Нада Петровић / Шумадија

                                                            Ш У М А Д И Ј А

Нада Петровић

Nada Petrović / Osuđen da bude normalan i sam.

Osuđen da bude normalan i sam.

Memljiva zemlja miriše na močvaru... Na jednom delu glinovita lepljiva masa zadržala lokve vode u kojima stabljike graška u sred cvetanja žute i venu... Pedesetak strukova paprike koji su jutros posađeni već klonuli... Vazduh otežao pritiska i odozgo i odozdo... Na trenutak vreli vetar razbaruši kosu, a onda kao odjek nailazi hladan talas od kog se koža ježi... Posmatram jagode oblepljene blatom kako trunu pre nego što zarumene... Mačka na prilaznoj stazi liže šape...Okrenem se i levo i desno nigde nikog... Došlo vreme i ja da zaplačem... Da naričem nad svima nama ... Ali tiho... Tiše od šuštanja vetra... Od struganja blata sa mačije šape... Od grcavog disanja... Smišljam i zaboravljam naricanja... I vraćam se sećanju... Grlim majku u mislima... Šapućem joj... „ Majko, raširi dlanove... Vreme je...Počeli su živi da zavide mrtvima“...
Klečim dlanovima oslonjena na blato... Komšinica sa terase poželi mi srećan rad, pita da li je mokro... Odmahnem glavom bez reči... Izdaće me glas... I nastavim bezglasno da plačem... Nad svima onima koji su imali sve i ostali bez ičega, nad onima kojima je sve ništa zato što neko nije kraj njih, nad nama koji pokušavamo da zaboravimo kako smo živeli i zbog čega plakali...
Stresem se kao što bor sa svojih grana zbacuje sneg... Donosim kofu vode da zalijem kaljugu i rasađenu papriku u njoj... Nadlanicom brišem obraze... Zagledam u olovne oblake koji se velikom brzinom približavaju... I molim da kiša ne padne dok ne zalijem... Savest da mi bude mirna... Jer uradila sam sve što je bilo do mene...
Vreme je ručka... Podgrevam klin čorbu... I čitam... „Zbog "štednje" prodaju višak vozila, a raspisuju tender za kupovinu novih“... Članak ima glavni naslov : „Ko je ovde lud“... Na to pitanje odgovor nemam... Ali ko je zbunjen, u ovoj ludnici, čini mi se da znam... Ispisujem , umesto aperitiva pre ručka, rečenicu koja će možda nekada prerasti u priču ili roman... Osuđen da bude normalan i sam...

Nada Petrović

Zabeleška iz dnevnika 30. maj 2014.

Нада Петровић / Бежи мученица и крије се.

                          Извор Свете Петке у Ботуњу. Вода за коју се тврди да је лековита. 

                                           

Осамдесетих година прошлог века старице из комшилука су умеле да причају како су због те воде дуговеке и како су само због ње вид очувале, да им не требају наочаре кад конац у ушице утињу иако су добрано зашле у деведесете. 

                                       

Пре тридесетак година су обе луле на извору такав притисак имале да су балони морали да се држе, док се точи... Сада само на једној цевчици цигуља. 

                                    

Недалеко од извора бунар зарастао у шибље и коров. До њега се стиже дрвеним мостићем преко корита поточића који је пресушио. Вероватно ни у бунару више воде нема. 

                                     

У близини су два каменолома. У близини је и отпадни бетон са разрушених грађевина. Можда је ту и бетон из круга Заставе натопљен пираленом. Можда. У близини је и равница која је осамдесетих прошлог века хранила пола Крагујевца. 

                                     

Бежи вода од људи и нељуди, од зла, од мржње, од похлепе, од зависти. Бежи јадница у гудуре и неприступе. Бежи мученица и крије се.

                                  

Где ћемо и како ћемо ако нас и она напусти? Чиме ћемо језике опрати? За образе не питам. Са њих ни шмиргла не би црнило скинула. За душу не питам, још мало па ћемо остати обездушени.

                                  

                                          Црква Свете Петке у Ботуњу

                                                                   Текст: Нада Петровић

                                                       Фотографије: Нада Петровић

Веселинка Стојковић / Сећање на песника Мирослава Б. Душанића

Искрице 

Башта се плави:
процветала перуника.
Љубљени твој цвет.

Веселинка Стојковић 

Нада Петровић / Подне

Подне

Док је сунце у зениту,
луче на празан сто падају,
устима приносим прстохватом соли
прекривену девету хлебову кору

Видим само паучину
пауци се сакрили у очним дупљама,
плету мрежу, почетак и крај састављају.

Пред очима висе
у бестежинском простору
и будућност и прошлост

Капци отежали
гурају ме изнова у лавиринт сна
у ком ћу крикнути из петних жила:
Где је излаз?

