Miroslav Šarac / Ta zemlja mene voli

Ta zemlja mene voli 

Na FBu sam pročitala tekst Miroslava Šarca, čoveka koji je kupio svoju dedovinu, čoveka koji ostvaruje svoje snove, čoveka koji voli zemlju i koga zemlja voli. Želim taj tekst sa vama da podelim. Evo teksta:

„Pred snimanje tv emisije o poljoprivredi, u holu mi se predstavio jedan mlad čovek, pita čime se bavim. Čuo sam šta govori telefonom i vidim - pravi situirani gazda. Reče mi da država i EU daju dobre subvencije za takve poslove kakvim se ja bavim. Nisam hteo da mu odgovorim da me to ne zanima, šteta da misli da sam lud, a tek smo se upoznali. Peta je godina kako radim linijom težeg otpora, odvajam od sebe sve a od porodice ponešto. Ni od kakvog fonda ni nivoa vlasti nisam uzeo ni dinar. Ovo je između mene i života, između mene i sudbine koja nas je betonom odvojila od zemlje... e, ja sam pojedinac koji se vraća posle par generacija. U svemu sam gledao da prođem jeftinije, ako sam mogao uopšte da platim nešto. Uglavnom nisam mogao da platim ono što sam zamislio jer sam proširivao svoje polje. Zato sam "doktorirao" rad bez mehanizacije, izoštrio čula da ih uključim u sve ovo, neke voćke namirišim u zarasloj parceli, neke po dodiru osetim, mirišim zemlju i po mirisu znam da li treba da sejem, sadim, koliko će mi biti potrebno da je iskrčim. Naučio sam da gledam u nebo i znam koliko imam vremena i kakvo me vreme čeka. Naučio sam da kalemim. Sve to da bih prošao jeftinije. Kad nisam mogao da izađem na kraj sa izazovima uzimao sam pomalo novca iz banke. Naučio sam sve ili skoro sve vezano za zemljoradnju koju čovek može sam da radi, bez ili s malo novca i s mnogo energije. Kažu da danas moja parcela vredi mnogo ali meni to ne znači mnogo. Da. Pomaže mi genetika, imam energiju i volju za koje ne znam više da li su moji ili nasleđeni. Ne bojim se nikakvog posla ni izazova u polju. Ta zemlja mene voli. 
Ne mogu da čekam da država odluči da znatno ulaže u selo. Ne mogu da čekam ni da selo samo živne. Ja gradim svoje selo. Na dve parcele, petnaest i sto pet ari, razdvojene oko sto metara, počinjem da gradim na proleće. Ne. Nemam nikakav štek a ni nikakvo znanje za to. Opet imam samo odluku. Najviše mrzim rečenicu "nema od toga ništa". U stvari, ja retko kad slušam ljude koji mi govore da nešto ne može. Planiram mnogo poslova i mnogo izazova za sledeću godinu. Proširenje parcela, kuću od prirodnih materiala, podrum, strehe s klupama i krovom od trske na dva mesta, bunar, nekoliko hiljada kalemova, hektar povrća, pola hektara pasulja... 
Ja sam paor, poljoprivrednik, pisalo je na televiziji.  :D Ja sam pionir u zaboravljenim i zapuštenim njivama, pretvaram ih u korisne površine. Ja sam zaluđenik i fanatik, i do sad sam uspeo u svemu što sam zamislio. To je, eto, moja emisija.”

Fotografija Miroslava Šarca