Нада Петровић / ЗОО

Зоолошки врт Палић је основан по једним информацима 1950. а по другим 1949. године. Рекоше ми да има преко 150 животињских врста. Рекоше и то да је ово један од најбоље уређених зоо паркова. Све су ми ово рекли када сам полазила ка Палићу где је зоо смештен, али оно што ми нису рекли је то да ћу да се сетим фотографија које сам пре десетак година први пут видела и на којима су приказани људски зоо вртови где су у Бриселу све до шездесетих година прошлог века афрички робови третирани као животиње. Нису ми рекли ни то да ћу да се присетим да сам негде прочитала како су такви људски зоо вртови постојали и у Паризу, Хамбургу, Лондону, Милану... Нису могли да знају да ћу крај кавеза шимпанзе седети и плакати, посматрајући очи иза решетака како такође плачу. Нису знали да ћу седети и крај водом ограђеног простора на коме су мали мајмуни и загледати како младунац покушава са највише гране дрвета да прескочи преко, на другу обалу. Нису знали да ћу себи да поставим питање, знамо ли ми ишта о живорињама, о њиховим осећањима, о томе да ли и оне умеју да мисле и сањају. Нису знали да ћу изнова себи баш на овом простору поставити питање како Брисел сада може да нам о људскости држи предавање када су не тако давно људе у кавезе за животиње стављали, како Хамбург може да нам држи векелу када је у грађењу концентрационих логора, не тако давно, учествовао, како Њујорк или Лондон може да нам демократију предаје када је такорећи до јуче робље скупљао и робове имао.
И гле, уместо да пишем о животињама које су у кавезу ја кренух да пишем о животињама које би нас у кавезе. Можда тако треба, а можда је и погрешно, паде ми на памет када сам излазној капији прилазила, и захваљујући томе сам се још једном вратила и целу стазу крај кавеза и ограђенох простора још једном прошла и успут фотографисала утапајући се на тај начин у реку туриста.

(Делић дневника који сам писала у Суботици крајем прошле године... )

Нада Петровић