недеља, 29. октобар 2017.

Нада Петровић / Еј, салаши на северу Бачке...



Еј, салаши на северу Бачке...


Двадесетак дана наговарам и старо и младо да ме одведе до неког старог салаша. Певушим у себи песму Звонка Богдана  „Еј, салаши на северу Бачке“, корак по корак пратим мотивациона упутства како да се жеља оствари.
Јуче ми млади колега каже да зна за један напуштен салаш и да ће тамо да ме однесе. Питам га: „Где да ме однесеш, синко, погле колка сам. Па нећеш ни три корака да направиш има да се простреш по бетону ко нико твој“ . Он се смеје, каже да се "тако овде каже када неког хоћемо негде да одвеземо".
... Тако је све почело... Моја прва посета старом салашу који није нашминкан, који није скоцкан за туристе, у ком може да се омирише живот.... Бар тако сам ја веровала.
Крећемо се путем који је паралелан са обилазницом око Суботице која се гради а за коју се нико више и не сећа када је градња започета. Не шкљоцам фотоапаратом да ми не би пре времена истрошила батерија. Знам да могу да направим стотинак снимака са најслабијом резолуцијом и после тога могу само да гледам ко теле у шарена врата. Тако ми се десило док сам Палић обилазила пре две недеље.
Али да се вратим салашу. Прва фотографија је направљена на отприлике 500 метара од улазне капије. Крећемо се излоканим путем напред назад нигде прилаза. Изоран је пут до салаша и по њему посађена уљана репица. За блатњав пут са колотразима дечко каже да је сада мало сређен, да раније није могло колима да се приђе. Искрено говорећи пут нисам ни видела. Само непрегледну равницу и небо.



Прилазимо пешице преко узораног прилазног пута по ком негде негде ниче уљана репица. Са леве и десне стране репица је достигла десетак сантиметара висине, само је овде мало закржљала и тек свако пето или шесто зрно проклијало. Пада ми на памет да је тако и са љубављу коју пружамо, негде падне на плодно тло и плодове нам да, а негде је узалуд ма колио се око некога трудимо, колико год да руке пружамо, ледина годинама остаје ледина.



На самом прилазу салашу капија изваљена. Око капије и у дворишту цичак окласао, трава изнад колена. Са леве стране неколико зиданих зградица на ивици рушења. По улазним вратима неке од њих су били свињци, неке кокошињци, а за неке нисам сигурна. Младић каже да је можда ту подрум. Мало ме то збуњује. У Шумадији се подруми праве испод кућа. Он покушава да објасни и ја полако схватам да је то у ствари надкривени трап. Сећам се као дете да сам то виђала. Ископа се у земљи рупа, простре слама, преко сламе распореди зимско воће, у другом крају кромпири... Све се то изнова покрије сламом... И трају воћкице свеже и једре све до пролећа. Тамо где сам одрасла је све то било заштићено од снега копама кукурузовине, као кућицама, овде, ако ми је младић лепо објаснио наткривено је као помоћна зградица.


Са десне стране је вероватно био тор за овце. Ушушкана и топла у бело окречена зграда облепљена блатом,ограђена дељаним дрветом и баскијама. Не може да јој се приђе због шибља и драча. Касније сам видела на задњој страни зграде окачене мердевине, два комада. Једне лагане, друге тешке, обе дугашке по 5-6 метара. Лотре, пада ми на памет како се овде зову и одмах себе преслишавам за још неке називе које сам као дете чула: мердевине, лотре, стубе...


Са леве стране кућа приземна некада ограђена ниским тарабицама, сада је тараба разваљена. Пред капијицом која је такође одваљена и кроз коју се улазило у тај ограђени простор крушка крушних жутих плодова. Зимска је, каже младић. Посматрам десетак сантиметара дебелу наслагу попадалих плодова од капијице до широм отворених улазних врата.



