Нада Петровић / Чвор

Чвор

Затегло

ил притегло.

Понекад жуља,

понеком смета,

за сећање

и подсећање.

Чвор на чоји,

на марами

под грлом увезаној,

на пионирској марами,

на пупчаној врпци...

Цео живот,

чвор до чвора...

Свуд се кидало,

одасвуд увезивало

и притезало.

Да се не разлије,

да се не растури,

да се не изгуби,

да се не помеша...

Што је моје,

моје је до чвора,

што је твоје учвори.

Немој ти мени

зна се докле је чије...

Ни њива нема крај

ако се на међу не наиђе...

Чвор на смотуљку дана...

Овог у ком нисам сама

поред толиких чворова...

Зато Гордијев чвор

под мојим грлом...

Ил на твојој јабучици...

Нека мач пресече,

ил срп зарђали...

Све остало је пут

у само средиште чвора.

Онде где извире немоћ

и где се жели

чак и оно што се мора...

Лепо ти кажем,

ал' ти не чујеш

учвори реч

у саму срчику

мог говора.

                                  Нада Петровић