Нада Петровић / Хајрудин и Стојан

Тамо негде деведесетих, у армирачкој бригади, као испомоћ, стигли  су Хајрудин и Стојан… Били су из истог села из околине Сарајева… Делили последње парче хлеба… Ишли заједно на посао и с посла… Жене су им заједно бежале у шуму са децом у наручјима… На смену су звали телефоном… И није било битно која се од њих јавља… Јављала је и за ону другу… Стизале су вести да се пуца са свих страна и да пуцају сви… И тако данима, све до исплате, а тад су се ућутали… Сутрадан их није било на прозивци… Првим јутарњим аутобусом су отишли за Београд… Одатле даље ка својима…

Причају они који су тада ка Сарајеву путовали, да нису ни у истом реду седели…И причају да су се само још једном у животу срели… На ледини између два рова… Да су  голим рукама давили један другог…

Сад свако има своју истину… А Хајрудина и Стојана нема… А тако су лепо о свом Сарајеву причали… Показивали ми слике деце која се у истом песку играју…

                                                        Нада Петровић

            Фотографија покупљена са нета...