Улазим у наткривени део веранде. То је онај део који је пре правих улазних врата и ходника. Плафон отпао. Виде се даске на које је вероватно била прикуцана трска па се преко ње лепило блато. По зидовима још увек тапете, у једном крају фотеља и сточић, лево улаз у вероватно спаваћу собицу, десно се иде до степеница које воде у део који је око метар и по у земљу укопан. Неко ми је некада рекао да су овакве куће раније биле покривене сламом или трском па преко тога цреп. Све то има логике. Изузетна природна топлотна изолација.



Младић који ме прати још увек је напољу. Провири понекад у ходник, сумњичаво загледа плафон који сваког тренутка може на главу да се сручи. Мени, као дугогодишњем дунђеру коме често опасност виси над главом, не представља проблем да дубље у кућу уђем.
Из веранде се улази у ходник, завесом преграђен на два дела. Из првог дела се улази лево у дневну собу а десно, опет, веоватно, у спаваћу. Иза размакнуте завесе ложиште за зидану пећ, два зидана банка, ниша у зиду. Млади колега је савладао страх и говори ми да се у тој просорији пекао хлеб... Ћутим док загледам јелене и жирафе у ниши исцртане. Замишљам руку која пажљиво повлачи потезе. Имам жеље да додирнем слику али се не усуђујем. Понашам се као да сам у музеју иако ни један разлог за то немам.


Мој пратиоц је ћутљив тридесетогодишњак који ми се до сада, за двадесетак дана познанстава, о себи рекао само то да је ожењен, да има ћеркицу, да не воли  да говори које је националности, да је завршио факултет, да му је најтежи предмет био српски, да никада није волео да пише теме, да књиге не чита, да нема времена... Овде, док ја занемела загледам зграду, намештај, ситице, тражећи нешто, било шта што је из прве половине прошлог века, он почиње, прво помало неодлучно, а касније све више да прича. Из његове приче сазнајем да су овде живеле три сестре, да су све умрле, да се никад нису удавале, да је то жеља њиховог оца била да се не удају, да до пре неку годину нису желеле да имају ни струју ни воду, да су живеле као што се живело пре сто и више година... Успут ми младић понешто несвесно открива о себи, а то је да и његови живе на сличном салашу, да је овде у околини било још неколико напуштених салаша, да су све те напуштене куће срушене и да су се окућнице претварале у оранице, да су домаћице биле изузетно љубазне, да су умеле да им донесу кафу док су он и отац радили нешто у суседној њиви, да су, тек када су онемоћале дозволиле да се струја и вода уведу, да су тек тада набавиле машину за прање веша, да су биле веома богате, да су имале и коње и краве и овце и свиње и живину.
Док он и даље прича прелазим у дневну собу. Два кауча, фотеља, сто, орман од иверице. Ништа што би ми привукло пажњу. Ништа сем огромне пећи. Оне исте која се ложола из предсобља. Он ми говори неки назив за ту пећ, не памтим је, ослушкујем. Тик так, тик так... Није ми јасно.. Сат... Чује се сат... У овој кући где нигде никог нема још увек ради сат?!


Замишљам последњу од три сестара, онемоћали, болесну, у кући где се чује само сат. У кући која је километрима и километрима удаљена од било ког људског створа. У зимским данима када се не може било где отићи без саоноца које вуку коњи.
Чини ми се да осећам њену бол, њена нема питања где јој је живот отишао, њену немоћ да било шта промени. За то време фијуци ветрова напољу, старо дрво које шкрипи у близини куће, грана која пуца под наносом снега, коњ који њишти у коњушници под чијом настрешницом стоје кола са канатама, без задњих точкова... Хиљаду звукова стопљен у један једини и једно тик-так, тик-так, које ко чекић у сваку мисао удара и закуцава је и разапиње онога ко мисли и осећа.


У оној укопаној просторији у коју се улази из ходника сточић на средини и две клупице. На столу бокал преко кога се разапела паучина. На свим зидовима полице, на њима тек понека празна флаша и претурена тегла. Лево од силазних степеница врата одваљена. У просторији сандук за брашно преграђен на два дела. Вероватно је у једном било пшенично а у другом кукурузно. Можда је у другом било и ражано или овсено. Дечко помиње да су садили раније и соју овде. Значи, за ону мању преграду нисам сигурна које би мливо могло да буде. А сада то и није важно. Једино важно је да је на дну сандука рупу направио миш и до последње мрвице брашно покупио.

                   

Излазим из просторије, али пре тога фотографишем старински штап. Тек када дођем у смештај и слике пребацујем на комп приметим да је на штабу била слика. Покушавам да увеличам, не успевам да видим ко је на слици. Кад поменух слике, ни једну нисам видела, нема их урамљених. Вероватно их је наследник однео или их склонио у ормане да не би скупљале прашину. Ормане нисам могла да отворим. Чинило ми се да ћу тамо да откријем нешто што ће страшно да ме растужи. А то страшно је да се у празној кући осети мирис оних који су некада ту живели и којих више нема.



Поново сам у дворишту. Загледам крушку која као сунце бљешти, идем ка летњој кујни у којој је расходован намештај из друге половине прошлог века... И у углу просторије огромна саксија направљена од расеченог дрвета и у саксији сасушена биљка.
А напољу дрво. Огроман дуд, чини ми се. Младић каже да није дуд али да не може да се сети како се стабло зове. Прича да у близини има дрворед старих багремова, да су таква стабла садили најчешће са оне стране одакле је зими ветар сметове наносио...



Корачам даље кроз чичак. На њега више не обраћам пажњу. Лепи се понегде по панталонама и сам отпада. Загледам напрслину на старој згради. Видим начин како су куће грађене. Говорили су ми да су неке те старије зграде рађене као набојнице, то јест са једне и друге стране стубова даске заковане, а између дасака се сипа плева и слама умешана и измешана са блатом... У Шумадији су то били чакмаре, неко их је звао и чатмаре и биле су покривене ћерамидом... Слично се праве, али тамо није било дасака резаних него дељаних. Али овде је нешто друго у питању. Као дете сам и то код старих мајстора виђала у Шумадији. Ускопали би поподне земљу иловачу, жене би сутрадан посули земљу водом, набацале сламу и плеву, изуле се босе и газиле, додавале воду и газиле, превртале и газиле... Месиле ногама све док се не претвори у житку масу која би могла да се излије у дрвене калупе. Мокрим рукама одозго те велике земљане блокове поравњавале. Следећих неколико дана би на сунцу превртале, вадиле из калупа, сушиле, опет превртале... Све се то зидало опет житким блатом са плевом... Тада није било алргиа, тада није требало стиропора, а и да је требало тада за њега нико није чуо нити се за њега знало. То је оно време док још увек већина кућа није имала телевизор, док је тек понеко имао транзистор, ретко ко струју...

                          

Пролазим поред ограде побијене у земљу, повезане баскијама. Разликује се  од преплета којим се ограђивало у Шумадији. Оно што се не разликује је да је и овде и тамо дрвена ограда у фази распадања, да ће ускоро само сећање остати на њу...

                       

У даљини облаци покушавају земљу да додирну. Док поглед подижем према небу видим дрвени стуб који штрчи. Тек на неколико корака од њега схватам да је то део ђерма. Газим пажљиво да не упаднем у бунар. Не видим га. Вероватно је урушен. Има неколико рупа али су њих ископале лисице или неке друге дивље звери...  



Седам на влажну траву окружена трњаком. Тешко ми је. Најтеже ми је због бунара. Због живота који је отекао. На уснама ми и крик и псовка. Зашто мора све овако да се урушава? Коме је у интересу да на овом и оваквим салашима нема жамора деце? Коме је у интересу да све погранична насеља остају огољена без житеља? Тако је на све четири стране света. Коме је у интересу да се Србија празни? Зашто се белосветским такјунима дају на десетине хиљаде евра за свако радно место, а наши морају да буду слуге и најамници тим истим тајкунима? Зар не би било домаћински своју чељад прво напојити и нахранити, па тек онда ако претекне и онима који су дошли да се на нашем зноју обогате?



