Речи песника Јасмине Јаце Поповић након читања романа "Чедоморка"
КАПИ ПРВОМ ИСКАПАНА, ВОДОМ ДОНЕТА И ОДНЕТА, У МУК МУКОМ КАД СЕ ПРЕОКРЕНЕШ
- снажни утисци, болни грч и неколико речи, невешто, али душом срочених, након поновног читања романа ''Чедоморка'', књижевнице Наде Петровић
Ћути и буди Жена. Стамена, као камен кремен и стена са срца пала, јака си снаго, у немоћ сопствену преображена, да трпљење ткаш од кад пуче водењак и српом месеца у крв заувек тебе на муку, на проклетство и грех донесе. Да живиш. Да жива мреш.
Стамена, као пламен свеће, да црним те славским винпм гасе и пале те све огњи знани и незнани, а тебе мука у мук заувек. Стамена у својој немоћи од прве коцке шећера и слатке јабуке, од коре белог до коре најцрњег, у хлеб и гроб, земљу ил' воду, жено вучице, мученице, никад славуј од кукавне кукавице, благослов једини имала си. Брата да прича, да слуша и да те на концу, пре пуцања, чује, плаче и ожали. Како доликује сузи тешкој, мученој, жени несрећној, од сваког греха грешнијој, у гроб што закорачи кад чеду свом и сопственој крви пресуди, под морање, под муку, са смрћу у побратимство, пре смрти, под руку, Стамена стено, несрећна жено.
Мајко.
Проклетство и благослов беше. И миловање, бич и кајање. Крв низ образ и длан живота калемаром сечен. Резало те све што је стигло. Из живота у смрт те, задњом речју дигло, да се кајеш и окајеш. Како умеш и знаш.
Марамом шареном да те забраде, преко последње бразде до проклете воде, па у гроб.
Мир и спокој, једаред. Да те једе, да га једеш и у грлу ти застане. Последњи опроштај.
Стамена, као пламен свеће, да црним те славским винпм гасе и пале те све огњи знани и незнани, а тебе мука у мук заувек. Стамена у својој немоћи од прве коцке шећера и слатке јабуке, од коре белог до коре најцрњег, у хлеб и гроб, земљу ил' воду, жено вучице, мученице, никад славуј од кукавне кукавице, благослов једини имала си. Брата да прича, да слуша и да те на концу, пре пуцања, чује, плаче и ожали. Како доликује сузи тешкој, мученој, жени несрећној, од сваког греха грешнијој, у гроб што закорачи кад чеду свом и сопственој крви пресуди, под морање, под муку, са смрћу у побратимство, пре смрти, под руку, Стамена стено, несрећна жено.
Мајко.
Проклетство и благослов беше. И миловање, бич и кајање. Крв низ образ и длан живота калемаром сечен. Резало те све што је стигло. Из живота у смрт те, задњом речју дигло, да се кајеш и окајеш. Како умеш и знаш.
Марамом шареном да те забраде, преко последње бразде до проклете воде, па у гроб.
Мир и спокој, једаред. Да те једе, да га једеш и у грлу ти застане. Последњи опроштај.
Овако и никако другачије ожалих јунакињу романа ''Чедоморка'', исплаках себе и њу и све жене што грех под грудима носе и опроштај не искају ни од кога, што крај чекају, одлажући га свом снагом последње жеље да роду свом и крви својој и чеду исте мајке и оца од живота проклетих, себе не исприча. Да очи у немиру склопи и сузом сопствену свећу задњи пут угаси.
''Чедоморка'', роман грозница и бол, роман душа и тело – живот и смрт пре смрти, боли јако и боли јер другачије не може душа да реч прогута, не иде обезбољена, не клизи лагано, мора да грца и застане к'о кост, па ни тамо ни овамо, јер закав је живот главне јунакиње, такво је јуначење и пркос у ретким тренуцима, и на крају сваког краја је тачка, али ова је најцрња.
Велика. Највећа. Крик је и тишина.
Грех је и милина одласка с' оне стране где чекање не постоји, где сусретање и загрљај први и последњи, једина је нада.
Велика. Највећа. Крик је и тишина.
Грех је и милина одласка с' оне стране где чекање не постоји, где сусретање и загрљај први и последњи, једина је нада.
Нада и Нада Петровић, у једно име спојене. Љубав. Реч. Моћ.
Најискреније, најтоплије, најљудскије препоруке свима којима РЕЧ значи. Живот живота једног и смрт свих умирања лаганих. Сузе исплакане и оне које чекају да кану. На длан и са длана у црницу. Земља кад позове.
Јасмина Јаца Поповић
Нема коментара:
Постави коментар