среда, 30. мај 2018.

Nada Petrović / Osuđen da bude normalan i sam.



Osuđen da bude normalan i sam.


Memljiva zemlja miriše na močvaru... Na jednom delu glinovita lepljiva masa zadržala lokve vode u kojima stabljike graška u sred cvetanja žute i venu... Pedesetak strukova paprike koji su jutros posađeni već klonuli... Vazduh otežao pritiska i odozgo i odozdo... Na trenutak vreli vetar razbaruši kosu, a onda kao odjek nailazi hladan talas od kog se koža ježi... Posmatram jagode oblepljene blatom kako trunu pre nego što zarumene... Mačka na prilaznoj stazi liže šape...Okrenem se i levo i desno nigde nikog... Došlo vreme i ja da zaplačem... Da naričem nad svima nama ... Ali tiho... Tiše od šuštanja vetra... Od struganja blata sa mačije šape... Od grcavog disanja... Smišljam i zaboravljam naricanja... I vraćam se sećanju... Grlim majku u mislima... Šapućem joj... „ Majko, raširi dlanove... Vreme je...Počeli su živi da zavide mrtvima“...
Klečim dlanovima oslonjena na blato... Komšinica sa terase poželi mi srećan rad, pita da li je mokro... Odmahnem glavom bez reči... Izdaće me glas... I nastavim bezglasno da plačem... Nad svima onima koji su imali sve i ostali bez ičega, nad onima kojima je sve ništa zato što neko nije kraj njih, nad nama koji pokušavamo da zaboravimo kako smo živeli i zbog čega plakali...
Stresem se kao što bor sa svojih grana zbacuje sneg... Donosim kofu vode da zalijem kaljugu i rasađenu papriku u njoj... Nadlanicom brišem obraze... Zagledam u olovne oblake koji se velikom brzinom približavaju... I molim da kiša ne padne dok ne zalijem... Savest da mi bude mirna... Jer uradila sam sve što je bilo do mene...
Vreme je ručka... Podgrevam klin čorbu... I čitam... „Zbog "štednje" prodaju višak vozila, a raspisuju tender za kupovinu novih“... Članak ima glavni naslov : „Ko je ovde lud“... Na to pitanje odgovor nemam... Ali ko je zbunjen, u ovoj ludnici, čini mi se da znam... Ispisujem , umesto aperitiva pre ručka, rečenicu koja će možda nekada prerasti u priču ili roman... Osuđen da bude normalan i sam...


Nada Petrović

Zabeleška iz dnevnika 30. maj 2014.



Нема коментара:

Постави коментар