Устајем са напором, тетурајући се и пролазим поред казана за топљење масти који је на отвореном, напуњен зеленкастом кишницом. Крећем ка капији, не окрећем се. Бежим са салаша као да ме јуре дивље звери. Тетурам се кроз поље уљне репице, улазим у ауто и... Нема И... Жао ми је.. Душа ме боли... 


                                 Текст и фотографије Нада Петровић

среда, 25. октобар 2017.

Нада Петровић / Катедрала и болни Дојчин


 Катедрала и болни Дојчин 

Римокатоличка црква Свете Терезе Авилске се налази у Суботици, подигнута је у периоду од 1773. до 1797. године. Представља заштићено непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Све то пише у Википедији, исто то ми рекоше они које сам питала. Исто рекоше и у томе се сложише али о пукотини која је видљива преко чеоне фасаде скоро нико не рече исте податке као претходник. Једни кажу од самог грађења, други од 1941, трећи од 1999., четврти рекоше од пре неку годину, а неки рекоше да је нису ни видели док их нисам питала. Тек на сајту општине видех да се напрслина појавила пре стотинак година, да је вероватно грешка код пројектовања, да су два звоника почела да тону и да постепено „вуку“ црквени брод сваки на своју страну...



Успут прочитах и да је у току ове године кренула санација, да се постављају шипови дубине осам метара, све док се не стигне до чврстог тла. То ми је професионална деформација распитивање  о грађевинама и конструкцијама.


И паде ми на памет како би мој отац реаговао да је ово којим случајем видео. Дугогодишњи дунђер би рекао: „Децо моја, од бабе девојка никако... Него ако сте већ кренули са тим шиповима, не браним, ал'  да вам Црнотравац каже, утежите децо и звонике и споља и изнутра, ко што се болни Дојчин утезо, да се ребра не разнижу“.


                                                              

 
                                                                                                     Нада Петровић 

уторак, 24. октобар 2017.

Нада Петровић / Записујем




Записујем ћутање које вришти у мени
чуће малобројни и то је добро
малобројнима је намењено.



Нада Петровић

Нада Петровић / Слобода

                              


      Слобода


Слобода је када можеш да спаваш слободно колико хоћеш, кад хоћеш и где хоћеш. 
Слобода је када можеш да бираш и имаш избора.


                                                                                                                        Нада Петровић

Нада Петровић / Црни Човек



Црни Човек


Основну школу сам учила у приградском насељу Крагујевца. Познавање друштва, историју, географију и по потреби руски предавао ми је наставник Сава. Памтим га по шамару који ми је развалио на самом почетку петог разреда само због две речи. „Хвала Богу“ изрекох у недоба, неколико тренутка након што је уписао петицу из озлоглашеног предмета Познавања друштва. А то Хвала Богу било је олакшање зато што је код њега и четворка била реткост, а петица мисаона именица. Пришао је жустрим кораком, подигао руку и тако ме одаламило да ми је уво месец дана звонило, неколико месеци сам слабије чула. Сећам се његових речи: „Ево ти јединица па нек ти је бог поправи.“
Сетих се наставника Саве у тренутку док сам стајала испред споменика  Цару Јовану Ненаду и би ми жао човека кога неколико деценија уназад нема, некога кога по ударцима памтим... Захваљујући њему знам многе историјске податке и мало истина... Неки од тих података које је предавао у последње време почињу да се доказују да су били само део диктатуре у оквиру школског програма.
Жао ми човека који се борио против Бога иако је био плаћен да се бори за знање. Жао ми њега који ни реч о Цару Јовану Ненаду никада није изговорио. Жао ми њега, а и свих нас ми жао...Нас који на националној фреквенцији имамо Сулејмана Величанственог а о Цару Јовану Ненаду или како су га још звали Црни Човек скоро ништа не знамо. Ништа не знамо иако на споменику пише: „Твоја је мисао победила“.



