понедељак, 27. јун 2016.

Nada Petrović / Još jedan zemaljski dan... Idemo dalje...



Još jedan zemaljski dan... Idemo dalje...



Crna koprena prekriva nebo u slojevima... Počinje olujni vetar... Trčim sa jednog kraja gradilišta, ka drugom, a ni sama ne znam zašto...Istrčavam na sporednu ulicu da bih što pre stigla do glavne ulice... Unutrašnji glas šapuće: Ti to možeš... Ne znam ni sama odakle mi snage, ali mogu... Pesak mi škrguće pod zubima, iako mi se čini da usta ni jednom nisam otvorila... Od peska najbolje ne vidim kuda idem, ali to me ne sprečava da i poslednje mrvice snage iz mišića iscedim... Pesak koji se zabada u obraze, u trepavice, zavlači u dekolte bluze, u sandale... Tek kada sam istrčala uz stepenice na trotoaru kojima je kosina savladana shvatam da ne mogu najbolje svoje pokrete da kontrolišem... Odbacuje me vazdušni vrtlog prvo na jednu pa na drugu stranu... Stajem, zavrćem bluzu da je naslonim na usta, da uhvatim bar nekoliko udaha kroz platno... Znam da mi je razgolićen stomak, ali me to ne brine... Niko ko bi mogao da vidi ne obraća pažnju zabavljen sopstvenim jadom i pokušajem da se skloni od oluje... Na desetak koraka od mene beba vrišti u kolicima... Mlada majka se ne snalazi da je zakloni ...  Prsti joj pomodreli u pokušaju da zadrži ručice, točkići se krive, bočnom stranom kolica udara u ogradu koja počinje da se klati... Prazna flašica sa cuclom odleće preko ulice... Hvatam za donju prečku kolica i vučem ih ka nastrešnici supermarketa... Vučem i mladu mamu koja je na ivici histerije i koja samo ponavlja: Flašica, fašica... Telom pokušavam bebu da zaklonim... Ostavljam ih i nakon pedesetak metara uspevam da uhvatim bočicu... Vraćam se... Mame i bebe nema gde sam ih ostavila... U trenu vidim kolica kako ubrazavaju ka ulici preko koje pretrčavam iz suprotne strane... Mlada mama se drži za glavu i dalje jednu jedinu reč ponavlja... Hvatam kolica i pokušavam da ih okrenem tako da bebu prašina ne bije direktno u rumene obraščiće... Maleni pišti iz sveg glasa... Nadglasavam se sa vetrom dok govorim da uzme bebu u ruke, da odemo do kafića sa suprotne strane... Kao da me ne čuje... Tek kada je uzela bočicu promeni ploču i poče da kao papagaj ponavlja:Uzmite je vi, uzmite je vi... Uspevam da izvučem bepče iz pojasa do pola, tek tada vidim da mladica otkopčava stege... Pritiskam malenog na grudi i zaklanjam ga telom... Smiruje se i prestaje daa plače... Polazim ka kafiću više ne obraćajući pažnju ni na kolica ni na mamu... Odjednom vazdušni vrtlog mi izbija tlo pod nogama... Teturam se...  Kola na pola metra od mene staju... Na kolima žena vozač otvara vrata i dovikuje da sa bebom u kola ulazim... Uspevam klečeći na donji deo otvora za vrata, da bebu smestim na zadnje sedište... Počinju prve krupne kapi...Majka još uvek stoji i pogledom flašicu traži... Uspevam i nju u auto da uguram...Žena vozač izlazi i otvara gepek... Uzaludno pokušava kolica da ugura... Uzimam kolica, dovikujem mladoj majci da uzme dete u nručje, pokazujem joj kancelariju u kojoj radim, kažem joj da sutra dođe posle osam da uzme kolica, da se ne sekira, da će biti sve u redu... Posmatram kako odlazi auto u pravcu gde imam smeštaj... Osećam kako mi kiša prašinu sa lica spira... Dok uvlačim kolica u kancelariju grom negde u blizini udari... Sedam za radni sto pljuckajući grumuljice peska... Pogled mi pada na kolica koja su garantovano kupljena pre desetak i više godina i kojima se od duge upotrebe meblo pocepao tako da blago požutela ispuna visi sa strane... Otvaram novčanik u kome imam taman toliko novca da dva tri dana preživim, jednu novčanicu odvajam sa strane... Pošto li je flašica za mleko, ona manja, pitam se... Iznova sevnu munja... I sruči se pljusak... Na stolu pola flaše hladnog piva koje je poslodavac započeo da pije pre nego što je na gradilište istrčao... Sipam sa visine pivo u plastičnu flašu, grabim na brzinu penu koja počinje da preliva...  Naglas samoj sebi dajem podršku: Još jedan zemaljski dan... Idemo dalje... Da... Idemo dalje...


                                           Nada Petrović 







2 коментара: