Нада Петровић / Чвор

Чвор

Затегло

ил притегло.

Понекад жуља,

понеком смета,

за сећање

и подсећање.

Чвор на чоји,

на марами

под грлом увезаној,

на пионирској марами,

на пупчаној врпци...

Цео живот,

чвор до чвора...

Свуд се кидало,

одасвуд увезивало

и притезало.

Да се не разлије,

да се не растури,

да се не изгуби,

да се не помеша...

Што је моје,

моје је до чвора,

што је твоје учвори.

Немој ти мени

зна се докле је чије...

Ни њива нема крај

ако се на међу не наиђе...

Чвор на смотуљку дана...

Овог у ком нисам сама

поред толиких чворова...

Зато Гордијев чвор

под мојим грлом...

Ил на твојој јабучици...

Нека мач пресече,

ил срп зарђали...

Све остало је пут

у само средиште чвора.

Онде где извире немоћ

и где се жели

чак и оно што се мора...

Лепо ти кажем,

ал' ти не чујеш

учвори реч

у саму срчику

мог говора.

                                  Нада Петровић

Нада Петровић / Траг у времену / „Зашто се нисте убили“ Виктор Франкл

                     Траг у времену

„Зашто се нисте убили“ Виктор Франкл

Час у небесима час у блату... И глумим да ми је свеједно... Да је то игра... Гурам даље... Котрљам... Вучем... Носим... Теглим... Посустанем... Одморим... Не одустајем...

Укратко би тако могло да се опише моје напредовање... Понекад као пуж уз букву, један напред два назад, па два напред, један рикверц... Некада ме чизме од седам миља саплићу па коракнем тек преко пет брда, пет гора и пет мора... Постоје дани и када бауљам, када четвороношке устајем и исто тако лежем, али, опет верујем да тако треба, па и јога, ако се не варам, није увек свака вежба на табанима, понекад се и у длановима ослонац тражи...

Помаже ми најчешће једна мисао, један осећај, један путоказ: Ко није пробао тај није ни успео, а онај ко проба доживеће да га највише олајавају они што нису ни малим прстом мрднули...

Значи треба пробати... Али шта?... Ево данима смишљам шта бих могла да одрадим од онога свега што сам некада понешто знала... Сабирам и одузимам... Подвлачим црту... Уписујем, дописујем... Опет подвлачим црту... И за све чему бих да се вратим и да изнова кренем као да ми је први пут нађем оправдање да одложим за сутра... Значи нисам на остваривање  жеља фокусирана, пада ми на памет... А можда је то што више и не знам шта желим... Можда сам уметност која се зове желети заборавила... Па не би било ни чудно... Годинама су сви око мене сву своју снагу улагали да остваре жеље, а ја сам на посао одлазила пре него што сване, враћала се када смркне, па сам снагу која ми је остајала улагала у то да жеље заборавим...

Приоритети су се сада дислоцирали... Није више исто као што је било, нити ће исто икада бити... Значи треба замислити, осмислити, пожелети, визуелизирати... Поставити клацкалицу и балансирати... На једној страни желим и могу, на другој не знам, не смем, немам... И не слушати оне што кажу да је лако, нити оне што добацују да је тешко... Ни једно од тога није важно... Једино важно је зацртати тачку Б... И корачати... Померити се из тачке А у којој стојим... И не бојати се првог корака... Чини ми се да је кинеска пословица та која нам говори да је кућни праг највећа планина коју се најтеже прескочи, или беше њихова мудрост она да се растојање од хиљаду миља увек започиње једним јединим кораком... Првог корака се не бојим, значи треба само осмислити на коју страну да кренем...

