite rucno, tako cu pomocu Vaseg rukopisa doci do saznanja da li mi Vi odgovarate ili to neko drugi, umesto Vas radi.                   
                                       Za sada toliko, jos jednom ..........
Odradio sam svoj danasnji zadatak. Nije mi tesko palo. Lako je biti lud. Mogu da ih kopiram. Bilo koga da izaberem od onih pedesetak idiota iz firme u kojoj radim, garantovano, bicu na bolovanju,dovoljno dugo da im lica zaboravim.
Teskom mukom sam dosao do ove slobode u kojoj sada uzivam.
Nakon svih onih lekarskih pregleda jedan od doktora se dosetio i na pravo mesto me uputio, a vec sam poceo da gubim nadu. Upucena strela je nepogresivo pogodila cilj. Onog trena kada mi se pogled zadrzao na natpisu na vratima ordinacije i kada sam ugledao psihijatar,  odahnuo sam,sa olaksanjem. Znao sam da je dosao kraj mojim mukama.
 Psiho-doktor mi je, iznova, uzimao krv, urin, snimao mu glavu u svim mogucim i nemogucim polozajima,postavljao pitanja, dobijao odgovore, sve dok ga ,na kraju, nije zamolio da na pismena pitanja odgovara u pisanom obliku, jos je dodao da je to najsavremenija metoda u lecenju koja je sada hit medicini. Pretpostavljao sam da se doktor inficirao mojom bolescu, naime da je, znajuci da ce me i tog dana, pre nego sto popije svoju prvu jutarnju kafu, ugledati u svojoj kancelariji, pre polaska na posao morao je da svrati u svoje kupatilo i da isprazni creva direktno na usta.
 Ma koliko da nisam zeleo da srecem ljude na poslu koji su mi iz dana u dan sve vise licili na lose isprogramirane masine, ipak mi je novac bio neophodan, bar za ono elementarno, da bi bez napora mogao da prezivim. Bas to mi je obezbedio doktor za glavu. U znak zahvalnosti sto vise ne mora da se odrice svoje prve jutarnje kafe omogucio mi je da koristim novac iz drzavnog buzeta sa startnom osnovicom kao da radim i ne samo to, zahvaljujuci pismima koja su vec nekoliko meseci izmenjivali prijavio je doktorat iz psihijatrije sa temom : Alternativno lecenje u psihijatriji psihosomatskih bolesti izazvanih stresom na poslu. Preko nekih svojih veza u ministarstvu zdravstva izdejstvovao je da njegov pacijent, to jest ja, dobija dodatnu svotu novca za ucesce u tako znacajnom naucnom eksperimentu.
 Danima vec sedim smisljajuci kako da sto duze ostanem pacijent zanimljiv za doktorat vec pomenutog doktora. Obostrana korist je lako prepoznatljiva. Meni  treba novac, po mogucstvu bez rada, a doktoru moja bolest u pisanom obliku za dobijanje doktorske titule.
Svestan sam i vremena i prostora. Namerno sam pomenuo da je poslednji susret i pregled bio pre nekoliko dana sa nadom da ce da ga to dezorjentise ili uputi u novom pravcu istrazivanja. Nije bitno kuda ce ovaj put da nas odvede, jedino je vazno da sto duze traje.“

Tek iz trećeg puta uspe da kresne upaljač. Posmatra kako vatra liže požuteli papir i iverje. Vraća se u krevet, prekriva ćebetom i osluškuje pucketanje vatre dok započinje iznova da plete lančić iz kog će da izvuče neke nove petlje.



                                                    Nada Petrović 





















Нада Петровић // 15. usputna beleška



Гето заборава и ћутања

На путу смо тоталног брисања идентитета... На том путу ничега сем буке и ћутања... На путу смо где нас геноцидно туцају у ступици белосветских зала... На путу где нам чак и трагове, па и сенку отимају, да не остане памћење да смо икада постојали, а оно што што случајно промаке и остане да се што пре заборави... Сазидаше нам гето од заборава и ћутања. а ми крунимо наш језик као клип кукуруза, а ми ћутке савијамо главе и покушавамо да заклонимо само и једино своје дупе... Где ћемо сињи кукавци када нам гола шишарка у длановима остане?
Јес вала... Да сачувамо своје дупе, таква је мода настала... Пре тога беше да чувамо црно испод нокта... Оно црно у коме су се слојаниле грумуљице ораница које смо узорали, у којима смо засадили, са којих смо летину скинули, на којима смо палили стрњику... А пре тога беше да смо чували род и пород, да смо бранили међу и границу, да смо реч са колена на колено...
Заборависмо све оно што смо ми и што су нам преци били и оставили... Заборависмо чији смо потомци... Заборависмо шта би нам прадедови рекли када би сада проговорили... Заборависмо, срам нас од дупета било...

