Виша математика
Већ трећи дан Маре, не излази из канцеларије... Надвио се над
папире, главу не диже... Кад му се првог дана рачуница није уклопила помислио
је да је од мамурлука... Није ни чудо, неколико ноћи је остајао до зоре у
биртији... Дошла нека мала, јебозовна,
певаљка, увезала уместо сукње кравату, уместо блузе лептир машну, па
врти ли врти... А он паре што је имао скривене у сицу од седишта југића није
жалио... Трпао где је стигао, а она се није бранила...
Кад се другог дана проблем изнова појавио,
наредио је да му донесу велики сто из мензе, склепан од фосни, и да се нико
главом не шали да му смета... Предмери, предрачуни, уговори, анекси,
грађевинске књиге, обрачуни, ситуације, све је то распоредио по столу,
преклопио чистим папирима, пластичну корпу напунио згужваним... Наручивао кафу
и вињак, објашњавао да се клин клином избија, а Мица чистачица је шапутала када
би изашла испред контејнера-канцеларије: „Јес избија се ал рупа остаје“...
Трећег дана је од зоре кренуло све наопако. Прво
је кафу просуно на обрачуне, па се саплео о корпу за отпадке, ударио лактом у
роло ормар, звао га секретар уговоре тражио, звао га директор обрачуне тражио,
звала га ћерка паре тражила, звали га чак и они за које је мислио да су га
заувек заборавили, звали и нешто тражили...
Негде око поднева, када је почео да чупа косу и
шкргуће зубима, у канцеларију уђе Стојан, дежурно сметало, и још са врата рече:
„Шефе само нешто да те питам“... Маре не подиже главу, већ онако надвијен над папире одговори : „Ако, Стојане, ако,
ал' пре тога ми кажи колко је 7 пута
8“... Стојан се збуни, почеша се по глави, накриви ћелу на лево раме, поче да
жмирка: „ Ма шефе где ме нађе... Сад заборавио, а јутрос сам знао... Мора да
сам знао... Син се јуче преслишавао, пажљиво сам слушао“...
Маре подиже поглед, загледа га у неверици, па
избаци друго питање: „Кол'ко је 23 и 32“.. „Шефе је л' може нешто лакше, од то
ће ме заболи глава“ процеди Столе и крену да изађе из канцеларије... Након
неколико корака сустиже га корпа за отпадке и сручи му се на голу тинтару...
Залупише се врата и наста тишина...
Шта је после било нико не уме да каже... Чуло би
се да је комарац слетео на руку крана... Једино се дубоко негде међ'
неомалтерисаним зидовима зграде која се под кров стављала наслућивало пригушено
кикотање... И питање: „Стварно колко је 7 пута 8“.
Нада Петровић
:)
ОдговориИзбриши:)
Избриши