четвртак, 18. јануар 2018.

Nada Petrović / Omča



Omča



Trpeli smo do ivice pucanja. Nikada letovanje, nikada zimovanje, nikada da pretekne ili da se kupi bilo šta zato što je duša iskala. Stiskali svaki dinar, štedeli sve sem zdravlja, išli u pozajmicu da bi nam se vratilo ako mi ikada počnemo da gradimo.
Odvajali smo za porez, za prirez, za narez, za bespovratna sretstva za Rumuniju, za Crnu Goru, za Makedoniju, za Kosovo... Upisivali dnevnice za oporavak Srbije, za dnevnice solidarnosti, za stanove solidarnosti, za beskućnike i izbeglice, za bolesne i nemoćne...
Podmetali leđa onde gde drugi ne bi ni proštak stavili, duvali u rasprsle dlanove i rascvetane nokte, šipražje krčili, voćke sadili, pomagali sve i svakoga koliko se može i kad se može. Bili kućanici i domaćini iako golje i božjaci. Išli i na kuluk i na mobu. Nikada nismo rekli da ne možemo, a reč nećemo nismo znali da izgovorimo.
Nismo uzeli ni dinara za to što smo u i u prvom i u drugom ratu krvarili, što su nekim našim staricama na kućnom pragu ušicama od sekire razbijali lobanje. Nismo to ni pominjali, a i što bi tako se brani i kućni prag i otadžbina, tako se čuva čast i čest, tako smo navikli, tako nas naučili.
A sad... Evo vezujem omču za orah ispred kućice. One iste koju je otac svojim rukama ozidao... Od one iste cigle koju je majka svojim rukama i nogama napravila od blata i pleve. Učim se da čvor pritegnem, da konop bude dovoljno dugačak... I još motikom skidam sleđenu zemlju, da tronoška koju je otac bradvom deljao, legne na sve tri strane podjednako, da se ne izokrene pre vremena. Da bude ravna ko što su ravno postavljane cigle, ovim mojim rukama, ovim dlanovima na koje je poštar spustio rešenje da rušim tu udžericu zbog nekog jebenog papira koji nemam. Kažu bolje ja nego oni. I još kažu da ako oni dođu to će da me košta.  I još kažu da ako oću da se žalim treba da platim...

Nek košta šta košta mrmljam u sebi dok reči čvorim. Nek košta, i treba da košta. Platila sam sve što su tražili do sada, i ovo ću da platim. I da pretplatim. 


                                                           Nada Petrović 





Нема коментара:

Постави коментар