                                                      

                                                                      Нада Петровић 


( Фотографија првог српског буквара који је написао Инок Сава, а који је штампан у Венецији 1597. године)


                                                                    

Нада Петровић // 14. usputna beleška

Уморна сам ти...Од оног што протиче, а живот није, ни мрење није, ништа није... Од жуљеви и по дланови и по грбину... Од ћутање и кад сам дома сама и међ мнозину кад се саставим... Сморена од жељу коју не жељкујем, од сни који не приоде... А како и да и има кад не спием... Тегобно ми јутро свањује, још тегобние вече примињује... Мори ме тескоба за чекање где нико ни у сећање да ме прикраде, а камол на светло по дан... Проникну ко што прониче кромпир, па се тако са клице ни пред стоку не баца. Проникну и прозукну у ову мемлу... Нигде дашак да паучину разгрне, нигде руке да на утруњено око задигне трепку... Закуцали ме путокази, и моји и туђи...Путокази за беспут и непроход... Куд год ти се запутим поврнем се да своје стопе затрпам...
Навикла... Кад сви се од астал дижу ја седам... Ал сад ми нема топло седало, па ти ко птица с ногу откинем овде, одштрбим онде... А све у окрет да грабљивици не будем под крилима.... Кријем се.. И од сенке сопствене се склањам, да јој на пут нисам...... Оне која ме тражи , оне која ме налази, оне која ме ка себи вуче... Да полегнем, ко жито под тучу... Да се преломим преко крста... Грба да ми порасте, лакше самар да се примакне уз грбину... Укоритиле ми се очи ал некако напрсле ко церова кора, па све што у њи упадне исцури, не задржи се ни капља сећање... А ја и немам шта добро да ти се сетим...Тамно не тамни... Ни грлица крај мене није прогркала, но се у кукавицу преметнула, да ми своју кукавну песму и по дан и по мрклину. А смркне ми се и оно од чег се другима очи пред бљесак затварају... Врата на која не постоје ни резе ни браве сама се од себе затварају и забрављују... Код други и шипурак процвета а код мене и ружа мајска шибљик- гора без прохода... И корица леба ми из руке испада, а ни плева у плевњу се не задржава... Све што сам чувала све сам дочувала, ал себе нисам знала, нити хтела, нити могла... Сад кад не могу, ништа с ништа... Рабоше не признају, а мене не познају...



Нада Петровић
Делић романа "Чедоморка"



Лутфуллин Ахмат Фаткуллович (Россия, 1928-2007) «Старуха у окна» 1974


Нада Петровић
Делић романа "Чедоморка"

Nada Petrović // 13. usputna beleška




„Обесни сте, децо... Не знате ви... Ем што не знате, ем неће ни да знате... Само вас гледам са ови моји гледци... И што видите не видите и што чујете не чујете...“, тако је све кренуло... Тим речима... Чула сам их негде успут, на једно ушле, на друго изашле... Од тад је многе росе подне покупило и још више џопке сунце избледело...
Понекад ми налети нека стара реч као зунзарица па зврји и не да мира... Нарочито када читам новосклепане речи које на силу покушавају да нам угурају под језик... Оне које у нашем оратењу висе ко учукани тепавци на негдашњем нерасту... Оне које грубе говор и глагорање, око којих се језик саплиће...
Погано је то што мнозина гњете речи, што и' у градинче говора не негује, што и' у грне обданице не мета и што у огњиште прадедовско се исшмркује...
Још колико сутра видела неће да буде... Удружило се и кусо и репато да нам згасне последње тињалице...
Само још једну реч да рекнем, пре но што заклопим вратнице... Знате ли шта је гологуза? Е то вам је травка која се још зове и водопија, цикорија и голица... Али једино гологуза показује за шта је, јер она је најбољи лек код пролива, сраћке, трчкавца ил сад како нас научише дијареје... А голо-гуза, сама реч каже да је учкур више на коленима но око појаса... Да онај кога често притерује на крају почне да псује оног што је крпу за део где ноге почињу измислио...

