Nada Petrović / Teorije, teorije zavere i ostale zavere

Od kako je kriminalac koronelo krenuo da nam stavlja rampe i prepreke, da nas u kuću zatvara, da nam zabranjuje da se rukujemo, da se ko ljudi pozdravimo, da nam stra’ u kosti uteruje, da nas preispituje, da nas prisiljava da sami sebe preispitujemo, da se uželimo čak i onoga što se do juče podrazumevalo… Od kako se sve to zavrtelo kao čigra, nemam vremena za bojazan… Jedino čega me je strah je to da se uplašim straha… Strah je kao omča, sve što se više batrgamo sve više za grkljan steže…

Između dva pranja ruku (20 sekundi obavezno), pokušavam da naletim na bilo šta smisleno, nešto što bi moglo da mi objasni zašto sada, zašto baš sada… I dok internet stranicama lutam srećem se sa teorijama, teorijama zavere i ostalim zaverama… Imam svoje mišljenje o svemu, ali ne smem da ga ni najbližima pomenem…

Ćutim i prevrćem svaku vest o vremenu pre, o vremenu ovom sadašnjem i predskazanja za vreme koje nam tek dolazi… Kalupim po nekoliko puta, pa raspakujem, pa iz početka…  Slažem informacije i dezinformacije kao što se slažu lego kocke… Čini mi se da bih mogla nekoliko knjiga da napišem o tome, samo kada bi imao ko da čita…  

Nije ovo vreme za čitanje, reko bi neko… Reko i bio u pravu…. Previše nam misli lete na sve strane ili nas je otupelost naterala da gledamo u jednu tačku. A ta tačka postaje iz sata u sat sve veća pa naraste kao testo, pa nas prekrije i proguta. Utopimo se svako u svojoj tišinu i u sopstveni mrak i ćutimo.

A bilo bi bolje da kažemo, da otrov iz sebe ispljunemo…. Ako nas neizovorene reči počnu da guše, nećemo imati vremena da se okrenemo i vratimo na novi početak. Onaj početak gde ćemo da budemo bolji sebi i drugima.

Pomenuh početak, a ne rekoh da sam planirala da odem do pošte i pošaljem nekoliko knjiga koje sam obećala da ću poslati. Umesto slanja, evo ovda objavljujem delić romana “Čedomorka”. Sve je do sada prošlo pa će i ovo proći. I veće su nas muke ganjale… Ali o tome neki drugi put… Sada ono što sam obećala; delić romana “Čedomorka”.

     “Живот је ко плетиво. Кад се петље испусте, тешко се ранфла наставља. Што се данас разниже, тешко се сутра наниже. Прође једно, прође друго, и цео живот прође. Прође, а да не може ништа да се промени или поправи.

Ајд да наставим где сам стала. Не могу да идем даље док ти ово не испричам. То би било ко да облачим џемпер на голо тело, а то не иде.

     Мајка нам је чуварна била. Много било гладних уста... Морала... Свуд де је могло да се откине, откидала. Од сви нас. Од себе највише. Чак нам је и млеко бранила колко смо могли. Скува га, разлије у дрвене карлице да се кајмак увати, а нама вода на уста иде. “За пијац и варошани”, говорила. Ко да су њина уста свилена, а наша рутава. Ми чувамо, ранимо, чистимо, муземо, сиримо, а они једу и сладе се... За њи кајмак, за нас сурутка...

     Тад се од мене ниси одвајао. Ко пиленце од квочку. Очи ти лице прогутале док си гвирио како протињем шупље пшеничне цевке кроз даске на млекар. А у млекар се, у карлице млеко разливено чувало, сећаш ли се? Ја из једне, ти из друге кроз цевчице пијемо, док од сваке не секне прс-два. И тако неколко дана заредом...

     Мајка се редно и увече и ујутро крстила, а сад почела и преко ред, поваздан, али не помаже. Карлице све празније. Звала комшике, да се посаветује. “Ово без ништа није”, говориле су јој. “Змије ти се на млеко навадиле. У млекар се удомиле”. Баба Стојка само рекла: “Није за бригу, Знам ја лек. Душмани ти са млеко очи пију. Ја ћу да пребајем. Да ти се млеко врне и све на добро да буде”.

     Два дана се баба Стојка по двор мајала и бајала. У свако ћоше завиривала. Са бели лук, дренову грану и перце од црну кокошку бајала. Трећи дан ме за уво уватила. Цевка ми из руку испала, а ти се под батару сакрио. Мени рече да ће да ћути ако ја не кажем, а теби прстом припрети.

     Два дана сам уво на кладенац ладила. Нико није мого тестије из руке да ми отме. Водоноша сам била. Чак и кад су пуне стајале, крадом сам воду просипала, само да ме на извор пошаљу.

     Мајку сам трећег дана видела како под мишку највећег петла, голошијана, увијеног у плетене па везене чарапе носи... И све радосно поцупкује, ко да ће коло да заигра...