Али није било увек овако... Било је дана када нисам имала воље ни снаге, када сам након првог клецања одустајала... Када сам помишљала да је мени најгоре... Било је дана када ми је можда излаз стајао пред очима, а ја нисам хтела, могла, нити желела да очи отворим и да га спознам... И пошто не верујем у случајности, није се случајно десило ни то да је до мене стигла препорука за књигу „Зашто се нисте убили“... Дословце је у препоруци писало: „Ово је, пре свега, књига о животу а не о смрти, као што би се, можда, на први поглед из њеног наслова могло закључити. Она сведочи о томе да живот »не само да има смисао, него га и задржава у свим условима и у свим околностима«, ма како се ове човеку чиниле тешким и неиздржљивим. Написана је 1945. године, за само девет дана, такорећи »из душе«. Преведена на двадесетак језика, ова књига, мала по обиму, а велика по свом значају, већ скоро педесет година не губи ни мало од своје актуелности. Можда стога што је намењена свима онима који пате, а таквих је много, болесних, умирућих, осуђених или заточених на много различитих начина. Можда зато што говори о личним искуствима, предубоким да би била лажна, једноставно, непосредно, препознатљиво - једном речју људски. Коначно, вероватно и због тога што је њен аутор Виктор Франкл не само познати психијатар, практичар и предавач на бројним универзитетима широм света, већ и научник који је ушао у историју психијатрије као оснивач једног савременог психотерапијског правца – логотерапије, који је овде приближен и обичном читаоцу.“... На питање шта је логотерапија прослеђен ми је цитат ( није било наведено име ко је цитиран а ја нисам ни тражила) :“ Логотерапија говори о елементарној људској потреби аутотрансценденције, надрастања самог себе, ради нечега или некога тко ће животу дати смисао. Често се у средњем животном раздобљу људи разочарано испитују, у што су потрошили досадашњи живот и да ли је то заиста све што би требали доживјети…Ријечи Виктора Франкла: „Из рушевина се најбоље виде звезде“ могу помоћи у духовној и моралној обнови, посебно ратом страдалих и других, дезоријентираних у кризи вредности?“

Треба ли да говорим себи и другима које су све вредности око нас склоњене у страну, уништене, маргинализоване? Треба увек и на сваком месту, али исто тако треба помоћи онима који су због тога дезорјентисани као што је мени помогла Франклова књига...

Један једини живот имам и он баш сада траје... Од мене зависи да ли ћу, док сам у пећини, да цртам на зидовима или да седим и плачем, а то је као да и немам избора, јер плакати се добровољно може и сме једино ако су сузе радоснице...

И ево одговора на питање зашто се нисам убила: Нисам имала времена, а вала ни сада га немам... Одлучила сам да оставим траг, а траг једино могу оставити ако корачам... Значи лева, десна, један, два, десна лева... Корак по корак... 

                                                            Нада Петровић

Нада Петровић / Оцедити и процедити...

Оцедити и процедити...

Баба Цола је цеђ користила за све и свашта.... Ако се добро сећам, а сећам се, под број један за прање косе... У пепео стављала кишницу, или кишницу у пепео метала, како је она говорила, што му се на исто своди, па би све то процедила и сипала оцедак на русу косу коју је куваним сапуном (од ужегле свињске масти) трљала... На крају би испрала кишницом у коју би додла неколико капи јабуковог сирћета... Сећам се да је била међу најстаријима када се преселила преко Велике Воде, и да су јој једва мараму,  због кика дебелих ко надлактица, увезали пре него што би је у сандук ставили... Ма не би ни успели да им нисам рекла да везоглавку прво стегну и притегну и то позади, тако да упадне у бабину рупу (... А та бабина рупа је она увалица где се спаја кичмени стуб са лобањом... А везоглавка је троугласта марама која се испод мараме везивала, само је мало испод шамије вирила... )...

Под број два, оцеђену воду од пепела- цеђ је користила и за прање испрљаних ланених чаршафа... Намочила би у цеђ платно и тако је стајало целе ноћи... Ујутру би, одмах након других петлова, накачила већ испран и оцеђен веш на жицу коју је разапела на корак два од плота... Да се види, да се зна, да се не прича како је аљкава... 

Има и треће... Цеђ је правила обичном водом, изворском, и тада је чекала да се пепео добро слегне, па би га неколико пута процедила, тек тад би месила колаче... Шта је стављала у њих нико није знао... Тајну је однела са собом у гроб... Али зато ко год је пробао умео је да каже: "Само да још једном пробам па да одма' умрем не би ми било жао"...

За прање косе користила је, баба Цола, и оцедак од копривњака, али о томе неки други пут... 

                                         Нада Петровић

Фотографија плота покупљена са нета... Нема има аутора...

Milka Lazarević Gligorijević / Dve pesme

***

Proći će i ovo sumorno doba,

život nije nikakva mudrost

život sam sebe zivi

i kad nismo mi u njemu.

Ko vranac kad rije kopitom jakim

kopaš po njegovom tvrdom tlu

tražeci dragulj u svemu.

Ja dobro znam tu zemlju jalovu

neplodno tlo za rajsko bilje.

Gori ti razum u usijanom temenu,

u sivoj magmi i pepelu

koje nikada,

nije mirisalo na smilje.