... Ајд да истолкујем неке речи
- Обесни су сви они који су навикли на новотарију па старину не признају... Обесни су они који преко погаче хлеба траже, обесни су они се спрдају са старим ма колико да је добро и прихватљиво... Кад поменух реч спрдати, социра ме на попрђивање... Скоро видех на сокоћалу да је кренуло и надпрђивање, то јест такмичење у свирању прдежом...
- Гледци су зенице... За нас зеница нема дубљег значења ма колико гледали, али зато гледци су оно кроз шта се гледа...
- Тињалица, гасарче и чуча су све синоними и означавају лимену посуду, са фитиљем која је служила за осветљење... За натапање фитиља се користио петролеј... Петролеј се некада звао гас, па отуда гасарче... Поред гасарчета су девојке најчешће клечале или чучале да би виделе ситна манистра која су низале на конац, који су касније плеле на чипкама, најчешће као део народне ношње... Манистра су перлице са толико маленим рупицама да у старо време није постојала игла којом су могле да се нанижу, него конац влажио пљувачком, да би се уфитиљио... Тињалица као назив је настало зато што је фитиљ тињао, а не горео као код свеће... У нашем језику постоји и реч тиња која означава најситнији песак који се скоро у прашину претвара... Веза између ове две речи постоји и отуд што се песковита прашина која сјаји зове тињци, значи да тиња... У неким местима за овај тињац се каже лескун ( или лискун) , али је лескун мало другачији, јер он се, кад се осуши, сабија, а тињац се не може сабити... На другим местима се тињац назива и муљ, али и ту постоји разлика... Наиме муљ се, кад се осуши, може у грудву стиснути, а тењац се распада и наново у тињу претвара...
- Џопке је реч, колико је мени познато, која је остала ван домашаја Вука који је речи скупљао... Означава одевне ствари скупљене на гомилу... Понекад се реч џопке преводи и као прње, ал није исто... Прње су најчешће делови одеће за бацање, старе, поцепане, избледеле... А џопке су оне што се носе било свакодневно ил за празнике, али које су ваљане за и пред свет а и за по двор... вероватно сада треба допунити шта значи „ за пред свет“ и „ за по двор“, али ако кренем има да се затракам... Ево, опет... Затракати значи изгубити се у простору, времену или у причи...
- Оратење је говор... Кад се оратило није се причало тек да се нешто каже, већ је свако оратење дубље значење и смисао...
- Рекох „ грубе језик“, могла сам да кажем и да „руже језик“ као и то д га кваре... наиме, и грубити и ружити значи нешто лепо покварити, претварати га у ружно...
- „ко учукани тепавци на негдашњем нерасту“ значи да је нераст- приплодни вепар ујаловљен, то јест да су му бели бубрези без функције... А реч учукати значи утуцати... И стварно, некада давно се нису ветеринари звали да штроје него су још малим прасићима гњечењем уништавани тестиси, а ако се то не уради док су мали онда се већим, скоро приплодним мушким свињама, то јест вепровима, ударањем то јест чукањем одузимала полна моћ... Овде би требало да кренем да причом о томе какво је месо од вепра који није учукан то јест уштројен, како се чак и уднице осећају некако чудно... Па онда да објашњавам како су уднице сушено месо... Али, то би се одужило ко гладна година...
- Глагорање је потпуно изгубљена реч... Значи говорење које тече као планински поток...
- Грне је земљани лонац за куваање варива на огњишту... Захваљујући овој речи добио се назив заната – грнчар...
- Ушмркује знамо шта значи захваљујући онима који шмрчу, а ишмркивање је потпуно супротно... Да се не би ишмркивало где год се стигне направљене су марамице...
- Множина је збир, гомила, шума, маса, руља, камара, а мнозина је један по један, дрво по дрво, човек по човек, сламка по сламка... Мнозина је када свако има своје мишљење и осећање, па макар се оно поклопило и прелило у свеопште реаговање и деловање.... Масу предводи неко из масе и самим тим маса постаје јато, крдо, чопор, једно тело, руља, колона... У мнозини нема предводника, свако је сопствени светионик и гребен на пучини...
- Гњете значи да трпа у уста, гура на силу... Најчешће ову реч користи неко ко посматра неког ког не воли како једе... „ Да му зготовим да гњете“, то сам чула од баке која је сваког дана од мужа батине добијала...
- Трупило; трупити значи банути, ускочити ненадно... Трупнути скочити у месту...

Ето ја истолковах понешто, то јест преведох наше на наше... У ствари само делић загребох и то по површини, јер свака је наша реч дубља од тишине и бржа од мисли...

Полако али сигурно слажу се речи у „Укровљеним речима“... Да л' ће икада угледати светло дана не знам, как'о је време трупило и не верујем... Толико не верујем да само сећања, мисли, речи набацам, тек толико да се не потикају... Ево опет... Реч потикати значи загубити...

ПС: Написано не проверавам у вези словних и граматичких грешака... Што на ум то на друм, говорили су стари... И још нешто се сетих да сам као мала чула: „не греши само онај који ништа не ради“...

Ајд уздравље, одох да ми табани виде пут...

Нада Петровић




Нада Петровић // Рађање



Рађање

Сазрела је ноћ
у мојим очима,
класје разабирем,

дојке ти плоди,
и да ме нема
с тобом бих зачела
кроз вене река,
кроз пупак неба
мене, моје друго ја
има да роди.

Има да ме има
да ти зубе бројим
и звезде у њима
себе у звездама.

Наузнак умирем обелела
бедемом твојих ребара
што моја ребра боје,
труд до труда
зуби твоји.

Понављам ти име
сина нерођеног,
док пребирем влати
мајчине душице.

Бедро међ' коленима месеца
краде осмех зорњачи
и лепи на снено лице.

А могла сам,
да није умора,
пупчаном врпцом
да те вежем,
место звезда брадавице
трудовима да исплачем.

Склупчана у углу света
међ' глежњевима препознајем
мајушно твоје лице.


Нада Петровић
Песма из циклуса Додир збирке "Додири"
1995. година




Нада Петровић // Круг



Круг

Затварам се у саму себе.
Као цвет латице скупљам.
Ножни прсти се уплели у косу.

Зауздај руке невид ме гуши.
Молитве не помажу,
круг је све ужи.

Нада Петровић


Песма је из збирке „Додири“ објављене 1995. године....




Нада Петровић // Скривена љубав



Скривена љубав

Не би ме било,
кад би ме било
издало.


Не би ме зора,
кад би ме зора
зазорила.

Не би ме вода,
кад би ме вода
однела.

Не било ми те
Да ме не буде.

Нада Петровић
Песма из циклуса Додир збирке "Додири"
1995.година
илустрације урадила Марија Ружичић




Nada Petrović // Pocepano nebo



Pocepano nebo

Suva pita od jabuka kolačara
stavljena na prozorsku dasku,
da se prohladi... 

Starica iz prizemlja,
naslonjena na banak,
gleda kroz rešetke
i dovikuje prolaznicima:
„Sve je drugačije,
pocepalo se nebo,
kaplje čokolada“.

Nada Petrović



субота, 24. децембар 2016.

Nada Petrović // 12. usputna beleška




Добро је...

Последњи пут проверавајући да ли су све књиге, свеске, радни листићи спаковани, да ли је поклон за учитељицу добро замотан у шушкави целофан, спустала је још топле прженице у џепчић на ранцу. Поглед јој је пао на плик који је нарастао на надланици десне руке. Потклобучена кожа би требала да ме боли, помислила је.
Ранац је тежи од мог детета. Морам да га понесем скоро до школе. Нека он носи последњих педесетак метара сам. Не треба његово друштво да зна. Деца су то. Умеју да буду зла, помислила је.
Спремићу, спремићу... Не знам шта да спремим за ручак. Скоро ничега у кући нема. Па ни зејтина. Да га је било не бих се можда опекла. Маст је прснила. А сада, опет, треба смислити, али шта? Шта када има само неколико главица црног лука и кромпира?- помислила је.
Могла сам да дам детету неки динар, да купи кифлицу, а не да једе хладне прженице. Могла сам, ал' у кући ни динара. Све је покупио. Однео са собом. Треба му. Данас је 8. Март.- помислила је.
Прошавши крај огледала видела је своје лице прекривено пудером. Купила га је крадом. Да прекрије модрице. Да се дете у школи не постиди. Да се она не стиди. Да нико не примети. Да је нико ништа не пита. Добро је, скоро ништа се не види, помислила је.
Док је склањала испражњену флашу са стола, закачила је плик. И све је спласло. И ово је добро, проћи ће, није страшно, помислила је.
Вратила се у кревет, покрила преко главе и гледала у мрак док се напољу сунце борило са пахуљама које су као пчеле лелујале. Баба Марта. Добро је. Брзо ће пролеће, помислила је.
Чула је како неко јеца у соби. А нигде никога. Како се отегнуто цвиљење од зидова одбија. И није осећала ништа. И није мислила ништа. Посматрала је како се мрак испод јоргана претвара у разјапљена стозуба уста. Почела је наглас да броји на прстима. Један, добро је, два, добро је, три, добро је... Добро је...


                                       Nada Petrović


     







петак, 23. децембар 2016.

Nada Petrović // 11. usputna beleška




Ustajala je rano svakog dana. Pre svih u naselju. Skidala veš sa žice, peglala, zakuvavala kafu u prolazu, u prolazu je, već ohlađenu, ispijala. Hranila je mačke lutalice i psa na lancu koji je trčao sa jedne na drugu stranu dvorišta. Bila je ponosna na sebe što je sama, pre neki dan, uspela da postavi sajlu i da klizač prikači. Dugo joj nije zarasla brazgotina na ruci koju je tada uspela da napravi, ali to nikome, pa ni njoj, nije bilo važno.  
Danas posmatra ožiljak, ponovo je pocrveneo. Uvek promeni boju kada stegne pesnice, a steže ih kad god neko potraži pomoć, neko od onih koji su okretali leđa kada je njoj trebalo neko da pomogne. Ustaje sa naporom, korača kao da nosi džak pšenice do vodenice, ide da pomogne. Pita se gde je grešila celog života, zašto je sama sve morala, otkuda to da su za nju govorili da je jaka i da joj pomoć ne treba.
Nekoliko puta sam je čula kako je u poslednjih dvadesetak godina tiho rekla da jakima treba pomagati bez poziva i molbe, da se za slabe uvek nađu oni koji će na poziv da se odazovu. Kada bi videla da je posmatram i da sam je možda čula, postidela bi se i zaćutala.
Ustajala je rano, odlazila na posao kada se još nije dobro ni razdanilo, vraćala se onda kada su u celom naselju svetla već bila ugašena. I tako svakog dana. Ni za vikend ni za praznik nije znala. Čula je ponekad kako iza njenih leđa, u autobusu, šapuću da ona  može sve, da za nju ne postoje prepreke. Niko nikada nije pitao kako je. Niko joj nikada pomoć nije ponudio.
Nakon dolaska u kuću, desetak maksimalno dvadesetak minuta pauze, nastavljala bi da radi honorarne poslove.  Ponekad joj se činilo da ne može više, ali je nastavljala dalje. Ponekad je znala da za dalje nema snage, ali je i pored toga nastavljala da korača. Ponekad je pokušala kad niko ne vidi i ne čuje da zaplače, ali je sebe tešila da jaki ne plaču... Ponekad je... Eh koliko je tih svakodnevnih ponekad...

Poslednjih nekoliko sati pokušam da je pronađem, da progovorimo reč dve, da je pitam kako je. Uzaludno pokušavam. Spustila se koprena na ogledalo. Gusta magla kroz koju se ništa ne vidi.


                                                            Nada Petrović 





Nada Petrović / Usputna beleška br.10.

Beograd u magli...

Juče:
-          12.30... Krećem ka Beogradu
-          14.45... Stižem u BG
-          Pokušavam da obavestim kolegu koji je trebao da me sačeka, stiže mi poruka: „Na seminaru sam. Javljam se kad završim“
-          Pitam na šalteru za obaveštavanje o dolascima kada ide poslednji autobus prema KG. Ne znaju i upućuju me u glavnu stanicu.
-          Usput me saleće taksista. Pristajem da me vozi do Rakovice, ali da mi izda gotovinski račun. Okreće se i odlazi bez reči.
-          Sa drugim, trećim, četvrtim taksistom ponavlja se isto kao i sa prvim. Ovaj poslednji čak i psuje.  
-          U glavnoj stanici na šalteru kažu da se obratim za sva pitanja, pa i o polascima, na šalteru za informacije.
-          Na šalteru za informacije dobijam odgovor o polascima, ali na pitanje za broj taxi stanice koju mogu da pozovem odgovor je: „Ne znam“
-          Isti odgovor je i u svim trafikama
-          Očekujem isti odgovor i u pekarici, ali ne. Ovde su izuzetno ljubazne prodavačice. Jedna oniska debeljuca telefonom zove nekog i kaže da za 2-3 minuta stiže. Naglasim da mi je potreban račun, ponavlja u slušalicu tamo nekom i opet mi govori da uskoro stiže
-          Čekam 15 minuta. Taksija ni od korova.
-          Odlazim do menjačnice... Dobijam broj telefona taksi stanice, kako mi reče... Zovem. Ponavlja se iznova čekanje od 15ak minuta. Nigde nikog.
-          Vraćam se u pekaru. Objašnjavam o čemu se radi. Izlazi prodavačica i odlazi do mladića u menjačnici. Nešto se domunđavaju. Vraća se besna i kaže da je taksista dolazio i da je trebalo bolje da pazim.
-          Prelazim do prometnije ulice. Zatičem čoveka sa rancem kraj nogu koji duva u prste. Desetak minuta pokušavam da ugledam prazan taksi, u prolazu. Muškarac mi reče da on uzalud pokušava petnaestak minuta...
-          Konačno. Zovu iz firme zašto ne stižem. Objašnjavam problem. Oni zovu M. taksi koji stvarno stiže u roku od 3-4 minuta.
-          Taksista ljubazan. Priča o tome da ima 3 ćerke koje studiraju, da mu je malo 120-130000 samo da preživi... Priča i vozi, vozi li vozi, prvo sporednim uličicama, a onda kroz neku šumu. Kolega u tom trenutku zove i kaže da je završio sa seminarom, odgovaram mu: „Nema problema, stižemo za nekoliko minuta“. Okrećem se taksisti i pitam ga da li je siguran za adresu, da li zna gde je to. Odgovara da je potpuno siguran . Osmehnem se blago i kažem mu da sam i ja sigurna da će mu biti polomljene i noge i ruke zato što me jedna ljubomorna budala čeka, sigurna ako usput ne smisli objašnjenje zašto me je vozio 19 minuta kroz šumu, i zašto putujemo 26 minuta etapu koju je mogao da pređe za 7 minuta. Počinje da muca, da se pravda, da bledi. U roku od 2 minuta stižemo do glavnog puta, trebalo je još 3-4 minuta da stignemo do odredišta. Na dvadesetak metara od odredišta staje i piše račun. U susret nam ide jedan nabildovani i namršteni tip, koga ne poznajem. Taksista ga ugleda pa umesto 1970 dinara zapisuje 970 uz izvinite. Razumite me, teško je žensku decu kad imate, mnogo teže nego mušku. Više koštaju.
-          Izlazim iz taksija. 15.55.... Tačno na vreme... Kraj mene prođe nabildani i ne pogleda me. Taksista ubaci u rikverc i krenu koliko je mogao brže.
-          U 16 sati na zakazanu proslavu stižem na vreme. Dobro je kad se dobro završi, a ostalo su samo nijanse.  

                                                                Nada Petrović    



среда, 21. децембар 2016.

Nada Petrović / Usputna beleška br.9.




Kada sam započinjala Usputne beleške namera mi je bila da prebacim nekoliko sirovih zapisa od pre desetak i više godina za koje sam verovala da su nestali, da sam ih izbrisala kada sam krenula u Rusiju trbuhom za kruhom. O tom brisanju i spaljivanju napisanog ću drugi put, o odlasku na argatovanje opet neki drugi put kao i o navici svakodnevnog beleženja i zapisivanja...
Ono o čemu bih htela sada je iznenađenje koje su mi priredili FB prijatelji koji su čitali Usputne beleške. U stvari i o iznenađenju ću neki drugi put... Želja mi je da pročitate nekoliko poruka koje su mi stigle u inbox. Pošto nisam kontaktirala pošiljaoce i zatražila dozvolu da objavim njihove komentare, meni upućene, neću upisati ni imena ni inicijale. Svako će se prepoznati i ukoliko želi da dopišem ko mi je šta od ovoga poslao dopisaću, ukoliko se ne jave, ostaće to moji dragi prijatelji, drugima bezimeni. Prijatelji koje ću, nadam se, doživeti da upoznam i zagrlim.
PS: Poruke kopiram i doslovce prenosim.

Poruka br.1. „A mene nekako bocnes I mogla bih odmah s tobom da se raspravljam.
Nemam Ja tu sansi da te ubedim ili promenim misljenje ,biti zelim,ali Ja se svesna vise ne upustam u diskusije, ni s muzem, ni s prijateljima,ne trosim vise svoje vreme. Sizifov posao,a Ja prema kraju zivota.
Ovo danasnje citanje me opet vrati u Sarajevo
Ziveli smo Na muslimanskoj teritoriji vise od dve godine rata, borili  se da prezivimo rat,mogli poginuti I od Srba I od Muslimana,gladni,bez ogreva,Ja sam lozila odecu,nikad knjige...Adra ,organizacija adventisticke crkve,dopremala je pakete,svaki smo dobili.Moje sestre I rodjaci su slali preko sabacke crkve nebrojene pakete,dobila sam dva.A znas koji Je bio sistemObjavi Dobrotvor,paketi stizu sutra,a sutra objave,Muslimani pucali u konvoj Sa paketima ,neki su odleteli u vazduh,nekima ce stici...Naravno ,nema te Na spisku ,a ovi nedobitnici paketa ,opletu po Pucacima Na konvoj.
Ja I tada ,nikom ne bih priznala ovo sto sad pisem.Znala sam u noci da placem
I kazem sebi,Da bar moj paket stigne
do srpskog  borca,ali ne , zavsavali su po pijacama ,pa I onim u Sarajevu.zbog ovog a I slicnih stvari necu da dajem svoje vreme.Volim svoju zemlju mnogo I nostalgicna sam,sutra bih se vratila,Ali bezim od politike i rasprava,
U ratu sam naucila da ljude delim Na dobre I lose I ne interesuje me nacionalnost,Ali politiku odbijam od sebe“

Poruka br.2. „Ja ću, nakon pozdrava, svoje mišljenje da iskažem paralelom.
   Najstariji unuk ,koji studira žurnalistiku  došao nakon predavanja sa dve koleginice i kolegom kuć . Nakon upoznavanja , obaveštava me da su kolege želele da vide moju ( našu )biblioteku. Broji između šest i sedam hiljada knjiga. Jedan deo je u vikendici , drugi u drugom stanu. Ali ima je i u ovom. Ja sam poželeo da vrisnem od sreće . Ima još uvek dece koja znaju za knjige, vole miris papira i knjiške prašine !
      Moja majka je iz Novog Sada otac iz Niša. 1941. Mađari vešaju maminog brara sa 11. Drugih skojvaca, javno. Stariju sestru šalju u Dahao, gde joj se gubi trag. Mamu (14 godina ) i statiju sestru , interniraju u Nemačku, gde odtaje do oslobođenja u radnom logoru. Tamo upoznaje mog oca, koji ne nakon bekstva iz Borskov rudnika prebačen u Nemačku. Tamo se zavole i nakon oslobođenja ,venčavaju se i žive u kući očevuh roditelja sa majkom,sesrom sa mužem i dvoje dese i pratom sa ženom i dvoje dece i samnom. Otacodlati odmah u JNA na tri godine. Majka jedina radi ( kao piljarica  u "Voće i povrće" ) i izdržava celu familiju.
      U njenoj porodici jedan brat i sestra su slkari, u kući je u svoj sirotinjo knjiga na prvom mestu. U očexoj kići, crkveni kalendar se zajmio. Majka me vodi subotom na pijacu, kao pomoć i obavezno svrati u knjižaru "Svetlost" na uglu iza mosta , gde je  bila antikvarnica . Tamo mi uvek kupi knjigu ( i danas ih sve imam ) i učlanjje sebe i mene u  biplioteku (pionirsku ) . Što sam se načitao i nadisao mirisa olajisanog poda, knjiga i knjoške prašine ...To je za mene miris detinjtva, odrastanja i života .
      Majks je , vrativši se s posla u kasne sate ,mrtva umorna, jer  od 4 h. ujutro odlazila  , da ostalim piljaricama , da vadi povrće , pere ga i sortira a zatim prodaje. Došavši kući , leže na mali krevet u kuhinji i čita knjigu. Zbog ovog komentara pišem sve ovo : "Snajka izvrnula guzicu na krevet i čita knjigu..." Htela je da me uči jezicima jer govori Nemački, Mađarski , Francuski , Poljski i Češki. Za sve je bila Mađarica i Nemica  a moje učenje zabranjeno. .. danas ima 89 godina  , povremeno je agresivno dementna i meni najdraža. I u takvoj situaciji pre par dana uputila mi je prekor i savet.  Često puta ne prepoznaje nikoga.  Zlo je u tome što se obrača na jednom od jezika... pošto ja , dao Bog ne govorim ni jedan  , ja joj kažem da  ne znam...  Ona mi onda kaže : Trebalo je da učiš na vreme !
     Obe porodice su gradske, od kad se pamti. Ali ovo je Balkan , ovo je Niš. Sve je to meni drago , jer je moje i volim to. Nisu to loši ljudi , sli sa falinkom kulture. Ako ih volimo , sagledaćemo leporu i naći draž i u tome.
     Kad sam , na početku, pomenuo paralelu , mislio sam na poređenje dveju različiti sredina ali je lokalitet isti .
   To što vi pišete, divno j i vraća na u detinjstvo i prošlost jer ti  ne sme da se izgubi.  Vi time ulazite u dušu i poetesujete između duša sa različituh lokaliteta. I to je uspešan način da se ljudi zavole, poštuju i cene , jer u stvari razlike nema . Pronalazite lepotu i vrednost u arhaizmima i lokalizmima izazivajući pozitivna sećanja i emocije u ljudima koji su isti ali misle da su različiti .
   Sve u svemu , divno je to što radite , a i Vaša misija je značajna . Važno je da se ne zaboravi. „