                           Споменик Цару Јовану Ненаду у Суботици
                         Рад Петра Палавичинија – обновио Сава Халугин


О тој мисли која је победила, о Цару Јовану Ненаду, о Црном Човеку, о борби, о томе да је у време Јована Ненада била једина српска престоница, о томе како је споменик измештен са свог првостојећег места након скрнављења, према неким извештајима из тог времена, мађарских фашиста, наиме, споменик се налазио испрва испред резиденције Цара Јована Ненада која је данас Фрањевачка Црква,  о нагађању да је Јован Ненад имао лагуме којима је сваког тренутка могао да се склони уколико налети опасност, о томе ко је Јован Ненад, да ли је потомак како је сам говорио византијских и српских владара или неко ко је како кажу нискога рода, о легенди да је надимак Црни Човек добио због црне белеге која се протезала целом дужином тела од десне стране чела до десног стопала, о свему томе и још које чему читам, запиткујем, бележим... Изнова учим историју...
                      
Ако неко жели нешто више да сазна ево може овде... А ја одох да даље тражим, читам, ослушкујем и бележим.

  

 

Nada Petrović / Iris na Ostrogu



Iris na Ostrogu 

On se zove Iris. Nosi naočare, pere čaše u restoranu u hiruškim rukavicama, govori nekoliko jezika. Srećemo se, razmenjujemo nekoliko reči ljubaznosti skoro svakog dana, razilazimo se i srećemo u skoro identičnim intervala, on se vraća za šank, a ja nakon doručka ili ručka u svoju sobu ili odlazim na posao. Niti sam ja nešto posebno njemu bitna niti on meni. Za njega sam samo još jedan ljubazni korisnik usluga hotelskog smeštaja i restorana, on za mene još jedan ljubazni radnik u hotelu u kom sam smeštena.

Ali juče saznajem nešto više. Pitam ga. On mi slike pokazuje. Ne mogu da verujem svojim očima. Stojim zanemela pred ikonom koja je na fotografiji. Ikonom koja je sastavljena od mikro mozaika. Dodatno mi on potvrđuje ono što sam načula a to je da je ikonu dve i po godine sam radio, da je mozaik kockice sa nebrojeno nijansi sam izradio, da je sam pešice ikonu u Ostrog odneo i poklonio. Oko 550 kilometara sa ikonom u rukama, ikonom koja je procenjena na preko 35000 evra... 

                                            Nada Petrović

Napomena: Fotografija je Irisova, tekst Nadin

недеља, 22. октобар 2017.

Nada Petrović / Točak koji ima dva točka


 Točak koji ima dva točka


Pre desetak godina mi se žali drugar da mu sin ni jednom nije došao u bolnicu da ga poseti dok je tamo, na ortopediji, ležao petnaestak dana. Prvo ga pitam u čemu je bio zdravstveni problem, drugo šta mu je sin rekao kada je izašao iz bolnice.
Drugar prvo pitanje preskoči al’ prenese ceo dogovor sina:“ Znaš, tata, izvini. Nisam mogao. Da te je udario auto, autobus ili kamion dolazio bih po nekoliko puta dnevno. Al ovako, razumi me. Kako da kažem drugarima da te bicikl toliko skršio. Sramota me bilo“.


Evo me u gradu gde su na svakom koraku bicikli i biciklisti. Točak je i levo i desno. Znate da se ranije bicikl zvao točak? Znate li da se točkam još uvek u nekim krajevima naše lepe zemlje za bicikl kaže?

Al’ da krenem redom... Od spomenika... Na netu sam naletela na fotografiju koja prikazuje da je Subotica možda jedini grad u Srbiji koji ima čak i spomenik posvećen biciklisti. Reč je o Ivanu Sariću, svestranom sportisti, i konstruktoru prve letelice u Subotici, koji je između ostalog i u biciklizmu osvajao mnoga priznanja i medalje. U centru Subotice podignut mu je spomenik na kojem je on, izliven u bronzi, smešten pored bicikla i sa elisom u ruci. Na spomenik još uvek nisam naletela. Potražiću ga ovih dana dok sam u ovom gradu čarolije.




Na Paliću sam videla spomenik Lajošu Vermešu (1860-1945) koji je u periodu od 1880. do 1914. godine tradicionalno organizovao „Palićku olimpijadu“, sportsko takmičenje koje je bilo preteča modernih olimpijskih igara koje su proslavile Pjera de Kubertena.
 