Нико ме неће чути,
то унапред знам.

А када све прође,
када се роди још један дан
археолози ће откопавати фосиле тишина
испод наших окамењених језика.

Нада Петровић

                                              Fotografija: Nada Petrović

Мирослав Б. Душанић / Мирослав Б. Душанић: Тачка коначница

Тачка коначница

Још само пред очима
Тачка коначница

Још само наде мало
Уз свјетлост кандила
И титрај свијеће
Ријеч по ријеч
Изван времена
Везује се у чвор
Упорним понављањем

Још само
Молитва да помогне
Благо изговорене ријечи
Све остало
Понуђено од човјека
Ко зна из којег разлога
Је заказало

Још само ријеч
Гдје љубав борави
У анђеоско наручје
Да ме постави
И болест сузбије

То што тражим Господе
Пуно ли је
Ил‘ живот приведем крају
Вријеме ли је

Мирослав Б. Душанић

Записно дрво је из албума Наде Петровић

Душан Ђорђевић / Тиховање

ТИХОВАЊЕ

Кад раскршћа збуне
освајача слободе
тиховање је спас.

Кад краљевства круне губе
пред силником
тиховање је мудрост.

Кад пред тобом
обест
охолост
дошљаци галаме
тиховању приђи!

Миром
равним погледом
зеница њиних
мисли им заледи.

Осмехом распрши
намере им нечасне
речима немуштим кажи.

Јад нек осете сами!

Душан Ђорђевић 

Из збирке "Тиховање" СКЦ,
Свен, Ниш, 2006

                     Фотографија из албума Наде Петровић

Слободан Ивановић / Кад чисти звук умије душу

Кад чисти звук умије душу

Моја мајка и ја читамо Наду.
Мајка се игра Играчима и играчкама
А ја се држим за Реч у збегу.
Прочитам реч у себи,
па јој кажем: Слушај ово!
Прочита она песму,
Па ми каже: Слушај ово!
Тако нас затекне глуво доба.
Мајка скува кафу,
Попијемо је ћутке
Да не реметимо мисли.
Заменимо књиге:
Ја прочитам песму
Она прочита реч
Па једно другом кажемо:
Боже, ову си реч
спустио међу нас!
Хвала Ти!

Слободан Ивановић

                          Хвала Слободану и мами на песми даровиници

Nada Petrović / Međ rečima

Međ rečima

Naučiše me da se ne sme lagati.

Naučiše me da se misli ne čuju.

Naučiše me da lažem sebe u mislima.

Da tako bol u zbegove skrivam.

Sad koračam nasmejana međ rečima

kao igrač na razapetoj žici

bez zaštitne mreže.

A gde su oni?

                        Nada Petrović

                                                          Fotografija sa Pintaresta

Nada Petrović / Promocija zbirke priča "Reč u zbegu"

                                                 Promocija zbirke "Reč u zbegu" na sajmu u Kragujevcu

Hvala od srca Bošku Protiću, Nenadu Glišiću i Ani Antonijević koji su bili tu da kažu po nekoliko reči o zbirci ili da nešto iz knjige pročitaju. Zahvaljujući njima i publici koja je bila prisutna pluća su mi i dalje raskriljena kao krila kondora.

                                                    Nada Petrović

Нада Петровић / Добро вам се добрим вратило

               Тресем се јутрос као дреш. Знате ли шта је дреш? Ма није ми тренутно ни важно да ли знате, али питам тек да видим да ли можете да претпоставите који ме је трескавац дрмнуо.
Морам да вам признам да оволико никада нисам била узбуђена, чак ни прву књигу поезије када сам угледала, а на њој се раскопистило моје име. Опет једна прастара реч, а нисам хтела о речима него о књизи... 
               И... Да не развлачим ко коре за питу кад се сучу... Гле белаја, спопадоше ме древне речи ко рој пчела... Ајд да наставим, како знам и умем... 
               У рукама ми је неколико примерака одштампане збирке „Реч у збегу“, остало ће вероватно да ми стигне током следеће недеље. Само сам то хтела да вам кажем. Ма није само то, него да се свима који су ми пружили подршку да се ова књига објави још једном од срца захвалим.
Да сте ми живи и здрави. Добро вам се добрим вратило.