Poruka br 3. „Ah , Nada, Nado , raduješ me i mučiš što moram da kuckam po ovoj
blesavoj spravi i ovim sitnim slovima , pa sebi sviram po živcima ko na klaviru.
        Ja ću upet preko paralele. U nekim ranijim godinama , kad je Bog išao bos po zemlji a ja bio mlad , kampovali smo u prilolici. Deca su bila mala , i igrala se sa decom iz kampa u pesku. Ja sam ležao u blizini, pušeči ( dok nisam došao do 4 ,5 pakle dnevno a zatim ostavio duvan ). U to vreme voleo sam deci da pričam priče i zanosio se  idejom da počnem da pišem priče za decu . Deca bi , moja i tuđa, posedela oko mene i po meni , a  ja sam pričao , izmišljajući priče i analizirajući reakcije auditorijuma. Sada mi dolazi u sećanje priča o Šarenom vrapcu . Priče su počinjale onim :Bio jednom jedan ...Priča je tekla , a dečija usta i oči su se sve više otvarele . Kad je došlo do kulminacije , saopštio bi im : Ali mi ne pričamo priču o Šarenom vrapcu , već pričamo priču o Šarenoj loptici  Skočici ili o  dobrom Oktopodu Jovanu ...I ova priča bi se oko polovine prekinula , ustupajući mesto .drugoj. Smisao ovoga , po meni je , što su deca priče sama  završavala , unoseći sebe , svoju maštu , duh i dušu, aktivno učestvujuči u svemu. Smatram da je to dobar način da se čitalac iz pasivnog čitaoca aktivira a da toga nije svestan .
        Vraćam se na paralelu . I Ti nas Nado svojom umetničkom maštom , svojom idejom , lepotom izraza , toplinom duha i vremena u koje nas vraćaš, biranim rečima koje imaju mekotu brašna i miris starih hrastovih greda opletenih paučinom  , vraćaš u neko divno , ali , nažalost zaboravljeno vreme ,budeći u nama sećanja na neke, danas već zaboravljene  događaje. I ne samo na događaje , već u vreme kada su ljudi , tj mi , bili drugačiji , lepši, puni duha , nedorečeni ali puni sadržaja. Divan je tvoj pokušaj da nam ponovo udahneš dušu i svest u snagu ljudskog duha i lepotu prošlog . Za tešku si se motiku uhvatila , ali se ne plašiš.  Biće zrnevlja i meljave...
     Ne znam zašto ti ovo pišem ,  kad mi ništa nisi zatražila , već poslala lepu i sadržajnu sliku prošlog života. Ali ona je na mene delovala upravo ovako, kako sam ti ispričao . A moje kazivanje treba samo da bude dokaz rečenog. U tvom kazivanju oseća se strast i snaga duha, koje samo prave žene imaju a muškarci nikad. Ops, izletelo mi je priznanje ! Zbog svega, puno zahvalnost , divljenja i poštovanja upućujem Tebi“

Nekoliko dana ću pauzirati sa objavljivanjem Usputnih beleški i zaranjanja u prošlost... A i vi da se malo odmorite u sadašnjosti.

Treba sada živeti da bi imali čega sutra da se sećamo. Bez sećanja ljudi su prazne orahove ljuske. Bez prošlosti ljudi ne postoje, to su samo živi mrtvaci koji nisu obavešteni kada je parastos. 

                                                 Nada Petrović