I da se vratim biciklama i biciklistima Subotice. Umesto reči nekoliko fotografija. I da vam samo kažem, da sam došla u proleće ili u leto verovatno bih i za sebe ovde točak nabavila. Sada bi to bila potpuno pogrešna investicija, naime, od sutra kišu i zahlađenje najavljuju. 




                                Nada Petrović

Nada Petrović / Legende žive u nama



Legende žive u nama


Postoji legenda da je Bog isterao iz Raja Adama i Evu ne zbog jabuke nego zbog klasa pšenice i da im na Zemlju dugo, dugo, nakon toga nije slao žitarice. (O tome da su žitarice među biljkama najkasnije stigle i da naučnici ne mogu da ih povežu u lancu drugih biljaka nekoliko puta sam slušala ili gledala u dokumentarinim emisijama).
Da se vratim na legendu. Naime, Bog je SVO moguće blagostanje pružio prvim ljudima, čak i da imaju potomstvo. Nisu morali ništa da rade da bi imali hrane. Bilo je dovoljno samo ruku da pruže. Ali to nije bilo dovoljno prvim ljudima nego su u nemaru i nepoštovanju počeli da rade čak i stvari koje ne bi smeli. Jedna od njih nije jabuka, nego je klas žita kojim je prva žena obrisala zadnjicu svog deteta. ( Gle, opet je žena glavni krivac).
Kad je to Bog video rasrdio se silno. Izbacio ljude iz Raja isprativši ih rečima: "Od sada ćete u znoju lica svoga da dolazite do hrane. Mučićete se da biste do nje došli. Imaćete strah da je ne bude; a ti Ženo ćeš zbog ovoga što si uradila rađati u bolu i sopstvenoj krvi sa strahom da li ćete i ti i dete da preživite"

.

Ovu legendu sam kao dete nekoliko puta čula. Prenošena je sa kolena na koleno. Uvek bi je i iznova govorili kada bi hteli da skrenu pažnju da je hleb (žitni) svetinja kao i voda.
Mnogi ritualni obredi su vezani upravo za hleb i vodu. U vezi ritualnih hlebova imam nekoliko zapisa i pesama, u vezi vode tek nekoliko zabeleški rasturenih po dnevnicima. Zapisujem ih kada me nemar prema vodi i hlebu inspiriše. Setim ih se kada čujem za najnovija naučna istraživanja, ona istraživanja koja nam ukazuju na to da su naši stari davno, davno, imali znanja o kojima mi ne možemo ni da sanjamo.



Neka od tih najnovijih naučnih istraživanja kažu da je naš organizam sastavljen od oko 80% vode a mozak od 98% vode, U drugima da voda ima pamćenje, da voda misli i da prenosi informacije.
Pitam se kakvo li je pamćenje mrtve vode koju je čovek svojim nemarom ubio. Kakvo li je pamćenje reka koje su postale deponije svega i svačega ( Ovde mi misao pada na dokumentarni film Tužna Morava, o Moravi koju su ljudi ubili); kakvo li je pamćenje nekih bunara za koje kažu da da su ljudi nakon dobijanja gradske vode pretvorili u septičke jame, i na kraju kakvo li je pamćenje mrtve reke Jasenice koju su ( krajem devetnaestog veka) zbog poboljšanja saobraćaja tj. pravljenja saobraćajnice za jedan od prvih tramvaja na ovim prostorima utamničili međ kanalizacionim cevima?



O svemu ovome i još koje čemu pisaću kada se slegnu utisci iz pelepog grada Subotice u kome se trenutno nalazim. Za sada pravim samo zabeleške u dnevniku da nove informacije ne zaboravim. Počevši od toga da je Gradska kuća napravljena na drvenim šipovima koji su impregnirani svinjskim kožama pa došavši do toga da i dan danas postoji osveta mrtve vode. O spomeniku Svetom Janu Nepomuku koji je veoma poštovan svetac u gradovima srednje Evrope, posebno u onima pored velikih reka, jer je zaštitnik od poplava, o mostu ljubavi (kako sam ga ja nazvala ne znajući kako se ovde zove), o katoličkoj katedrali, o caru Jovanu Nenadu... i još o koje čemu.



