Nada Petrović / Delić dnevnika

25.12.2012.

Ako hoćeš da nekoga upoznaš do kraja, posmatraj, analiziraj, gledaj, slušaj... Slušaj o čemu govore, a još više o čemu ćute... Ćutanje brže otkrije istinu nego reči... Reč može da bude i lažljiva, a ćutanjem se skoro po pravilu skriva istina...

Nema dobrog i lošeg naroda... Ima dobrih i loših ljudi... Narod je dobar ili loš u zavisnosti kakvim će moćnici da ga proglase, a ljudi su ti koji se sami kad tad otkrivaju... Kada čuješ da je nešto samo i jedino belo, proveri... Kada čuješ da je nešto samo i jedino crno, proveri... Kada ništa ne čuješ tek onda proveri, jer tišina ne postoji... Ili su ti uši zalivene ili ti je pažnja skrenuta, ili si stavljen u tapaciranu sobu pa nema šanse da čuješ...

Parafraziram rečenice Anatolija koje je danas izgovorio... Razmišljam o njima pre nego što zaspim... 

Iz prizemlja se čuju neartikulisani glasovi gazdaricinog sina... Verovatno iznova ima napad...

                                                                        Nada Petrović

PS: Ovo delić rukopisa dnevnika iz Rusije pisanog na današnji dan... Radni naslov dnevnika je "Ni tamo ni ovde". 

Мирослав Б. Душанић / Лидија

Лидија

само за тренутак
заборавити
вријеме
колебања
вјетар
и кишу
посматрајући игру 
свјетлости
у њеним очима

Мирослав Б. Душанић



                            Фотографија: Нада Петровић

Ljuba Babovać / NEKO JE PUŠIO U MOM KREVETU

NEKO JE PUŠIO
U MOM KREVETU

Kad sam se sa puta
vratio odmah sam
osetio da je neko
pušio u mom krevetu,
i razumeo sam, radi se to.
Otkrio sam, takođe lako,
da je neko spavao u
mom krevetu, poštujem čin,
za mene je san svetinja.
Ali kada sam saznao
da je neko sa mojom ženom
bio budan u krevetu,
e, sa tim se nisam složio.
Izneo sam krevet i
stalno ga sa sobom nosim.

                                                    

Ljuba Babovać

Fotografija iz albuma Nade Petrović

Miroslav Šarac / Ta zemlja mene voli

Ta zemlja mene voli 

Na FBu sam pročitala tekst Miroslava Šarca, čoveka koji je kupio svoju dedovinu, čoveka koji ostvaruje svoje snove, čoveka koji voli zemlju i koga zemlja voli. Želim taj tekst sa vama da podelim. Evo teksta:

„Pred snimanje tv emisije o poljoprivredi, u holu mi se predstavio jedan mlad čovek, pita čime se bavim. Čuo sam šta govori telefonom i vidim - pravi situirani gazda. Reče mi da država i EU daju dobre subvencije za takve poslove kakvim se ja bavim. Nisam hteo da mu odgovorim da me to ne zanima, šteta da misli da sam lud, a tek smo se upoznali. Peta je godina kako radim linijom težeg otpora, odvajam od sebe sve a od porodice ponešto. Ni od kakvog fonda ni nivoa vlasti nisam uzeo ni dinar. Ovo je između mene i života, između mene i sudbine koja nas je betonom odvojila od zemlje... e, ja sam pojedinac koji se vraća posle par generacija. U svemu sam gledao da prođem jeftinije, ako sam mogao uopšte da platim nešto. Uglavnom nisam mogao da platim ono što sam zamislio jer sam proširivao svoje polje. Zato sam "doktorirao" rad bez mehanizacije, izoštrio čula da ih uključim u sve ovo, neke voćke namirišim u zarasloj parceli, neke po dodiru osetim, mirišim zemlju i po mirisu znam da li treba da sejem, sadim, koliko će mi biti potrebno da je iskrčim. Naučio sam da gledam u nebo i znam koliko imam vremena i kakvo me vreme čeka. Naučio sam da kalemim. Sve to da bih prošao jeftinije. Kad nisam mogao da izađem na kraj sa izazovima uzimao sam pomalo novca iz banke. Naučio sam sve ili skoro sve vezano za zemljoradnju koju čovek može sam da radi, bez ili s malo novca i s mnogo energije. Kažu da danas moja parcela vredi mnogo ali meni to ne znači mnogo. Da. Pomaže mi genetika, imam energiju i volju za koje ne znam više da li su moji ili nasleđeni. Ne bojim se nikakvog posla ni izazova u polju. Ta zemlja mene voli. 
Ne mogu da čekam da država odluči da znatno ulaže u selo. Ne mogu da čekam ni da selo samo živne. Ja gradim svoje selo. Na dve parcele, petnaest i sto pet ari, razdvojene oko sto metara, počinjem da gradim na proleće. Ne. Nemam nikakav štek a ni nikakvo znanje za to. Opet imam samo odluku. Najviše mrzim rečenicu "nema od toga ništa". U stvari, ja retko kad slušam ljude koji mi govore da nešto ne može. Planiram mnogo poslova i mnogo izazova za sledeću godinu. Proširenje parcela, kuću od prirodnih materiala, podrum, strehe s klupama i krovom od trske na dva mesta, bunar, nekoliko hiljada kalemova, hektar povrća, pola hektara pasulja... 
Ja sam paor, poljoprivrednik, pisalo je na televiziji.  :D Ja sam pionir u zaboravljenim i zapuštenim njivama, pretvaram ih u korisne površine. Ja sam zaluđenik i fanatik, i do sad sam uspeo u svemu što sam zamislio. To je, eto, moja emisija.”

Fotografija Miroslava Šarca

Nada Petrović / Kako noći, kako dane...

Kako noći, kako dane... 

Prazan astal, prazan krevet, prazno selo

i duša se isprazni, ostade ljuštura,

ostadoše obrazi suzama izbrazdani,

ostade pusto sećanje i prisećanje,

ono što me nekad radovalo sad davi,

ono čem sam se nadala davno zaobišlo,

onde gde sam išla putevi zakorovljeni,

al sve bi nekako, kako znam i umem,

i pocepane opanke i zakrpljene čarape,

i slamaricu iz koje trinja i prašina ispada,

i suv lebac što se kameni u bezubim ustima

i zimu što se primiče i bolest i jad,

sve bi ja ko i ranije, navikla sam i svikla,

al kako noći, kako dane, da prevalim,

kad ćutanje, ko krst se razapelo, u grudima

pa me iznova na sebe razapinje i zakucava?

                                           Nada Petrović

                         Fotografija je sa neta... Nisam pronašla ime autora...