Нада Петровић / Вилино коло

Вилино коло

Водене виле

Самовиле

Крај пепелишта

Мене врелу

На врелу

Прегорелу

Бесне псе

И твоју сенку

Истим погледом

Везујем

И дрешим

Док корак

Путеве ми пара

Станпутице скраја

Под тканицом неба

Основа и потка

Твоја сенка и моја

У ткање се спаја

Горске виле

У оро се скриле

Постеља пламена

Из мене

У мени

Бије вода

Из камена

                                  Нада Петровић

Nada Petrović / Ko to ovde plače...

Ko to ovde plače... 

Juče sam na autobuskoj stanici nekoliko minuta razgovarala sa mladim čovekom kome nisu mogle godine da se odrede... U ruci je držao providnu plastičnu kesu i načet hleb... Nakon pitanja da li zna da je taj i taj bus prošao i odgovora da poslednjih desetak minuta sigurno nije, usledio je monolog....

Imam devojku...

Imam fakultetsku diplomu...

Imam znanje...

Nemam posao...

Nemam kola...

Nemam para...

Godine prolaze u pokušaju da se prehranim...  

A sad stižu pitanje sa svih strana:

Šta bi bilo kad bi bilo...

Stižu pitanja, a ja se Svevišnjem molim

da mi ne umru stari,

ne bih imao čime da ih sahranim...

*Bala ih demokratija

u kojoj je čovek gladan.

Taman sam zaustila da mu kažem da ne sme da se predaje, da ko zna zašto je to dobro, naiđe mi prevoz... I stvarno je dobro... Ne ogreših dušu mogućom lažju, jer niko ne zna kuda nas „ Balkan ekspres“ vodi i ko će viknuti iz zadnjih redova „Ko to tamo peva?“ i ko to ovde plače...

                                   Nada Petrović 

Nada Petrović / Dolazi cirkus

Dolazi cirkus

Šta god da uradimo bićemo krivi,

ništa da ne uradimo biće naša krivica

i odbrana i napad poprimiće jedno isto lice

na pozornici gde će da budemo prisiljeni

da statiramo u tuđim sporednim ulogama,

u predstavi sile i obmane velikih igrača...

Za to vreme jedni će da zvižde

drugi da aplaudiraju,

treći da naplaćuju karte,

četvrti da dremaju...

Za to vreme psi rata i ratnohuškači

talambasaće ispred ulaznih vrata,

baždariće na krv sve koji su u blizini...

Što se mene lično tiče:

Odjebite više od Balkana,

nismo rađale sinove

da bi na grobljima gajile cveće.

Pogledajmo koliko je krstova,

koliko je nišana,

koliko je gladnih usta

i bolesne dece...

Pogledajmo gde smo bili,

a gde smo sada...

Na kraju predstave,

ako se održi,

ostaće na bini prah i pepeo,

a cirkus će na nekom drugom mestu,

(za neke druge gledaoce i paparace)

da razapinje šatorska krila,

od crnih i od belih marama.

                                        Nada Petrović

Nada Petrović / Nešto mnoogooo ne valja...

Nešto mnoogooo ne valja...

Trpež i krpež sačuvao je naše pretke... Tako su živeli oni koji su imali i oni koji su jedva kraj s krajem sastavljali... „Zrno po zrno pogača, dinar po dinar palača“..

I jedni i drugi su uspevali da opstanu zahvaljujući porodici i zajednici... „ Drvo se na drvo naslanja, a čovek na čoveka“, „Krava kravu liže ne zato što je jezik svrbi nego da bi ova nju lizala“

U trenutku kada je počelo od uva do uva da se prenositi: „ Para vrti gde burgija neće“, sve je počelo da se urušava... Odrodi se rod od roda, a kamo li neće od ljudi... Počeše da „velike ribe male da proždiru“, „jači da tlači“...

I tako, mic po mic, stigosmo do onoga što je sada... A  svako zna kako mu je, i svakog prati „to mu je što mu je“...

Jes vala, stigosmo do septembra 2016. godine, gde se u razmaku od samo dve nedelje septembra desilo da se osamnaestogodišnji mladić obesio jer nije mogao da podnese siromaštvo, jer nije nikada u svojoj kući video sijalicu upaljenu, jer nije imao struje od rođenja pa do smrti, jer nije hteo da prosi niti da krade, to je sa jedne strane,  a sa druge, kako novine javljaju, juče je potrošeno 500000 evra za šetnju šačice onih koji za sebe kažu da su diskriminisini...

I sad će neko meni da objasni da sam staromodna i da mi smetaju pederi... Možda i jesam al’ ko velim da ovde nešto mnoooogoooo ne valja, a to što ne valja nisu pederi, već pedersko ponašanje onih koji odlučuju ko treba da umre, a ko da živi ...

                                        Nada Petrović

Нада Петровић / Растанак

Растанак

Нанизали смо циглу на циглу,

направили зид плача,

заборавили прозоре

да нам светлост уђе,

сад плачемо у мраку.

Не видимо сузе туђе,

ни своје, само их осећамо.

Преко зида не можемо,

кроз њега не смемо.

Зазидали смо се у ћутање.

                     Нада Петровић