Е мој брате ко у мађије верује, њему бајање помаже. Ко не верује може да баје колко оће, ништа неће да буде. “

Da ste mi živi i zdravi… Biće vremena za sve i za svakoga samo da smo živi i zdravi… Biće i vremena za čitanje knjige, za one koji vole da prevrću stranu po stranu i zarone u tuđe sudbine… Biće vremena ako u ovom sadašnjem vremenu umeno sebi zdravu pamet da sačuvamo…

( Fotografija na naslovnoj korici- Zoran Petrović)

Nada Petrović / Kakvi su nam strahovi danas takve će nam bolesti sutra biti

Niko od nas ne zna gde će sutra biti. Da li će to biti kuća, bolnica, izolacija ili mrtvačnica zavisi od onoga kakvi smo bili prema sebi. S.N. Lazarev je jednom rekao mudre reči: “…. Kakvi su nam gresi takve nam moraju biti bolesti…”

I… Evo me gde preispitujem put kojim sam prošla, onaj kojim sada idem i onaj kojim planiram da krenem kad ovaj kriminalac prođe.

Vraćam se onome šta sam radila, šta odradila, šta ostavljala sa strane verujući da za sve ima vremena.  Tek sada vidim da postoje stvari koje sam trebala odraditi a nisam, mesta na kojima sam trebala da odem a nisam, ljudi sa kojima sam trebala da se sretnem a nisam…

I kako vreme prolazi, sada kada imam vremena za sve, a to sve se svelo na rutinu i nemogućnost da se bilo gde krene, bilo ko sretne, evo me gde se vraćam romanu koji objavih, a nisam stigla da odradim ni jednu promociju.  Vraćam se rečima koje stoje zarobljene u koricama, koje kao da su i same u izolaciji…

Vraćam se i čitam:     “Стра ти је, Брацко, ко магла. Пење се уз човека све док га не прекрије и обавије, док се у коске и у срце не увуче, док изнутра не почне да дави. Од бојазан се некако бега, од стра никако. Он се тера како се зна и уме. А татко, који се никад није страшио, тад се престрави. Ко дете које залута у шуму, па нигде пут не види, из глас је почео да пева. Стресо се кад му планина узврати и јеку и одјек. Крену дома, а колена му клецају ко да је џак од сто кила на леђа упртио. Чинило му се да трчи, да га крила носе, а знао је да не одмиче, нити се из тог места помера макар онолико колико са са пљувачку може да добаци...”

Jes vala, stra’ je kao magla. Da li će da sednemo i da plačemo, da se žalimo ili da se protiv straha udruženi borimo, sve to zavisi od nas. I evo gde parafraziram mudre reči: Kakvi su nam strahovi danas takve će nam bolesti sutra biti…

I znate šta sam odlučila? …Biće promocije… Biće promocija… Nemam vremena za strahove, za te krpelje koji isisavaju energiju, za te pijavice koje uzimaju odbrambenu moć… Umesto straha posvetiću se, dok traju ova smutna vremena, promociji na ovaj i ovakav način i čekaću da sve prođe, da čitaoce pogledam u oči dok čitam delić romana “Čedomorka”.

Čekaću, a kada dočekam možda ću na nekoj od promocija pročitati baš ovo: 

“     Народ к’о народ... Све знао и за све лек имао. Имао лек, али тек кад се оздрави или кад се умре. Једино Стојанча имао мелем за све кад се болестан буде. Увек и сваком говорио... и оном ко тео да чује и оном ко није:

     - Отпиј од своју прву пишаћку, то ти је за све. Чак и ако те ништа не боли, то је добро да те болес заобиђе. И у уво се детету капље кад заболи, а што не би могло у зуб или на друго место. Уста су поганија од уво. У уста се све и свашта трпа, а у уво само прс.

     Многи му поверовали кад га онако у поодмакле године видели да се ко коза узбрдо пење. Једино Миљојку било сумњиво. Пре него што је лекарију узео да проба, једно јутро је крадом потего гутљај-два из Стојанчетову флашу...  

     После цело село причало како се тај Миљојко пијан нешто расрдио на Стојанчета и све му коске поломио. И како Стојанче никад није ране преболео, но се, кад год се време мењало, ко црв на иглу увијао и ко змија у ватру пиштао. Нико се не досети да је Миљојко из своју кућу трезан пошо, а из Стојанчетову да се мортус вратио. Или се присећао, али није тео да каже… Народ све зна и ретко кад ћути. Али сад напрасно постао мучаљив. Зебња од мочугу најбоље ућуткује они који воле туђу бригу да брину.

     Реко ти ја... Народ је најпаметнији... Он више зна од било ког. Није се тај родио ко је народ ућутко или га надговорио. Зато, бежи од гомилу кад год ти није да се са њу уортачиш. Не љуљај туђе док у твоју љуљку не заплаче! Не мешај се са сплачину да те свиње не поједу!”