понедељак, 24. септембар 2018.

Споменка Денда Хамовић - О роману Наде Петровић - "Чедоморка"



Споменка Денда Хамовић о роману Наде Петровић -                                              "Чедоморка"


Драги пријтељи, свим срцем вам препоручујем да прочитате роман „Чедоморка“, књижевнице Наде Петровић, који сведочи о времену које је постојало и знам да неће оставити равнодушним ниједну жену, мајку, ниједног Човека. Роман је пун мисли које је родило искуство и могле би се самостално цитирати, као пуне истине, али не бих сада, биће времена и за то.

"ЧЕДОМОРКА" - аутор Нада Петровић


„Било је онако како је морало да буде, како је суђено и како је записано у књиге које носе суђаје.“
Прво читање романа „Чедоморка“ ми je камен на грудима, који тежа и тежа док звече ланци којима је опасана судбина жене и жена. Немам суза, осећам само тежину и дивљење према жени која је јача од челика. Вуче ме истина и читам и други пут. Размишљам колико је осећања, снаге и ума требало да се на овакав начин посведочи о једном живљењу и трпљењу, усуду жене којој не дају да одлучује о свом животу. Мора да ћути, ради и слуша, а у једној страшној ноћи коју само најјачи преживе натерана је на чин... и то је пратило, роварило у души јаче од свих грубости којима је немилосрдно шибана. Сналазила се кроз све неминовности како је знала и умела, снажна и здрава подносила их стоички, али та ноћ је гуши и кљује... „То је она... Под прозор пишти... Нисам је задојила.. Ни повила... Ни име јој нисам наденула.“
Мисли су моћан говор душе, опхрвају и измијугају ненадано. „Мисо ти је, Брацко, ко жижак-поткорњак. Сврдла на једну страну, испод кору, а онда одједаред крене на скроз другу“, говори мученица једином бићу које је разумело, али је мале снаге био њен најмлађи брат да би јој помогао кад су је као живинче гурнули у неповрат.
Плени њена исповед, тегобна стварност умрежена с мистиком која, као у нашим народним причама и песмама, оставља читаоцу да одгонета својим доживљајем шта је истина, а шта мит. Да ли је проклетство што се њеном оцу, који је узео оно у што се није смело ни погледати, рађају обележена деца? Зашто је баш женско дете зауставило то проклетство? Зашто је прво мушко рођено после девојчице необележено и нормално? Зашто је баш тај дечак волео и жалио сестру? Да ли је мистика ткање које је занитило сурову браћу? Да ли је дечак којем свици играју у оку због сестриног усуда симболика добра које је једино човечно и побеђује на свој начин – овде олакшава души сестре која броји своје последње дане, исповеда му се и моли га да у цркви упали свећу коју ће она наменити јер: „Преко голему воду се са велики терет на душу не полази. А време ми је...“. Да ли је нож калемар снага грешног оца који га упорно тражи и без њега копни? Да ли је то јединица осетила и зато као последњи чин у родној кући, одбране или освете које није ни свесна, сечиво пригрлила и као мушко га носила цео живот? Роман буди осећања, згруша сузе пред истином и отвара дубока психолошка питања. Снажним народским речима Нада клеше грубост мушких чланова породице, али и стравичну жест жене према жени.
„Постоје дани који се памте, а за које се пред крај живота не зна да л' су били јава или сан“, читам на самом почетку романа. О њима прича жена која се под теретом земног и небног, у обручу обичаја, заосталости и глади за имањем, гушила од морања и упорно борила да дише. Опстајала је у осињем гнезду и у хуку тишине, а пресамићена од бола и обамрла од претње, остављена у воденици која је симбол о нечастивим појавама, у страшној ноћи истрајала на једини начин који јој је у том часу преостао. Много година касније каже: „Многима је умирање казна, а мени било и јесте трајање“.
Колика је неправда према жени, снажној, умној, вредној, храброј и нажалост послушној сведоче и њене исповедне речи: „Живот ти је мој Брацко, ко река кад плави па и односи и доноси... Живот је ко чекетало у воденицу, удара и кад има и кад нема шта да се меље... Живот ти је ко славска трпеза де има и слано и слатко и кисело и љуто и меко и тврдо и оно што опија, а и оно што трезни... Живот ти је ко небо, некад киша лије, други пут сунце упече, трећи пут град утуче, а има и кад је бистро ко суза... Живот ти је и трпљење и тољење, а тољење ти је оно кад се глад стоока засити... Живот ти је и пливање и неталасање... Ма живот ти је... Живот не знам шта је“.
Роман „Чедоморка“ је убојита прича, сведок прошлих времена кроз судбину жене. Плени ванредним метафорама и поређењима које поетски снажно печате исповед и навиру живе слике, миришу и таложе се у души читаоца. Речник књижевнице плени изворношћу израза српског језика и за разумевање многих је потребно пребрати заборављене речи, упамтити их и сачувати њихову прецизност значења и лепоту.
Читала сам сва, до сада штампана, дела Наде Петровић, збирке песама, приче и сада роман, књижевнице препознатљиве особености која је и частан човек, топлог и мирног гласа, стамене речи и храброг става. 
Овакви ствараоци су понос свом роду и трајаће у времену, потребни читаоцима који знају шта вреди, а и као сведоци истраживачима.

                                                           Споменка Денда Хамовић

2 коментара:

  1. "Читала сам сва, до сада штампана, дела Наде Петровић, збирке песама, приче и сада роман, књижевнице препознатљиве особености која је и частан човек, топлог и мирног гласа, стамене речи и храброг става.
    Овакви ствараоци су понос свом роду и трајаће у времену, потребни читаоцима који знају шта вреди, а и као сведоци истраживачима."

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Душо моја добра... Срећна сам када неко прочита било шта од онога што напишем, срећнија када му се допадне написано, али мојој срећи нема краја ако неко након прочитаног почне у свој говор да враћа наше речи које су на ивици заборава.

      Избриши