                                                                Нада Петровић

Čarls Simić / Balada o točku

Balada o točku 

znači to je biti točak
znači to je biti vezan za paoke
dok obruč škripi dok glavčina melje
znači to je to pobrkati nebo i zemlju
govoriti o zvezdama na drumu
o kamenju zapenjenom na ledenom nebu
patiti kao što točak pati
podnositi njegov nezamisliv teret

da je to barem točak oštrača
imao bih svetlost njegovih iskri
da je to barem mlinski kamen
imao bih mliva da zabavim usta
da je to barem točak ruleta
levo bi oko motrilo desno u vrtnji

znači to je to
biti prikovan za vrednovno rebro točka
kretati se brzinom mrtvačkih kola
kretati se brzinom pod balvanima
niz planine noću

***

o čemu misliš ljubavi
dok okreće se točak

mislim o konju tamo napred
kako mu se pahuljice hvataju u grivu
kako trese lepom glavom s naočnjacima
mislim kako nas u proleće
dve ptice vuku za sobom dok lete
kako je jedna od njih vrana
a druga lastavica
mislim kako u leto
nikoga nema tamo napred
osim oblaka na plavom nebu
osim sumraka na plavom nebu
mislim kako je u jesen
neki čovek upregnut tamo napred
bradat čovek sa đemom među zubima
grbavac sa ćebetom preko ramena
koji tegli točak
težak kao zemlja

***

zar ne čuješ kažem zar ne čuješ
kako točak govori dok se vrti

čini mi se da me prigrljuje bliže
da ima majčinske nagone
da mi priča priču za laku noć
da zna put kući
i da škrgućem zubima baš kao otac

čini mi se
da mi šapuće
da treba samo
da zaustavim dah
pa da se prestanem vrteti.

Čarls Simić

                                Fotografija sa Pinteresta

Љиљана Браловић / НЕПОДЕС

НЕПОДЕС

Три године за редом нас сатирала суша. Издражило се сунце на испуцалу земљу, корен у трави осушило, клицу у семену, сузу у оку! За три године није пало воде ни мрав да се напоји. И зима кад дође она мразовита а сува, без снега. Пресушише бунари, извори отањише, реке као потоци. Једва преживесмо.
Онда севну вишњи, раскопча небеса и пусти такву кишу да вода све однесе! Оно што се у природи беше пробудило, прво наједра, наду се од беса , а онда клону и иструли. И што преоста, натруло, блантаво, никакво. Преживесмо једва и то.
Таман дође година наопослу, родило свега и на трну и на грму, налете нека губа и обрсти и лишће и плодове. Једва мало нешто одбранисмо те се прехранисмо.
Следеће године нам се у комшилук досели рђав човек.
Тада смо се одселили.

Љиљана Браловић

Фотографија Наде Петровић

Нада Петровић / Ако ми узмете веру и наду…

Ако ми узмете веру и наду…

На Косову и Метохији никад нисам била.
Те одласке ми одузели неки пре вас.

Преко превирања, санкција, трпљења,
кратера од бомби и рашчишћавања рушевина
лакше сам пролазила у вери
да ћу кад- тад имати могућности
да посетим Дечане и Пећку Патријаршију
да се поклоним Богородици Љевишкој
да клекнем пред Грачаницом
да залијем сузама црвене божуре

Ако ми узмете веру и наду
шта ће да ми остане сем чемера?



                      Нада Петровић

Vislava Šimborska / Srećna ljubav.

Srećna ljubav

Srećna ljubav. Zar je to normalno,
je li to ozbiljno, je li to korisno –
šta svet ima od dvoje ljudi
koji ne vide svet?

Uzdizani jedno od strane drugog bez ikakve zasluge,
jedna u milion, ali uvereni
da se tako moralo desiti – kao nagrada za šta? ni za šta.
Svetlost odnekud pada –
zašto baš na njih, a ne na druge?
Da li to pravednost vređa? Da.
Da li, brižljivo nagomilavane principe narušava,
ruši moral u provaliju? Narušava i ruši.

Pogledajte te srećnike:
kad bi se bar malo maskirali,
pravili se potišteni, bodreći time prijatelje!
Čujete li kako se smeju – uvredljivo.
Kakvim jezikom govore – naizgled razumljivim.
A te njihove ceremonije, izmotavanja,
tobožnje obaveze jednog prema drugom –
to liči na zaveru iza leđa čovečanstva!

Teško je čak i reći do čega bi došlo
kad bi se njihov primer mogao oponašati.
Na šta bi mogle računatii religije, poezije,
šta bi se pamtilo, šta bi se osuđivalo,
ko bi hteo ostati u krugu.

Srećna ljubav. Je li to normalno?
Takt i razboritost nalažu da se o njoj ćuti
kao o skandalu iz viših krugova.

Divna dečica rađaju se bez njene pomoći.
Nikad ne bi uspela da naseli Zemlju,
jer se dešava vrlo retko.

Neka ljudi koji ne poznaju srećnu ljubav
tvrde da nigde nema srećne ljubavi.

S tom verom lakše će im biti i da žive i da umiru.

Vislava Šimborska