Нада Петровић / Подне

Подне

Док је сунце у зениту,
луче на празан сто падају,
устима приносим прстохватом соли
прекривену девету хлебову кору

Видим само паучину
пауци се сакрили у очним дупљама,
плету мрежу, почетак и крај састављају.

Пред очима висе
у бестежинском простору
и будућност и прошлост

Капци отежали
гурају ме изнова у лавиринт сна
у ком ћу крикнути из петних жила:
Где је излаз?

Нико ме неће чути,
то унапред знам.

А када све прође,
када се роди још један дан
археолози ће откопавати фосиле тишина
испод наших окамењених језика.

Нада Петровић

                                              Fotografija: Nada Petrović