***

Oprosti,

što ne umem da odem

k'o glumci

kad se zavese spuste

i priznam -

Sve je bilo uzaludno

pa mislim,

kako postoji negde

neka reč

koje se nisam setila

a mogla te je spasiti

Oprosti što se uvek ,

iznova vraćam

i što moj nespokoj

čudesno traje

u kutku gde zbližena

sa samoćom

priželjkujem tvoje uskrsnuće

a sve oko tebe miriše

na tamjan i bosiljak

                                                             

                                                                          Milka Lazarević Gligorijević

Fotografije iz albuma Nade Petrović

Нада Петровић / Виша математика

Виша математика

Већ трећи дан Маре,  не излази из канцеларије... Надвио се над папире, главу не диже... Кад му се првог дана рачуница није уклопила помислио је да је од мамурлука... Није ни чудо, неколико ноћи је остајао до зоре у биртији... Дошла нека мала, јебозовна,  певаљка, увезала уместо сукње кравату, уместо блузе лептир машну, па врти ли врти... А он паре што је имао скривене у сицу од седишта југића није жалио... Трпао где је стигао, а она се није бранила...

Кад се другог дана проблем изнова појавио, наредио је да му донесу велики сто из мензе, склепан од фосни, и да се нико главом не шали да му смета... Предмери, предрачуни, уговори, анекси, грађевинске књиге, обрачуни, ситуације, све је то распоредио по столу, преклопио чистим папирима, пластичну корпу напунио згужваним... Наручивао кафу и вињак, објашњавао да се клин клином избија, а Мица чистачица је шапутала када би изашла испред контејнера-канцеларије: „Јес избија се ал рупа остаје“...

Трећег дана је од зоре кренуло све наопако. Прво је кафу просуно на обрачуне, па се саплео о корпу за отпадке, ударио лактом у роло ормар, звао га секретар уговоре тражио, звао га директор обрачуне тражио, звала га ћерка паре тражила, звали га чак и они за које је мислио да су га заувек заборавили, звали и нешто тражили...

Негде око поднева, када је почео да чупа косу и шкргуће зубима, у канцеларију уђе Стојан, дежурно сметало, и још са врата рече: „Шефе само нешто да те питам“...  Маре не подиже главу, већ онако надвијен над папире одговори : „Ако, Стојане, ако, ал'  пре тога ми кажи колко је 7 пута 8“... Стојан се збуни, почеша се по глави, накриви ћелу на лево раме, поче да жмирка: „ Ма шефе где ме нађе... Сад заборавио, а јутрос сам знао... Мора да сам знао... Син се јуче преслишавао, пажљиво сам слушао“...

Маре подиже поглед, загледа га у неверици, па избаци друго питање: „Кол'ко је 23 и 32“.. „Шефе је л' може нешто лакше, од то ће ме заболи глава“ процеди Столе и крену да изађе из канцеларије... Након неколико корака сустиже га корпа за отпадке и сручи му се на голу тинтару... Залупише се врата и наста тишина...

Шта је после било нико не уме да каже... Чуло би се да је комарац слетео на руку крана... Једино се дубоко негде међ' неомалтерисаним зидовима зграде која се под кров стављала наслућивало пригушено кикотање... И питање: „Стварно колко је 7 пута 8“.

                                                   Нада Петровић

Нада Петровић / Грачаница

Грачаница

Неће нам кости земља примити

Грачаница у води до колена

Неће нам небо грехе опростити

Грачаници вода до бедара

Неће имати ко да нас оплаче

Грачаници вода до рамена

Неће имати ко да запамти

Грачаници вода преко темена

                         Нада Петровић

Nada Petrović / Groblja su naša ogledala

Fotografija N. Petrović

Groblja su naša ogledala

Pre ili kasnije svi ćemo stići do groblja

u početku plakati za onima koji se neće vratiti,

kasnije i sami ostati ma koliko da nas je strah

ili da imamo posla koja treba završiti na nekom drugom mestu...

U grobljima su naše večne kuće, naša ogledala,

ovo ovde je privremeno kao čekaonica ili motel kraj autoputa...

Danas sam se osećala poraženo kao da mi je neko prag oteo,

kao da direktno iz kuće na ničiju zemlju gazim...

Posmatrala sam stare spomenike, izvaljene, polomljene,

pobacane na đubrištu, zajedno sa prezervativima

i izbledalim plastičnim cvećem.

Na njima je još uvek moglo da se pročita

kada su im vlasnici rođeni, ko ih je sahranio,

od koje su familije...Ponegde šajkača se vidi,

negde kameni stručak cveća ili zvezda...

Nama ne trebaju dušmani

dovoljni smo sami sebi,

čak i odviše za zaborav...

Sram nas bilo, da nas bilo...

...I nas će kad tad pokriti celofan,

pokošena trava, kompost i beli bagrem...

                                                Nada Petrović

Groblje u Šumadiji

Fotografija N. Petrović

PS... Da ne zaboravim... Postoje drugačija groblja ali među drugačijim ljudima... 

Okuno-in groblje – Mt. Koya, Japan

(Fotografija sa neta)