Од нас зависи...
Девету годину сам имала када је отац направио разбој и унео га у собу. Мајка је сваки слободни тренутак који је имала седала у ту скаламерију и ударала Стајала сам поред ње и запиткивала је за делове. Помињала је брдо, брдило или набрдило, витло једно па друго, нити, основу, потку, зев, подложке или папучице, чунак, сновање, лутке од вуне, крпаре, черге, тканице, шару…
Старија жена која је долазила да помогне мајци да оснује пређу, да уведе нити у брдо, да јој помогне код почетка ткања, једном помену како се сећа неког мутавџије који је од козје длаке ткао хлебарнике. Стајала сам и слушала као да говори неким туђим језиком, али тада ништа нисам питала. Друга старица, која је такође тада у кући била, рече да је тако било раније, док Тито није забранио козе да се држе, како је тако од сиротиње направио беду и чемер, како је једна коза довољна да одхрани једно чељаде, како је козије млеко здраво.
О свему овоме ћу неки други пут. Знам да су многима ове речи непознате, да никада разбој нису видели, а камо ли у њега сели и бар неколико прста платнa изаткали.
Хтела сам да поменем оно што ми је мајка рекла када сам први пут кроз зев провукла лутку направљену од трака старе блузе; када сам хтела бар да пробам крпару да ткам. „ Сабијај добро сваки ред. Сабијај док имаш снаге. Сабијај колико можеш зато што онде где није сабијено ту се брже поцепа. Тако је и са животом. Треба га што више сабијати. Да се не прозири, да истраје, да служи доброме. Дани се брзо разреде и прореде. Кроз расењено сећање као кроз решето живот исцури. Зато сабијај да сачуваш све што вреди. Живот је разбој који смо добили, дани су нити које су нам дате. Од нас зависи да ли ћемо и какву ћемо покривку и простирку изаткати.”
Старија жена која је долазила да помогне мајци да оснује пређу, да уведе нити у брдо, да јој помогне код почетка ткања, једном помену како се сећа неког мутавџије који је од козје длаке ткао хлебарнике. Стајала сам и слушала као да говори неким туђим језиком, али тада ништа нисам питала. Друга старица, која је такође тада у кући била, рече да је тако било раније, док Тито није забранио козе да се држе, како је тако од сиротиње направио беду и чемер, како је једна коза довољна да одхрани једно чељаде, како је козије млеко здраво.
О свему овоме ћу неки други пут. Знам да су многима ове речи непознате, да никада разбој нису видели, а камо ли у њега сели и бар неколико прста платнa изаткали.
Хтела сам да поменем оно што ми је мајка рекла када сам први пут кроз зев провукла лутку направљену од трака старе блузе; када сам хтела бар да пробам крпару да ткам. „ Сабијај добро сваки ред. Сабијај док имаш снаге. Сабијај колико можеш зато што онде где није сабијено ту се брже поцепа. Тако је и са животом. Треба га што више сабијати. Да се не прозири, да истраје, да служи доброме. Дани се брзо разреде и прореде. Кроз расењено сећање као кроз решето живот исцури. Зато сабијај да сачуваш све што вреди. Живот је разбој који смо добили, дани су нити које су нам дате. Од нас зависи да ли ћемо и какву ћемо покривку и простирку изаткати.”
Нада Петровић
26.03.2018.
26.03.2018.
Нема коментара:
Постави коментар