... Pobeda -poraz, poraz-pobeda... Začarani krug... I iznova u Srbiji svako ima svoje mišljenje... I iznova jedni u klin drugi u ploču... I iznova poraz-pobeda, pobeda- poraz...
A vreme prolazi, i život prolazi... I sve počinje da bude navika... Sve se vrti u začaranom krugu...Centar tog kruga se pomera, ali niko nema nit snage nit volje da vidi... Korača se povijene glave... Na kolenima...
Seire se naši dušmani, tako bi oratio moj pradeda... Podsmevaju zlotvori, rekao bi deda... Otac bi klimao samo glavom i u pola glasa promrmljao da nije dobro, ič nije dobro kad ti onaj ko ti puteve zatvara i putarinu naplaćuje putokaze postavlja... I taj tihi glas najviše bi me uplašio, jer tako se javljao samo u trenucima bezizlaza i nemoći...
A ja... Ja ćutim... Nemam kome ni reč... A i kome bilo šta reći...Jer svi ćute... Tišina oko mene i u meni nije akutna bolest već hronično stanje... Tupo boli, tišti, steže... Reč bi kao ptica da se vine do neba, al to nebo postaji samo u iskrivljenom ogledalu cirkuske šatre gde smo zarobljeni plaćenom ulaznicom za predstavu koju su nam obećali...
Koračam samo da bih koračala... Ne osećam vreme koje prolazi iako vidim pšenična polja kako rastu svakog dana za dva tri kolenca... Iako znam da teče tu kraj mene, tu u meni... Vreme koje donosi novi talas ćutanja... I autistične nezainteresovanosti da li je poraz postao pobeda ili se pobeda pretvorila u poraz...
... Pobeda ili poraz, poraz ili pobeda... Bilo šta ovde i sada... Ja ćutim u sveopštem ćutanju sa jednim jedinim pitanjem u sebi... Šta li će naša deca, unuci i praunuci na sve ovo da kažu... Ili će zaboraviti reči... Ove reči koje se prozire u našem ćutanju...
Нема коментара:
Постави коментар