За љуту рану
Љуту траву,
За чемер чемерику,
За срдобољу срчику.
Толим и тулим,
Бокорим,
Угљевље гасим,
Чини скидам,
Враћам се ниоткуд
Сенку да узидам
У увратине
И утрине,
Ни моје,
Ни твоје,
На тромеђи,
Наште срца,
Где тиња тмуша
И дан се рађа.
Где намерник клецну
Насред друма.
Ујмим самониклице
За твоје лице
Из присоја,
За руке сноваљке
И небо што се
Подмлађује,
За речи
У муку посејане.
Ујмећи молим,
Помељаре вичем.
Нико не одвиче.
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар