Zaboravili smo da smo deo Prirode i Univerzuma.
Bolest nam se podvukla pod kožu. Ne možemo ni deseti deo onoga što su naši stari u ovim našim godinama mogli. Ako se okrenemo i pogledamo gde smo grešili u odnosu na ono što su oni mislili ili osećali videćemo da:
- Kod nas se izgubila svrha i smisao života.
- Počeli smo da pogubno mislimo i osećamo
- Zaboravili smo da smo deo Prirode i Univerzuma.
Evo nekoliko primera: Preko 60% do drugog svetskog rata naših predaka je ustajalo sa prvim petlovima i legalo sa kokoškama. U međuvremenu ni jednom nisu ni pomislili a kamo li razmišljali zašto i čemu. Njihovo razmišljanje je bilo usmereno ka porodici, ka domaćinstvu, ka zajednici; nisu im misli bile usmerene samo i jedino ka sebi. Nije se tada postavljalo pitanje Ko si, nego Čiji si, a po tome Čiji si, sve ostalo se znalo.
Prva misao, kad bi se ustajalo, pre pedesetak godina i danas su dijametralno suprotne i suprotstavljene stvari. Pre dve generacije se najčešće ujutru pogledalo u nebo pa u zemlju, a sada se ni nebo ni zemlja ponekad ne vide danima i nedeljama. Nekada davno je tišina bila ta koja je bistrila misao i donosila smiraj. Sada sami sebi treba da odgovorimo zašto se tišine plašimo i zašto sebe zasipamo kakofonijom zvukova. Čega se to bojimo što nam može došapnuti iz tišine? Koje to strahove bukom zatrpavamo?
Stari su umeli da izađu na prag, pogledaju levo i desno i znaju da li treba seno da skupljaju ili da ga preokrenu; znali su šta im poručuje voda, trava, nebo, životinje. Znali su nemušti jezik svega što diše i raste; a mi?... Mi počesmo i sopstveni jezik da zaboravljamo, da nam je sve tuđinsko preče nego naše. Da sami sebi korenje čupamo... Da one koji su hteli da nas satru osluškujemo i pred njima kičmu savijamo. Savijene kičme nećemo nit sebe ni svoje običaje da sačuvamo, a ako to izgubimo i vezu sa Univerzumom ćemo pokidati. Bez te veze naši potomci biće i slepi i gluvi pred onim što se oko njih dešava. Biće roblje u lagumima belosvetske mašinerije. Ostaje nam pitanje da li sopstveni mrak potomcima treba da ostavimo ili nasleđenu svetlost da im prosledimo. Svako od nas treba u sebi da pronađe odgovor na to pitanje.
Nada Petrović
Да се не заборави Надо. Само пиши. Кад читају они наши будући питаће се да ли је неко заиста тако живео, да ли је могуће тако опстати. Веснин текст ( Ђукановић)са њеног блога прогутао сам. Вратила ме у педесете кад се правио ћерпич за зидање куће и других зграда. Ти и весна и ја видели смо како се живи у природи није било лако али се без стресова живело до деведесет лета. Без лекова без психијатара. Знали су за рад и опстанак наши стари. Рад их је држао за тло коме су се посветили. Данас је све отишло где није требало. Али наде има са оваквим текстовима. остаће бар подсетник.
ОдговориИзбришиPokušavam da zapišem bar nešto svesna da je to sada nezanimljivo... Postali smo deo rijalitija...
ИзбришиNažalost, Nado, potpuno si u pravu. Imam dovoljno godina da, iako nisam na selu živela, znam koje su i kakve prave vrednosti. I da to danas polako, ali sigurno potiskujemo. Zbog toga je važno ovakvo podsećanje. Možda se neko i trgne. Možda ta poruka nađe mesto u toj kakofoniji glasova koju pominješ. Daj, Bože da bude tako, inače, teško nama i našoj deci i unucima.
ОдговориИзбришиЖеља ми је да и друге покренем да записују своја сећања...
ИзбришиОбрадовала ме ћирилица, Надо...
ОдговориИзбриши