Nada Petrović / Naš feng šui je bolji

Naš feng šui je bolji od onog o kom talambasaju 

 Neće oni meni da narede kad ću da čistim kuću, kad ću i čime ću da perem ruke.Radiću to ko i ranije.

 „Pre i posle jela, treba ruke prati...“ – tako su nas učili... „Operi ruke i lice čim uđeš u kuću, da skineš uroke, ako ih ima, a ako uroci nisi navatala prašinu sigurno jesi...“ – tako su nas učili... 

„Izuj se ispred vrata nemoj neku boleštinu da uneseš u spavaću il' dnevnu sobu. Ko zna na šta si nagazila i na opanci pokupila“- tako su nas učili... 

„ Ćistoća je pola zdravlja, a druga polovina je sve ostalo, jelo, 'rana, spavanje, i dobro da se misli... 

"Ko misli na loše, loše mu i dođe...“- i to su govorili. 

„Nemoj, dete, tolko sapun, će da istanjiš kožu... Kroz tanku kožu uđe svaki andrak... Nego, operi ruke pod tekuću vodu, ponekad istrljaj sa sodu-bikarbonu, drugi put suni malo razblaženo sirće“ - i to su govorili. 

„Muške u kući podsećaj da peru ruke i posle klozeta... Žensko telo ne telo mora da i' opere... Gde crno žensko da vaća sito i cedilo sa ruke s koje je pipalo gaće, a da i' nije opralo“- i to su govorili... 

„ Iznesi, ćero, posteljinu na sunce... Sunčeve luče sve klice ubijaju“ – tako su nas savetovali. 

„Presvuči se čim uđeš u kuću, ono što je za po ulicu nije za po dvor. A ono što si presvukla okači na ofinger da se izluftira“- i to su nas savetovali. 

„U krevet nikako bez da se umiješ i pomoliš. Prvo je da skineš prašinu, a drugo da izbaciš iz duše paučinu. U paučinu se uvate svaki andrmolji.“- i ove reči pamtim. 

„ Najlepše miriše čista koža i detinja duša, ne treba ti drugi mirisi da se načvakaš. A ako ti pod mišku se oseti na ustajali znoj, operi se, pa istrljaj sa bikarbonu, nek postoji, pa ponovo operi... I povedi računa šta je'š... Od 'ranu se u telo otrov stvara pa mora negde da izađe“... 

 Ovo je samo delić nauka koji smo dobili od starih, a koje zaboravljamo i kog se pomalo stidimo...

 „Tuđe dupe manje ne smrdi od našeg, pa da nji'ove štrokave gaće na naše zadnjice stavljamo“- i to su nekada davno govorili stari.

 A ja...Ja odo' da iznesem korito i sakupim kišnicu... A što će mi kišnica neki drugi put...

                                                   Nada Petrović 

                                                         Fotografija Dragan Petrović 

Нада Петровић / Генско сећање

Мајка је умела да плете коло. Од павита, лијане, младе лозе... Коло које је стављала у кацу преко купусa који се кисели , у качицу са туршијом... Плела је и колце, мало коло, на које би стављала шерпу са врелим ручком, да се ладне, да храна дане душом, пре него што се у тањир сипе. Док је то радила умела је да ми прича о колу као симболу над свим симболима. Тада није ни чула за реч симбол, али је генско памћење имало мудрости. Умела је да каже да је точак такође коло. Коло са паоцима. После сам сазнала да се средишни део дрвеног точка кроз који се провлачила осовина зове главчина, да је на главчину најчешће насађено туце паока, а паоци су повезани са ободним делом точка, оним делом који је ојачан металном шином, и који се ослања на земљу. Умела је још да каже да никад ништа не траје вечно, ни добро ни зло, да паоци који су у блату увек изађу на светлост дана само ако се кола крећу, да кола треба да се увек крећу и иду напред да би точкови остали уцело, јер ако је нама добро, а некоме ко је у нашој близини лоше, све ће да се уруши. Значи кретање је и смисао и сврха и радост живљења.

Сада је друго време, многи су заборавили неке од наших старих речи а неке су на ивици заборава... и то није најстрашније... оно што је проблем са којим се у овом времену суочавамо је то да већина само и једино на своју добробит гледа, заборављајући да само саборност и солидарност у кретању ка напред, све нас који смо на колима и у колу, из мочваре да извуче.

И за крај, да би точак могао се без проблема да се креће треба да има најмање 8 do 12 паока то јест цело туце. Јединка ни за где није, ни за жалост ни за весеље. Јединка се знало некада давно да иде само да чучне над нужник. Али о томе други пут. Не може се сва вода света у једној чаши усути.

                                                          Нада Петровић 

Нада Петровић / Од нас зависи...

Од нас зависи...

Девету годину сам имала када је отац направио разбој и унео га у собу. Мајка је сваки слободни тренутак који је имала седала у ту скаламерију и ударала Стајала сам поред ње и запиткивала је за делове. Помињала је брдо, брдило или набрдило, витло једно па друго, нити, основу, потку, зев, подложке или папучице, чунак, сновање, лутке од вуне, крпаре, черге, тканице, шару…
Старија жена која је долазила да помогне мајци да оснује пређу, да уведе нити у брдо, да јој помогне код почетка ткања, једном помену како се сећа неког мутавџије који је од козје длаке ткао хлебарнике. Стајала сам и слушала као да говори неким туђим језиком, али тада ништа нисам питала. Друга старица, која је такође тада у кући била, рече да је тако било раније, док Тито није забранио козе да се држе, како је тако од сиротиње направио беду и чемер, како је једна коза довољна да одхрани једно чељаде, како је козије млеко здраво.
О свему овоме ћу неки други пут. Знам да су многима ове речи непознате, да никада разбој нису видели, а камо ли у њега сели и бар неколико прста платнa изаткали.
Хтела сам да поменем оно што ми је мајка рекла када сам први пут кроз зев провукла лутку направљену од трака старе блузе; када сам хтела бар да пробам крпару да ткам. „ Сабијај добро сваки ред. Сабијај док имаш снаге. Сабијај колико можеш зато што онде где није сабијено ту се брже поцепа. Тако је и са животом. Треба га што више сабијати. Да се не прозири, да истраје, да служи доброме. Дани се брзо разреде и прореде. Кроз расењено сећање као кроз решето живот исцури. Зато сабијај да сачуваш све што вреди. Живот је разбој који смо добили, дани су нити које су нам дате. Од нас зависи да ли ћемо и какву ћемо покривку и простирку изаткати.”

Нада Петровић
26.03.2018.

Нада Петровић / Училе су ме животиње и биљке

Училе су ме животиње и биљке

Постоје смернице које сам добила у детињству. Најчистије животне истине којима су ме училе животиње и биљке. Путокази за које сам, покушавајући да преживим, веровала да сам их заборавила. Међутим,  животно искуство ме је демантовало, наиме,  заборав не постоји, сва сећања трају и опстају у подсвести, питање је само да ли ће и када ће да испливају.  

На једну од тих формула за магично оздрављење од свих животних проблема и препрека јутрос ме је мој Жиле подсетио. Наиме, пси реагују на три начина када наиђу на нешто непознато. Они проверавају да ли је то нешто за јело или за игру. Ако није ни за једно од то двоје, они га запишају.

                                      Нада Петровић

 На фотографији је мој Жиле. Куца коју сам од првог сата живота на цуцли отхранила. 

Нада Петровић / „Шта је најјаче на свету?“

 „Шта је најјаче на свету?“

               Једну од најважнијих лекција у животу добила сам пре него што сам слова научила. Тог дана је мој отац дуго стајао на бетонској стази главе оборене. Кроз прозор сам видела како је клекнуо и спустио оба длана на хладну површину и чула његов глас како ме дозива. Када сам из куће изашла рекао ми је: „Знаш ли шта је најјаче на свету?“. Ћутала сам слежући раменима. Онда ми је рекао да клекнем крај њега и да добро погледам. Тада сам видела влат травке која бетон пробија. 
               Тек касније, много касније сам сазнала да се та травчица зове троскот или троска. Да је одличан лек против задржавања воде у организму, против цревних паразита и као помоћни лек код многих болести. 
              Јутрос устајем са том речју на уснама. Пошто не верујем у случајности знам да је то порука из прошлости: Треба се подићи, погледати у сунце, закорачити ка нутарњој светлости... и победити.

                                                                  Нада Петровић