Nada Petrović / Zaboravili smo da smo deo Prirode i Univerzuma.

Zaboravili smo da smo deo Prirode i Univerzuma. 

Bolest nam se podvukla pod kožu. Ne možemo ni deseti deo onoga što su naši stari u ovim našim godinama mogli. Ako se okrenemo i pogledamo gde smo grešili u odnosu na ono što su oni mislili ili osećali videćemo da:
- Kod nas se izgubila svrha i smisao života. 
- Počeli smo da pogubno mislimo i osećamo
- Zaboravili smo da smo deo Prirode i Univerzuma. 
Evo nekoliko primera: Preko 60% do drugog svetskog rata naših predaka je ustajalo sa prvim petlovima i legalo sa kokoškama. U međuvremenu ni jednom nisu ni pomislili a kamo li razmišljali zašto i čemu. Njihovo razmišljanje je bilo usmereno ka porodici, ka domaćinstvu, ka zajednici; nisu im misli bile usmerene samo i jedino ka sebi. Nije se tada postavljalo pitanje Ko si, nego Čiji si, a po tome Čiji si, sve ostalo se znalo.
Prva misao, kad bi se ustajalo, pre pedesetak godina i danas su dijametralno suprotne i suprotstavljene stvari. Pre dve generacije se najčešće ujutru pogledalo u nebo pa u zemlju, a sada se ni nebo ni zemlja ponekad ne vide danima i nedeljama. Nekada davno je tišina bila ta koja je bistrila misao i donosila smiraj. Sada sami sebi treba da odgovorimo zašto se tišine plašimo i zašto sebe zasipamo kakofonijom zvukova. Čega se to bojimo što nam može došapnuti iz tišine? Koje to strahove bukom zatrpavamo?
Stari su umeli da izađu na prag, pogledaju levo i desno i znaju da li treba seno da skupljaju ili da ga preokrenu; znali su šta im poručuje voda, trava, nebo, životinje. Znali su nemušti jezik svega što diše i raste; a mi?... Mi počesmo i sopstveni jezik da zaboravljamo, da nam je sve tuđinsko preče nego naše. Da sami sebi korenje čupamo... Da one koji su hteli da nas satru osluškujemo i pred njima kičmu savijamo. Savijene kičme nećemo nit sebe ni svoje običaje da sačuvamo, a ako to izgubimo i vezu sa Univerzumom ćemo pokidati. Bez te veze naši potomci biće i slepi i gluvi pred onim što se oko njih dešava. Biće roblje u lagumima belosvetske mašinerije. Ostaje nam pitanje da li sopstveni mrak potomcima treba da ostavimo ili nasleđenu svetlost da im prosledimo. Svako od nas treba u sebi da pronađe odgovor na to pitanje.


                                                    Nada Petrović