У наше село ретко ко је
из бели свет уцело се врћао. Чим
низ пут ко замакне, мајке прво лавор воде проспу за њим, а онда почну
полугласно да се моле, кад устају, а кад залежу да се бајалицама успављују.
Само да им се поврну уцело. Са душу и тело неначето. А ако се и кад се, после
неколкe године избивање, било по своју, било по државну работу, врну, срећи
њиној нигде крај. Поготово ако иду на
обе ноге, ако сами могу да се измију, ако чују и виде, ако могу у воду неначету
да се
огледају. Све остало је ништа. Трице и кучине. Не помиње се. Још веле: „Па шта ако је обележен? Белега кућу
не раскућује, нит огњиште распирује. Са белегу се не оре и не копа, а вала се
ни пород не подиже.“
Нада Петровић
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар