субота, 28. април 2018.

Нада Петровић / Читање трагова тишине


Читање трагова тишине


За њу су говорили да је прозорљива, да зна да чита знаке који стижу из сутра посматрајући у отиске које смо јуче начинили, да нас подсећа, с мене на уштап, једаред на клетву Лазара, други пут да мрмори ону клетву што је Његош изрекао, трећи пут да ћути и само се крсти, а после дугог круњења тишине, у себи, крене преко сваке обале на којој је наша крв процветала, и где капље сада и клицом бола семени, или где ће да кане сутра, ако крви буде било, ако људи буде било, ако нас буде... И сваки пут од обале до обале благословом спира псовку која је вољно и невољно прешла преко наших уста. Има и оних који су је, кажу, виђали како откида младе листове од врбе и у њих химну свира, али не ову, нити ону, него заборављену, коју можемо још само у сновима да се сетимо и то након уздржавања од свега што је везано за било које чуло. Њеним именом су децу страшили и болне лечили, везли јој прво слово у ђерђефом утегнуто ланено платно, које је скинуто са умирућег, након некох пробоја, боја или битке, па све то у чворове везивали и отворене ране и дивље месо утезали док су бајали: Болни Дојчине, дижи се, време је... Да, време је да се и она заборави, да се избришу сећања, да се исперу завоји и спале у високим пећима, да дувачи стакла имају ватре да нам направе крива огледала у којима ћемо видети како не треба живети, како су наши стари погрешне нам приче причали, како смо у ритама као у царском новом оделу, без покрића подизали главе и ширили руке, како не постојимо и никада нисмо постојали, како су нас они измислили да трајемо само онолико колико траје дечији цртеж на песковитој обали Мораве нацртан неколико трена пре пљуска... Време је да се заборави, да се изгребе макар ноктима, спере знојем ил' избрише рубом рукава, да као магла јутарња нестане, али како када су нам њоме спојена оба плућна крила, кад испод грудњаче, понекад заигра моравац или ужичко коло, па не уме да стане, када нам диже руке У име оца и сина, када пали славске и свеће помена? Како када нам се у црнило завукла, под ноктима, па нам сваки залогај мирише на гробове јер на свакој стопи је нечија глава клонула? Како када знају чак и птице које се јаве с пролећа, док нам под старим стрејама свијају гнезда, да смо с њом оваквом каква је нико и ништа, ал без ње има да нас нема? Како и куда ћемо са тешком клетвом уместо крста и умемо ли да клецамо без ропца по туђој земњи која је до јуче била дедовина, очевина, и где су нам кости из којих смо ми постали кост? Она предуго ћути, занемела, обневидела, руку везаних на слабине, повијене главе, док клечи... А ми? Ми се вртимо у глувом колу без речи на утрини, крај урвине... И чекамо да неко преокрене судбину, ко новчић, да падне на ону страну куд треба да кренемо, да бисмо пронашли прелаз са једне на другу обалу тишине.

                                       Нада Петровић


Нема коментара:

Постави коментар