уторак, 29. мај 2018.

Нада Петровић / Подне

Подне


Док је сунце у зениту,
луче на празан сто падају,
устима приносим прстохватом соли
прекривену девету хлебову кору
Видим само паучину
пауци се сакрили у очним дупљама,
плету мрежу, почетак и крај састављају.
Пред очима висе
у бестежинском простору
и будућност и прошлост
Капци отежали
гурају ме изнова у лавиринт сна
у ком ћу крикнути из петних жила:
Где је излаз?
Нико ме неће чути,
то унапред знам.
А када све прође,
када се роди још један дан
археолози ће откопавати фосиле тишина
испод наших окамењених језика.

Нада Петровић


                                              Fotografija: Nada Petrović

Нема коментара:

Постави коментар