Sad da se vratim na legendu... Ako su prvi ljudi proterani iz Raja zbog nepoštovanja  žita i hleba, poslednji ljudi će biti proterani sa Zemlje zbog nepoštovanja prema vodi. Legende su žive i živeće dok ima ljudi koji ih pamte, a dok postoji pamćenje postojaće i ljudi. Onog trenutka kada pamćenje nestane nestaće i ljudi. Ne kažem da će fizički nestati ali biće to mašine koje dišu i rade, mašine bez osećanja... mašine.


                                                                         Nada Petrović 

Napomena: Sve fotografije su iz lične arhive sem fotografije na kojoj se vidi slika od slame na kojoj se vidi Subotica sa rekom Jasenicom i mostovima.

субота, 14. октобар 2017.

Нада Петровић / Хуманост на делу



 Хуманост на делу


На овим мојим страницама ( на профилу и блогу) најчешће објављујем своје песме, делове прозе, размишљања, записе из дневника, понекад некога препоручим, понекад нечије писаније цитирам... Сада желим да вам представим нешто изузетно хумано. Наиме, при храму Светог Василија Великог у Маршићу ( насеље у близини Крагујевца) пре неколико месеци је почео са радом бесплатни Дневни боравак за децу са сметњама у развоју. У боравку осим времена предвиђеног за радно-окупационе активности и времена за забаву и рекреацију, деца имају оброке као и инклузивни програм са ученицима Основне школе „19. Октобар“ из Маршића. Конкретни циљеви Удружења су пружање помоћи деци и младима са сметњама у развоју, као и њиховим породицама, кроз организовање радионица и дневног боравка у просторијама парохијског дома, едукацију, рехабилитациони третман и рекреацију, оспособљавање за што самосталнији живот и рад, подстицање и развој литургијско-духовног живота, и остваривање других пројеката у циљу подизања квалитета живота и социјалне инклузије.
Поносна сам мајка једног од волонтера на овој, изнад свега, хуманој акцији. Наиме, моја ћерка, психолог, је део екипе која покушава овој деци и њиховим родитеља бар мало да олакша живот. На фотографијама је део екипе која уме заједно са децом којој је помоћ неопходна да се радује.








Фотографије су скинуте са ФБ странице која прати рад Дневног боравка за децу са сметњама у развоју.

 Нада Петровић

Нада Петровић / Коме требају начитане жене?


Коме требају начитане жене?



У Суботици не посетих ни један бутик, нисам ушла ни у један кафић, храним се у ресторану где ми је смештај, али зато препешачих уздуж и попреко Суботицу тражећи где могу да се нађу књиге које бих желела да имам у својој библиотеци... Протежем се колико ми дозвољава губер, ал протежем се на све четири стране, свуд по мало. Тако стигох и до антикварнице књига. Нит се протегох нит истегох ал' на неке књиге сам око бацила па ће да видимо до краја боравка овде да л ће да истраје та љубав на први поглед до последњег динара...



... Што рече Жељко Земунац, у чијем сам хостелу скоро месец дана боравила: „Их Надо, знаш ли да си најлуђа од свих гошћа које сам имао. Не гледаш телевизор, не приводиш ништа иако имаш услове за то, само радиш и читаш. Питаш ли се ти икад коме требају начитане жене?“...


Ал да се вратим на антикварницу. Ако сам добро приметила овде могу да се нађу књиге на скоро свим значајнијим светским језицима.


Нада Петровић
11.10.2017.
Суботица

Нада Петровић / Јесен у Суботици

                                       


                                                 Јесен





"Јесен у мени тугује
Зашто сањам чемпресе
Моје цесте не воде никуда
Без тебе"


                                                "Најљепшу пјесму теби би' пјевао
                                                  Хеј камо среће да сам пјеват' могао"




                                     Нада Петровић
                                  13.10.2017
                                      Суботица