Nada Petrović / Kakvi su nam strahovi danas takve će nam bolesti sutra biti

Niko od nas ne zna gde će sutra biti. Da li će to biti kuća, bolnica, izolacija ili mrtvačnica zavisi od onoga kakvi smo bili prema sebi. S.N. Lazarev je jednom rekao mudre reči: “…. Kakvi su nam gresi takve nam moraju biti bolesti…”

I… Evo me gde preispitujem put kojim sam prošla, onaj kojim sada idem i onaj kojim planiram da krenem kad ovaj kriminalac prođe.

Vraćam se onome šta sam radila, šta odradila, šta ostavljala sa strane verujući da za sve ima vremena.  Tek sada vidim da postoje stvari koje sam trebala odraditi a nisam, mesta na kojima sam trebala da odem a nisam, ljudi sa kojima sam trebala da se sretnem a nisam…

I kako vreme prolazi, sada kada imam vremena za sve, a to sve se svelo na rutinu i nemogućnost da se bilo gde krene, bilo ko sretne, evo me gde se vraćam romanu koji objavih, a nisam stigla da odradim ni jednu promociju.  Vraćam se rečima koje stoje zarobljene u koricama, koje kao da su i same u izolaciji…

Vraćam se i čitam:     “Стра ти је, Брацко, ко магла. Пење се уз човека све док га не прекрије и обавије, док се у коске и у срце не увуче, док изнутра не почне да дави. Од бојазан се некако бега, од стра никако. Он се тера како се зна и уме. А татко, који се никад није страшио, тад се престрави. Ко дете које залута у шуму, па нигде пут не види, из глас је почео да пева. Стресо се кад му планина узврати и јеку и одјек. Крену дома, а колена му клецају ко да је џак од сто кила на леђа упртио. Чинило му се да трчи, да га крила носе, а знао је да не одмиче, нити се из тог места помера макар онолико колико са са пљувачку може да добаци...”

Jes vala, stra’ je kao magla. Da li će da sednemo i da plačemo, da se žalimo ili da se protiv straha udruženi borimo, sve to zavisi od nas. I evo gde parafraziram mudre reči: Kakvi su nam strahovi danas takve će nam bolesti sutra biti…

I znate šta sam odlučila? …Biće promocije… Biće promocija… Nemam vremena za strahove, za te krpelje koji isisavaju energiju, za te pijavice koje uzimaju odbrambenu moć… Umesto straha posvetiću se, dok traju ova smutna vremena, promociji na ovaj i ovakav način i čekaću da sve prođe, da čitaoce pogledam u oči dok čitam delić romana “Čedomorka”.

Čekaću, a kada dočekam možda ću na nekoj od promocija pročitati baš ovo: 

“     Народ к’о народ... Све знао и за све лек имао. Имао лек, али тек кад се оздрави или кад се умре. Једино Стојанча имао мелем за све кад се болестан буде. Увек и сваком говорио... и оном ко тео да чује и оном ко није:

     - Отпиј од своју прву пишаћку, то ти је за све. Чак и ако те ништа не боли, то је добро да те болес заобиђе. И у уво се детету капље кад заболи, а што не би могло у зуб или на друго место. Уста су поганија од уво. У уста се све и свашта трпа, а у уво само прс.

     Многи му поверовали кад га онако у поодмакле године видели да се ко коза узбрдо пење. Једино Миљојку било сумњиво. Пре него што је лекарију узео да проба, једно јутро је крадом потего гутљај-два из Стојанчетову флашу...  

     После цело село причало како се тај Миљојко пијан нешто расрдио на Стојанчета и све му коске поломио. И како Стојанче никад није ране преболео, но се, кад год се време мењало, ко црв на иглу увијао и ко змија у ватру пиштао. Нико се не досети да је Миљојко из своју кућу трезан пошо, а из Стојанчетову да се мортус вратио. Или се присећао, али није тео да каже… Народ све зна и ретко кад ћути. Али сад напрасно постао мучаљив. Зебња од мочугу најбоље ућуткује они који воле туђу бригу да брину.

     Реко ти ја... Народ је најпаметнији... Он више зна од било ког. Није се тај родио ко је народ ућутко или га надговорио. Зато, бежи од гомилу кад год ти није да се са њу уортачиш. Не љуљај туђе док у твоју љуљку не заплаче! Не мешај се са сплачину да те свиње не поједу!”